Пеле на Кошеву, маказице за победу, жал за генијем и употреба фудбала у пропагандне сврхе: Хлеба и Пелеа

Испод телевизора, увијен у целофан и положен у кристалну посуду, стајао је снежно бели дрес Сантоса у којем је Пеле 1972. одиграо утакмицу против Жељезничара на Кошеву. Ту белу „десетку" сам неколико пута носио током утакмица у парку испред зграде. Наравно, тајно, као што сам баскет играо у дресу Џо Џо Вајта, легенде Бостон Селтикса, који је са Олимпијских игара у Мексику донео мој отац. Пелеову белу „десетку" је замотао и сложио Благоје Братић, Жељина легенда, наш комшија и отац мојих другова из детињства, који је Едсона Арантеса до Насимента чувао током тог, за крај у којем сам одрастао, историјског меча.

На дресу је стајала и лопта. Бели фудбал, један од неколико којима је одиграна та утакмица. Та лопта је, после једног неконтролисаног волеја, завршила на трафостаници. Благоје је истрчао из кола, зграбио лопту и једнако брзо и без речи отишао. Вратио се после пола сата са две гланц нове лопте, које смо добили у замену за обећање да ни за живу главу, више никада у животу и ни под којим условима нећемо „Пелеов фудбал" изнети из куће.

Лопту којом смо играли, заиста, бар једном је распалио Пеле, можда је баш њоме на тој утакмици дао изједначујући гол за Бразилце. Жељо је повео голом још једног од наших комшија - Јосипа Букала.

Иако смо одрасли махом играјући фудбал, ретко се ко усуђивао да на утакмицама у блату прошараном понеким бусеном траве буде баш Пеле. Некако би то било превише. Било је неколико Сафета Сушића, један Милко Ђуровски, чак и Кочо Димитровски. Али, за Пелеа је била потребна посебна вештина. Рецимо гол директно из корнера, пречка из волеја или из зезања ретровизор аутомобила. „Пеле, одмори мало", рекао би комшија скупљајући делиће нетом поломљеног стакла.  

Временом, сећање на Пелеов дрес и бели фудбал је, некако, бледело. Вероватно јер га никада заиста и нисмо гледали како игра, осим пар кратких снимака, које су уочи светских првенстава приказивале телевизије. Оне маказице у филму Бег у победу, гол главом Италији 1970. и трофеј Жила Римеа у његовим рукама. 

Фудбалски, Пелеово место заузео је Марадона, нама свакако ближи јер је представљао симбол отпора, тврдоглавости, својеглавости и врхунске вештине. Свега чему смо у то време, свако на свој начин, стремили.

„Нисам мртав" 

Пеле се, полако, претварао у икону политичке коректности, заштитно лице корпоративног спорта и чистунства, свега оног што нас и није претерано занимало.

Све до Светског првенства у Катару.

Фотографије Пелеа како љуби златни пехар Жила Римеа биле су окачене свуда по Дохи, док су бразилски навијачи, како се чини, пре утакмица више бринули за његово здравље него за исход мечева. Развили су и велику заставу, желећи опоравак једном од највећих, ако не и највећем играчу у историји фудбала.

И вероватно једином у историји ове игре који је по завршетку финалне утакмице светског првенства ушао у свлачионицу срећнији јер је преживео него што је по трећи пут подигао најзначајнији трофеј у свету фудбала.

„Нисам мртав, нисам мртав", викао је у свлачионици стадиона Астека у Мексико Ситију 1970. године, срећан што неће морати да се суочи са гневом челника војне диктатуре који су у то време владали Бразилом. Иако није ни желео да игра на том првенству, од њега се није очекивало само да обуче дрес, већ и да освоји трофеј.

Тај догађај је некако измакао пажњи љубитеља фудбала, пре свега због бескрајних и бесмислених расправа о томе ко је највећи играч у историји ове игре - Пеле, Марадона или Лионел Меси. 

Месијева фудбалска сторија је прича о величанственом фудбалском таленту. Марадонина о таленту, притисцима и падовима. Пелеова о успеху и бескрупулозности војне хунте, која је у то време безобзирно харала Бразилом, остављајући за собом страх, ожиљке и гомиле лешева.

Хлеба и Пелеа 

У историји светских првенстава нико вероватно није био бољи од Пелеа. Освојио је три првенства. Прво 1958. године још као тинејџер, када је постигао шест голова - свих шест у завршници турнира. Дао је победнички гол у четвртфиналу против Велса, три против Француза у полуфиналу и још два у финалу са Швеђанима. И нацији фудбала донео први трофеј светског првака.

Бразил ће на следећем Мундијалу у Чилеу 1962. одбранити титулу светског шампиона, победивши у финалу Чехословачку. На овом првенству Пеле је постигао седам голова.

Године 1964, војна хунта предвођена генералом Кастелом Бранком и уз подршку Вашингтона свргнула је левичарског председника Жоаоа Гулара и увела диктатуру, која ће потрајати следеће две деценије.

После Светског првенства у Енглеској 1966. године , на којем Бразил није прошао групну фазу, изгубивши од Португала и Мађарске, Пеле више није желео да игра за репрезентацију. То је за званичнике војне диктатуре било неприхватљиво, јер су били савршено свесни снаге коју би њиховој пропаганди донео још један велики спортски успех.

Пелеа су прогласили „националним благом", што је практично значило да не сме да игра ван Бразила, и он је служио само као заштитно лице локалне верзије политичке стратегије која се користила још од времена старог Рима - хлеба и игара. Или, како су то у Бразилу звали - хлеба и Пелеа.

Тек повремено, Европљани су могли да га гледају у мечевима Интерконтиненталног купа, или за ретких излета Сантоса на пријатељске мечеве. Тако су част да га виде 1972. године имала и четири града у бившој Југославији. Све утакмице, против Жеље, Звезде, Динама и Радничког, завршене су нерешено. На Кошеву је било 1-1 и изједначујући гол постигао је управо Пеле.

Истовремено, постао је и прва црна истинска звезда фудбала, попут Џекија Робинсона у бејзболу или Била Расела у кошарци. Када се онако црн и талентован пробио у врх игре, од њега се више није очекивало да буде добар, већ само најбољи.

Операција Кондор

Такве притиске понео је на Светско првенство у Мексику 1970. године, па се геније игре наједном претворио у велемајстора, достигао врхунац и до титуле довео тим који многи сматрају најбољим који је икада заиграо на Мундијалима. Како су писали хроничари, био је то и тренутак када је црно-беле телевизијске преносе испунила боја, што је аури која се око Пелеа створила донело додатну снагу.

Најокрутнији диктатор у историји Бразила, генерал Емилио Медици, који је владао од 1969. до 1974, користио је фудбал како би се народу представио као добар момак. Слогани и симболика необично налик фашистичкој пратили су велики тим Бразила на пут у Мексико, а техничко вођство репрезентације било је избушено припадницима тајне полиције.

И као Иранци у Катару, бразилски навијачи су на првенство кренули одлучни да навијају против своје репрезентације. Страхујући да би још једна титула унедоглед развукла патње у земљи, жарко су желели да Пеле и екипа одмах испадну са турнира.

Али када је фудбал у питању, емоције често надјачају разум. И као што су два табора иранских навијача скакала после сваке успешне акције свог тима, и Бразилци су, када би Пеле добио лопту, заборављали генерала Медиција и почињали да навијају за Пелеов тим.

Или, како је то у једном од документараца о највећем фудбалеру од свих Бразилаца рекао његов саиграч Пауло Сезар Лима: „Волим Пелеа, али једна његова реченица могла је да покрене талас промена у Бразилу."

Пеле, свакако, није био Мухамед Али, који је жртвовао титулу светског првака устајући против рата у Вијетнаму. Али, једнако, било је јасно да ни Бразил није Америка, па Пеле тако није могао да буде сигуран да га војна хунта, за пример осталима, неће насмрт измрцварити.

Бразилски тријумф у Мексику је помогао генералу Медицију да додатно учврсти власт. Бразилска хунта била је део америчке операције познате под кодним именом „Кондор", у оквиру које су САД помагале пучеве и успостављање десничарских диктатура на тлу Латинске Америке како би сузбиле тамошње левичарске покрете. Медици је са Никсоном и Кисинџером, као стратегом операције, разматрао планове о свргавању Кастра на Куби и Аљендеа у Чилеу. Први није успео, други јесте.

Након Пиночеовог пуча 11. септембра 1973, фудбалски стадиони у Чилеу постали су логори за заточене левичаре и места егзекуције. Један од погубљених на стадиону у Сантјагу био је и чилеански песник и кантаутор Виктор Хара. Неколико сати пре своје смрти, 16. септембра, Хара је написао песму „Стадион Чиле" (Estadio Chile), а папир са стиховима сакрио у ципели свог пријатеља. Фудбалски стадион „Насионал де Чиле" у Сантјагу, на коме је девет година раније Пелеов Бразил освојио другу титулу светског шампиона, постао је место ужаса.

Исте, 1973 године, Пеле је девети и последњи пут добио „Златну лопту" као најбољи фудбалер света, а затим прешао у њујоршки Космос где ће завршити фудбалску каријеру.

Иза војне хунте у Бразилу остало је двадесетак хиљада опозионара, левичара и симпатизера, који су били жртва мучења и тортуре, као и имена 500 људи чија судбина ни до данас није расветљена.

А она Пелеова репрезентација Бразила из 1958. године остаће једини тим у историји фудбала чији су састав наизуст знали и они који га никада нису гледали - Жилмар, Д. Сантос, Н. Сантос, Зито, Белини, Орландо, Гаринча, Диди, Вава, Пеле и Загало.