Три највеће неправде прошлих мундијала: И Бог посла Паола Росија. И Паула Брајтнера. И намести руку Марадони štampaj

Кажу да је Човјек упознао Неправду онога тренутка када је загризао јабуку. Након тог угриза услиједила је неумољива Божја казна, па, од тог момента па све до данас, мјесто на коме живимо можемо назвати разним именима, али не и Рајем.

Бог се није двоумио када је Адаму и Еви показао црвени картон. Није имао дилеме, нити је консултовао ВАР. Цијела потоња историја, у суштини, само је узалудан покушај људског рода да Бог промјени своју одлуку. Али, изнад Бога нема никакве комисије Фифе, Уефе или неке друге фудбалске асоцијације. До сада, уз сва упињања, науке, технике, религије, идеологије, филозофије и умјетности, Бог своју одлуку није промијенио. Отуда, ваљда, и најневинија антилопа из резервата Масаи Мара, или најуцвиљенији пас луталица из предграђа Маниле живе више у складу са природом и самим собом од најбогатијег, најобразованијег и најпаметнијег Човјека.

Човјек то осјећа као Неправду, што је сасвим разумљиво. И све потоње казне, које су стизале са Највишег мјеста, осјећао је као Неправду. Чак и у оним религијама, у којима се инсистира на беспоговорном потчињавању Божјој вољи, без обзира каква она била, тиња пламен „наде" да није све готово, да се ствар може промјенити, па се кроз молитве, паљење свијећа, ритуале и празновања, покушава умекшати крутост Главног судије.

Зар једна, како да је назовемо,  мала грешка, несмотреност, глупа радозналост вуче за собом тако драстичну посљедицу?

На жалост, ту није крај људској патњи. Бог је људском роду смјестио још једну „игранку". Човјек, не само да је послије фаталног загриза почео да осјећа Неправду, већ, у својој разноликости, на ту Неправду гледа различито. Људски род више није био у стању да постигне консензус о томе шта је Правда, а шта Неправда. Конфузија око језика при грађењу Вавилонске куле, мали је неспоразум за спорове око Правде и Неправде. Јаз је постајао све дубљи, а међусобно неповјерење безгранично. Резултати тог неповјерења су ратови.

Како је могуће да двије различите групе људи једну те исту ствар виде тако различито, тачније - дијаметрално супротно? Једни је виде као Правду, а други као Неправду?

Уколико сте икада путовали интерконтиненталним летом могли сте да дођете у интересантну ситуацију у којој ваш авион пресјеца границу између дана и ноћи. У једном тренутку, путници с једне стране авиона виде дан, а они, са друге стране, виде ноћ. Тешко је да једни друге убједе ко је у праву. Тако је и са Правдом и Неправдом. Немогуће је промијенити мишљење оних који подржавају или оних који оспоравају неке велике историјске догађаје, Француску револуцију, Октобарску револуцију, убиство Фердинанда... Једноставно, људи сједе на различитим странама авиона.

Фудбалске неправде

Ако је тачно да је фудбал огледало живота, а јесте, разлика у гледању на Правду и Неправду је најтранспарентнија. Фудбал је Неправда сам по себи, јер је то једини спорт којег је човјек измислио а у коме не мора да побиједи бољи. Зато је најближи животу.

Ми, са овога тла, памтимо многе неправде, које су, опет, за неког другог правде. Пораз Звезде од Панатинаикоса 1971. Грци славе као велику побједу, а преокрет Реала против Партизана 1966. уписан је златним словима у историју мадридског клуба. Неправда коју је Жељо доживио на мечу против Видеотона  1985. године Мађари виде као логичан слијед догађаја. Кад промашиш толико прилика, слиједи ти казна. 

Међутим, оне (Не)правде које су се догодиле на свјетским првенствима, памте се најдуже, а горчина која остаје за њима је вјечна.

Гомила је неправди које су задесиле многе у историји свјетских првенстава: Мађаре 1954. изненадан пад против инфериорне Западне Њемачке коју су у групној фази савладали са пет голова разлике, а који је у свом филму „Брак Марије Браун" описао и Фазбиндер, Нијемце 1966. када је признат непостојећи гол Хартса чиме је титула (не)заслужено остала на Вемблију, па несуђени гол Лампарда против Нијемаца 2010. послије кога би резултат кретао у другом правцу... Овде ћемо издвојити три случаја која су „окренула" планету на супротну страну.

Прва два случаја везана су за исто свјетско првенство, оно из 1982. у Шпанији, на којем је пало више голова него кише у Маркесовом Маконду.

Роси против Бразила

У четвртфиналној групи Ц, у посљедњем колу састали су се Италија и Бразил. Рекло би се два потпуно различита, тачније, супротна погледа на фудбал. Бразил распјеван, емотиван, нападачки, предвођен Зиком, Фалкаом и доктором Сократесом, више је личио на балетски ансамбл Баљшој театра при извођењу Лабудовог језера, него на фудбалски тим. Лопта којом су играли  губила је на тежини, а кретње фудбалера пркосиле су свим геометријским правилима.

Није било тог скаута на свијету који би могао да предвиди тактику коју спрема тим Телеа Сантане, из једноставног разлога што ни они сами, пред почетак меча, нису знали како ће играти.

То је још увијек било романтично доба фудбала у коме је постојао велики број навијача којима резултат није био најважнији. Такви смо били и ми, дјечаци стасали за војску, који смо гледали овај несвакидашњи меч у кафићу „Весло", двадесет метара удаљеном од трпањске луке у коју је са редовним закашњењима упловљавао трајект из Плоча.

Наспрам њих стајала је, данас би се рекло, девастирана Италија, измучена тешким пролазом кроз групу, осрамоћена губитком бода од Камеруна, и испрепадана противником који се загријавао на супротној страни терена. Није у Бразилу, у то вријеме, цвјетало, као што у Латинској Америци никада и не цвијета, али тужно је било и у Италији. Економска криза, озбиљни политички обрачуни у којима се није презало ни од отмица и убистава, борба са мафијом и смјена влада на сваких 48 сати - Италијанима су оставили једино фудбал као антидепресив. Да су тада постојале кладионице, не би било много лудака који би свој новац ставили на Азуре.

Али, као што то често бива, фудбал је показао своју тамну страну. Бразилу је у тој утакмици био потребан и бод да би ушао у полуфинале у којем га је чекала Пољска, али Бразилци, умјетници, нису умјели да играју на бод...

Изгледало је да им резултат и није био важан. Умјесто да се бране, Бразилци су кренули да играју. Почело  је надигравање које се претворило у рапсодију. Без сумње да је Бразилцима то било важније од резултата. Али, авај! Као главни јунак те драме, испливао је контрадикторни италијански шпиц Паоло Роси, за кога се (а тада информације нису ишле овако брзо као данас) причало да је био осумњичен за намјештање утакмица, па му је, једно вријеме,  било забрањено и да игра. Чуло се и то да га је Енцо Беарцот, италијански селектор, познат по лули у устима (тада је стручном штабу било дозвољено све осим кокаина), спасио затвора позвавши га у тим.

Паоло Роси је, међутим, на тој утакмици, као и на сљедеће двије, показао шта значи бити право добар у право вријеме и на правом мјесту. И поред тога што је играо шпица, у  свом животу постигао је само шест голова вриједних помена, али то је учинио у четвртфиналу, полуфиналу, и финалу свјетског првенства! Ни прије ни послије тога није красио насловне стране новина. Бразил је изгубио са три према два.

Онај дио планете који је вјеровао да је фудбал умјетност а не рат, био је поражен. Био је поражен и фудбал у Бразилу, јер су се, послије тог првенства, и Бразилци дозвали памети, па су и они почели да играју на резултат, дочекавши освету дванаест година касније у Сједињеним Државама када су стрпљењем и мудрошћу, као да су Нијемци а не Бразилци, сачекали тренутак да Роберто Бађо промаши пенал.

Углавном, тог несретног јулског дана 1982. године геометрија је побиједила езотерију, а математика умјетност. Неправда! Друштво у кафићу „Весло" плакало је са осталих 150 милиона Бразилаца и више од милијарде оних који су вјеровали у Правду, док су италијански туристи скакали од среће са трајекта који је са редовним закашњењем стигао из Плоча.

Брајтнер против Француске

Само пар дана касније, на том истом свјетском првенству десила се још једна (не)правда. У другој полуфиналој утакмици сусрели су се лепршава Француска, предвођена новом генерацијом фудбалера која је најавила процват ове игре међу галским пијетловима, и дисциплинована, али стерилна Њемачка, чији су играчи приликом интонирања химне неодољиво подсјећали на војнике Вермахта из партизанских филмова.  

Десило се оно што се касније претопило у чувену изреку да је фудбал игра у којој учествује 11 играча, која се игра деведесет минута и у којој на крају побиједи Њемачка.

Французи, ношени капитеном Мишелом Платинијем, господарили су тереном притишћући противника неком тананом невидљивом руком ка његовом шеснаестерцу. Гледаоци те несвакидашње утакмице имали су привилегију да виде Њемачку оборену на кољена, беспомоћну и конфузну. Кажем привилегију не због мог урођеног анимозитета према њемачком фудбалу, већ због чињенице да је тако нешто једнако ријетко видјети као и помрачење сунца.

У очају који их је снашао, Нијемци су потегли за јединим оружјем који им је преостало. Сила. Почели су да играју грубо прелазећи ону линију коју би недаровити коментатор назвао дозвољеном. У таквом маниру голман Нијемаца, Шумахер, руком је нокаутирао  француског нападача Батистона у тренутку кад је лопта била већ виђена у голу. Батистон је напустио терен у носилима са тешким потресом мозга, а Шумахер, који би у свакој другој прилици за овакав старт добио пар година затвора, из необјашњивих разлога је остао на голу као да се ништа није догодило.

Чинило се, међутим, да ће Правда бити задовољена, па су у продужецима Французи повели са два гола разлике. Али тада на сцену ступа њемачка дисциплина и самоувјереност. Хладноћа и мир којим је Паул Брајтнер прилазио лопти да је изведе из аута на пар минута прија краја првог продужетка, свима нам је дала до знања да се утакмица игра до посљедњег судијиног звиждука.

За Брајтнера су колале приче да је комуниста, љевичар, па је самим тим у Југославији имао доста присталица. Сигурност коју је показао улила је и нама и Французима страх у кости. Нама су се одсјекли језици, а Французима ноге, па се утакмица у сљедећих пар минута потпуно преломила. Нијемци су дали  два гола, (колико се сјећам један је дао Карл Хајнц Румениге), изједначили су резултат, а затим крајње незаслужено однијели побједу у пенал лутрији.

Кад сам, двадесет и кусур година касније, о овој страшној Неправди разговарао са једним мојим пријатељем из Ахена, и када сам му цијелу ову историју предочио као Неправду, он ме је питао да ли је Неправда да побједи тим који је стрпљив, дисциплинован и вјерује у себе. Он је, очигледно, био у авиону на страни супротно од моје.

Углавном, Свјетско првенство у Шпанији, са највише голова по утакмици, завршило је финалом између Њемачке и Италије. Ето у каквој је Неправди прошла моја младост!

Марадона против Енглеске

Међутим, нису све Неправде исте. Постоје и Неправде које пријају. Таква једна се догодила четири године касније у Мексику, у четвртфиналној утакмици између Аргентине и Енглеске.

Не постоји гол у историји фудбала о коме се више причало од онога првог којег је Дијего Армандо Марадона постигао у том мечу. Колико је Марадона био величанствен играч показује и податак да је други гол о коме се највише причало у историји фудбала био уједно и други његов гол постигнут на истој утакмици (када је отплесао танго са петорицом енглеских играча). Тај други гол га амнестира за онај први.

Први гол је постигнут руком. Ту више дилеме нема. Питање је само чија је то рука била. Они који тврде да је у питању Неправда, а то су углавном све англосаксонске земље, плус добар дио Европске уније, без медитеранског базена и понека новонастала чланица НАТО-а, увјерени су да је то била рука Диега Арманда Марадоне и да је над Енглезима учињена Неправда.

Они други, а то је остатак свијета, (укључујући медитерански базен) углавном унижен, угњетаван и прогнан, тврде да је то била Божја рука. А ако је Бог потурио своју руку изнад главе Питера Шилтона, енглеског голмана, онда нема сумње  да је то Правда.

Марадона више није међу нама, али је тешко да ће промијенити исказ и на мјесту на коме се сада налази. Бог се, до сада, није изјашњавао. Остало нам је да гледамо на тај гол на два супротна начина, баш као што један ред авиона види дан, а други ноћ.

Како ствари стоје, тешко да ће људски род постићи консензус око Правде и Неправде. Нарочито не у фудбалу. Тешко и да ће ова наша планета постати Рај. Са нама какви смо, шансе су мале. Тешко је повјеровати да је све то било због  једне јабуке. Ако јесте мислим да је Судија престрого посегнуо за црвеним картоном. А Он, да буде у потпуности политички коректан, показао га је и мушкарцима и женама.

Питам се шта би било да Адам и Ева нису загризли јабуку? Да ли би уопште постојала Правда и Неправда? Да ли би сви путници у авиону истовремено видјели и дан и ноћ? Да ли би се ова планета звала Рај? Ми то не знамо. Али једно је сигурно: да човјек није загризао јабуку, не би било фудбала. А шта би ми без лопте? Која би то досада била! Катастрофа! Јебо Рај! Адаме и Ево... нек сте је појели! И ја би је!