Више од фудбалског агента: Мино Рајола, ђаво од менаџера који није носио Праду

Мино Рајола је био револуционар! И као сваки револуционар који се поштује није био подводив под уобичајене категорије. Он је учинио популарном и медијски атрактивном фигуру фудбалског менаџера, једно од најпрезренијих занимања међу бројном фудбалском публиком. Постао је мерило, симбол, манифест менаџерског посла, његово презиме је постало синоним његовог занимања, што је највише што може да се постигне у било којој професији. 

Смрт у 54. години - није написано прерана јер је свака смрт по дефиницији прерана - трансформисала је итало-холандског менаџера у легенду дајући му нову, неочекивану димензију коју само трагичан крај може да режира. Рајолин усуд је потврда да и после 2.500 година Солонова максима не губи актуелност: ни за једног човека се не може рећи да је био срећан док не умре. 

Смрт је непроверена гласина

Мино је припадао групи људи која мисли да је бесмртна и да не може ништа лоше да им се догоди, да су болест и смрт непроверене вести које се догађају увек неком другом. Рајола је био богом дан да решева нерешиво, сређује несређиво и пролази тамо где нико не може, зато је поверовао да је свемоћан. 

Игнорисао је сигнале које му је слало тело. Као и већина средовечних мушкараца, пословично лењих да оду код лекара а камоли да ураде систематски преглед, што би после педесете требало да буде навика, и Мино је одлагао медицинске прегледе. Када је коначно то урадио, пре пар месеци, већ је било касно. 

Вулкански карактер, језик без длаке, неусрашивост, успех, слава, победе, богатство, срећна звезда, халапљивост према храни, кубанске цигаре и добра капљица били су саставни елементи Рајолине свакодневице. Живео је „двеста на сат", често би заборавио преко дана да нешто прегризе, али када би увече сео за трпезу, како је то Златан Ибрахимовић сликовито рекао, јео је за петорицу. 

Ко је био Мино Рајола можда најбоље описује анегдота са Ибром када је покидао лигементе колена у Манчестер Јунајтеду пре пет година. По Златановом сведочанству, Мино и он су дошли до сазнања да је доктор Фреди Фу најбољи хирург на свету за операцију лигамената колена. Међутим, он оперише у Питсбургу и код њега се чека најмање пола године на операцију, а Ибри се жури да се што пре врати на терен.

После пар дана, зове га Рајола и каже му да пакује кофере јер се лети у Питсбург. „Стижемо у Питсбург", причао је Ибрахимовић, „идемо право у болницу, још није ни зора а тамо нас чека доктор Фу са целом екипом да ми оперишу колено у четири сата ујутро. Ето, то је Мино".   

Клинац из Харлема

Неће бити изненађење ако Рајолина животна прича заврши као погодан сценарио за филмски блокбастер, књижевни бестселер или популарни документарац.

Дете италијанских емиграната из Кампање у холандском граду Харлему, од ране младости морао је да се бави књиговодством, конобарисењем и „односима с публиком" у породичном ресторану, јер је једино он говорио холандски као матерњи, за разлику од родитеља који се никада нису навикли на холандске полугласове и холандски изговор слова „г" које је ноћна мора за Италијане, али и друге странце. 

Мино је био полиглота: поред холандског и италијанског, говорио је енглески који је научио гледајући цртане филмове на холандским телевизијама (у Холандији се филмови не синхронизују већ се емитују са титловима), затим француски, шпански, португалски и немачки.

Прву велику животну лекцију коју је научио „летећи" између столова очевог ресторана била је да свакој особи треба прићи на посебан начин и уочити, што брже, његове навике, укусе и нарав.

Други наук је био да „одело не чини човека" и да је у пословима велика предност када те супротна страна потцени или доживљава као неког ко није раван, довољно образован и интелигентан. Зато ће Мино конструисати свој имиџ базиран на бермудама, хавајским кошуљама, отрцаним мајицама, јапанкама и бради старој неколико дана. Постаће антитеза пословног човека и фудбалског менаџера, нека врста „менаџерског Ђавола који не носи Праду".

Улазак у свет фудбала

Рајола је као клинац проводио лета код баке у варошици Ангри, између Салерна и Везува, где је уз наполитански дијалект (главни мотив што никада није добро савладао књижевни италијански) научио да брзо мисли и усвојио образац понашања између мангупа и дрскости. Сам је говорио да и поред тога што говори седам језика увек је размишљао на дијалетку јер му је он дозвољавао да брже повезује мисли и догађаје. 

Захваљујући тим особинама је добио први посао у свету фудбала. Председник фудбалског клуба Харлем је долазио сваког петка на вечеру са својом супругом у Минов ресторан где га је тада млади Рајола дочекивао са реченицом мало у шали а мало у збиљи: „Немаш појма о фудбалу".

На крају је Рајола добио посао спортског директора у Харлему, али је брзо схватио да је много занимљивије и уносније бити на другој страни преговарачког стола, тамо где су фудбалери. Тако је испословао лиценцу од синдиката холандских фудбалера да буде њихов заступник у иностранству. 

Његов први трансфер је био пресудан за његов животни пут и каријеру. Посредовао је довођењу Брајана Роја из Ајакса у Фођу. У пуљеској вароши Рајола је пронашао љубав свог живота и мајку своје двоје деце, али и започео пријатељство са тренером Фође Зденеком Земаном. Међутим, никада није желео да буде менаџер тренера, јер, по сопственом признању, није хтео себе да лиши задовљства да тера у три лепе шефове стручних штабова због играча о чијим интересима се бринуо. 

Од Недведа до звезда 

Пре него што је добио лиценцу за агента ФИФА, Рајола је успешно посредовао у преласку Дениса Бергкампа и Вима Јонка у Интер а први велики играч који је препустио своју будућност у његове руке био је Павел Недвед. 

Све је почело тако што је Земан, који је у међувремену прешао из Фође у Лацио, дао задатак Рајоли да му пронађе фудбелера који дрибла као Марадона а тренира као да је Немац. Случај је хтео да такав фудбалер буде Земанов земљак, плавокоси Павел Недвед. За тадашњих девет милијарди лира (девет милиона немачких марака) Недвед је обукао дрес Лација.

Пет година касније Павел ће прећи у Јувентус за 75 милијарди лира, на двор смртног Земановог непријатеља Лучана Мођија. Куриозитет је да је Недвед једини играч који је одбио да потпише уговор који је Мино већ испеглао и договорио. Чех је више волео да окачи копачке о клин него да после осам година у дресу Бјанконера пређе у редове најљућег ривала Интера. Имао је право, и данас је у Континаси десна рука председника Ањелија. 

Затим су дошли велики шампиони, од Златана Ибрахимовића преко Пола Погбе, Марка Вератија, Ђиђа Донаруме, Стефана Де Фраја, Матијса Де Лихта, до Ерлинга Холанда. Нема играча чије је интересе заступао Мино а да није развио изузетно близак однос с њим, бранећи његове интересе у свим околностима, кад треба и против свих и против свега, не презајући да се замери фудбалским моћницима у спортским институцијама, политици, клубовима и медијима.

Био је то пут до четвртог места на Форбсовој листи најуспешнијих спортских менаџера на свету, одмах иза Џонатана Барнета, Жорхеа Мендеша и Волкера Струта.  

Индустријска производња непријатеља

Док је био жив Мино Рајола је производио непријатеље у индустријским количинима. Толико је био добар у тој активности да су га поједини председници, генерални и спорстки директори, крстили као „савршеног непријатеља потребног сваком успешном клубу". 

Ништа мање контроверзан однос није имао ни са новинарима. Мино је знао у рану зору или у глуво доба ноћи да пошаље заједљиве поруке или да се свађа преко телефона са уредницима и посланицима седме силе с којима је одржавао контакте јер су објавили нешто што се косило са његовим плановима или замислима.  

Рајола је припадао групи менаџера који не виде у медијима непријатеља, напротив: користио их је као средство да достигне зацртане циљеве у класичној размени „do ut des" - уз неколико истинитих вести, потврда или демантија гласина, знао је да „провуче" дезинформацију или теорију која му је била потребна у преговорима с челницима клубова или да направи лицитацију и подигне цену својим клијентима. 

Кармине Рајола, звани Мино и од милоште Миноне, био је, како га је описала Евелина Кристалин (чланица Савета ФИФА, алфа и омега Зимских олимпијских игара у Торину 2006. године и интимна пријатељица Маргерите Ањели, ћерке адвоката Ђанија Ањелија и маме Џона Елкана), након заједничке вечере са Адријаном Галијанијем - „симпатична" мешавина Питера Клеменце (лика из филма Кум), Марија Мероле (италијанске верзије Бориса Бизетића) и сенатора Ђорђа Де Грегорија (који је постао познат по томе што је за рачун Силвија Берлусконија оборио другу владу Романа Продија 2008. године).  

Златан Ибрахимовић је у једној од својих биографија дефинисао свог менаџера као „дивног дебељуцу идиота" који га је научио да „ако постане најбољи на свету, све ће уз то природно доћи, а ако буде само јурио за новцем, неће постићи ништа". 

Италијански Џери Мегвајер

У суштини Рајола је био европска, или боље рећи, италијанска верзија Џерија Мегвајера (Том Круз у истоименом филму) са вишком кила, необријане браде и лежерним стилом облачења. Тајна његовог успеха је била у очинском односу према фудбалерима под његовим заштитним крилом.

Парадоксално, Рајола је све ове године био жигосан као бескруполозни агент кога интересује само број нула на чеку за његову провизију, иако у суштини ниједан други менаџер његовог ранга није водио рачуна о каријери својих клијената као Мино. 

Начин на који је Рајола маестрално водио каријере од Павела Недведа, преко Златана Ибрахимовића и Пола Погбе до Матијса Де Лихта и Ерлинга Холанда, недвосмислено показују да је он савршено уклапао спортски и финансијски аспект напретка својих клијената. За разлику од својих колега, Мино је увек давао велики значај даљем развоју и играчком напретку својих клијената. Прелазак Де Лихта у Јуве или Холанда у Салцбург па у Борусију Дортмунд, демонстрира луцидност и далековидост Минове стратегије. 

Рајола није штедео никога, па ни себе, претварао би се у „лавицу" када је требало да заштити своје фубдалере. Гвардиоли је поручио, када Каталонац више није желео Ибрахимовића у Барселони, да се обрати психијатру за помоћ. Дефинисао је Мишела Платинија, док је Француз био председник УЕФА, као некомпетентног. Сепа Блатера, на врхунцу моћи на челу ФИФА, оквалификовао је као дементног диктатора. „Златну лопту" је шкартирао као признање политички коректне корупције.

Без пардона је отишао на заказану вечеру са Силвијом Берлусконијем и Адријаном Галијанијем, после меча са Црвеном Звездом у квалификацијама за Лигу шампиона у лето 2006. године, да им каже да Златан Ибрахимовић неће бити играч Милана већ противник, пошто је после дугог преговарања на два стола преломљено да Златан потпише за Интер. Берлусконију и Галијанију се није допало то што су чули, али су одали признање Рајоли што им је то рекао у лице и није се „сакрио" и искључио телефон. 

Мино је волео да понавља да је „слободан човек" и да је своју слободу зарадио са правом да покуша све што пожели, да провоцира и да задиви. Једна од тих слобода је била и да купи вилу од осам милиона долара у Мајамију која је некада била у власништву Алфонса Габријела, много познатијег као Ал Капоне, и Рајолиног претка по маминој линији.