Ми, деца из Долине ћупова, и Он – Ивица Осим

Лица дубоко заривеног у дланове, старији мушкарац је ридао седећи на ниском тротоару улице која је водила право ка Жељином стадиону. „Мој Жељооооо, мој Жељооооо”, јецао је док је поред њега немо пролазила маса људи који су се, спуштених глава, вукли ка кућама после утакмице.

Тек неки минут делио је тим са Грбавице од финала Купа УЕФА. Мађар Чухаи, ако се добро сећам имена, забио је гол пред сам крај утакмице и одвео Видеотон на двомеч против Реала.

Пуно година касније, гледајући голове са ове утакмице, видео сам да је Ивица Осим, једнако очајан после гола Мађара, зарио лице у дланове и тренутак касније подигао поглед надајући се да би Жељо, каквим чудом, могао постићи гол. Али ето, није се десило.

Била је среда послеподне и умало нисам пао на поправни из механике, јер сам због утакмице био приморан да запалим из школе. Бежао сам, додуше, и због Звезде, Партизана, Осијека.

Поразе, до тог тренутка, нисам схватао трагично, водећи се чини ми се, америчком крилатицом да у спорту „некада победиш, некада изгубиш, а некада пада киша”, коју сам још као клинац чуо од Креше Ћосића, док је у Сарајеву, и махом код нас у кући, служио војску. 

Пелеов фудбал у Долини ћупова

Одрастао сам отприлике 100 метара ваздушне линије од „Долине ћупова” у новоизграђеном насељу у које се малтене истог дана доселило неколико фудбалера Жељезничара – безмало цела одбрана и део везног реда. Благоје Братић, Јосип Букал, Шкија Каталински и Бранимир Јелушић живели су у кругу од 30 корака од стана који је од Жеље добио мој отац, у то време капитен кошаркашког клуба. Испод нашег стана живео је Свила Мартиновић, легенда старог, предратног Жеље, који је по потреби био и голман и центарфор.

У том тек изграђеном насељу једина истинска забава био је фудбал. Играли смо га непрестано, по блату, врућини, снегу, киши, дању и ноћу. Дрес великог Едсона Арантеса до Насимента Пелеа стајао је, увијен у целофан, на полици испод телевизора у дневној соби Благоја Братића. Имао сам част да га неколико пута носим током фудбалских мечева у парку испред зграде. Тајно, наравно.

Једном смо играли и лоптом којом је на Кошеву одигран меч Жељезничар–Сантос. Накратко, јер нас је једна од легенди Жеље укебала док смо се пели на трафостаницу не би ли вратили лопту после једног неконтролисаног волеја. Излетео је из кола, зграбио лопту и једнако брзо и без речи отишао. Вратио се после пола сата са две гланц нове лопте, које смо добили у замену за обећање да ни за живу главу, више никада у животу и ни под којим условима, нећемо „Пелеов фудбал” изнети из куће.

Лопту којом смо играли, заиста, бар једном је распалио Пеле, који је на тој утакмици дао изједначујући гол за Бразилце. Жељо је, сазнао сам пишући овај текст, повео голом једног од наших комшија – Јосипа Букала.

Шкија Каталински је становао у приземљу и са терасе нам је бацао костобране када би мајке са прозора почеле да урлају због крвавих цеваница.

Испуцавање у шпедицију

У то време, Ивица Осим био је капитен и касније тренер фудбалског клуба. Не сећам се да сам га икада гледао како игра, али је старија сарајевска генерација годинама касније, кад год би неко „заробио" лопту на некој утакмици, декламовала речи радијског репортера, која гласи отприлике овако: „Лопта је код Осима, пролази једног, другог, трећег играча… Осим и даље дрибла… Поштовани гледаоци, док Осим не дода некоме лопту, послушајте музику из студија".

Осимова техника у данима када је баш био расположен за игру, причали су нам старији, довела је до појаве фудбалског локализма „у шпедицију”. Суштински, тај израз представљао је опис реакције противничке одбране на његове потезе, када су бекови панично испуцавали лопту ка реклами фирме „Шпедиција” која је висила на врху кошевског стадиона.

Одлично га се сећам као тренера на помоћном игралишту стадиона Грбавица. Сећам се и дана када је уместо шљаке, на којој су тренирале генерације фудбалера, постављена трава. Сећам се како смо прескакали ограду и гађали гол из корнера све док нас чувар не би отерао. Сећам се дана када су први пут укључени рефлектори и силних кругова које сам, у једном другом спорту, претрчао око стадиона.

Приче о Жељи

Недуго после пораза од Видеотона, изграђена је северна трибина, па више нисмо могли да гледамо утакмице са крова „Лорисове” зграде, јер је нови кров заклањао малтене пола терена.

Осим са фудбала, памтим га и са пијаце на Грбавици, на којој смо остајали сатима јер су бивши капитени фудбалског и кошаркашког клуба, Ивица Осим и Зоран Мароевић, сваки пут, без изузетка, причe о Жељи претпостављали набавци у оближњем Каприју. Ми деца смо, у замену за пар сат-два мира, добијали „каприћозе”.

Ту смо сазнали и да је стадион Грбавица добио надимак „Долина ћупова”, по неком кланцу у Индокини где су се ономад водиле стравичне борбе, па је неки фудбалер Олимпије, чијег се имена нажалост не сећам, Грбу упоредио са тим местом. Ваљда јер је са Грбавице било тешко однети бодове, што због одбране, што због навијача.

На дан када је умро Ивица Осим, рефлектори на стадиону Грбавица светлели су 81 минут. Био је један од ретких коме иначе сурови навијачи никада нису упутили ниједну увредљиву реч.