Четврте недеље октобра пре 6.026 година створен је свет

22. октобар: МОКЕ

Двадесет другог октобра погубљен је седамнаестогодишњи Ги Моке. Нацисти су га стрељали у одмазди због напада француског Покрета отпора на њихове снаге. Ги Моке рођен је у априлу 1924. у париском Осамнаестом арондисману. Као тинејџер придружио се комунистичкој омладини. После нацистичке окупације Париза и успостављања вишијевског режима, неко га је оцинкарио као комунисту, па је ухапшен.

Након што су комунистички чланови Покрета отпора убили високог нацистичког официра Карла Хоца, вишијевска влада Немцима је предала педесет комунистичких затвореника да им послуже као таоци или средство одмазде. Међу њима је био и Моке.

Немци су као средство одмазде изабрали стрељање затвореника. Моке је стрељан последњи јер је био најмлађи. Десило се то у четири сата ујутро. Џелати су му допустили да напише писмо родитељима. Написао је да му је живот био кратак, само седамнаест и по година, али да не жали ни због чега, осим што их, ето, оставља. То дирљиво писмо у Француској је уврштено у обавезну школску лектиру свих ђака који похађају средњошколско образовање.

Начин на који су нацисти окупирали Француску 1940. и брзина којом су то урадили проузроковали су националну трауму која траје већ деценијама. Фигуре налик на Гија Мокеа ретки су примери неке друкчије Француске тог времена. У том смислу, одмах након Другог светског рата, Мокеово име је понела једна париска улица, као и једна станица подземне железнице. Има таквих знакова почасти и у другим местима широм Француске. 

23. октобар: СТВАРАЊЕ

Двадесет трећег октобра 4004. године старе ере, тј. пре Христовог рођења, Бог је створио свет. Тако је барем, помно се консултујући с Библијом, израчунао у седамнаестом веку ирски бискуп по имену Џејмс Ашер.

Тај бискуп рођен је у Даблину, у богатој и угледној породици, четвртог јануара 1581. Његов деда с мајчине стране Џејмс Стенихерст био је председник парламента Ирске. Имао је млађег брата Емброуза, који је био велики стручњак за хебрејски и арапски језик. И сам Џејмс био је ерудита и полиглота. Почео је да похађа Тринити колеџ већ као тринаестогодишњак. Бавио се понајвише теологијом и патристиком. У турбулентним временима у којима је живео, био је високо позициониран у црквеној хијерархији. Све време, ипак, био је усредсређен и на своја истраживања која су се понајвише фокусирала на животе старих црквених отаца и на библијску хронологију.

Служећи се свим могућим временским одредницама у Старом завету, Ашер је рачунао колико је времена прошло од Стварања до Аврама, затим од Аврама до градње Соломоновог храма, те напослетку од Храма до вавилонског сужањства. Тако је одредио временски интервал од Стварања до последњег јудејског краља, а затим је у калкулацију убацио и време Христовог рођења, односно период између последњег јудејског краља и Христовог рођења. Што се тиче времена од Христовог рођења, оно је свакако календарски већ било утврђено.

Џејмс Ашер је умро двадесет првог марта 1656. Сахрањен је у Вестминстерској опатији. 

24. октобар: ХЕРОИН

Двадесет четвртог октобра 1978. на суду у Торонту Кит Ричардс је признао кривицу за поседовање хероина. Ричардс је у то време био већ окорели наркоман, но ово је био први пут да је његова зависност запретила и опстанку чувених Стоунса. Нешто више од годину и по дана раније, у фебруару 1977, полиција је у Ричардсовој хотелској соби пронашла тридесетак грама хероина. Због толике количине био је осумњичен и за намеру препродавања, не само за поседовање. Претила му је дуга затворска казна.

Захваљујући богатству и слави добио је посебну дозволу да напусти Канаду ради експерименталног лечења од зависности. Велико је питање, међутим, колико је њему уопште била намера да се лечи. У октобру идуће године дошло је време и за суђење. Ричардсови адвокати успели су, међутим, да му осигурају добру нагодбу: ако призна поседовање, неће га гонити за намеру препродаје. Ричардс је пристао.

Кад се појавио пред зградом суда, тамо се већ била окупила велика група фанова. Било их је између пет и шест стотина и скандирали су: „Ослободите Кита, ослободите Кита!" После признања, Ричардс је проглашен кривим за поседовање и осуђен је на годину дана затвора и условно, уз обавезу да са Стоунсима одржи један хуманитарни концерт. Вапај фанова је, дакле, фактички услишен и Ричардс је изишао из суднице као слободан човек. Ричард и Стоунси испунили су своју обавезу и одржали хуманитарни концерт. Био је то концерт с кога је цела добит уплаћена за помоћ слепим особама. 

25. октобар: ЗИНОВЈЕВ

Двадесет петог октобра 1924. лондонски „Дејли мејл" објавио је наводно писмо Григорија Зиновјева, челника Комунистичке интернационале, лидерима Комунистичке партије Велике Британије. Писмо је позивало комунисте да се не устручавају грађанске непослушности и да раде на радикализацији радничке класе. Тајминг је био врло знаковит. За четири дана су, наиме, били заказани општи избори у Великој Британији.

На изборима су торијевци убедљиво победили. Део одговорности за такав пораз лабуриста носи засигурно и Зиновјевљево писмо. У оно време, већина коментатора је сматрала да је писмо аутентично, а данас се практично сви озбиљни историчари слажу да је реч о фалсификату.

Два дана после објављивања писма, односно два дана уочи избора, Зиновјев је демантовао ауторство, но то није имало претераног одјека. Четрдесетак година након што је писмо објављено, тројица британских аутора - Луис Честер, Стивен Феј и Хуго Јанг - након пажљивог истраживања дошли су до закључка да је писмо написано у Берлину, а да су аутори руски царистички емигранти.

У Зиновјевљевом животу, период у којем је објављено писмо истовремено је и период кад се он скупа са Стаљином и Камењевом супротстављао Лаву Троцком. Генерално су двадесете године двадесетог века време његове највеће политичке моћи. Елиминацијом Троцког, међутим, Стаљин се окренуо против својих дојучерашњих савезника. Уследила су три искључења Зиновјева из партије, да би напослетку био ухапшен и затим (у лето 1936) смакнут.  

26. октобар: ЦРЊАНСКИ

Двадесет шестог октобра 1893. родио се Милош Црњански. Као двадесетпетогодишњак, у Загребу, пише песму о земљи која тек настаје, а која је унапред била и песма о њеном нестанку, који он неће доживети:

Ниједна чаша што се пије,
ниједна тробојка што се вије,
наша није.

Здраво да си ми Загорче црни,
лукави, злослутни, тврдоглави,
ја те волим.

Здраво, ви тамо где је месечина мека,
сваког ћу брата, што засео чека,
да преболим.

Здраво, сви, редом, густих обрва,
мутна ока, тужних песама,
страшна браћа.

Иста је наша псовка прва,
нож и девојка насред села
и стид домаћа.

Здраво, наше обесне жене!
Истом су сузом, болом и страшћу
кошуље и свадбе нам извезене.

А светковина што вино пије,
слава и цркве шта нас се тичу?
Суза са ока још канула није,
још телали место мртвих вичу.

Здраво, на дому мрки погледи,
мржња и свађа.
Здраво, у сраму, покору, беди,
браћа смо, браћа!

У тој тек насталој земљи, Црњански живи као новинар, писац и дипломата. Он, који је био војник поражене, аустроугарске армије, у новој Југославији проналази и метафизички завичај и праву домовину. На начин песнички, он том завичају и тој домовини остаје веран заувек.

Док далеко од своје земље пише „Ламент над Београдом" (А кад дође час, да ми се срце старо стиша, / твој ће багрем пасти на ме као киша), можда и не слути да ће ипак успети да се врати. Напослетку се враћа у Београд, па ће у Београду и умрети. Био је 30. новембар 1977. године. Била је среда, други нерадни дан државног празника, Дана Републике.  

27. октобар: АМСТЕРДАМ

Двадесет седмог октобра 1275. први пут у историји се у неком писаном документу помиње име Амстердам. Реч је о документу који је издао холандски гроф Флорис Пети.

Амстердам је утемељен као рибарско село на реци Амстел, крај бране која је подигнута да се лакше предупреде поплаве. Реч Амстердам етимолошки и вуче порекло од фразе „брана на Амстелу".

Већ почетком четрнаестог века, Амстердам и званично постаје слободан град. Тада почиње његов константан цивилизацијски успон. У седамнаестом веку Амстердам досеже своје златно доба када бива најбогатијим градом целог западног света. Из амстердамске луке бродови су ишли ка Северној Америци, Бразилу, Индији и Индонезији.

У осамнаестом и деветнаестом веку, значај града опада, што је донекле било последица холандских ратова против Енглеске и Француске. Ипак, већ крајем деветнаестог века враћа се време просперитета. Отварају се нови музеји и велика железничка станица. Копањем канала, Амстердам добија директну водену везу с реком Рајном, као и краћу везу са Северним морем.

У двадесетом веку, најтрагичнији период је нацистичка окупација у Другом светском рату, током које је јеврејско становништво веома страдало. Око шездесет хиљада амстердамских Јевреја завршило је у концентрационим логорима. Међу њима је била и девојчица која је постала симбол Холокауста - Ана Франк.

Крајем двадесетог и почетком двадесет првог века, Амстердам је првенствено туристичка атракција, како се, уосталом, каже и у песми: „Свуда гужва, фрка и кркљанац / Немаш појма ко је овде странац". 

28. октобар: РЕЧ

Двадесет осмог октобра 1998. умро је песник Тед Хјуз. Преводио је неке југословенске песнике. Међу њима није био Бранко Миљковић, али једна његова рана песма као да призива онај фамозни Миљковићев стих Уби ме прејака реч. Ово је та песма:

Дођоше вести о речи.
Гавран је видео како реч убија људе.
И добро се најео.
Видео је како реч
Целе градове меље у шљунак.
И поново се најео.
Видео је како њени секрети трују мора.
И поста обазрив.
Видео је како њен дах
Сагорева целе земље у прах.
Одлетео је. Посматрао је.

Реч клизну својим путем, сва од уста,
Без ушију, без очију.
Видео је како сиса градове
Као брадавице крмаче и испија људе,
Редом, до последњег човека,
Свареног желудачним соком речи.

Похотна,
Реч искуша своја голема уста
На земљином испупчењу, похотна,
Као дивовска змијуљица,
Поче да сиса.

Али снага је ослабила.
Није могла да вари ништа осим људи.
Смањила се, згужвала се,
Угњецавила се,
Као посрнула печурка.
На крају,
Усахло слано језеро.
Окончана јој ера.
Све што је остало само је пустиња,
Заслепљујућа од костију
И лобања.

А баш туда Гавран хода и мисли.

Иако велики песник, у савременој популарној култури Хјуз је можда и познатији као муж Силвије Плат и отац њихово двоје деце. Нека тумачења су чак и њега кривила за њено самоубиство, што је оптужба која је добила на тежини након што је и Асја Вевил, његова каснија (невенчана) супруга, такође извршила самоубиство.

Годину дана после њене смрти, Хјуз се оженио медицинском сестром Орчард, с којом је остао у браку све до своје смрти, тј. наредних двадесет осам година.  

29. октобар: ЕГОИСТА

Двадесет деветог октобра 1816. Чарлс Нит пише Бетовену писмо из Лондона: „Драги мој Бетовене, дуго ме ништа није више заболело као твоје писмо сер Џорџу Смарту. Ја заслужујем твоју цензуру и јесам крив, али опет мислим да си судио пребрзо и преоштро о мом понашању. Писмо које сам ти пре неког времена послао, писано је у тренутку кад сам се осећао толико лоше и умно и духовно да сам сигуран, кад би могао бити свестан тога, да би ми сигурно опростио сваки пасус у њему којим си евентуално незадовољан. [...] Ја свакако остајем у својој професији, а моја љубав према Бетовену нипошто неће опасти."

Чарлс Нит, писац овог писма, био је енглески композитор и пијаниста који је током 1815. и у првом делу 1816. живео у Бечу, где се спријатељио с Бетовеном. Вративши се у Енглеску, био је највећи промотер тог композитора тамо. Један хроничар бележи да је Нит у свему био егоиста, осим у својој љубави према Бетовену.

Сер Џорџ Смарт, кога Нит помиње у писму, такође је био енглески музичар. У детињству је певао у хору, а кад је одрастао, био је сјајан виолиниста и оргуљаш, као и учитељ музике, те диригент. Он није био једини члан своје породице који је оставио дубоког трага у енглеској музичкој традицији. Његов брат Хенри Смарт био је чувени виолиниста, док се Хенријев син, Хенри Смарт Млађи, прославио као композитор.

Прималац писма био је, наравно, Лудвиг ван Бетовен, један од најважнијих композитора свих времена. 

30. октобар: НАВИЈАЊЕ

Тридесетог октобра 2012. на програму енглеског Лига купа била је, између осталих, утакмица између Рединга и Арсенала. Арсенал је био фаворит, мада му то такмичење није било приоритет. Ипак, мало ко је могао да очекује да ће већ у тридесет седмом минуту Рединг водити са чак 4:0. Робертс је дао први гол у дванаестом минуту, осам минута касније вођство удвостручује Кошћелни аутоголом, само два минута касније међу стрелце се уписује и Лајгертвуд, а после седамнаест минута Хант забија за 4:0.

Навијачи Арсенала су, међутим, веровали у свој тим, па су колективно скандирали: „Победићемо са 5:4".

И заиста, већ у зауставном времену првог дела, Волкот смањује на 4:1. Прва половина другог полувремена не делује обећавајуће за Арсенал, али онда у шездесет петом минуту Жиру ипак погађа: 4:2. Минут пре краја регуларног дела, Кошћелни се искупљује за аутогол и овај пут погађа праву мрежу: 4:3. И онда у шестом минуту зауставног времена, кад судија већ увелико гледа на сат, Џенкинсон изједначује: 4:4. Погодак је, заправо, суштински поново био Волкотов, али је Џенкинсон додирнуо лопту кад је већ била на гол-линији. Арсенал се ипак изборио за продужетке.

Пред крај првог продужетка, већ је 5:4 за Арсенал. Остварило се навијачко пророчанство. Пет минута пред крај другог продужетка, поново узбуђење: Рединг изједначује - и сада сви очекују пенале. Ипак, у то мало преосталог времена, Арсенал даје чак два гола. На крају је било 7:5 у мечу с једним од најчудеснијих преокрета у историји енглеског фудбала. 

31. октобар: ИЗОЛАЦИЈА

Тридесет првог октобра 1853. Лав Николајевич Толстој овако пише у свом дневнику: „Прочитао сам Капетанову кћи и, авај!, морам да признам да је Пушкинова проза данас старомодна - чак и не у језику, него у маниру излагања. Сада, како и треба да буде, постоји нова школа књижевности у којој интересовање за детаље осећања заузима место некадашњег интересовања за саме догађаје. Пушкинове приче су ипак понешто голе [...] Немогуће је с властитим рационалним одлукама, а да то буде резултат њихове пуке артикулације. Нужно је користити лукавство против властитих страсти. Чинити добро је сваком пријатно, али страсти чине да то понекад видимо у погрешном светлу. А разум, ако делује директно, немоћан је против страсти; он мора учинити да се једна страст бори против друге. Ту лежи мудрост [...] Шилер је сасвим исправно приметио да се генијалност не може развити у изолацији; неки вањски стимуланс - добра књига о којој се може разговарати - више помаже мишљењу од година и година усамљеничког рада. Идеја се мора родити у друштву, али се њено изражавање и елаборација дешавају у самоћи [...]".

У то време, Лав Николајевич Толстој има двадесет пет година, те вероватно не очекује да ће некада и сам имати потребу за изолацијом. Један од највећих писаца свих времена, после овде цитираног дневничког записа, живео је још дуже од пола века. Умро је на малој железничкој станици Астапово двадесетог новембра 1910. године.