Доба раздора: Политика у паралелним световима и суманута аргументација у расправама štampaj

Данас сам, поводом 25. годишњице Института за дијалог о политици, присуствовао конференцији одржаној на њујоршком Универзитету Колумбија (који и даље изгледа помало као тврђава због студентских протеста који су се тамо одиграли пре око годину и по дана). Панел на коме сам учествовао требало је да буде о демократији и неједнакости. Некако сам превидео да ће нагласак бити на демократији и углавном сам говорио о неједнакости. Остали учесници панела били су Вини Бјањима из Уједињених нација (раније радила у невладиној организацији Оксфам), Рави Канбур, професор економије на Корнелу, и Бинајфер Навроджи, директорка Фондације „Отворено друштво“. Дискусију је модерирао Питер Гудмен из Њујорк тајмса.

Посебан нагласак, нарочито од стране Вини и госпође Навроджи, био је на демократији. Као што је уобичајено, у оптицају су биле све оне лепе речи: партиципација, деловање, транспарентност, правда, борба против корупције, ниска неједнакост и тако даље. Али питање је да ли су те речи, примењене на данашње демократије, и даље релевантне и имају ли више икакво значење?

Направићу кратак историјски осврт. Најсажетију дефиницију демократије дао је Јозеф Шумпетер 1942. године у књизи Капитализам, социјализам и демократија: демократија је борба политичких партија за највећи број гласова, а тиме и за право да владају.

Уз ову, веома уску дефиницију демократије, морамо подсетити да су ауторитарни режими из 1930-их дошли на власт управо поштујући демократску процедуру. НСДАП је двапут на парламентарним изборима у Немачкој 1932. године, у јулу и новембру, освојио највећи број гласова, али није формирао владу управо зато што се веровало да ће, када једном дође на власт, владати диктаторски. На крају су крупни индустријалци и земљопоседници ипак одлучили да покушају да некако контролишу Хитлера, па му је Хинденбург дао мандат да формира владу (види о томе књигу Хенрија Тарнера Хитлерових тридесет дана до власти). Учинили су то јер се земљом више није могло управљати, не само у парламенту већ и на улицама.

Слични аутократски и диктаторски режими владали су готово читавом Европом 1930-их: Метаксас у Грчкој, краљ Александар у Југославији, маршал Пилсудски и пуковник Бек у Пољској, адмирал Хорти у Мађарској, Шушниг у Аустрији, Мусолини у Италији, Сметона у Литванији, генерал Франко у Шпанији, Салазар у Португалу. Марк Мазовер је тај период одлично описао у књизи Мрачни континент. „Мрак“ из наслова се, наравно, односи на Европу 1920-их и 1930-их.

Оно што примећујемо јесте да су сви ти лидери били популарни, неки веома популарни, а многи су на власт дошли демократским или полудемократским путем. Јан Кершоу у својој двотомној Хитлеровој биографији пише да је Хитлер 1937. године сигурно био најпопуларнији шеф државе у Европи. Његова популарност је додатно порасла после Аншлуса, а још више након што је добио већину Бохемије „придруживши“ судетске Немце Рајху

Вратимо се на тренутну ситуацију. Видимо да се и данас дешава нешто слично: владе, за које водећи креатори јавног мњења сматрају да су лоше, чини се да добро пролазе на изборима. Управо сада геноцид у Гази спроводи потпуно демократски изабрана влада Израела. Инвазију на Украјину, супротно свим међународним нормама, предводи Путин, који је победио на свим изборима од 2000. године. Иако је свакако било значајне изборне преваре, нико не пориче да би, чак и да избори буду потпуно слободни, он на њима поново победио. Ердоган, који покушава да угуши опозицију, ипак влада Турском већ 22 године и побеђивао је на изборима чије је резултате опозиција признавала (осим последњих, чију је регуларност оспорила).

Други такозвани недемократски лидери, попут Орбана у Мађарској, Фица у Словачкој и Вучића у Србији, можда ће једног дана изгубити изборе, али до сада, више од деценије, увек су побеђивали и још увек уживају значајну, чак и већинску подршку грађана. У Србији, након скоро годину дана непрекидних протеста којe су покренули студенти, велики део цивилног друштва и обични грађани, анкете и даље показују да би Вучићева странка добила 45% гласова, док би друга по снази странка добила свега 6%. Моди је од 2014. године три пута победио на општим изборима у Индији. И не смемо заборавити Трампа, који је освојио 77 милиона гласова у условима у којима се супротстављао тадашњој потпредседници — што је иначе огромна предност за онога ко је већ на власти.

Мора се поставити питање: да ли је овде нешто погрешно? Да ли је могуће да обични људи воле странке које стручњаци за друштвене науке проглашавају недемократским? Да ли је могуће да људи користе демократску процедуру да би изабрали недемократске странке и лидере?

Политиколози и учесници панела могли би да одговоре да демократија није само право гласа. Она укључује и друге ствари: недискриминацију, независно судство, слободне медије, поделу власти и тако даље. Заиста, гласање није једина нити пуна дефиниција демократије, али је свакако један од главних, можда чак и главни механизам њеног функционисања, који доводи до формирања влада које уживају подршку већине или релативне већине народа. Али људи не само да гласају за „погрешне“ странке, већ се чини да их гласање уопште не занима превише. Скоро 40% Американаца који имају право гласа није се потрудило да учествује на последњим изборима. Тешко је замислити у каквим би условима неко морао да живи у САД, можда потпуно сам у пустињи, као рани хришћани у египатским пустињама, па да не чује за Трампа, изборе, Демократе и важност самих избора.

„Нормални“ избори у Сједињеним Државама имају излазност од свега око 50%. То значи да је свака друга особа с правом гласа равнодушна према томе ко ће владати земљом.

Ова два феномена – с једне стране, људи који уопште нису заинтересовани за демократију, а с друге, значајан проценат, а у многим случајевима и већина, оних који гласају за странке које експерти сматрају „погрешним“ – наводе на закључак да можда само четвртина бирача дели политичке преференције политиколога. Можда би онда ти политиколози требало да се пребаце на неко друго поље истраживања.

Када покушавају да схвате зашто људи гласају за „погрешне“ странке, они посежу за разним факторима и узрочно-последичним односима: социјални статус, ниво прихода, мањински статус, рурална подручја, образовање, раса, пол и тако даље. Ово се затим често користи као оружје да би се омаловажили они који гласају „погрешно“, доводећи у питање њихову интелигенцију, образовање или морал. У позадини се можда крије тежња да се они који гласају за „погрешне“ странке лишe права гласа или да се вредност њихових гласова некако умањи (овакви предлози потичу још од Џона Стјуарта Мила). Бирачима који гласају „погрешно“ приписује се тврдоглавост, недостатак информација и морална исквареност.

Морамо поново да размислимо зашто постоји јаз између онога што већина политичких и социјалних научника сматра пожељним и онога што обични људи који учествују у демократском процесу виде као привлачно. Тај јаз је произвео многе негативне ефекте. Они који верују да људи обично гласају „погрешно“ потцењују их и називају их незадовољницима, завидницима, „бедницима“ или фашистима. С друге стране, елите се оптужују да су охоле и, захваљујући свом образовању и богатству, отуђене од онога што „нормални“ људи заиста желе. Обе оптужбе носе делић истине.

Разлике у мишљењима и поларизација у друштву су такви да се увреде готово непрекидно размењују. Тон политичког дискурса достигао је хистерични ниво. Америчка политика је одувек имала извесну дозу хистерије када је требало постићи неки циљ (на пример, донети одлуку да се нападне Ирак), али тренутни ниво хистеричног дискурса не јењава с временом и све више се шири на све области – укључујући културу, слободно време, па чак и прехрамбене навике. Сличне ефекте можемо приметити и у другим земљама, нарочито када се расправља о веома контроверзним темама као што су имиграција или актуелни ратови у Украјини и Палестини.

Скоро је неизбежно да оштре изјаве чији је главни циљ да исмеју, оспоре или понизе противника буду праћене подједнако грубим оптужбама с друге стране. Како тон постаје све оштрији и како се чини да су сви аргументи дозвољени, сви смо у нашим дебатама постали помало неурачунљиви. На овом нивоу поларизације, када свака страна напада свим расположивим средствима, то је неизбежно. Није јасно куда би ово на крају могло да одведе, јер тренутно не постоје очигледни начини да се постојећи јаз некако премости, нити да се понашамо као да он не постоји.

Да завршим чиме сам почео – данашњом конференцијом. Они који нападају већину која гласа „погрешно“, када је реч о међународним организацијама, говоре језиком који као да долази из друге епохе. Позивају на међународну солидарност, сарадњу између земаља и слично – у време када се свет дели на политичке, економске и војне блокове. То је илузија да ће под садашњим околностима, који ће вероватно владати барем неколико наредних деценија, постојати било шта више од минималне способности за међународно деловање — било да се ради о борби против климатских промена, епидемија, координацији монетарних политика, репрограмирању дугова или трговинским правилима.

Све то, у основи, мора да се уклони са дневног реда и решаваће се билатерално или са позиције силе од стране оних који се у тој позицији налазе. Дакле, претпоставка да постоји неки општи интерес који деле сви грађани света потпуно је неприменљива у данашње време. Када се чују такви говорници, утисак је да су они остали заглављени у 1990-им (када су се такве илузије барем могле замислити) и да нису приметили да се свет од тада променио.

С друге стране, они који приказују фрагментацију света онакву каква она јесте и покушавају да је објасне, залажу се за одговорну мултиполарност и покрећу питања попут онога да „добре“ владе често не могу бити изабране због недостатка подршке народа. Међутим, они делују као да заговарају морални релативизам у којем врста владе није важна, а да  међународна сарадња може да се спроводи парцијално, само по питањима око којих неколико држава може да се сложи.

Тако две стране говоре једна поред друге, а не једна са другом: једни говори о стварима које су постојале у прошлости а данас их више нема, док друга говори о стварима које постоје данас, али је оптужују да велича садашњост и да јој недостаје амбиција или визија за боље човечанство. То доводи до тога да обе стране износе неуравнотежене, једностране и, у неким случајевима, готово сумануте аргументе.

Извор: Global Inequality and More 3.0