Напушта ли Трампова Америка Европу и НАТО: Гвоздена завеса за Други хладни рат се спушта

Од објављивања нове Стратегије националне безбедности САД-а у децембру прошле године, у западним медијима почео је најновији талас коментара аналитичара, политичара и новинара у којем су безмало хорски износили оцене да „овај пут НАТО савез не може да опстане“ и да је овог пута „атлантска веза коначно прекинута“. Како су се потом низали нови притисци америчког председника Доналда Трампа да милом или силом преузме контролу над Гренландом, уз директну претњу казненим царинама европском савезницима, ојачано су одјекивали коментари да је „НАТО заиста готов“.

А када је на Светском економском форуму у Давосу постало очигледно да је Трампова реторика о америчкој визији светских односа дијаметрално супротна у односу на ставове канадског премијера, француског председника и немачког канцелара, бројне анализе су се завршавале закључком да „овај пут Европа мора да се припреми за постамерички свет“.

Штавише, и потези и говори европских лидера указују да и они верују не само да је концепт „Pax Americana“ прошлост и да САД више неће доминирати светом и бринути о безбедности Европе и њеним извозним тржиштима, већ и да озбиљно страхују да ће Америка војно оставити на цедилу Европу, повлачећи своје системе нуклеарне одбране, конвенционално наоружање и око 100.000 војника из америчких база на Старом континенту. И све то у тренутку када се страхује да је руски напад на неку чланицу Европске уније могућ чим дође до прекида ватре у Украјини.

Стога је дошло о новог таласа расправа о „европском НАТО-у“, „стратешкој аутономији ЕУ“, па чак и стварању европског нуклеарног штита који би заменио амерички. Штавише, када је генерални секретар НАТО-а Марк Руте европским политичарима поручио да могу само да сањају да Европа може да се брани сама без подршке Америке, то је подигло још већу прашину у европским политичким, безбедносним и медијским круговима. У истим оним круговима који већ годинама различитим поводима увек изнова дебатују о томе да је време да Европа узме своју безбедност у своје руке, иако свих тих година нису учинили ниједан значајнији корак ка остварења сна о европској војсци и стратешкој аутономији Европске уније.

Када се на то додају оцене да је Трамп непредвидљив и да, како сам често истиче, поступа искључиво у складу са својим „осећајем из утробе“, то јест „интуицијом која му говори више него што му било чији други мозак икада може рећи“, онда су многи посматрачи дошли до закључка о распаду НАТО-а као „хладноратовске творевине која је изгубила своју сврху“. Међутим, парадокса ли, то све је у потпуном несагласју са оним што се догађа на терену.

Иако потези Трампа и његове администрације делују непромишљено и без икакве стратегије, оно што је појединим геостратезима и стручњацима за геополитику сасвим јасно јесте да званични Вашингтон итекако има стратегију, те да су царине, војне претње па чак и отмица председника Венецуеле Николаса Мадура заправо Трампови алати за одбрану америчких стратешких интереса у актуелној ери Другог хладног рата у којем се свет економски и безбедносно рачва на два дела – англоамерички и кинеско-руски. Штавише, да у тој новој врсти хладноратовске атмосфере САД не напуштају Европу већ да на европском тлу увелико постављају темеље нове „гвоздене завесе“ према Русији и Кини.

Хладноратовски загрљај змаја и медведа

Оно што је прошле године постало јасно чак и лаицима јесте да савез Кине и Русије није тактички за кратке стазе, већ стратешки и дугорочан. То је постало очигледно и у оквиру рата у Украјини, будући да се у последње време све чешће сазнаје обим кинеске помоћи руским војним напорима у Украјини, попут кинеске технолошке помоћи за руску производњу војних дронова. Додуше, овај чврст загрљај кинеског змаја и руског медведа је пажљивим посматрачима био јасан још пре две године, када се кинески председник Си Ђинпинг на крају тродневне посете Москви опраштао од свог домаћина председника Русије Владимира Путина.

„Сада се дешавају промене које се нису десиле 100 година. Када смо заједно, ми покрећемо те промене“, рекао је Си на растанку пред вратима Кремља, са чим се Путин сагласио а Си му додао: „Чувај се, драги пријатељу.“

Ово Сијево неуобичајено изражавања блискости са неким лидером, сва је прилика, европски лидери нису схватили озбиљно па су донедавно били уверени да ће моћи да утичу на Пекинг да изврши утицај на Москву по питању престанка рата у Украјини. Сви они који су мислили да је кинеско-руски савез једнократна тактика, били су у потпуности у заблуди. Након неколико прошлогодишњих неуспешних покушаја да предлозима о америчко-руској сарадњи на Арктику и на пољу енергетике извуче Путина из Сијевог загрљаја, чак је и Трампу постало јасно да је за сада то немогућа мисија, те да Вашингтону предстоји стратешко надметање и са Пекингом и са Москвом.

Обамин заокрет, а Трампова стратегија

А надметање је подстакнуто тиме да је Америка схватила да више не профитира од деиндустријализације сопствене привреде и пребацивања производње у Кину. Штавише, да јој прети пад економске, трговинске и политичке моћи на глобалном нивоу те да јој је за задржавање бар дела глобалне доминације неопходно да победи у борби око тога ко ће преузети стратешку предност у новој индустријској револуцији заснованој на вештачкој интелигенцији. А ту се пресудне битке не воде толико око тржишта, колико о томе како заокружити ефикасан систем производње супер-чипова неопходних за вештачку интелигенцију (AI), али и обезбедити довољно енергената, критичних сировина и поуздане ланце снабдевања за развој AI и дата центре.

Због тога разлози већине актуелних турбулентних геополитичких дешавања леже у сенци ове нове хладноратовске борбе, упркос томе што су многи критичари Трампових поступака убеђени да он води Америку као „аутократски нарцис који Путина ставља изнад свега осталог“, и да га воде „само три опсесије: богаћење, кажњавање људи које доживљава као непријатеље и свакодневна доминација у насловима“.

Иако су многи Трампови потези према Кини, Русији, Европи и остатку света најблаже речено неконвенционални, стручњаци за геостратегију указују да се они итекако уклапају у америчку стратегију засновану на начелима реалполитике, а са циљем да Кину као свог главног стратешког ривала претекне у трци око развоја AI и заокруживања поузданог ланца допремања стратешких сировина, роба и енергије за AI.

А то није почело са Трампом већ још у другом председничком мандату Барака Обаме, када је најављен такозвани заокрет према Азији. Тада је било јасно да Европа више није економски и безбедносни приоритет Вашингтона, што у европским елитама није схваћено озбиљно чак и када их је Обама убеђивао да ће морати много више да издвајају за сопствену одбрану, баш као и сви амерички председници од Двајта Ајзенхауера до данас.

Парадоксално, једини председник САД који је то заиста и успео јесте управо Доналд Трамп, и то баш својим неконвенционалним потезима. А да многи од тих потеза нису последица само карактера њујоршког милијардера већ и део геоекономске стратегије прецизно састављене још пре његовог повратка у Белу кућу, доказује документ под помало прозаичним називом „Водич за реструктурирање глобалног трговинског система“, објављен још у новембру 2024. године.

Овај документ, који је саставио архитекта Трампове трговинске политике Стивен Миран, суштински јасно излаже све што се догодило прошле године и шта би тек требало да се догоди у настојањима САД да изврши реиндустријализацију, реши проблем фискалног и трговинског дефицита, као и да задржи економску доминацију на глобалном нивоу. Овај доктор економских наука са Харварда, који је најпре председавао Трамповим Саветом економских саветника да би потом био именован у Борд гувернера Федералних резерви, детаљно је описао потезе – од девалвације долара као примарног средства за исправљање трговинских неравнотежа, преко увођења високих царина као полуге трговинске, економске али и спољне политике, до повезивања трговине са војном заштитом савезника америчким „безбедносним кишобраном“.
Управо ово последње највише боли Европљане, али Мирану је тај део изузетно важан део стратегије како би се избегла „егзистенцијална претња Америци“ да због слабљења америчке производне привреде то поткопа и статус долара као светске резервне валуте, што би могло да доведе до колапса доларског система, самим тим и  светске доминације САД.

„Како глобални БДП расте, за Сједињене Државе постаје све теже да финансирају обезбеђивање резервних средстава и одбрамбени кишобран, јер производни и трговински сектори сносе највећи терет трошкова“, наводи Миран и истиче неопходност универзалних царина као алата, којим ће не само трговински партнери бити приморани да бирају између Кине и Америке, већ ће америчку помоћ у одбрани морати да финансирају кроз давање трговинских уступака Америци. „Земље које желе да буду унутар (америчког) одбрамбеног кишобрана морају бити и унутар кишобрана фер трговине“.

То што Миран приступ америчком тржишту види као алат спољне политике, заправо у најбољем описује разлоге за већину Трампових потеза према Европи али и за оно што ће се тек догађати, од Гренланда, Панаме и Венецуеле, преко Тајвана и Корејског полуострва, до саме Европе.

Зашто је Гренланд важан

Баш у контексту заштите свог „геополитичког дворишта“ и обезбеђивањa стратешке предности у односу на двојац Кина-Русија, сагледавају се узроци Трамповог својатања Канаде и Гренланда, који су наљутили америчке савезнике у НАТО-у. А да ће се Трампов притисак наставити све док то не доведе до резултата који одговара Вашингтону сведоче и најновије вести из Панаме, где су панамске власти напрасно поништиле уговоре о концесији којима је управљање над две кључне луке са ове стране стратешки важног Панамског канала дато кинеској компанији из Хонг Конга.

Привремено управљање лукама предато је једном данском бродарском гиганту и једној швајцарској компанији, чиме су Сједињене Државе оствариле победу у настојању да блокирају кинески утицај на ову глобалну трговинску артерију.

Слична мотивација је један од разлога зашто је Арктик једно од главних попришта велике геополитичке игре између САД и двојца Кина-Русија, који у овом региону изводи војне вежбе и развија нову поморску трговачко-војну путању названу Северни морски пут. Уз легендарни Северозападни пролаз, који између Канаде и Арктика везује Атлантик и Пацифик, овај Северни морски пут би могао да убрза глобалну трговину и створи пречицу између Азије и Европе, што је нешто што Кина већ дуго жели, па је још 2018. године покренула пројекат „Поларни пут свиле“.

Пекинг је већ најавио планове за проширење трансарктичког саобраћаја до Русије као коридора за увоз течног природног гаса. То поприлично забрињава Американце, не само због трговине и економије, већ и због тога што Москва одржава базе нуклеарног оружја и подморнице на Арктику, који је велесилама посебно важан и као локација за контролу свемирског програма.

Процењује се и да на Гренланду постоје велика налазишта 25 од 30 критичних сировина, а трка за експлоатацијом ових ресурса пре него што Пекинг дође до њих је нешто што Вашингтон не може себи приуштити да изгуби, будући да Кина тренутно на својој територији вади 60 процената свих светских расположивих ретких елемената. Ово је кинеска конкурентска предност, за коју Бела кућа верује да може делимично да надокнади стицањем Гренланда, иако стручњаци процењују да је ова арктичка територија изузетно тешко подручје за експлоатацију.

Све то појачава потенцијалну улогу Гренланда као стратешког контролора овог коридора и целог Арктика, али и као територију пресудну за глобалне ланце снабдевања, сировине и ретке минерале, трговину, одбрану и свемир.  Због тога је Вашингтону важно не толико да анектира Гренланд, колико да има војну контролу над њим.

Нова европска улога у НАТО

Када су на самиту НАТО-а у Хагу прошлог јуна Европљани пристали да повећају издвајања за одбрану на пет одсто бруто друштвеног производа (БДП), мислили су да су напокон одахнули и да су успели да одобровоље Трампа да САД остану посвећене вођству у алијанси и заштити европских савезника.

Међутим, уследили су нови шокови: Самит председника САД и Русије на Аљасци, Трампова претња војним освајањем Гренланда и нова америчка Стратегија националне безбедности у којој Европа више није сагледана као безбедносно-политички партнер у стабилности већ као континент којем прети „цивилизацијско брисање“ ако не преокрене миграционе трендове, обнови суверене националне државе, одустане од регулаторних овлашћења и преузме пуну одговорност за сопствену одбрану.

Безмало истовремено новинска агенција Ројтерс је објавила ексклузивно откриће да је Трампова администрација поручила европским дипломатама у Вашингтону да САД очекују од Европе да до 2027. године преузме већину конвенционалних одбрамбених капацитета алијансе на европском тлу, од обавештајних података, преко трупа, до ненуклеарних ракета.

Ови геополитички шамари дошли су у тренутку када су европски лидери, попут француског председника Емануела Макрона и немачког канцелара Фридриха Мерца, упозоравали украјинског председнике Володимира Зеленског да постоји могућност да их САД „изда“ у мировним преговорима са Русијом. Свеукупно то је подигло температуру у европским престоницама и по ко зна који пут покренуло дебате о европској војсци, „стратешкој аутономији“ Европске уније, стварању „европског стуба“ НАТО-а па чак и европске нуклеарне одбране.

Медијско-политичка прашина се само мало смирила када је у Давосу Трамп повукао претње војном акцијом и царинама против Европе, али се поново усковитлала када је генерални секретар алијансе Марк Руте у обраћању на заједничком састанку Одбора за спољне послове и Одбора за безбедности и одбрану Европског парламента у Бриселу одбацио позиве неких европских лидера на оснивање посебне европске војске.

„Ако ико овде мисли да Европска унија, или Европа у целини, може да се брани без САД-а – само сањајте. Не можете. Ми не можемо. Требамо једни другима“, рекао је Руте инсистирајући на међусобној зависности савезника у НАТО-у, као и да се Сједињене Државе ослањају на НАТО како би осигурале властиту сигурнос:. „Ако заиста желите сами, ви који се за то залажете, заборавите – никада не можете стићи тамо где сте наумили са пет одсто (БДП-а намењених за одбрану), биће 10 одсто".

Шеф НАТО-а је европским политичарима рекао да је за самосталну одбрану неопходно изградити властите нуклеарне капацитете који коштају милијарде и милијарде еура, али да ће у том сценарију изгубити „крајњег гаранта наше слободе, а то је амерички нуклеарни кишобран“. Према његовим речима, неопходна је блиска координација између НАТО-а и ЕУ јер „Европи су потребне САД и САД-у је потребан НАТО“.

Стратешка аутономија Европе остаје пусти сан, сматрају и коментатори пољског листа „Интерија“, истичући да је Руте у праву у једној ствари, а то је да би висока цена стратешке аутономије за Европу била политички неприхватљива, нарочито у земљама попут Немачке или Француске.

„Скок са око 2 на 10 процената (БДП-а за одбрану) почистио би сваку политичку странку која би предложила такво решење бирачима у мирнодопско време“, истиче пољски коментатор Јарослав Кујиж, додајући да је висока потрошња на одбрану у земљама попут Пољске и Естоније, међутим, „директно повезана са осећајем претње (од Русије) који не постоји у Западној Европи“.

И док се Французи љуте на Рутеове коментаре и истичу да „Европљани могу и морају да преузму одговорност за сопствену безбедност“ и желе да створе „европски стуб НАТО-а", на Минхенској конференцији о безбедности се из изјава кључних људи у Трамповој администрацији, између редова, могло чути да управо то Вашингтон и очекује, те да својим критикама само истиче чињеницу да Европа није довољно појачала своје одбрамбене капацитете од почетка руске инвазије на Украјину 2022. године до данас.

Европски страх од америчког повлачења

У овим тектонским променама, где чак и Немци више немају превише поуздања да ће их Американци бранити, геостратези указују како је европска политичка елита вероватно по први пут са истинском колективном хитношћу јавно саопштила да се досадашњи свет бесповратно променио те да морају да мењају своју безбедносну политику.

„Годинама је одговор на амерички притисак да Европа повећа издатке за одбрану био комбинација реторичког попуштања и структурне неактивности. Европски лидери би признали потребу да се учини више, обавезали се на временске рокове, а затим дозволили да домаћа политичка ограничења – коалициона политика, буџетска правила, противљење јавности војним издацима – апсорбују обавезу пре него што је произвела стварне капацитете. Јаз између изреченог и спроведеног био је кључна карактеристика европске безбедносне политике“, истиче аустријско-бугарска експерткиња за геополитику Велина Чакарова. „Европа која не може да гарантује сопствену безбедност, финансира сопствену индустријску базу и доноси сопствене стратешке одлуке није партнер у конфронтацији САД и двојца Русија-Кина. Она је њен објекат“.

И док Европа жели да се припреми за будућност у којој је америчко ангажовање условно, непостојеће или само по систему „ја теби, ти мени“, ЕУ истовремено настоји да задржи Сједињене Државе да буду укључене у безбедносну архитектуру Украјине, али и да се из Европе не повуче нагло.

Према оцени бившег команданта америчке војске у Европи, пензионисаног генерала Марка Херлинга, НАТО може да „скрене са пута“, али да историја алијансе показује да „када се стварност умеша – као што се увек дешава – земље НАТО-а се поново уједињују“. Он истиче да разуме европски страх од распада алијансе, али да зна да се у историји НАТО-а „иста мелодија чула више пута раније“.

„Амерички замор од савеза некима делује рационално, али оно што недостаје у већем делу данашњих коментара је институционално памћење“, каже Марка Херлинг. „НАТО није савез који се може проценити на основу једног изборног циклуса или једног стратешког документа. Мора се разумети у контексту деценија“, сматра овај пензионисани амерички генерал, подсећајући на времена када је Шарл де Гол повукао Француску из интегрисане војне команде НАТО-а, или када се алијанса поделила око бомбардовања Ирака: „Постоји и једна реалност која се често превиђа у данашњој паници: САД се не могу потпуно повући из НАТО-а само хиром извршне власти. Конгрес контролише финансирање, овлашћења за расподелу снага и законску архитектуру која окружује обавезе савеза“.

Нова америчка улога у НАТО

Међутим, шта Вашингтон жели и како види трансатлантски савез у будућности? Одговори на та питања могли су да се чују на Минхенској безбедносној конференцији, као и дан раније у седишту НАТО-а у Бриселу, и то у иступима државног секретара Марка Рубија, али и подсекретара за одбрану Елбриџа Колбија, који је један од главних архитеката политике Пентагона и уопште одбрамбене америчке стратегије.

Рубио је трансатлантски савез представио не као безбедносно партнерство дефинисано преклапајућим националним интересима и уговорним обавезама, већ као цивилизацијско наслеђе – везано оним што је описао као „векове заједничке историје, хришћанске вере, културе, наслеђа, језика, порекла и жртава које су наши преци заједно поднели за заједничку цивилизацију чији смо наследници“. Он је постхладноратовски мултилатерални оквир назвао „опасном заблудом“. Иако се Рубиов говор у суштинској поруци Европљанима није много разликовао од прошлогодишњег говора потпредседника САД Џеј Ди Ванса, кључна разлика је била у томе што то није била придика или држање лекције, већ позив на сарадњу.

„Не желимо да раздвојимо, већ да оживимо старо пријатељство и обновимо највећу цивилизацију у људској историји“, рекао је Рубио, изазвавши овације међу европским лидерима, који су упадљиво пренебрегнули да се осврну на његове коментаре о миграцијама и либералним вредностима.

Рубио није поменуо Русију, безбедност Украјине или притисак на Гренланд који је данска премијерка описала као „потпуно неприхватљив“. Није по имену поменуо ни Кину, премда је све време јасно ставио до знања да је „највећи амерички стратешки конкурент несразмерно профитирао од деиндустријализације и трговинске политике“. Штавише, није отворено саопштио ни америчке стратешке приоритете, премда је пажљивим посматрачима једна реченица била кључна.

„Ми у Америци немамо интереса да будемо љубазни и уредни чувари управљаног пада Запада“, рекао је Рубио, што су поједини аналитичари оценили као јасан знак да ће Америка ће остати ангажована, али само са Европом која је спремна да предузме трансформацију коју Вашингтон жели.

Много јаснији је био Колби, који је у Бриселу на затвореном састанку министрима одбране НАТО-а рекао да „Европа мора да преузме примарну одговорност за сопствену конвенционалну одбрану“, док ће амерички нуклеарни кишобран остати над Старим континентом.

„Наставићемо да пружамо продужено америчко нуклеарно одвраћање. Али Европа би требало да осети премоћ снага потребних за одвраћање и, ако је потребно, порази конвенционалну агресију у Европи“, рекао је Колби, додајући да САД тренутно обезбеђује скоро половину војног особља НАТО-а а да је амерички циљ да тај удео падне на мање од једне трећине у року од приближно пет година.

Овај одбрамбени стратег Трампове администрација поручио је савезницима да ће САД дати приоритет сопственим границама, западној хемисфери и, пре свега, Кини, чије је војно гомилање више пута описао као кључни изазов ере. У самом Минхену, Колби је ову нову верзију алијансе назвао „НАТО 3.0“.

„НАТО 3.0 се заснива на партнерству, а не на зависности“, рекао је он, при чему је наговестио да Вашингтон можда делом одустане од деценијама јаког скептицизма према европској куповини европског а не америчког наоружања, експлицитно подржавши европске напоре да подстакне сопствену производњу одбрамбене опреме. „Ако земље троше 3,5 или 5 одсто на одбрану, разумемо да ће велики део те производње морати да прилагоде својим потребама. У супротном, људи у Немачкој или Пољској, или где год, рећи ће: 'Зашто шаљемо новац само преко Атлантика?'“

Ову изјаву бивша директорка Аустријског института за европску и безбедносну политику Велина Чакарова оцењује као значајан помак у америчкој политици и прагматично прерачунавање: „САД желе савезнике који су заиста способни, а не савезнике који су зависни. Ово друго ствара одговорност. Прво ствара полугу другачије врсте“, истиче Чакарова, додајући да ове промене у алијанси нису подела терета у традиционалном смислу. „Ово је фундаментално ребалансирање улога, спроведено по компресованом временском оквиру, вођено стратешким заокретом Америке који Индо-Пацифик поставља (у приоритетима) изнад евроатлантског“.

Уосталом, сам Колби је врло конкретно рекао да иако Вашингтон жели „стабилан и поштован“ однос са Пекингом и настоји да избегне сукоб, то се може постићи само са „позиције снаге“, економске и војне, са фокусом на сарадњи са савезницима у „колективној снази“ острвског ланца који се протеже од Јапана преко Тајвана до Филипина. То је оперативно поприште које је Колби идентификовао као одлучујући фронт америчко-кинеског такмичења.

Где се диже нова Гвоздена завеса

Овакве поруке суштински значе да Американци намеравају да повуку нешто мање од половине својих трупа у Европи, којих сада има око 100.000, те да их преусмере ка Пацифику. Тандем Рубио-Колби заправо је до сада најсвеобухватније представио стратегију Трампове администрације. Један је рекао Европљанима да је Америци дубоко стало до Европе, а други колико та дубока брига сада кошта.

Међутим, када се саберу све Трампове и Вансове претње, Рубиове дипломатским речником упаковане поруке и Колбијеве конкретне бројке са оним што се дешава на терену, на подручју земаља НАТО-а, стиче се јак утисак да су сви ови притисци заправо намењени готово искључиво западноевропским земљама. Док од Немачке, Француске, Италије и Велике Британије захтева да преузму конвенционалну одбрану Европе, САД упоредо раде на подизању нове гвоздене завесе дуж источног крила НАТО-а, то јест од Арктика преко Скандинавије, балтичких земаља, Пољске, Румуније и Бугарске, до Турске и Израела.

„Циљ НАТО-а на источном крилу више није симболично одвраћање, већ оперативно одбијање: прекидање непријатељског напредовања од првих сати (агресије). Распоређене снаге, унапред позиционирано оружје и муниција, интегрисана противваздушна и ракетна одбрана, дронови, сензори и планови брзог појачања, имају за циљ да зауставе нападача на првој линији, а не након могућег територијалног губитка“, објашњава Велина Чакарова, истичући да је ово одлучна доктринарна промена, и додаје да „Гвоздена завеса 2.0 није идеолошка“: „Она је војна, логистичка и технолошка, и сада се гради уз учешће САД.“

За разлику од прве Гвоздене завесе коју је подизала Москва пре скоро осам деценија, ову данашњу уз америчку помоћ подиже Европа да би спречила руски упад. Дуж хиљада километара источног крила алијансе увелико се учвршћују границе – подижу се ограде и зидови, копају бункери и противтенковски ровови, постављају минска поља и масивни бетонски блокови дизајнирани да зауставе оклопна возила, и дуж пограничног подручја распоређује се „зид дронова“.

То се дешава чак и у Финској, која дели границу са Русијом од 1.350 километара, па сада креће у изградњу утврђеног зида дуж око 18 одсто те границе, улажући више од 400 милиона евра са циљем да овај пројекат заврши следеће године. Осим тога, подигнуто је осам утврђених граничних прелаза, укључујући и северно од Арктичког круга, са додатним препрекама концентрисаним у јужним регионима земље. Чак се и слабо насељена подручја јачају, што сигнализира да Хелсинки не третира границу више као периферну бригу већ као линију фронта.

Прошле године, Естонија, Летонија, Литванија и Пољска предложиле су огроман нови одбрамбени зид који се протеже око 795 километара, по цени од скоро 3 милијарде евра, док истовремено ојачавају постојеће одбрамбене линије дуж границе са Русијом и Белорусијом, градећи више од 1.000 бункера, подземних складишта муниције и склоништа за снабдевање пројектованих да издрже артиљеријске ударе. Истовремено, све ове земље желе да се повуку из међународних споразума којим се забрањују противпешадијске мине и касетна муниција.

Тврђава Трамп

Али да нову Гвоздену завесу не праве саме источноевропске државе кроз колективна решења и дељење обавештајних података, технологију и инфраструктуру, сведоче и потези америчке војске који не указују на повлачење из Европе. Напротив. На инсистирање Варшаве и Букурешта, Вашингтон увелико повећава своје војно присуство дуж нове Гвоздене завесе, иако то није високо у медијским извештајима.

Пољска увелико појачава напоре да обезбеди стално војно присуство америчке војске на својој територији, оживљавајући дискусије о дуго помињаном пројекту „Тврђава Трамп“, као делу шире стратегије за јачање источног крила НАТО-а. Овај пројекат је помињан још пре неколико година, али је током протеклих месеци већ почео рад на успостављању велике америчке базе у Пољској која би сместила хиљаде америчких војника, заједно са командним, логистичким и објектима за обуку.

Пољски министар одбране Владислав Косињак-Камиш је нагласио да његова земља остаје један од најпосвећенијих савезника Вашингтона, указујући на рекордне нивое издатака за одбрану и континуирана улагања у војну инфраструктуру.

„Верујем да ће се све завршити добро и да ће бити донете рационалне одлуке“, рекао је Косињак-Камиш истичући да би оваква америчка база значајно побољшала одвраћање у региону, истовремено ојачавајући трансатлантске везе.

Пољске власти су већ кренуле да проширују постојеће објекте које користе америчке снаге, уз истицање да су спремни да сносе значајан део трошкова повезаних са сталном базом.

Пројекат „Тврђава Трамп“ већ је у изградњи у једном од најзападнијих градова Пољске – Болеславјецу, недалеко од Кракова, али и на постојећем аеродрому у Вроцлаву, где америчко ратно ваздухопловство гради нову писту и војни логистички центар неопходне за транспорт трупа и терета. Процењује се да је то тек део инвестиција од више од 500 милиона долара одобрених почетком 2026. године.

И док Пољаци граде „Тврђаву Трамп“ и убрзано набављају и изнајмљују америчку војну опрему, попут борбених хеликоптера „апач“, Румунија се изборила да америчка војска не само да не смањује своје присуство на њеној територији, већ и да појача бројност и квалитет војне опреме.

„У наредном периоду у Румунији ће бити распоређен један одред америчких војника опремљен тенковима 'абрамс“, рекао је за „ТВР Инфо“ генерал Георги Влад, начелник Генералштаба одбране румунске војске, која је у процесу куповине 54 оваквих тенкова америчке производње који се сматрају једним од најнапреднијих на свету.

И сарадња и хладни рат

Упркос томе што већина западних медија портретише Трампа као „Путиновог човека“ који је спреман да са Русијом постигне договор науштрб интереса Украјине и Европске уније, подизање нове Гвоздене завесе у ситуацији Другог хладног рата указује да америчко-руски односи нису тако црно-бели и да се разликују у односу на време Хладног рата пре шездесет година.

То што Путинову Русију радује када Трампова Америка критикује либералне елите и отворено подржава суверенистичке и крајње десничарске политичке снаге у ЕУ, не значи да Трамп и Путин не воде хладни рат. Напротив, само је његова динамика сасвим другачија, јер није у сенци идеолошке борбе за глобалну моћ, већ економско-технолошке борбе за глобалну доминацију, то јест у стратешкој трци ко ће победити у примени вештачке интелигенције у четвртој индустријској револуцији.

У том контексту, не чуди када Трамп с једне стране предлаже заједничке америчко-руске енергетске пројекте на Арктику (јер амерички енергетски гиганти немају довољно искуства у тим условима рада), док с друге стране, све чини да спречи јачање руског и кинеског утицаја у овом региону, пре свега због нове поморске трговачке руте која би дала додатну предност роби из Кине. Трампова администрација итекако примећује усклађивање руских и кинеских интереса против САД тако да у складу са тим и поступа у оквиру новог Хладног рата.

Па тако упркос попустљивости према Путину и критикама на рачун Европљана, Трампова администрација увелико ради на истискивању руских енергетских и кинеских стратешко-трговачких интереса из Европе, коју сматра делом свог англоамеричког света у тој хладноратовској подели света. У том контексту нова гвоздена завеса се подиже не само за евентуални руски војни упад, већ и за улазак руских енергената, што се протеклих годину дана види, између осталог, и у америчком инсистирању да Руси изађу из власништва Нафтне индустрије Србије, као и европских огранака Лукоила.

Оно по чему је овај Други хладни рат другачији другачији у односу на први јесте то да су сада сукобљене стране спремне да се договоре и чак сарађују око ствари које не ремете стратешку трку у производњи супер-чипова и обезбеђивању довољно енергената, критичних сировина и поузданих ланаца снабдевања за развој AI и дата центара.

Према речима руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова, приликом његовог првог сусрета са америчким државним секретаром Марком Рубиом у Ријаду, фебруара 2025. године, Рубио му је филозофију спољне политике Трампове администрације изложио на необично јасан начин.

„Рекао је да је спољна политика САД под председником Трампом заснована на националним интересима и здравом разуму. А то значи да САД признају да и друге велике силе имају своје националне интересе. Не свака земља на свету, већ кључни играчи, главни амерички партнери“, рекао је Лавров, истичући да је Рубио додао да се национални интереси земаља попут САД и Русије неће увек поклапати. „Већином неће. Али када се преклапају, била би грешка, озбиљна грешка, не искористити тај тренутак да се договоримо о практичним и обострано корисним пројектима у економији, трговини, инвестицијама и тако даље.“

Према речима Лаврова, Рубио је онда додао да када се интереси САД и Русије не поклапају, било би криминално дозволити да то неслагање прерасте у конфронтацију, поготово у директан, „врућ“ сукоб.

Лавров је тада истакао да је у потпуности сагласан с том логиком, а у протеклих годину дана је очигледно да се две силе држе тог приступа који би могао да се опише синтагмом „и хладни рат и сарадња“.