Нешто као циркус: Диланов караван под маскама на размеђи епоха

Циркус је најбоља парадигма уметности. Са шареним шатрама, кловновима, кротитељима звери, мађионичарима, патуљцима, акробатама и опсенарима он је идеална метафора за артистичко деловање.

Фиверс, жена с крилима, из романа Анђеле Дејвис „Ноћи у циркусу“ (Народна књига, 2008) наступала је под слоганом „Да ли је стварна или је жена из маште?“ То је отприлике и дефиниција интриге којом се баве гледаоци док уживају у циркуској представи. Стварност или привид?

Изаћи на сцену па онда забавити, збунити, насмејати, растужити или одушевити публику је суштина уметничког посла. Кловн који скида шминку у циркуској гардероби, откривајући лице уморног и тужног човека, жива је метафора илузије и „усамљености иза спектакла“.

Циркус као „слика уметничке судбине“ и метафора апсурда савременог света често је коришћена од стране песника и романописаца.

Нешто као циркус

Стихови из песме „Циркузани“ Гијома Аполинера из збирке „Алкохоли“, у преводу Николе Бертолина, воде нас на француску ривијеру 24. маја 1975. године. Уз мало маште можемо да „видимо“ Боба Дилана како, са својим француским домаћином, сликаром Давидом Х. Опенхајмом, шета сеоцетом Сент Мари де Ла Мер. Ту је скуп европских Цигана. Караванским поворкама пристигли су из свих крајева старог континента. Предводи их „човек са дванаест супруга и стотину деце“, који је за себе говорио да је цигански краљ.

Учесници скупа, у живописним одорама испод шарених балдахина, изводили су циркуске представе у част своје заштитнице Црне Саре. Њену статуу су изнели из цркве и положили у море да плута у бескрај како чергарска судбина то налаже.

Овај догађај подсетио је Дилана на путујуће циркуске караване чијим представама је присуствовао у родној Минесоти педесетих година прошлог века. Сетио се „црнопутих каубоја који су изводили трикове са ласом, самозване мис Европе, Квазимода, жене са брадом, створења које је било пола мушкарац пола жена“ и других чудеса.

Успомена из Француске се намеће као исходиште идеје о турнеји која ће под именом „Rolling Thunder Revue“ уследити у јесен 1975. године.

Као што се зна, добре идеје имају више очева. Стивен Соулз, активни учесник тих збивања, каже у једном интервју 2012. године да је први пут идеју о необавезној музичкој авантури која би личила на циркуско-чергарски караван чуо од Боба Нојвирта, Дилановог најближег пријатеља у то доба.

Ни улога позоришног редитеља Жака Ливија се не може занемарити. Ливи је у то време постао Диланов интимус. Заједно су писали песме. На албуму „Desire“ све песме – осим „One More Cup Of Coffee“ и „Sara“ –дело су тандема Дилан-Ливи. Стивен Соулз каже да је Ливи у то време заговарао идеју о рок турнеји као путујућем театру.

Роџер Мегвин из групе The Byrds тврди да му је Боб Дилан још давно, док су у његовом дворишту играли баскет један на један, рекао да би волео да направи турнеју која би била „нешто као циркус“. 

Екипа

По повратку у Њујорк Дилан је кренуо у реализацију идеје о рок турнеји као циркуско-циганском каравану који ће путовати из града у град и одржавати ненајављене представе у малим дворанама.

Ручно је, како се каже, одабрао екипу. За музичког директора турнеје одабрао басисту Роба Стонера са којим је у то време радио на албуму „Desire“. Бубњар Хауи Вајат и перкусиониста Лутер Рикс били су из исте екипе. Заједно Са Дејвидом Менсфилдом, тинејџером и музичким вундеркиндом, чији је отац, узгред буди речено, био први виолиниста у Њујоршкој филхармонији, чинили су језгро бенда. Са њима је била и Скарлет Ривера, виолинисткиња коју је Дилан после случајног сусрета на улици кооптирао у свој серкл.

Једне вечери после свирке у Гринич Вилиџу, у атељеу њујоршког сликара Ларија Пунза окупила се необичан екипа. Поред споменутих музичара били су присутни Боб Дилан и његов, у то време, нераздвојни компањон, Боб Нојвирт. Такође и глумица и певачица Рони Блејкли која је тих дана бриљирала у филму Роберта Алтмана „Нешвил“. Ту је била и поетеса, потоња рокерка, Пати Смит. Екипи се придружио и два метра високи рокер из Тексаса Ти Боун Барнет. Свирало се и певало до раних јутарњих часова. Ту је дефинитивно разрађена идеја о будућој турнеји. Забава, како за извођаче тако и за публику, проглашена је за главни циљ. Новац и зарада нису били у првом плану.

Џоан и Ремблин Џек

Највиђенији гости у Дилановом путујућем музичком циркусу били су Џоан Баез и Ремблин Џек Елиот. То су његови компањони из раних дан великог фолк бума у Гринич Вилиџу.

Џоан Баез је била и више од тога Поред тога што је помагала Дилану да успостави прве њујоршке контакте, била му је и идеолошки гуру и емотивна партнерка. Њена интерпретација песме „Diamond And Rust“, током турнеје „Rolling Thunder Revue“, по многима је била централно место догађаја. У тој песми Џоан пева о романси са „плавооким момком који уме са речима“. Реконструише једну љубавну везу, док бивши партнер са белом маском преко лица стоји поред ње. У нестварном циркуском амбијенту искрена поетска исповест деловала је збуњујуће. Да ли је то део представе или је комад живота претворен у музику и поезију?

Повратак славног фолк пара на сцену имао је снажан ефекат на публику. Њихови заједнички наступи у нумерама као што су „Blowin’ In the Wind“ и „I Shall be Realised“, у театарско-циркуском контексту, имали су магијско дејство. Као да се прошлост вратила. Оно што је била главна атракција великог фолк бума, петнаестак година касније је циркуска тачка.

Учешће Ремблин Џек Елиота, архетипског фолк певача, имало је другу сврху. Његов класични фолк репертоар повезао је шарени, маскиран водвиљ са традицијом коју најбоље персонификује Вуди Гатри. Био је нека врста путоказа које је спречавао да шарени караван залута у беспућима артистичког перформанса. Ремблин Џек је био ту да би стално подсећао о чему се ради у тој музици.

У овом контексту важно је споменути и учешће енглеског гитаристе Мика Ронсона, најпоузданијег сарадника Дејвид Боувија. Нико не зна тачно како се он нашао у тој екипи. Стивен Соулз мисли да је Боб Нојвирт ту одиграо велику улогу.

Било како било, Ронсоново присуство је „окретај завртња“ који је целу ствар још мало уврнуо. Он је својом гитаристичком вештином повезао Зигија Стардаста и плавооког фолк певача са цветним шеширом – повезао је фолк и рок. Његове свирке „са јасним glam-rock потписом“ учиниле су да Диланове песме зазвуче као аутентични рокерски бројеви.

Турнеја

После неколико проба у студију SIR на Менхетну, екипа је изнајмила аутобус од Френка Запе и кренула на турнеју. Прве две свирке, 30. и 31 октобра 1975. године, биле су у граду Плимуту у држави Масачусетс. Тај град има посебно место у историји Сједињених Држава. Многи га зову „родним градом Америке“. Плимут је једна од првих европских насеобина на америчком тлу. Можда и најстарији амерички град.

Последњи концерт првог дела турнеје „Rolling Thunder Revue“ одржан је 8. децембра у дворани Медисон Сквер Гарден. Тај концерт је био део велике акције за ослобађане боксера Рубина Картера из затвора. Он је био осуђен на доживотну робију због троструког убиства.

Многи су веровали да пресуда није била заснована на ваљаним доказима већ на расистичким предрасудама. Боб Дилан је био таквих уверења. Његова песма „Hurricane“ је посвећена тој теми. „Hurricane“ или „Ураган“ је био надимак Рубина Картера.

Постоји врло добар филм Нормана Џуисона са Дензелом Вашингтоном у главној улози који се бави Картеровом судбином.

„Добродошли у вашу дневну собу“, први део

У буклету који прати бокс-сет са 14 дискова „Rolling Thunder Revue – The 1975 Live Recordings“ аутор пропратног текста Весли Стејс дао је прилично детаљан опис једне просечне свирке Дилановог путујућег музичког циркуса.

Шоу би отварао Боб Нојвирт који је био главни конферансије. „Добродошли у вашу дневну собу“, биле су његове прве речи. На тај начин је одмах наговестио домаћу, кућну природу догађаја који следи.

После тога Нојвирт би најавио пратећи бенд који је крстио именом Guam. Онда би сваки члан те екипе извео по једну нумеру. Ти Боун Барнет је обично свирао тада још непознату песму Ворена Зивона „Werewolves Of London“ или своју „Hula Hoop“. Рони Блејки је изводила нумеру „Need a New Sun Rising“.

Публика није знала те песме и прилично хладно их је прихватала. Тек кад би на крају тог дела концерта Боб Нојвирт извео нумеру „Mercedes Benz“, коју је написао са Џенис Џоплин, и која је се већ била појавила на њеном албуму „Pearl“ (1971), аудиторијум би се раскравио и поздравио музичаре.

После ове екипе на сцену би ступио Ремблин Џек Елиот. Он је традиционалним фолк репертоаром подсетио на фолкерско наслеђе које је на неки начин и повезало целу екипу. Његова тачка је била добар увод у оно што ће да уследи.

После Елиота на сцену је излазио Боб Дилан. Његово лице је било обојено белом бојом, на глави је имао шешир украшен свежим цвећем. Сцену је аранжирао и светла разместио Жак Ливи. Урадио је то у складу са репутацијом успешног позоришног редитеља.

Пошто је Боб Дилан привлачио музичарe као што „магнет привлачи металне опиљке“, како је написао Сем Шепард, који је такође био учесник ове музичке ревије, понекад би између Дилана и Ремблин Џека наступали специјални гости као што су Џони Мичел, Рони Хокинс, Гордон Лајтфут и други који би се на дан-два придружили циркусу.

Дилан је свој део започињаo песмом „When I Paint My Masterpiece“, коју је изводио у дуету са Нојвиртом. Онда би уследио сет који су обично чиниле нумере: „It Ain’t Me Baby“, „A Hard Rain’s a-Gonna Fall“, „Romance In Durango“ и „Isis“. Понекад би у овом делу шоу дошло до измена и своје место би нашле и нумере „The Lonesome Death Of Hattie Carroll“, „It Takes a Lot to Laugh, It Takes a Train to Cry“ и „Tonight I’ll Be Staying Here With You“ са специјално измењеним текстом прилагођеним називу целе турнеје.

Врхунац овог дела су биле последње две песме – „Romance In Durango“ и „Isis“. Тада би се бенду придружила виолинисткиња Скарлет Ривера. Она је својом свирком Дилановој музици дала потпуно нов звук. Споменуте песме су биле непознате публици. У студијској верзији појавиће се тек у јануару 1976. године на албуму „Desire“.

Месмерички звуци виолине Скарлет Ривера и демонски пантомима шоу Боба Дилана су одушевили публику. Нарочито у нумери „Isis“. Боби би тада оставио гитару и рукама, прстима, очима и гримасама започео свој пантомимски перформанс као некакав рокерски Марсел Марсо.

Публика никад, ни пре ни после, није видела таквог Дилана. Многи сматрају да је то врхунац Диланове каријере као шоумена.

„Добродошли у вашу дневну собу“, други део

После паузе од петнаест минута уследио је други део приредбе. Отварао га је дует Џоан Баез – Боб Дилан. Заједно су изводили две амблематске Диланове протесне песме – „Blowin’ In The Wind“, „The Times They Are a-Changin’“. Заједнички сет су комплетирали обрадом песме „Never Let me Go“ преузете из репертоара Џонија Ејса (Johnny Ace) и традиционалном темом „The Water Is Wide“. Тај део су тријумфално завршавали песмом „I Shall Be Released“.

После тога Џоан Баез је наступала соло. Изводила је између осталог и своје највеће хитове „Diamond And Rust“ и „The Night They Drove Old Dixie Down“, од којих је овај први био једана од врхунаца целе приредбе.

После Џоан на сцену је ступао Роџер Мегвин. Његов сет се састојао од две нумере „Chestnut Mare“ и „Eight Miles High“.

На позорницу се после тога поново враћао Боб Дилан са својим песмама. Посебну пажњу су привлачиле оне нове – „One More Cup Of Coffee“, „Hurricane“, „Oh, Sister“, које ће се тек неколико месеци касније појавити на албуму „Desire“. Виолина Скарлет Ривере је као дим из Аладинове чаробне лампе целу ствар носила далеко и високо, ван координантног система који је збланутој публици служио као оријентир у то време.

Циркуско-музичка представа би се завршавала песмама „Knockin’ On Heaven’s Door“ и „This Land Is Your Land“ која је била омаж Вудију Гатрију, Дилановом узору и ментору.

Цео шоу је трајао око четири сата. Имао је и своју поетску фацету. Ален Гинзберг је био учесник турнеје и декламовао је своје песме током шоуа.

Диланова и Гинзбергова посета гробу Џека Керуака у граду Лоувел је важно поглавље легенде која окружује ову турнеју. Фотограф Кен Реган, који је пратио турнеју, том приликом је направио чувене фотографије.

У овом, првом, делу турнеје „Rolling Thunder Revue“, од 30. октобра до 8. децембра 1975. године, одржан је 31 шоу у 23 града.

Бенд је из свирке у свирку свирао све боље. Роб Стонер, лидер бенда, каже да је свакe ноћи после концерта преслушавaо снимке и правио забелешке о томе шта би требало да се поправи и побољша. Сутрадан је то увежбавао са осталим музичарима. „Знао сам да ће нас сви поредити са The Band. Морали смо да будемо веома добри да би издржали то поређење“, рекао је Стонер.

У пролеће 1976. године, од 18. априла до 25. маја, уследио је други део турнеје. Овог пута без циркуске, карневалске атмосфере. Била је то, мање- више, обична турнеја. Већина протагониста из првог дела је била присутна али је изостао циркуски, карневалски, чергарски дух целог догађаја. „Нестало је цвеће са шешира, шарене мараме су се негде затуриле“, рекла је Џоан Баез у једном интервју 2019. године.

Како је било на тим свиркама може да се чује на Дилановом live албуму „Hard Rain“ који је изашао у септембру 1976. године.

Статистички подаци показују да је најчешће свирана песма на оба дела турнеје била „Isis“. Одсвирана је 46 пута. Затим следе „Knockin’ On Heaven’s Door“ (43 пута), „Oh Sister“ (37), „Romance In Durango“ (34), „Just Like A Woman“ (такође 34 пута), итд.

Филм

Мартин Скорсезе је 2019. године снимио за Нетфликс филм о турнеји „Rolling Thunder Revue“. То је псеудо-документарни филм. Аутентичан материјал сниман током турнеје и интервјуи са оригиналним актерима интерполирани су са причама измишљених ликова. Европски филмски режисер Стефан ван Дорп кога глуми Мартин ван Хаселберг, муж глумице и певачице Бети Мидлер, један је од њих. Ту је и лик политичара кога тумачи Мајкл Марфи, омиљени глумац Роберта Алтмана и Вудија Алена. Такође, ту је и апокрифни интервју са Шерон Стоун. Не зна се шта је истина а шта део сценарија од оног што говори Шерон.

Скорсезеов филмски поступак стварање неке мета-реалности у складу је са духом турнеје. Цела ствар се претвара у комедију дел арте у којој маска, шминка, измишљени ликови и свеопшта артифицијелност служе као фон на коме се најбоље сагледава природа целог догађаја.

Филм траје преко два сата и још увек је доступан на платформи Нетфликс.

Биланс

Турнеја „Rolling Thunder Revue“ једна je од најславнијих у историји рок музике. По духу и значају најближа јој је она коју су под именом „Mad Dogs And Englishmen“ организовали Џо Кокер и Лион Расел. Донекле јој је близак и рокенрол циркус Ролингстоунса из 1968 године, као и Кизијево крстарење „магичним аутобусом“ под именом „Furthur“, када се са својим бендом Merry Pranksters бавио есид прозелитизмом.

Било како било, нико није тако успешно поставио баланс између артистичког, артифицијелног, циркуског, чергарског и рокерског као Дилан и његова екипа. Ти Боун Барнет је у интервју магазину „Мојо“ 2019. године рекао: „Турнеја ’Rolling Thunder Revue’ ме је научила свему што ми је било потребно да преживим педесeт година у шоу бизнису.“ Ништа тачније од тога. Рок музика је била на идеалан начин повезана са циркусом као јединим панданом у свету извођачке уметности.

И да завршимо речима које су већ негде изговорене и написане. Турнеја „Rolling Thunder Revue“ је била једина, прва, последња и најбоља.