Четири историјско-идеолошке теорије о пореклу рата у Украјини

Прва и најпопуларнија теорија о сукобу у Украјини је она која га тумачи као рат између демократије и аутократије. Она полази од премисе да Русију води диктатор, а да је на челу Украјине демократски изабран председник. Тај приступ, међутим, занемарује неколико чињеница, укључујући и то да је смена власти у Украјини која се догодила 2004. године била последица друштвене побуне против непоштених избора, док је преврат у 2014. године био пуч против легитимно изабране власти.

Штавише, Украјина је пре рата, па чак и пре 2014, била најнеуспешнија држава бившег Совјетског Савеза.  Не само да је степен корупције у земљи био екстремно висок, парламент у великој мери дисфункционалан, разни олигарси били бахати и ван контроле, укључујући и оног који је довео Зеленског на власт, већ је и економски учинак Украјине био вероватно најгори међу свим бившим републикама Совјетског Савеза.

Док је 1990. године БДП по глави становника Русије и Украјине био сличан, у предвечерје руског напада на Украјину, БДП Русије по глави становника био је више него двоструко већи од украјинског. Тумачење да у очима Руса Украјина представља, или да је представљала, пожељну алтернативу руској аутократији оповргавају чињенице: становништво се кретало у „погрешном" правцу: Украјинци су ишли у Русију и радили тамо зато што је плата била троструко већа него у Украјини, а нису Руси ишли у Украјину.

Ова наивна теорија не узима у обзир ни чињеницу да су се сви конфликти на посткомунистичком простору одигравали у бившим савезним државама око граница повучених на основу етничке припадности. Једанаест од тих дванаест конфликата били су старински сукоби око контроле над неком територијом. Нису имали никакве везе с демократијом и аутократијом. Ова наивна теорија такође занемарује да нису све аутократске државе уредно сврстане на исту страну: за сваку Белорусију на страни Русије постоји по један подједнако аутократски Азербејџан на страни Украјине.

Ова наивна теорија популарна је пре свега због своје једноставности. Не захтева никакво познавање руске, а ни украјинске историје, не захтева никакво знање о комунизму нити никакво тумачење (нити познавање) разлога за распад комунистичких федерација. То  је теорија заснована на незнању и подржавана незнањем. Као друго, таква наивна теорија више одговара интересима ратоборних либералних и десничарских кругова, који тренутни сукоб виде као претходницу много већег конфликта који се крчка између САД и Кине. Тај конфликт постаје много прихватљивији ако се тумачи као сукоб вредности, а не као сукоб око геополитичког првенства.

Руски империјализам

Друго објашњење актуелног конфликта заузима становиште да је рат последица руског империјализма. Према тој теорији, Путинов режим је наследник царског режима који је настојао да потчини и контролише области око Русије, од Румуније (Молдавије) до Пољске, балтичких држава и Финске.

Ту теорију у великој мери подржавају изјаве које је сам Путин давао пре почетка рата у покушају да га оправда. Русија је, према Путину, прошла кроз „век издаје", у којем су њене историјске територије (укључујући Новорусију, коју је освојила Катарина Велика, а коју Путин данас отворено покушава да поврати) распарчали комунисти. Путин зато најпре напада Лењина што је Украјини дао Донбас, Стаљина јер је Украјини дао источну Пољску, а Хрушчова зато што је Крим из Русије пребацио у Украјину. Импликација на коју националистички великоруски аутори указују јесте та да је комунистички режим био антируска „завера", и да је нашироко расипао руске историјске територије и поклањао их другим нацијама како би ублажио њихово осећање незадовољства због великоруског шовинизма.

Ова теорија тако на занимљив начин уједињује оне који тврде да је руски империјализам на неки начин урођен руској психи и Путинове пропагандисте. Теорија има некакво упориште у стварности, али њен проблем је у томе што се не осврће на порекло тренутног таласа руског национализма и империјализма. Она можда објашњава руски национализам деветнаестог века, али не и руски национализам данас, чији се настанак може много веродостојније објаснити догађајима након 1917. Прелазимо на њих.

Демократски наратив

Треће гледиште на порекло овог конфликта односи се на корене садашњег национализма. Оно полази од догађаја из периода 1989-1992, који су довели до пада комунизма. Краху комунизма нису кумовале демократске револуције, како се често тврди у популарном западном наративу. То су заправо биле револуције националног ослобођења од индиректне власти Совјетског Савеза. Оне су попримиле наизглед демократски облик због широке сагласности око националног самоопредељења у великом делу становништва 1989. године.

Национализам и демократија тако су били спојени да их је било тешко разликовати. Ово је нарочито био случај у етнички хомогеним земљама као што су Мађарска или Пољска: национализам и демократија означавали су исту ствар, и јасно је да су и домаћи револуционари и западни посматрачи радије наглашавали оно друго, а умањивали оно прво (национализам). То двоје можемо раздвојити ако погледамо шта се дешавало у мултиетничким федерацијама.

Ниједна теорија која види демократију као звезду водиљу  револуција из 1989. године, не може да објасни зашто су се све комунистичке вишенационалне федерације распале. Јер да је демократија била главна брига револуционара, не би било разлога да се такве федерације распадну након што постану демократске. Штавише, распад нема никаквог смисла у оквиру ширег либералног наратива који мултикултуралност, уз демократију (или чак као део демократије), сматра нечим пожељним. Да су демократија и мултикултурализам биле водеће силе револуција из 1989. године, онда су федерације као Совјетски Савез, Чехословачка и Југославија требало да опстану. Чињеница да нису, јасно указује да су главни покретачи ових револуција били национализам и самоопредељење.

Даље, као што сам већ поменуо, теорија о демократској природи револуција из 1989. године не може да објасни зашто су се сви ратови и сукоби одиграли у распаднутим комунистичким федерацијама, и зашто су једанаест од тих дванаест  конфликата, укључујући и тренутни рат у Украјини, били етнички спорови око граница. Такви конфликти немају никакве везе с начином унутрашњег уређења или владом, али имају много везе са освајањем територије, национализмом и жељом мањина које су се затекле у „погрешним" државама да имају своју државу или се придруже суседној. Ове елементарне чињенице се скоро никада не спомињу у мејнстрим медијима. За то постоји ваљан разлог: оне се супротстављају поједностављујућем „демократском наративу".

Југословенски модел

Четврта теорија позајмљује полазну тачку треће теорије, али иде корак даље. Поставља кључно питање, које запостављају све остале теорије: одакле је дошао национализам који је довео до распада вишенационалних федерација? Одговор се мора потражити у уставном поретку комунистичких федерација и у економији.

Као што је добро познато, комунисти нису покушавали да реше само економске проблеме повезане са капитализмом већ и етнички проблем који Европу мучи вековима. Уопштено речено, они су следили су приступ аустро-марксиста који је еволуирао од залагања за личну аутономију до фаворизовања принципа националног самоопредељења. Због тога је Совјетски Савез и створен као федерација етнички заснованих држава. Совјетски Савез је требало да превазиђе национални проблем тако што би свакој етничкој групи дао њихову републику, као своју домовину. У том погледу је Совјетски Савез дао нацрт за будућу глобалну федералну државу која би такође била састављена од национално заснованих држава, а које би испуњавале две функције: обезбеђивање националне безбедности својим чланицама и брз економски развој захваљујући укидању капитализма. Сличан приступ усвојиле су још две етничке федерације: Чехословачка и Југославија.

Такав прилаз је и те како имао смисла на папиру, и вероватно би решио етнички проблем да је комунизам испунио своје обећање брзог економског раста.

Разлог зашто комунистичке федерације нису успеле да реше етнички проблем постао је много очигледнији 1970-их. Разлог је начелно био у неуспеху да се на економском плану ухвати корак с развијеним Западом. Како је тај неуспех постајао све очигледнији, у условима једнопартијског система једини легитимитет за који су различите комунистичке партијске елите могле да се ухвате био је да се представљају као заступници националних интереса својих република. Без тржишних односа, са арбитрарним ценама, свака република је могла да тврди да је нека друга експлоатише. Републичке елите хватале су се за то како би постале популарније код куће (у својим републикама) и на тај начин, у недостатку избора, стицале легитимитет.

Помогло им је то што су се републичке политичке структуре сматрале легитимним унутар једнопартијске државе. Републичке елите стога нису морале да изађу изван постојећег политичког система (што би их учинило одговорним за репресију) да би огрнуле плашт легитимитета и подршке народа.

Оно што је иронично јесте то да, када ове републичке структуре не би постојале, то јест када би мултинационалне државе биле једноставне унитаристичке државе, онда локалне комунистичке елите не би имале алате нити политичку основу са које би изазивале друге елите представљајући себе као браниоце националних интереса. Тиме су, међутим, поставили основу за ширење и прихватање националистичких идеологија које су те државе на крају разбиле.

Идеолошка конјуктура

Стога је за боље разумевање актуелног рата у Украјини важно да се вратимо у историју. Оно што данас посматрамо последица је два фактора: прво, неуспешног економског развоја бивших комунистичких земаља, и друго, структурним политичким уређењем које је омогућило републичким елитама да прикрију економски неуспех одбраном националистичких интереса.

Ово друго је било лако решење, и било је дозвољено начином на који је режим био организован. Ако би се неко залагао за повратак капитализму, врло вероватно би био отпуштен с посла или послат у затвор. Али ако би неко тврдио да је његова република неједнако третирана, вероватно би се попео уз лествицу моћи.

Легитимација националног интереса као таквог омогућила је потом легитимацију националистичких идеологија, и на крају жељу за националном независношћу, као и талас национализма који је подстакао и пратио револуције 1989. године. Покретачка снага ових револуција била је иста и у етнички хомогеним и у етнички хетерогеним земљама: национализам. Али у првој групи земаља, национализам се спојио с демократијом, док је у другој, због неразрешених територијалних питања, довео до рата.

Русији је био потребан дужи временски период да заузме снажно националистичко становиште, а њена реакција се може сматрати закаснелом. Али због своје величине, велике популације и огромне војске, она представља много већу претњу миру када национализам превлада. Јер је очигледно да мала држава са истом националистичком идеологијом представља много мању претњу по светски мир од државе која поседује 6.000 нуклеарних ракета.

Без увиђања да тренутни конфликт има своје историјске узроке који почивају у првобитном уређењу комунистичких федерација и економском неуспеху комунистичког модела развоја, тешко ћемо моћи да разумемо овај сукоб, као и све друге неразрешене сукобе, а вероватно и оне који тек следе.