Хоће ли Запад бити као Русија кад победи Русију: Морални диктат и европска политичка аутономија

Док рат у Украјини расте као тесто на топлом, европске нације и политике тону у транс милитаризма. Слави се опроштај од пацифизма, деле се шопинг-листе за тешко наоружање, девалвирају речи које су правно јединствене. Лаж је постала мера истине, дипломатија је постала рат, моћ се из институција преселила на персонални ниво. У жељи да победи Русију, Запад, уз њега и Европа, постаје Русија. Логика ситуације је апсурдна - да би Запад победио ауторитарну Русију, мора и сам постати ауторитаран. Мора? Жели, трчи, хита с песмом у срцу!

Актуелни европски политичари на власти су демократе. Демократски су изабрани, демократски владају, демократски одговарају за све што раде.

Народи који живе у недефинисаним политичким условима, у системима за које политичка теорија нема име, већ само презиме, често мисле да демократија има везе са најбољима и најуспешнијима на власти. Ту има нечега, ко воли шарлатане, лопове и дангубе на власти? Свеједно, меритократија духа и бољитка није главна одлика данашње демократије. Сваки администратор с добрим намерама и вољом то теоретски може, не мора да буде демократски изабран. Има у наследним монархијама и добрих краљева којима је полазило за руком да свом народу омогуће миран и добар живот, о чему су Андерсен и браћа Грим оставили довољно сведочанстава.  

Напротив, за демократију су пресудне друге ствари - институције и процедура. Да би један систем важио за демократски, он мора удовољити стриктно прописаној процедури за формирање и контролу власти. У самом срцу тог механизма лежи алокација моћи. Ко је има? Како је расподељена? Под којим условима се користи? Да ли је као одело које се скида, или више као кожа која се дере?

У Русији је моћ увек, ако се изузме историјски кратак период између распада Совјетског Савеза и источног проширења НАТО савеза, била персоналног карактера. Седела је код цара, некад царице, код Лењина, Стаљина, Брежњева, данас код Путина. Исто схватање моћи налази се и у политичкој традицији Кине. Моћ је персонална, лична, па иако је у међувремену створен низ институција које имитирају демократију, политичка моћ у Русији или Кини не расте одоздо, већ се у диктату или милости, памети или зловољи, спушта на доле.  

Промишљање о томе је с оне стране доброг и лошег. То је једноставно тако и био би потребан рат страховитих размера да се то промени. Каква срећа да се он управо води!

Зеленског за председника света!

За разлику од такве историјске праксе, данашњи европски државници поштују процедуру доласка на власт, још важније силаска са власти. Њихова моћ је институционално везана. Немају је они, већ институције које представљају; облаче моћ као одело, није им исписана на кожи.

Тако је барем било до 24. фебруара ове године. Европа се поносила лакоћом власти, измењивости особа, чврстоћом институција. Сад је с тим готово. Од кад је почео рат у Украјини и за Украјину, Европа доживљава драматичну промену парадигме о седишту демократске моћи.

У ЕУ више не владају изабране националне власти. Не владају ни заједничке бриселске власти, какве год да јесу. Све су се оне нашле као подређени партнери у простору моћи украјинских националних власти. У Немачкој не владају изабрани Бундестаг, канцелар Шолц, још мање председник Штајнмајер, чија је улога у тамошњем политичком систему ионако репрезентативне природе, већ украјински председник Зеленски и његов амбасадор Андреј Мељник.

Немци и даље имају националне институције, али политичка моћ из њих се полако празни и сели у Кијев. Исти је механизам тренутно на делу и у заједничким ЕУ институцијама, које се такође претварају у кулисе за морални диктат украјинске стране.

Кијев нема моћ да победи Русију, али је већ победио Европу у мноштву ствари које се сабирају под трансфер и трансформацију моћи - из европских метропола у Кијев, из институционалне у персоналну. Моћ Кијева је у томе да уведе Европу и читав Запад у рат са Москвом. За социолога, украјинске власти су најмоћније власти на свету. Чак иако је евидентно да неко други вуче конце, то не мења на ствари да је Кијев данас нексус глобалне моћи. Персонално трансформисане моћи.

Диктати са истока

Европљани су своју политичку моћ, везану изборним процедурама, уставима и институцијама, пребацили у Кијев. Изабране националне власти добиле су неизабране супервизоре и комесаре са европског истока. Институционална моћ се потчинила персоналној, уз то туђој. То је процес који овог тренутка тече у Европи, јасно да не може јасније, али свеједно је игнорисан од стране великих медија.

Какву ће политику водити институције ЕУ, одређује украјински председник Зеленски. Какву ће националну политику водити Немачка, одређује украјински амбасадор Мељник. Хоће ли Беч увозити гас из Русије, одређују најратоборнији представници власти у Кијеву, Варшави, Риги, Виљнусу и Талину - истина, демократски изабрани, али не од Аустријанаца.

По концентрацији политичке моћи овог тренутка, председник аустријским грађанима није Ван дер Белен, није ни Шарл Мишел, већ Зеленски. Првог су бирали, другог добили по кључу, трећи се наметнуо ванинституционално.  

Једна од најчувенијих демократских крилатица „no taxation without representation", што значи да може да те глоби, фискализује и опорезује само твој изабрани представник, и да за то одговара на првим изборима, више не вреди. Ни буквално ни симболички. Сад се буџетима не управља ни национално, ни ЕУ-наднационално, већ кроз персоналне моралне диктате из Украјине: Кијев напише шопинг листе оружја, сређено по типовима авиона, тенкова и артиљерије и подели их представницима европских држава да оду да то купе и проследе.   

Русија ратује за Украјину. ЕУ ради за Украјину. Украјина ратује за САД и Уједињено Краљевство. Дугорочно, САД и Уједињено Краљевство раде за Кину. Што кроз рат, што кроз марљивост, свет персоналног схватања моћи сваким даном је све шири. 

Има Папа да слуша, или...!

Трансфер моћи са политичких институција на персоналне ауторитете ту не стаје.

И Папа Фрањо је доведен на линију. Његова полазна ситуација је истина другачија, јер он јесте формално шеф државе, али његова моћ је свеједно персоналне природе. По канону Римске католичке цркве, он је непогрешив.

Као непогрешив, Папа је одредио, наредио и планирао да Рускиња Албина и Украјинка Ирина, две младе медицинске сестре, приватно и пријатељице, носе крст на тринаестој ускршњој станици Пасије прошлог петка у римском Колосеуму.

„Украјинске институције су збуњене таквом одлуком", извештавали су специјализовани хришћански медији по Европи. Неће се Украјинци и Руси заједнички молити Богу! „Збуњеност" је постала политичка полуга за рушење једне одлуке доследног хришћанског милосрђа.  

Андреј Јураш, украјински амбасадор у Риму, твитом се посредно обратио Папи почетком прошле седмице: „Ми разумемо и делимо општу забринутост у Украјини и многим другим крајевима због идеје де се украјинским и руским женама допусти заједничко ношење крста на Via Crucis у Колосеуму. Ми радимо на том проблему и покушавамо да Папи објаснимо тешкоће код примене и могуће последице такве идеје."

„Ми" су украјинска дипломатија и њени надређени - украјински министар спољних послова, премијер и председник државе.  

Из најтежег моралног наоружања, „Ми" је ударило на Папу. Чак и уз уважавање чињенице да се папска непогрешивост односи искључиво на питања вере и доктрине, а не на сваки детаљ његове комуникације са црквеном хијерархијом, оно што се догађало у данима ускршње недеље било је илустративна редукција латинског Папе на статус римског бискупа.

Ватикански нунције у Кијеву, Висвалдас Кулбокас, рекао је да је помирење могуће тек после престанка руских напада. Кијевски надбискуп Свјатослав Шевчук критиковао је Папу јер његова одлука „не уважава контекст руске агресије против Украјине".  

Папа је ипак Папа, па су „две плавуше из медицинске професије" (термин ARD-а, 16. априла) прошлог Великог петка ипак носиле крст заједно. Али застрашивање великог понтифекса је итекако деловало. Контекст у наступу „две плавуше" које су угрозиле морално јединство Европе је темељно промењен. Уместо да се на том месту чита планирани текст „Какве смо грешке починили? Зашто си напустио наше народе, Господе (...) Научи нас да склопимо мир, да будемо браћа и сестре, да изградимо оно што су срушиле бомбе", читао се у последњи тренутак измењени стих „Суочена са смрћу, тишина каже више од речи. Застанимо у тихој молитви и молимо у срцима за мир у свету".

Разлика је драстична. У планираном тексту се Папа супротставља моралном диктату украјинске дипломатије, у другом, заиста прочитаном, у крајњем ефекту ради као запосленик украјинске дипломатије. 

Како уновачити компаратив и суперлатив

Девалвација појмова врхунског (негативног) етичког статуса, приземни софизми, вербалне смицалице, специфичан тип лажи која није у томе шта се каже, већ шта се прескочи - све то прати описане трансфере моћи у Европи.

„Геноцид" је једна од речи које убрзано губе смисао, што је, кад се погледа тужна пракса европских и других ратова, злочин посебног ранга. По Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида (УН-ова резолуција из 1948) геноцид се дефинише кроз спремност починитеља да директно или индиректно, у целини или делимично, уништи једну националну, етничку, расну или религиозну групу. Геноцид је злочин над злочинима, нема ништа изнад њега у правном санкционисању, односно испод њега у бешчашћу.

Али она медијска линија која се у време југословенских ратова тек борила за моћ суперлатива, сада је остала без конкуренције. Сада је све што догађа у Украјини геноцид. Скоро успут, амерички председник Бајден оптужује руског председника Путина за геноцид. Нема више ратног злочина, а да није геноцид. Свака ратна санитарна гробница у медијској интерпретацији и политичком жаргону аутоматски постаје масовна гробница.

Унапред се извињавам свима који ће замерити да се из оваквих изјава губи пијетет према жртвама. Санитарно или масовно, из грешке или намере, све то у резултату значи мртво и најмртвије. Упркос тога, европска друштва не смеју да потону у транс острашћених компаратива, јер такве речи развијају своје убојито дејство пре свега према живима као новим мртвима.  

Геноцид је геноцид. Ко год је побио цивиле у Бучи, починио је ратни злочин, али није починио геноцид. Ако је то био геноцид, шта је онда био Холокауст? Шта Руанда? Геноцид је нешто што нема даље. Нема геноциднији, најгеноциднији, супер нај-нај-геноциднији - а кад се каже да је Путин „геноцидан" води се дискусија управо на том нивоу.

Од злочина у Бучи до геноцида је отприлике колико од ратне санитарне до масовне гробнице. Ту где се нађеш, на тој земљи плачи.

„Деца цвећа" завршила у компосту   

Читаве прве три странице суботњег броја аустријског конзервативног листа Ди Пресе (16. априла) су венци на одру пацифизма. Тон је свечан, скоро весео, као да је Европа тек сада пронашла онај идеолошки кит који је ослободио сумње у ваљаност ЕУ интеграција.

Наслови сведоче о рефлектираној свести да се присуствује смени епоха, трансферу „деце цвећа" у цветни компост. Наслови су мала уметничка дела у вештини single entendre: „Напуштање пацифизма", „Крај уздржљивости", „Јача НАТО", „Све за мир? Постоје и горе ствари од рата", „Замисли: рат је, а Немачка не стоји са стране", „Опроштај од антимилитаризма", „Аустрија и њена растезљива неутралност".

Један од аутора пише: „Радикални пацифисти захтевају од Украјинаца да капитулирају без борбе, како би избегли још више мртвих. Али тако губе све остало: домовину, демократију, слободу мишљења и право на самоодређење. (...) Сутрашња слобода је могућа само ако одбранимо слободу од данашњих тирана. То би било стајалиште зрелог, не више наивног пацифизма. За њега ћемо радо изаћи на улицу." 

Како се само лако с рата прелази на „ми у рату". Ми Аустријанци нећемо бити слободни док у Москви седи Путин!

Кад се говори о ефектима рата, у европским медијима се одомаћило екстра подмукло разликовање између живе и неживе материје. Ко уништава Украјину? Руси. Шта уништава ЕУ економије? Рат.

Разлика на први поглед изгледа небитна, али у њој се крије специфична врста симболичког насиља. За рушење Украјине одговорни су зли људи, нема дилеме. Али за економско рушење ЕУ нису криви људи који доносе одлуке о продужењу рата, дављењу и дражењу Русије, наоружавању Украјине, инфантилном удовољавању англосаксонским интересима, већ - рат. Један феномен пун фатализма као летња олуја електрицитета. У Украјини ратују Руси и Украјинци; у Европи ратује рат.

Преведено, рекло би се да европски лидери унапред одбијају сваку одговорност за оно што се спрема. Кривац је пронађен: за урушавање европских економија крив је рат и нико други. А како је рат отац свих ствари, он ваљда зна шта је добро за његову децу.

Слава Црвеној армији  

Прошле седмице је Беч славио 76. годишњицу од пада нациста. По устаљеној пракси, сам Беч ту ништа посебно не ради. Зна се коме је стало до тог датума, Русима као ослободиоцима или освајачима Беча, како ко гледа. На тај дан руска амбасада увек организује пригодну манифестацију испред Споменика Црвеној армији на Шварценберговом тргу.

Обично дођу бечки Руси, нешто домаћих, представници Града и аустријских организација отпора. Споменик су и иначе подигли Руси, они га и одржавају, домаћа полиција само осигурава мир и ред и по потреби јури писце графита. 

Овог 13. априла најпре су дошли представници украјинске амбасаде и заједнице у Бечу, те положили венце с украјинским лентама. Након њих су стигли представници Руса, одгурали украјинске венце с постоља и поставили своје, с националном тробојком и са Георгијевским наранџасто-црним тракама.

У међувремену, стигла је и аустријска полиција да надгледа комеморацију бивше браће над бившим непријатељима.

Уз једну исправку: Нису Руси одгурали све украјинске венце. Један су оставили. И Украјинци су били Црвена армија. 

А свуда около, ширила се бетонска егзедра у бојама украјинске заставе, зид који припада Хотелу „Шварценберг" у позадини.

После зиме европског незадовољства, долази лето европског очаја. Руси и Украјинци барем знају за шта се боре.