Фактор АУКУС у случају Ђоковић: Депортација с политичким предумишљајем

У спору са Новаком Ђоковићем, аустралијска влада се на крају ипак одлучила за тактику спаљене земље. Као да је већ нема довољно и без властитог ангажмана!

Светски број један у тенису је у Аустралији третиран као Државни непријатељ број један. Као лопов који се у земљу ушуњао преко ноћи, да побуни народ и спречи колебљиве да икад више заврну рукав за вакцинисање. Као азилант који је сишао са хаварисаног брода. Као преварант коме су све банке затвориле рачуне и сад гледа како да се изгуби из видокруга државних имиграционих власти и нађе неки посао у фушу и бушу. Као да је лепрозан слетео на аеродром у Мелбурну.

Будући да о Ибзеновом „Народном непријатељу", уопште политичкој продукцији непријатеља знам неупоредиво више него о спорту, што је у ствари лако јер о спорту не знам ништа, овде неће бити референци на тенис. Али ова ситуација, таква каква је у крајњем резултату након десетодневне драме, и нема много везе са тенисом, већ отвара поглед на низ политичких, социолошких, дипломатских, квази-правних, културно-идентитетских и наравно емотивних области.

Коначан резултат је, логично, један, али до њега се дошло на основу неколико постулата сумњивог статуса веродостојности.    

Мисли се на две фаме, две велике заблуде које су на самом почетку предмет „Канбера versus Ђоковић" поставиле на погрешан колосек и одвела га равно у катастрофу за обе стране. То су фама о приватном и фама о правном у доба короне.

Фама о приватном

Да ли ће се неко у условима пандемије вакцинисати или не, није приватна ствар. Државе су свуда од првог момента преузеле менаџмент над битком против ковида. Пресећи пут вирусу, имати што мање оболелих, осигурати што брже и што бољу вакцину, поставити оптимално деловање свих друштвених подсистема у неповољним условима, краткорочно очувати ред и поредак на националном плану док се глобални на очи дезинтегрише: све је то постало аутотест успешности држава. Доказ да имају не само легално право да постоје, већ и морални легитимитет и циљ - да спасавају животе.

Барем тако су државе саме себе схватиле у овој епидемији. Али не само оне. И већина становништва их је схватила на такав начин. Или ако и нису прогутали тај за демократије увредљиво покровитељски третман, чекају да вирус протутњи пре него што својим националним властима озбиљно кажу шта мисле о њиховом кризном менаџменту.

Они који се сад, на епидемији in vivo, супротстављају владиним мерама, ти су свуда у мањини. Они се позивају на право и правне норме. Али, ту и јесте квака - државе праве право. Штавише, државе су већ направиле право којим су осигурале нове мере у условима пандемије.

Добар део тога су хитне измене и допуне закона, декрети и укази који се накнадно провлаче кроз парламенте, али једно стоји: у борби против ковида, данашње државе у развијеном свету, а ту се рачуна и Србија, не делују у правно празном простору. Оне су се осигурале. Ономе ко то барем привремено прихвата, показују беневолентно лице. Ономе ко се супротставља - малеволентно.

Једини начин да би се ad hoc, у пандемији in vivo, изменила нова легална стварност и пракса коју она дневно производи, били би друштвени нереди, рушење власти, у екстремном - револуције. Државе никад нису волеле револуције, понајмање сада кад су уверене да наступају одговорно душебрижнички. Да ли су у праву, у свету у коме нико није у праву, небитно је. Битно је да ли оне саме у то верују, да ли се тако легитимишу и колико далеко су спремне да иду не би ли донкихотским карактерима ускратиле веродостојност.   

У тој новој правној пракси која се формира испод државног јанусовског лица добронамерног и злоћудног, забринутог и љутитог, толерантног и искључивог, формира се и нови карактер приватности.

Друштвене мреже су још раније уништиле доста елемената приватности и такозваног „приватног мишљења". И пре епидемије се знало да све што се провезе електронским аутопутем престаје да буде приватно и постаје јавно. Пандемија је само изоштрила поглед на нови карактер приватности. Односно на оно што је од ње остало.

Новак Ђоковић се не може позвати на приватност у одлуци да се не вакцинише. Најпре, већ речено, зато што државе данас функционишу у кризном модусу. У његовом случају делује дупли ефекат - општа редукција приватности, као и чињеница да је он светски тенисер број један, па према томе под сталном јавном пажњом.

Овде само мали преглед броја актера који су се укључили у догађаје из протеклих дана: Ђоковићев најближи тим, Ђоковићев правни тим, организатори Australia Open, судови, покрајина Викторија, влада Аустралије, Влада Србије, јавности обе земље, медији на читавом свету дању и ноћу.

Свака приватна одлука Новака Ђоковића, поготово тог ранга у условима горе описане трансформације држава, постаје јавна, општа и политичка оног тренутка кад службени Београд нема другог, а по логици ствари није имао, него да искористи интензивне дипломатске канале како би с властима једне друге државе водио расправу око приватног права Новака Ђоковића да буде вакцинисан или не.  

Закључак: Новак Ђоковић је отишао у Мелбурн са недомишљеним приоритетима. Нејасно је да ли му је примарни циљ био да победи на турниру и освоји титулу најуспешнијег тенисера свих времена, или да оголи Канберу као најригиднију, најтврдокорнију, најнепопустљивију (после Кине) ковид-владу на свету. Обе битке није могао да води паралелно.  

Фама о правном

Државе су консеквентно производиле право да би легитимисале новозаузете позиције чувара народног здравља. Аустралија је предњачила. То се у Европи и није тако примећивало. Разумљиво, кад читав глобус затвара поглед ка тој земљи.

Али, ту је квака - Новак Ђоковић је победио државу Аустралију по њеним позитивним правним нормама, управо тим које укључују и анти-ковид мере. Сачекали су га, ускратили му визу коју је bona fide мислио да има, и стрпали га у притвор. Он се жалио и добио поступак.

Дотле се радило о праву, легалности, и судовима. Може бити да је судија који је у првој инстанци поништио одлуку аустралијских власти био вакцинисан четири или пет пута - али је доносио одлуку по позитивним правним нормама, а оне су рекле: виза Новака Ђоковића је исправна! Сви детаљи из његовог кретања прошлог месеца нису, али свеједно нису тог ранга да би га правно осујетили да игра у Мелбурну. 

И то је било готово, што се права и кохерентне правне аргументације тиче.

Онда је држава искористила своје дискреционо право, поништила одлуку судије и вратила Ђоковића у притвор. Како је то и за аустралијску директност превише, министар за имиграцију је покушао да се надовеже на нит непотпуне визе за улазак у земљу. Проблем је само био да је та нит већ била покидана претходном одлуком судије, који је дао право Ђоковићу. Такнуто-макнуто, у тесном временском оквиру.

Како се није могло наставити тамо где се стало, држава је ишла у нови поступак са недомишљеним аргументима. Будући да право ту више није нудило разумну помоћ, остао је само један аргуменат - Новак Ђоковић је икона антиваксера и као такав не може у земљу, јер ће подићи на ноге разбијене аустралијске антиваксере, преобратити колебљиве, и ето ти пада влада! 

Незгодне су ту по Канберу барем три ствари.

Прво: Титула „иконе антиваксера" није правни статус, већ процена ван правног система.

Друго: Тек је продужена, мучно зловољна реакција аустралијских власти произвела, конструисала, крунисала Новака Ђоковића као „глобалну икону антиваксера".

Треће: Ако га је аустралијска држава на крају одбила јер није вакцинисан - зашто се чекало да дође у Мелбурн? Зашто су га, њега и читав онај низ јавних, државних и дипломатских институција које су биле дигнуте на ноге, десет дана замајавали правним аргументима, да би на крају био пресудан ванправни аргумент - нећемо га, зато што није вакцинисан?

Ту се већ поставља питање предумишљаја. Предумишљај је правна категорија.         

Закључак: Истеривање Новака Ђоковића из Аустралије је политичка одлука. Право је било ангажовано у почетку, али је успут нестало, изгубило се негде између прве и друге судске одлуке.

Фактор АУКУС 

Ако није било предумишљаја у старту, он се појавио у том кратком периоду, између две судске одлуке. У тих је неколико дана проговорио АУКУС, јавила се свест и самосвест новог англосаксонског савеза.

Избор, политички par excellance, био је за Канберу једноставан. Да је после свих правних перипетија, после медијске буке и дипломатске узбуне, омогућила Ђоковићу да игра у Мелбурну, влада би заиста имала проблема са даљом легитимацијом своје ригорозне ковид политике.

Али, ако му тек после свих правних перипетија, после медијске буке и дипломатске узбуне, тек тада, а не превентивно пре месец дана, онемогуће да игра на турниру, онда се отвара широко поље на коме АУКУС може у лов по политичке добитке. Рецимо, Београд се наљути. Срби се наљуте. Хулигани у Београду поломе прозоре аустралијске амбасаде и горе.

Србима лако удари крв у главу, то знају Енглези још од 27. марта 1941. Сви други југословенски народи су се служили том тактиком; тим знањем су куповане самосталне државе на простору бивше Југославије. С мало среће по АУКУС, српска јавност би могла изгубити вољу да прави разлику између АУКУС-а и ЕУ, да их све смести у „Запад" и примора Београд на дистанцу према „Западу", то јест и према ЕУ.

А ако Србија не иде у ЕУ, онда АУКУС преузима контролу над проширењем ЕУ. А ако заиста наступи та ситуација, онда се о Србији могу договарати Русија и АУКУС, па тако једна ситна мала тактика добија стратешке димензије. Никад се не зна, важно је да се започне нови циклус игре.   

Невоља за АУКУС би била једино та да Срби остану мирни, а Немци дођу к себи.