Скот Вокер пева Жака Брела или cећање на велику европску културу: Песме зубатог Белгијанца, брзог језика и мрачне маште

Музичке компилације су дубиозна ствар. Многи их не воле. „Увек фали нека песма“, говорио је Елвис Костело. Често је тако. Музичке збирке се прaвe збрда-здола. Циљ је да се ствар препакује и поново узме лова.

Међутим, није увек тако. Постоје компилације које су обележиле, дефинисале и промениле трендове у рок музици.

„Nuggets“ 

Најбољи пример је компилација „Nuggets“ коју је 1972. године саставио Лени Кеј. То је колекција од 27 песама мање-више непознатих бендова који су у једном тренутку, средином шездесетих година прошлог века, имали „3 минута генијалности и 15 минута славе“, а онда пали у заборав. Њихову музику је Кеј, у једној тешко преводивој реченици, дефинисао као „набуџену, супер појачану, експлозивну силу новог времена која гази све пред собом“.

Компилација „Nuggets“ је ретроградно дефинисала гаражни рок као важан и респектабилан музички жанр. Многи су се 1972. године, читајући пропратни текст Ленија Кеја, први пут сусрели са синтагмом „punk rock“. Овај термин ће тек неколико година касније добити своје право значења.

Неки од „Nuggets“ бандова су нашли своје место у историји рок музике: The 13th Floor Elevators (Роки Ериксон), Nazz (Тод Рандгрен), Blues Project (Ал Купер). Остали су, мање-више, заборављени.

Песма „Hey Joe“ је у извођењу бенда Leaves нашла место међу 27 одабраних – Leaves су је издали као сингл у новембру 1965. године и задобили својих 15 минута славе. Годину дана касније, у децембру 1966, „Hey Joe“ биће хит Џимија Хендрикса, и на тај начин постати једна од најзначајнијих песма у историји рок музике.

„SEX“ 

Компилацији „Nuggets“ је по значају и историјској релевантности блиска и компилација коју је почетком двехиљадитих под именом „SEX: Too Fast To Live Too Young To Die“ саставио Марко Пирони, панк пионир и гитариста бенда Adam & The Ants.

Двадесет песама из џубокса у бутику „SEX“, који су између 1974. и 1976. године на лондонској адреси King’s Road 430, држали Вивијан Вествуд и Малком Макларен налази се на тој компилацији.

 „Дане сам проводио у продавници 'SEX ' уместо у школи. Мрзео сам стару музику колико и нову, али ове плоче су звучале потпуно различито. Била је то музика одбачених прављена за одбачене“, рекао је Пирони.

Бутик „SEX“ је био састајалиште нове генерације. Вивијан и Малколм су својим младим пријатељима, који су ту проводили време, објашњавали основне идеје Ситуационистичке интернационале. Из тог дружења изродио се панк, или бар Sex Pistols, чији су будући чланови били стални учесници „SEX“ сесија. Музика „одбачених прављена за одбачене“ уродила је плодом.

На репертоару компилације „SEX...“ су четири бенда која је Лени Кеј уврстио у своју збирку „Nuggets“: Count Five, The Castaways, The Strangeloves и The Sonics. Бизарни британски извођачи Screaming Lord Sutch & The Savages и The Moontrekkers посебна су атракција. Баш као и француски рокер Џони Холидеј и кантри дива Лорета Лин („The Pill“ је прва песма о контрацепцији). Прави драгуљ су А и Б страна сингла The Spadesa, прве групе Рокија Ериксона – пре 13th Floor Elevatorsa, са песмама „You're Gonna Miss Me“ i „We Sell Souls“.

Слична по значају је и домаћа компилација „Пакет аранжман“, која је изашла 1981. Шарло акробата, Електрични оргазам и Идоли су представили модерна новоталасна „гибања“ на београдској рок сцени. „Пакет аранжман“ је нека врста полароидног снимка почетка једне музичке револуције.

Ово подсећање на значајне компилације треба да послужи као пролог за причу о једној музичкој збирци која ових дана има годишњицу. Ради се албуму „Scott Walker Sings Jacques Brel“. Изашао је 1981. године. Прошло је од тада 45 година. 

Лажна браћа 

„Средином шездесетих био сам у необавезној вези са једном дивном кантауторком. Она је претходно била девојка Скота Вокера. Вокерова музике је дању и ноћу свирала у њеном стану. Ту сам први пут чуо за Жака Брела. Скот је певао његове песме.“ Ова изјава Дејвид Боувија добра је за увод за причу о Вокеру и Брелу.

Трио The Walker Brothers, у оквиру којег је Скот Вокер започео каријеру, чинила су тројица Американаца: Скот, Џон и Гери. Нису били браћа иако је име бенда то сугерисало. Били су високи, лепи, дотерани, са фантастичним фризурама. У једном тренутку (1966/67) су били популарни као Битлси. Њихов фан клуб је имао више чланова него клуб „чупаваца из Ливерпула“.

No. 1 хит браће Вокер „The Sun Ain't Gonna Shine Anymore“ је права химна шездесетих. Сећам се како су је у то време изводили Montenegro Five на једној будванској тераси. Док су они певали, немачке дактилографкиње и кондуктерке из јавног превоза које су овде летовале играле су жесток стискавац са кршним црногорским „галебовима“. Уз звуке великог хита браће Вокер одлазили су загрљени у ноћ. Било је то пре ХИВ вируса.

Браћа Вокер су свирали неку врсту барокног поп-рока. Уз моћне оркестарске аранжмане, са доминантним гудачима, изводили су велике хитове тог времена. Звуком бенда је доминирао рафинирани, сонорни, меланхолични баритон Скота Вокера. Његове интрепретације су песмама давале елеганцију и узвишеност.

Кад више нису могли да „хендлују“ фрку коју су им популарност и успех донели, браћа Вокер су растурили свој бенд. Урадили су то после једне од најчуднијих турнеја у историју популарне музике. У оквиру ње сцену су делили, као рогови у врећи, The Jimi Hendrix Experience, Кет Стивенс, The Walker Brothers и Инглберт Хампердинк.

Добијено у преводу

Када је дошло време да започне соло каријеру, Скот Вокер није знао којим путем да крене. Није био сигуран у своје ауторске способности. У том тренутку су му песме Жака Брела послужиле као путоказ.

На прва три албума – „Scott“ (1967), „Scott 2“ (1968) и „Scott 3“ (1969)  – снимио је чак девет Брелових песама. Оне су се 1981. године заједно нашле на компилацији „Scott Walker Sings Jacques Brel“.

Са Бреловом музиком Скота Вокера је упознала његова тадашња девојка која је била пореклом из Немачке. Радила је као „Плејбој зечица“ у лондонским клубовима. У једном разговору са Џарвисом Кокером 2017. године, Вокер је описао како је то изгледало: „Кадгод би увече стигли у њен стан она би ми, док смо пили 'Пернод', пуштала Брелове плоче и преводила текстове песама.“

Случај или синхроницитет, како каже Скот, хтео је да неколико дана потом од Ендруа Луг Олдема, тадашњег менаџера The Rolling Stonesa – с којим је имао редовне недељне сеансе испијања коктела „Црни Рус“ – добије демо снимке америчког музичара Ерика Блоа који је изводио Брелове песме на енглеском језику.

Преводе је урадио чувени Морт Шуман, иначе познат као коауторски партнер Дока Помуса у пионирским данима рок музике (видети текст о Помусу на порталу ОКО). Шуман је превео 35 Брелових песама на енглески језик. Урадио је то за потребе мјузикла „Jacques Brel Is Alive And Well And Living in Paris“. После премијере у Њујорку представа се преселила на европске позоришне даске. Велики успех је имала у Лондону. На тај начин је Жак Брел приближен тамошњој рок сцени. 

Матилда, Џеки и Анжелика 

Брелове песме су биле у складу са Скотовим сензибилитетом. Он је био велики поштовалац европске уметности и културе. Као тинејџер је у неком артхаус биоскопу у Лос Анђелесу гледао Бергманов филм „Девичански извор“. То је био чин иницијације који га је одвео у свет Фелинија и Бресона, међу књиге Камија и Сартра, Брехтове драме.

Жак Брел је у својим шансонама наративне природе и драматичног тона певао о сахранама, проституткама зараженим сифилисом и гонорејом, параноји, суицидалној депресији, смрти. Његове песме су нихилистичке сатире, бурлеске о трагикомичним љубавним везама, сведочанства о последњим речима самртника. Теме којима се бавио више су одговарале романима и филозофским трактатима него популарним шлагерима. Минстрелска и трубадурска традиција је у Бреловим шансонама имала прави продужетак.

Скот Вокер је Брелове песме, препуне сирових емоција и дубоке егзистенцијалне зебње, изводио у складу са својим извођачким кредом. Елегантно и елитистички, савршеним гласом, с беспрекорном дикцијом, суздржаног става.

Драматични крешендо који је био заштитни знак оригиналних Брелових интерпретација, Скот Вокер је претворио у артистичку ескалацију на чијем врху се налазила посебна врста катарзе. Ако су Брелова извођења била врхунске кабаретске тачке, Вокерова су била налик на узвишене тренутке на поетским вечерима када сугестивно саопштени стихови доводе публику до усхићења и прочишћења.

О Вокеровом супериорном извођењу Брелових песама најбоље говори једна стара београдска успомена.

Некада, на Сцени „Бојан Ступица“ Југословенско драмског позоришта пре почетка представе била је емитована понека песма у интерпретацији Скота Вокера. Обично „Angelica“ ауторског тандема Бари Ман/Синтија Вајл. Било је дана кад су емитоване и песме „Mathilde“ или „Jackie“ Жака Брела. Био је то надахнути увод у фантастичне представе које смо гледали на тој сцени. Скот Вокер нам је брехтовским интерпретацијама показивао пут ка узвишеном театарског доживљају. Београд је некад, дефинитивно, био свет.

Американац у трајном лондонском егзилу нас је песмама белгијског шансоњера који је владао париским кабареима уводио у Нушићеву „Пучину“, у режији Дејана Мијача са Цецом Бојковић и Миланом Гутовићем у главним улогама.

Провокатор или песник

Ако занемаримо чувене чоколаде и Херкула Поароа, Жак Брел је најпознатији белгијски извозни производ. Својом музиком и песмама прво је освојио Париз и Француску, потом Енглеску и САД, а онда коначно и цео свет. Уз Ержеа (творца Тинтина) и Ренеа Магрита, Брел је најзнаменитији Белгијанац, кад је уметност у питању. Неки би овом трилингу придодали и писца Жоржа Сименона, а ја свакако и сликара Џемса Енсора чија славна слика „L’Intrigue“ личи на Брелове песме.

Алан Клејсон, Брелов биограф, у својој књизи „Jacques Brel: La Vie Boheme“ написао је да је харизматични Белгијанац био „власник провокативне оригиналности пре него правоверног музичког талента“. Његови наступи по париским кабаретским и позоришним сценама увек су се претварали у драматичне монодраме. Брел је митраљеском брзином испаљивао вербалне рафале састављене од отровних стихова пуних витриола, јаког француског дувана и жестоког алкохола.

У његовим песмама су оцвале проституке, пијани морнари по лучким крчмама, морибунди најразличитије феле, војници заражени полним болестима, одигравали своје мрачне игроказе. Брелово пренаглашено котрљајуће „р“ током тих перформанса претварало се у степениште које је водило у подруме људске душе.

На врхунцу славе 1967. године Брел је прекинуо с јавним наступима. Наредних десет година живео је као правоверни авантуриста: купио је јахту и авион и крстарио јужним морима. Населио се на Маркиским острвима у Француској Полинезији. Ту је живео са својом љубавницом Мадли Бами. Глумио је у десетак филмова код познатих редитеља као што су Лелуш, Кајат, Карне и Молинаро.

После дуге и тешке болести преминуо је 9. октобра 1978. године. Имао је 49 година.

По специјалној покојниковој жељи посмртни остаци су пребачени из Француске на острво Хива-Оа у Маркиском архипелагу. Ту је, у месту Атуона, на локалном гробљу сахрањен Жак Брел.

Неколико метара од Бреловог гроба сахрањен је и Пол Гоген. Двојица славних уметника су мир и спокој нашли на истом месту. 

Брелов свет

Било како било, Брелове шансоне, уз Брехт/Вајл сонгове и средњоевропске уличне моритате, најозбиљнија су контрибуција европске музичке традиције рокерској митологији. То је евидентно у музици Скота Вокера и Дејвида Боувија. Боуви је на редовном репертоару имао две Брелове песме „Amsterdam“ и „My Death“. Видљив је Брелов утицај и у песмама Тома Вејтса, Луа Рида, Реја Дејвиса и Марка Алмонда.

Поетски свет Арсена Дедића је по много чему близак Бреловом. Арсен је изводио Брелове песме „Немој поћи“ („Ne me quitte pas“) и „Пјесма умирућег“ („Le moribond“). Ибрица Јусић и Драган Стојнић су такође певали Брела. Могло би се очекивати и да Краљ Чачка уврсти неку његову шансону у репертоар.

Канадски певач Тери Џекс је 1974 има светски хит са песмом „Seasons Of The Sun“, енглески препев Брелове песме „Le Moribond“.

Легенда каже да је Џекс требало да продуцира албум „Surf’s Up“ бенда The Beach Boys. Идеја је била да они сниме Брелову песму. После више покушаја одустало се од тога. Чланови бенда су закључили да то није песма за њих. Верзија Beach Boysа се може чути на компилацији „Feel Flows“, на којој су представљени њихови необјављени снимци из периода 1969-1971.

Три године касније Џекс, је издао своју верзију Брелове песме. Постигао је фантастичан успех. Поновио је онај који је раније имао као члан трија Poppy Family с песмом „Which Way You Goin’ Billy?“

Тврдокорни Брелови фанови су били згрожени Џексовом верзијом. Сматрају је за светогрђе. Остаје међутим чињеница да је то једина Брелова песма која је на другом језику, у преводу чувеног песника и певача Рода Макјуена, била на врховима топ листи.

Отпор

Сви су певали Брелове песме. Од Френка Синатре и Нине Симон до Реја Чарлса и Марлене Дитрих. Добро је сетити се тога у ово трампистичко време кад су Европа, њена историја и традиција, њена уметност и историја, извргнути руглу и ниподаштавању од стране белосветских самозаљубљених ладолежа.

Додуше, ни европска културна и политичка елита није дорасла задатку очувању достојанства и угледа Старог континента. Некако су неозбиљни, инфантилни и малодушни. Ипак ми се чини да све док се чује како Жак Брел, зубати Белгијанац, знојавог лица, брзог језика и мрачне маште, муњевитом брзином штекће своје отровне стихове, биће сачувано сећање на велику европску културу.

У том смислу и обележавање јубилеја албума „Scott Walker Sings Jacques Brel“ није само израз фановске носталгије. Пре га треба разумети као чин отпора и побуне.