Сав тај Београдски џез фестивал, заувек млад: Исповести старих хипика

Новообновљени Београдски џез фестивал – оригинално поникао у Дому омладине Београда, у чијем окриљу је остао до данашњих дана – и овог необичног октобра (од 22. до 25) извео је на своје сцене светске асове различитих генерација, најкреативније домаће снаге, разноврсне националне џез школе, али пре свега изузетне жене уметнице!

Година је 2025. и музика под називом џез налази се пред несвакидашњим изазовима. Са једне стране, она постоји већ довољно дуго и сасвим недвосмислено припада сфери високе уметности, оправдано носећи звање класике. Са оне пак друге, њена ритмичка сензуалност, укупна звучна путеност, мистична откровења и спиритуална прасвест, уз још много тога, повезују је са властитим пучким коренима, односно начином да се радни човек – многих претходних епоха – изврсно забави након исцрпљујућег дана на послу, заплеше и штавише откачи у неодољивим трзајима ероса, поздрави гласно вештину на инструменту, застане пред бравурама виртуоза, зазвиждуће какву catchy мелодију, поносно пронесе неки cool модни детаљ и смелу фризуру, истакне се начином свог хода и говора у маси других смртника.

Џез је свакодневни тренутак који је трансцедирао до идеје потпуно отвореног стања ума. Ствараоца и публике истовремено.

Џез је безграничан

Судећи према звучном универзуму који нам је принет на последњем, 41. Београдском џез фестивалу – џез је данас, након свих својих мена, подоста променио лични опис у односу на оног свог првобитног претка из Њу Орлеанса с краја 19. и почетка 20. века. Али, само наизглед.

Инфицирајући током тог дугачког путовања своја чула и своје у целости ослобођено биће свим оним невероватним жанровима и стиловима који су му претходили, текли напоредо са њим или се појавили много касније, дивергирајући у међувремену у односу на њихову претходну заједничку маршруту и порекло, да му се мало доцније поново придруже, само сада битно измењени, узимајући од џеза још једном „оно нешто“ и пружајући заузврат и сами толико тога – џез је незадрживо напредовао у свим правцима.

Због тога је он „заувек млад“, као што то још давно песник-нобеловац Роберт Ален Цимерман мудро рече. Зато што у џезу има антике блуза, регтајма, спиритуала, госпела, маршева и водвиља, али и авангардне класичне музике, соула, рока, попа, етничких пикантерија, хип хопа, есид хауса, те разноразних облика нај-хај електронике. И чега још све не.

Јер, његове младе лавице и лавови уопште нису седели скрштених руку у новом миленијуму и ограничавали себе паралишућим дивљењем за древне великане, него су исправно схватили ону кључну цаку – џез је увек био смелији од стварности, за мрвицу или читаву васиону, свеједно. Стари мајстори нису се освртали за собом, клањајући се прохујалим божанствима из давнина. Напротив, гледали су дрско и гладно право у будућност, отпоздрављајући тим часним реликвијама својим несаломљивим делом.

И, на овом месту, треба објаснити, ако неко још није разумео – џез је безграничан и садржи се апсолутно у свему. Хоћемо рећи, он не бира пут да се искаже и, док сте трепнули, већ уживате у њему. Уколико сте пуритански љубитељ рока или класичне музике, поп необавезности или пусте електронике која је сада све – џез је већ био тамо! Не предомишљајте се, само му се препустите. То је порука са овогодишњег Београдског џез фестивала.

Омаж доајенима домаћег џеза

На самом почетку фестивала, учињен је тако дирљив поклон доајенима домаћег џеза, који већ дуго имају статус знаменитости. Наш џез одавно су извезли преко граница и увек се радо овде враћали, што бар један од њих и даље крепко чини. Обележивши на отварању фестивала (22. октобра) у Великој дворани Коларчеве задужбине стогодишњицу рођења легендарног џез пијанисте Боре Роковића, уз својеврсни омаж Jugoslovenskom All Stars Bandu који је осмислио недавно преминули, први уметнички селектор Београдског џез фестивала Александар Аца Живковић, Биг бенд РТС, под управом прослављеног Стјепка Гута, отворио је ризнице данас помало и заборављених драгоцености.

Чули смо тако студиозност, дугу историју и свежу имагинацију мајстора овог жанра од пре више деценија, као и техничку беспрекорност, еснафску преданост и аутентично надахнуће чланова оркестра. Стјепко Гут (р. 1950) своје сараднике као да сваки пут додирне невидљивим чаробним штапићем неугасле вере и они моментално засвирају из свег гласа, превазилазећи увек себе у моментима таквих срећних заједничких сусрета.

Наступивши са својим Indian Triom одмах затим, француски контрабасиста и композитор Анри Тексје (р. 1945), наставио је ову причу пресеком своје богате, вишедеценијске каријере, пребирући по својим успоменама старог хипика. Какав ли би то само сусрет титана био да је могао да засвира на сцени Коларца са некадашњим пријатељем Џимија Хендрикса и других икона психоделичног рока 1960-их – Чарлсом Лојдом. Можда можемо да о томе само сањамо, али ко зна. Београдски џез фестивал већ нас је много пута до сада изненадио инспиративном колаборацијом управо ове врсте.

Позориште тонских одбљесака

И, само што се завршила Тексјеова опојна вожња кроз филогенезу чистог блуза „on the road“, која разоткрива сензуалност једног нарочитог етноса на тлу Сједињених Америка, дотичући у исти час северноамеричке Индијанце, пустињску фатаморгану из маште једних Tinariwen и готово па звуке индијског ситара што се разлежу из његовог „обичног“ контрабаса, када нас је већ сутрадан (23. октобра) у Великој сали Дома омладине Београда дочекао Тексјеов стари саборац из београдских дана крајем 1990-их у Атељеу 212 – француски кларинетиста, саксофониста и композитор Луј Склавис (р. 1953), у друштву врсног пијанисте Бенжамина Мусаја (р. 1973).

Пијанисти на овогодишњем БЏФ-у посебна су прича. У готово сваком бенду чине се као кључни чланови уз главну звезду, а на свој начин и најдалекосежније међу њима добацују две даме – Марта Санчез и, наравно, Силви Курвоазје, али о њима мало касније.

Склавис и Мусај су – након онолико рокенрол бензина у жилама Тексјеове француске момчади претходне вечери – приредили, баш напротив, позориште тонских одбљесака и осетљивих мензура звука, из којих се баснословне капи пресипају наоколо по ћефу тренутка. Додавајући се онеобиченим звуцима својих инструмената – клавир као џиновска мандолина, кларинет као дух мачке ухваћен у цев олука, док мјауче и шкрипи и гребе – два мештра свирачког умећа учинили су да напрегнемо свој слух до крајњих могућности, хватајући сунчане фотоне њихових ауторских деликатеса по ваздуху.

Џез јунак Барија, италијански саксофониста и композитор Роберто Отавијано (р. 1957), са својим Eternal Love пројектом, населио је сместа потом простор Велике сале ДОБ-а нечим што наликује елегији, густој као сируп, пореклом готово са каквог „Зонга“ или „Амистада“, злогласних бродова за превоз робова. Овај звук попримаће све гротескнији облик, да би наједном експлодирао до пламтеће таписерије покрета и подрхтавања.

Отавијанов пијаниста за ову прилику, енглески мајстор инструмента Александер Хокинс (р. 1981), додаће своју бујну енергију у скупну фантазију откривање Африке, тог праизвора људске расе, где леже одговори на сва наша питања у хаотичној данашњици и где можемо пронаћи лек за све наше болести – грамзивост, презирање других, облапорност, мржњу, завист. Роберто Отавијано нуди музику као универзални медикамент, који је у овој његовој визији и опор и сладак, какав већ и сам живот јесте.

Клавир и труба као оруђа

У реду, треће вечери Фестивала (24. октобра) шпанска пијанисткиња и композиторка Марта Санчез (р. 1983) заиста је „покидала“ са својим Тријом. Санчезова је на овогодишњем гласању критичара магазина DownBeat проглашена најбољом пијанисткињом међу звездама у успону, а њено последње остварење „Perpetual Void“ је прошлог априла на истом месту и изврсно оцењено.

Пред београдском публиком, са својим актуелним саборцима, свакако је блистала у пуном сјају – Марта Санчез водила нас је на свој лични сафари, ауто-путевима невероватне инспирације, кроз чаробне џез пределе. Њен бистри клавирски звук распрскавао се тако у хиљадама засебних мехурића, док бубњарка Савана Херис доминира комплетом бубњева са љупком сталоженошћу, а контрабасиста Мет Пенман грли свој инструмент страствено и усредсређен је на сваку ситницу.

Али... затим је на сцену ступио Вадада Лео Смит (р. 1941) и цела наша представа о џез уметности, до тада конзистентна, разборита и превратничка, стандардна и побуњеничка, речју, са простором за сваку познату преграду и фиоку – распала се намах у парампарчад пред овом васељеном мудрости, генија у најсировијем облику и потресне доброте.

Силви Курвоазје (р. 1968) отвара догађај одлучним успостављањем директног сусрета са разголићеним клавирским механизмом, а Вадада Лео Смит дотиче ванземаљско злато својом трубом у некој врсти драматичне инкантације у уводу. Силви надаље као да метаморфозира у водену вилу Ундину, провлачећи нас кроз калеидоскопију клавира, док Вадада дира својим дахом сам темељ метафизике џеза.

Тешко је ишта више рећи о женско-мушком сусрету ова два чудотворца. Њихов пол, године живота, врста инструмента којим се моментално служе... све то је апсолутно неважно. Њихове мисаоне енергије заправо су суштина овог „концерта“, за који се не можете након свега заклети да се заиста и одиграо. И клавир и труба као оруђа, овде су само због извесног договора са стварношћу да ће овај пут њима испоручити своју епистолу. Али, по среди је нешто скроз друго.

Гледање и слушање Вададе Леа Смита на сцени, искуство је као кад посматрате какву пророчанску слику Вилијама Блејка која емитује звук, али са много више опчињавајућег спокојства што из ње извире – Вадада можда стварно јесте Блејков „Старац дана“, али онај занет лепотом над понорима који се хитро настањују живим светом. Својим неукротивим звуцима, Вадада Лео Смит показао је своју визију васионе, некада давно момачки мишићаву, а сада много мисаонију и пуну спиритуалне чежње да се досегне младалачки идеал.

Нисмо дисали, нисмо после свега ни говорили. Било је то неописиво, али баш зато веродостојно излагање уздизању људскости у нама, међу свим лажним стварима и речима којима смо затрпани. Након овог директног сусрета са истинским знањем и врелом љубави, све друго променило је свој укус и боју, а појмови виртуозитета, снаге израза и уметничког доживљаја никада више неће бити исти...

Чиста разонода за слух и дух

И, последње вечери Београдског џез фестивала (25. октобра), куцнуо је час за срчане момке из Португала – Рикардо Тоскано Трио и старог, тријумфалног београдског знанца Џејмса Брендона Луиса са његовим Квартетом. Португалци су ове вечери чиста разонода за слух и дух, њихова моћна динамика младости подиже публику на ноге и чини џез – колико контемплативним, толико и медитерански заводљивим ентитетом.

Ни њима не недостаје магијског зазивања вечности, али све прштећи од животне воље и раздрагане жеље да се докажу пред публиком. Рикардо Тоскано Трио право су откриће Фестивала, чијем ћемо уметничком развоју и достизању будуће зрелости, надамо се, сведочити још који пут.

Али, миљеник Београда, саксофониста Џејмс Брендон Луис (р. 1983), храбри улог Фестивала од пре десет година, показао се као фаворит наредне декаде. И, ево њега, како са духовитом скромношћу излази на исти подијум Велике сале Дома омладине Београда као и 2015. године, само сада овенчан овогодишњим „главним“ титулама на листама критичара магазина DownBeat: извођач године и најбољи тенор саксофониста, са чак три своја албума у првих двадесет.

Квартет Џејмса Брендона Луиса укратко је „одрао“ ваша чула једном димензијом звучне и имагинативне моћи, која нигде другде није била досегнута до појаве овог бенда. Расплесани пијаниста, подстрекачки контрабас и племенита сечива бубњева, представљају прилог уз главно јело – саксофонисту Луиса, али прилог толико мирисан, сластан и мераклијски зачињен, да вођа добија заслужену монументалност, блистајући захваљујући бодрим компањонима у овом свом раскошном раму.

Остајемо дужни још многих лепих речи о српској џез репрезентацији на 41. Београдском џез фестивалу. Чудесни механизам Bosque Sound Coummunity, екстатичност Квартета Растка Обрадовића и врхунски спој домаћих уметника и гостију у обновљеном фестивалском џемовању, под уметничким вођством пијанисте и композитора Владе Маричића, без сумње заслужују посебан осврт, као и неподељену подршку и дивљење публике и критичара.

Укратко, наши музичари били су у најмању руку достојни дуге и велике историје ове манифестације. Њихово дело представљаће поље за даље истраживање сваког искреног поклоника музике, у месецима који следе до следећег издања БЏФ-а.