Електрична слобода Нила Јанга: Сонични ураган из прохујалих времена

Албум „Zuma“ Нила Јанга изашао је пре 50 година, 10. новембра 1975. У хировитој историји рок музике он заузима посебно место. Стоји као александријски светионик – светско чудо које осветљава прошлост и будућност, оријентир на немирном океану популарне музике.

У каријери и животу Нила Јанга албум Zuma „представља епилог и пролог“. Нешто се њиме завршило, а нешто друго почело.

Јер кроз тешку животну калварију је прошао Нил Јанг на пут ка албуму „Zuma“. Двојица његових најближих пријатеља су умрли у периоду који је претходио. Убила их је овердоза. Њихова имена су Дени Витн и Брус Бери.

Дени Витн је био гитариста у Јанговом пратећем бенду Crazy Horse. Запао је у тешку наркоманију. Омамљен хероином није могао коректно да одсвира ниједну ноту. Убила га дрога 18. новембра 1972. године. Нил Јанг га је дан пре тога отпустио из бенда. Такав след ствари изазвао је код Јанга осећање кривице. Чинило му се да је он крив за Денијеву смрт.

Узгред, Дени Витн, пoред тога што је био врло добар гитариста – његови гитаристички окршаји са Јангом обележили су албум „Everybody Knows This Is Nowhere“ из 1969. (обавезно чути нумере „Down By The River“ и „Cowgirl In The Sand“) – био је и врхунски аутор. Његова песма „I Don’t Want To Talk About It“ одавно је рок стандард. Постоји око 130 различитих верзија ове нумере. Најпознатија је она Рода Стјуарта.

„Да се смрзнеш“, тако један мој ортак карактерише Роднијеву „изведбу“. Интерпретације Ијана Метјуза, Рите Кулиџ, Џефа Малдора и састава Everything But The Girl су на сличном нивоу. Чак и Енди Вилијамс, један од најпознатијих „шлагер певача“, има своју верзију ове песме.

Неколико месеци после Витнове смрти слична судбина је задесила и Брусa Берија. Он је био нека врста фактотума у Јанговој екипи. Радио је као roadie, организатор и менаџер. Уз то, био је и Јангов најближи пријатељ.

Са трагичним крајем блиских сарадника коинцидирао је и крај романтичне везе са глумицом Кери Снодгрес. Вишегодишња веза, у којој су Кери и Нил добили сина Зика, који је боловао од тешког облика церебралне парализе, окончала се.

Кери Снодгрес је била талентована холивудска глумица. Улога у филму Френка Перија „Дневник бесне домаћице“ (1970) донела јој је номинацију за Оскара за најбољу женску улогу. Због везе са Јангом, Кери је једно време баталила глуму. „Нисам волела Нила. Волела сам његов бол“, рекла је у једном интервјуу по окончању везе.

Занимљиво је рећи да је Кери Снодгрес после раскида са Нилом ступила у везу са Џеком Ничеом, музичким генијем и једним од најближих Јангових сарадника. Тако се оформио љубавни троугао у којем су, ту и тамо, потезани пиштољи. То је доводило до интервенција полиције и судских спорова.

У витлању пиштољем нарочито је био активан Ниче, који је по тој склоности подсећао на Фила Спектора, у чијим студију је и започео своју фабулозну каријеру.

Један од врхунаца Ничеове каријере је награда Оскар за најбољу песму 1983. године. Ради се о нумери „Up Where We Belong“ коју су отпевали Џо Кокер и Џенифер Ворнс у филму „Официр и џентлмен“. Ту награду је поделио са тадашњом супругом Бафи Сент-Мери и текстописцем Вилом Џенингсом.

Џек Ниче је био номинован за исту награду и 1976. година. Радило се о музици за филм „Лет изнад кукавичијег гнезда“ Милоша Формана.

„Doom“ трилогија

Јангова одисеја кроз мрачне дубодолине депресије рефлектовала се и у његовој музици. Три албума из тог периода – „Time Fades Away“ (1973), „On The Beach“ (1974) и „Tonight’s The Night“ (1975) – сведоче о томе. Рок публицисти их називају „Ditch“ или „Doom“ трилогија.

Неколико песама са ових албума важне су за разумевање комплексне Јангове личности и његовог посебног положаја у рок свету.

Први део трилогије

Песма „Don’t Be Denied“ је таква. Налази се на албуму „Time Fades Away“. Аутобиографског је карактера. Говори о разводу Јангових родитеља, о селидби са мајком у други град, о физичкој тортури коју је трпео од својих вршњака у новој средини, о свирању гитаре као једином излазу за дезоријентисаног тинејџера:

Well, pretty soon I met a friend
He played guitar
We used to sit on the steps at school
And dream of being stars
We started a band
We played all night

„Time Fades Away“ је live албум. Јанг је говорио да је то „најгора плоча“ у његовој каријери. Ниједна песма са овог албума не налази се на компилацији „Decade“ на којој је Јанг представио свој рад у периоду 1966–1976. Та чињеница најбоље одражава његов став према овом албуму, рекао је у знаменитом интервјуу Нику Кенту објављеном у магазину „Мојо“ децембра 1995. године.

Други део

Три песме са албума „On The Beach“ носе ознаку „blues“ – „Revolution Blues“, „Vampire Blues“ и „Ambulance Blues“. То говори у каквом расположењу је био Јанг у време настајања ове плоче.

„Параноја, корозивно дејство славе и смрт хипи сна“, предоминантне су теме. Песма „Revolution Blues“ ту има посебно место. Не само на овом албуму него у читавом Јанговом опусу. Та песма повезује Јанга са Чарлсом Менсоном, говори о посебном, неки би рекли пријатељском, односу између њих.

Нил Јанг је упознао Менсона у кући Дениса Вилсона, бубњара и јединог правог сурфера у бенду Beach Boys. Менсон је оставио снажан утисак на Јанга. У књизи Ника Кента „Dark Stuff“ подробно је описан тај сусрет. Јанг је био импресиониран Менсоном. Залагао се код Моа Остина, главне фаце у издавачкој кући „Reprise“, да потпише уговор са дијаболичним хипиком. Описао га је као „јединствену... посебну... и стварно талентовану“ персону.

Јанг је убрзо кориговао свој став премa Менсону. Говорио је о њему као „превише интензивној особи“ од које се „треба удаљити пре него што експлодира“.

У песми „Revolution Blues“ Нил Јанг је на саркастичан начин, са снажном дозом црног хумора, представио трауматичне догађаје који су повезани са Менсоновим злочином.

Нил Јанг је хтео да ту песму пева на турнеји квартета Crosby, Stills, Nash & Young 1974. године. Остали чланови се нису сложили. Рекли су да ће напустити сцену ако буде изводио „Revolution Blues“. Јангу није било јасно о чему се ради. „То је само јебена песма. Чему фрка? Реч је о култури и оном што се заиста догодило“, питао се у интервјуу који је дао Нику Кенту.

Последња два стиха песме „Revolution Blues“ посебно су снажна. Уколико се не схвати њихова црнохуморна природа могу да звуче апокалиптично:

Well, I hear that Laurel Canyon is full of famous stars
But I hate them worse than lepers and I'll kill them in their cars

Ова Јангова песма може да се схвати као антипод Тарантиновом филму „Било једном у Холивуду“. Злочин Менсона и његовог хипи племена у том филму, на генијалан начин, претворен је у каламбур који изазива усхићење и катарзу. Код Јанга је то трагикомична, црнохуморна персифлажа. Изазива мучнину и проузрокује збуњеност код слушатељства.

Због контрадикторне природе песме „Revolution Blues“ и њеног погрешног разумевања, Нил Јанг све до 2003. године није дозвољавао да се појави CD издање албума „On The Beach“.

Трећи део

Албум „Tonight’s The Night“ је туробна, пијана медитација о животу, тешким дрогама и смрти. Док слушате ову плочу привиђа вам се поражени велеградски одметник који загледан у дно чаше прича о својој одисеји по граничним пределима људске егзистенције – наркоманским избама, затворским ћелијама, прељубничким мотелским собама.

Музика је подешена тако да подвуче аутентичност невеселих скаски. Свирка је непрецизна, звук прљав, глас певача пијан, снимци нејасни.

„Нисам хтео да снимим ремек-дело. Хтео сам да ухватим један тренутак. Нисам хтео да очистим звук. Нисам хтео да ’Tonight’s The Night’ звучи као да га свирају Карпентерси“, рекао је Јанг у интервјуу „Њусвику“ новембра 1978. године.

„Tonight’s The Night“ је писмо из стања алкохоличарске предозираности. Музика плива на мору текиле коју су Јанг и његова екипа попили током снимања. Албум је директна експресија туге изазване смрћу Денија Витна и Бруса Берија.

Песме за албум снимљене су у августу и септембру 1973. године. Највише их је снимљено 26. августа 1973. Албум је изашао тек две године касније, 20. јуна 1975. године.

Посебно место на албуму заузима песма „Come On Baby Let’s Go Downtown“ Денија Витна. То је live снимак направљен 30. марта 1970. на концерту у дворани Филмор Ист у Њујорку. Дени пева из све снаге.

Ради се о веселој, распеваној песми препуној аутентичне рокерске енергије. Она на наиван, незрео, детињасти начин говори о опасним стварима какво је куповање дроге од уличног дилера:

Sure enough, they'll be sellin' stuff
When the moon begins to rise
Pretty bad when you're dealin' with the man
And the light shines in your eyes, yeah

Стављање овог снимка на албум „Tonight’s the Night“ артистички је чин пар екселанс. Тужна песма веселог угођаја, коју уживо изводи умрли певач, на репертоару албума који је комеморативног карактера... Мораш заиста да будеш Уметник са великим „У“ да би тако нешто смислио.

Zuma: Електрична слобода и емотивна обнова

Албум „Zuma“, чија ће педестогодишњица бити за неки дан, представља за Нила Јанга прекретницу. Његов силазак на дно сопствене личности овом плочом је окончан. На крају мрачног тунела у којем се сусретао са аветима прошлости појавила се светлост.

„Zuma“ је албум којим доминирају „електрична слобода и емотивна обнова“. Поновна сарадња са бендом Crazy Horse допринела је томе. Ралф Молина и Били Талбот, бубњар и басиста Crazy Horse-а, пронашли су замену за Денија Витна. Био је то Френк „Пончо“ Сампедро. Нови бесомучни галоп у седлу „лудог коња“ могао је да започне.

На плочама које је Јанг снимио са бендом Crazy Horse – 14 студијских албума, и још шест сниманих уживо – промовисан је посебан облик рок естетике. Инсистира се на рудиментарној, базичној свирци. Перфекција и прецизност су у другом плану. Нагласак је на добром штимунгу, енергетским пражњењима и психоделичној омами. Гитара у рукама Нила Јанга, у садејству са оном Пончовом, претворена је у сонични бацач пламена, базуку која са запањујућом прецизношћу руши кулисе стварности и отвара пролаз ка заумним пределима.

Дугачке гитарске деонице са одликама „апстрактног гитарског експресионизма“, обележеног свим могућим вртлозима дисторзије, фидбека и вибрата, претварају слушача Јангове музике у оног Дулитла из филма Џона Карпентера „Тамна звезда“ који на одваљеним вратима свемирског брода сурфује кроз космос.

Zuma: Песме

Као што се зна, један од основних постулата рок музике гласи: „Песма је краљ“. Можете да имате савршен бенд, одличне инструменталисте, надарене певаче, врхунске фронтмене, ништа то не вреди ако нема добре песме.

Девет одличних, оригиналних Јангових песама чини албум „Zuma“. То је његов главни квалитет. Неке од њих спадају у сам врх његовог стваралаштва.

То се пре свега односи на песму „Cortez The Killer“, која ужива култни статус међу љубитељима Јангове музике и неизбежна је на већини његових сет-листа.

Ради се о песми чија је епска природа у складу са догађајима о којима се пева. Шпански конквистадор Ернан Кортес се 1519. године искрцао на обале Мексика. За само две године уништио је народ Астека, убио њиховог краља Монтезуму, разорио једну цивилизацију.

Нил Јанг у овој песми специјалном комбинацијом маште и историјских чињеница даје романтичну верзију астешког живота. Представља га као „рај на земљи“ у којем су људи живели и радили у хармонији и слози, као свет који није знао за рат и непријатељство. Овакав сетинг му је био потребан да би на што драстичнији начин представио злочине Кортесове армаде.

Песма је епских димензија, траје преко седам минута. Спорог је, хипнотишућег ритма. Дуга гитарска деоница на почетку ствара добар увод за причу која следи. Почетни стихови:

He came dancing across the water
with his galleons and guns

– сликовити су, као уводна секвенца за неки филм.

Четири године касније, на албуму „Rust Never Sleeps“ Нил Јанг је сличним сликовитим стиховима започео своју, по мом скромном мишљењу, најбољу песму у каријери – „Powderfinger“. Ти стихови:

Look out, Mama, there’s a white boat coming up the river
With a big red beacon and a man on the rail

– спајају у једну целину поезију, музику, филм и прозу.

Треба рећи и да су најбољи тренуци београдског рока у овом веку повезани са песмом „Cortez The Killer“. Бенд Stray Dogg, који је својим музицирањем обележио почетак новог миленијума, имао је на репертоару ову песму. Често су је изводили на концертима. Дукат, певач у бенду, сјајно ју је певао. Понекад би му се на сцени придруживала и Ана Ћурчин. Публика је са великим одушевљењем прихватала њихово извођење Јангове песме.

У тексту који прати компилацију „Decade“, Нил Јанг је с поносом написао да је песма „Cortez The Killer“ била забрањена у Шпанији. Тај податак говори о широкој релевантности ове нумере.

Цик-цак  

Сличних квалитета и димензија је и песма „Danger Bird“. Та песма је можда и најбоља илустрација сјајне „хемије“ која је владала унутар банда Neil Young & Crazy Horse. Њен монументални звук је резултат тог процеса.

Лу Рид је поводом нумере „Danger Bird“ рекао да је Нил Јанг „спектакуларан гитариста“ и да је то „најбоља свирка коју је чуо у животу“.

Албум „Zuma“ представља једну врлудаву шетњу кроз жанрове, расположења, угођаје и волумен звука. Иманентна импулсивност те цик-цак путање сведочи о артистичкој слободи и самоуверености.

То нарочито постаје јасно кад се на репертоару албума појави песма „Lookin’ For A Love“, савршена песма кантри угођаја. У њој се раскид једне романтичне везе види пре свега као шанса за нову љубав.

Ова песма звучи, како је једном приликом приметио Бил Јановиц, некадашњи лидер бенда Buffalo Tom који је постао респектабилни рок публициста, као да поп-кантри нумеру, карактеристичну за тзв. Бејкерсфилд кантри, свира неки гаражни бенд.

Стихови из песме „Pardon My Heart“ који гласе:

It’s a sad communication
with little reason to believe
when one isn’t giving
and one pretends to receive

– у неком филозофско-психолошком смислу врхунац су албума „Zuma“. Нил Јанг се ту представља као савршено јасан и прецизан теоретичар међуљудских односа, неискрених комуникација и лажних порука. У четири стиха је објаснио оно за шта су људима од науке и знања потребе стотине страница.

Ништа тужније од неискрене комуникације. Кад један лаже, а онај други се претвара да слуша истину. Које је то беспуће, који је то суноврат. Остаје тајна како до тих спознаја долазе даровити људи. Без научног апаратуса, без истраживања и опита. Само онако, опале по гитари и саопште ти нешто суштаствено. Нешто што си наслућивао али ниси умео да вербализујеш.

***

Андре Жид је својевремено рекао: „Све што треба рећи, већ је речено. Али пошто нико није слушао, све се мора поново рећи.“

Са том мишљу као идејом водиљом написан је и овај текст. Треба се с времена на време подсетити Нила Јанга и његове музике. Педесет година од албума „Zuma“ је добра прилика за то.

Јангова музика је сонични ураган који из прохујалих времена доноси поруку да је боље изгорети него избледети. У ово филистарско доба, у којем су „на високо подигли се сутерени“ ништа није важније од тога.