Санремо пре и после Бреговића, Ђоковића и Ибрахимовића: Занимљивије од политике, боље од фудбала, више од музике

Фестивал Санремо је од свог оснивања био огледало у коме су се препознавале или одмеравале различите Италије. Музички хепенинг у лигуријској вароши није био само одраз Прве и Друге републике - често је најављивао промене и отварао врата за табу теме, забрањене аргументе и био нека врста будилника за Италијане уљуљкане у благостању и својим малим конформизмима у вечитој потрази за лакоћом постојања, уз богату трпезу и још бољу флашу вина.

Није зато ни чудо што су прва два фестивала, почетком педесетих година, одржани у кафанској атмосфери, са публиком која је уз иће, пиће и конобаре који су летели око столова слушала Нилу Пици и остале извођаче у сали градске коцкарнице.

Санремо никада није био само музички фестивал. Тај оквир му је увек био тесан. Са вишедеценијске временске дистанце, банално звучи да су локални главари „малог миста" на обали Лигуријског мора лансирали фестивал тек као мамац да привуку туристе у мртвој сезони, између новогодишњих празника и карневала. 

Дуго времена ни сами Италијани нису били сигурни да ли се пише „Санремо" или „Сан Ремо" - тада није постојао Гугл. Ремо, наиме, није светац заштитник Санрема већ Ромоло, мада овај нема никакве везе са оснивачем Рима и његовим братом. 

Боље од политике, боље од фудбала 

На премијерном издању фестивала 1951, да би попунили места у сали организатори су буквално морали да „нахватавају" локалне становнике уз обећање бесплатне вечере. Само две године касније све се драстично променило: столови су нестали из сале градског „Казиноа", а у њу се могло ући само уз позивницу.

Тапкароши су те зиме зарадили свој први велики новац препродавајући „позивне карте" за тада баснословних 10.000 лира. Имајте у виду да је у то време просечна плата у Италији износила око 40 хиљада лира.  

Медији, пре свега штампа и радио, заинтересовали су се за феномен који мотивише људе да истресу из џепова четвртину месечне плате да би присуствовали једном музичком такмичењу. „Alea iacta est", рекао би Јулије Цезар, а Санремо је свој Рубикон прешао уласком на телевизијску сцену, односно када је РАИ одлучио да директно преноси фестивал из града цвећа. Фестивалски цунами који је уследио није зауставила ни неповољна сатница: телевизијске камере РАИ-ја укључивале су се тек у 22.45, односно у такозваном ноћном програму.

Тајна успеха Санрема, која ће остати витална до наших дана, јесте у томе да се у баровима, на послу, у кућама, на улици, у јавном превозу, на сваком кораку причало о фестивалу. И што је најважније, песме су се брзо училе на памет или звиждукале.  

Санремо је била тема која је функционисала боље од фудбала, боље од политике. Ко год је имао потребу да започне конверзацију, пословну, љубавну или било коју другу, причом о фестивалу отварао је сва врата. 

Volare, oh-oh

А онда је дошао и планетарни успех фестивала.

Песма коју је 1958. отпевао Доменико Модуњо „Nel blu dipinto di blu" била је први хит који се певао на обе стране Атлантика, а добацио је и преко Пацифика до Аустралије.

Американци су, а како би друго, симплифковали назив песме у „Volare", тако да је данас „Nel blu dipinto di blu" (У плавом обојеном у плаво) много познатија по америчкој верзији него оригиналној.

Легенда о овој песми каже да је аутор текста Франко Миљачи у једној пијаној ноћи, контузован од алкохола, сатима фиксирао слику Марка Шагала „Le coq rouge dans lа nuit" (Црвени петао у ноћи) и писао речи.

Рефрен „volare, oh, oh" је додао сам Модуњо док је заједно са својом сапутницом Франком, загледан у плаво небо изнад Рима, испијао прву јутарњу кафу и певушио.  

Ко ли их само изброји?

Паралелно са фестивалском фербуарском чаролијом која се понављала сваке године, Италија је пролазила кроз свој први економски бум. Плате су расле вртоглаво као и животни стандард, а телевизор, бела техника и фијат 500 постали су доступни готово свима. 

Адријано Челентано је био први револуционар на фестивалској позорници. Његова песма „24.000 bacci" није победила на Санрему 1961. године само зато што је у стилу правог пионира рокенрола окретао леђа публици током извођења песме.

Челентанови „Пољупци" били су прва у низу песама које су добиле „слатку освету" над фестивалским победником постајући свевременски хит. Данас се нико не сећа ни Бети Картис и Лучана Тајолија а камоли њихове победничке нумере „Al di la". 

У револуционарним шездесетим годинама фестивал је упознао „play back" и прву мушку екстравагантност. Боби Соло је 1964. остао без гласа пред наступ и своју најпознатију песму „Una lacrima sul viso" отпевао је на плејбек.

Али није то толико скандализовало јавност колико његове нашминкане очи. Боби је био први италијански певач који се појавио са ајлајнером на сцени. 

Било је и трагичних тренутака на фестивалу у „граду цвећа". Самоубиство Луиђија Тенка 1967. и данас је велики ожиљак на историји фестивала, јер Санремо је увек био престоница „лаких нота" и лежерне музике, а само такмичење голијарски део забаве. Двадесетдеветогодишњи Тенко је, међутим, преозбиљно схватао цео контекст и одузео је себи живот после елиминације његове песме „Ciao amore, ciao". 

Масакр на тргу Фонтана 1969. године означио је почетак тзв. оловних година, односно сезону злочина црвених и црних терориста који су и данас обавијени велом тајне јер се и даље не зна ко су били наручиоци и наредбодавци.

Прво златно доба Санрема завршено је 1970. са победом брачног пара Адријано Челентано-Клаудија Мори и полемиком која је завршила у италијанском парламенту: да ли је фестивалска песма „Chi non lavora non fa l'amore" (Ко не ради, не води љубав) била уперена против радника и њиховог права на штрајк.  

Друго златно доба

Након периода стагнације који је уследио, препород италијанског фестивала почиње крајем седамдесетих година, када се седиште музичког хепенинга премешта из „Казиноа" на сцену Театра „Аристон".

Промењен је и систем такмичења, а цео програм је интернационализован присуством светских звезда.

Прва је 1978. године била црна дива Грејс Џонс. Међутим, њу је засенио Рино Гаетано. Један од најталентованијих италијанских кантаутора био је први који је реч "секс" експлицитно употребио не само на фестивалској позорници већ и на телевизији.

Ринова „Ђана", чији је свет био испуњен сексом, није победила те године на фестивалу, али је постала једна од најслушанијих и најизвођенијих „канцона" које су се премијерно чула у Санрему. Била је то година у којој је публика јужно од Алпа открила Ану Оксу. 

Осамдесете

Осамдесете године биле су обележене гостовањима великих бендова, од Квина преко Дјуран Дјуран до Киса и Депеш Мода. Непревазиђени Фреди Меркјури је из протеста што је на Санрему 1984. био приморан да песму „Radio Ga Ga" пева на плејбек, неколико пута током извођења нумере театрално је удаљавао микрофон од уста стављајући свима до знања да он само отвара уста. 

У најлепшој деценији публика у „Аристону" и испред малих екрана први пут је могла да види и обнажене груди у директном преносу. Енглеска певачица и глумица Патси Кенсит је певала „Will you remember", а ми смо сви запамтили несташну леопардасту хаљину на једну бретелу која јој је у једном тренутку склизнула.

Те 1987. године победила је тројка музичких дивова: Ђани Моранди, Умберто Тоци и Енрико Руђери отпевали су „Si può dare di più". И заиста: увек може да се да више. 

Осамдесете се памте и по првом Санрему који је водила једна жена (Лорета Гођи), али и по најгорем фестивалу у историји. Експеримент да се вођење Санрема 1989. године повери ћеркама и синовима славних родитеља била је тотални фијаско. Међутим, то није била намера организатора, нашли су се у небраном грожђу јер је домаћин фестивала требало да буде глумац Ренато Поцето који је отказао вођење програма у последњем тренутку.

Све је зачинио Бепе Грило, тада познат само као комичар. Он је у монологу гледаоце назвао будалама што гледају фестивал, тадашњег уталијанског председника Франческа Косигу је частио дефиницијом леша, а Ђованотијеву песму - „прдежом".

На крају свог наступа показао је свој богати чек којим му је РАИ платио да се појави у „Аристону" и изговорио реченицу: „Тамо где је телевизија не постоји истина".  

Деведесете

Деведесете су почеле са ногама Сабрине Салерно и Џо Сквило. Организатори су покушали да лимитирају скандал програмирањем наступа дуета после поноћи.

Сабрина и Џо су у фестивалској утакмици на крају завршиле на 13. месту, али се целе године причало о њиховом аутфиту, Сабринином сакоу испод кога је био само доњи веш и макси-мини хаљини Џо Сквило. Свеједно, италијанске девојке су цело лето певушиле рефрен њихове песме „Ми смо жене": „Siamo donne, oltre le gambe c'è di più. Donne, donne un universo e mezzo in più. Senza donne, ma sai che noia ci sta". 

Пипо Баудо је водитељ који је највише пута био домаћин фестивала, чак треинаест пута, али ће остати упамћен по томе да је 1995. године спасао живот Пину Пагану који је претио да ће да се баци са балустраде галерије Театра „Аристон".

Баудо је наиме успео да убеди Пагана да сиђе обећавши му да неће бити ухапшен ако га послуша. Цео догађај без даха је уживо пратило двадесетак милиона Италијана.  

Нови миленијум

Када смо ушли у 21. век, екстраваганција некадашњих бунтовника, од Челентана и Бобија Сола преко Рина Гаетана и Патси Кенсит до Сабрине Салерно, Џо Сквило и Ане Оксе, почела је да нам изгледала као доба романтичне невиности. Брајан Молко, фронтмен групе Пласибо био је први страни музичар који је био извиждан на Санрему пошто је 2001. театрално поломио гитару на крају наступа. 

На сцени Театра „Аристон" постале су уобичајене хаљине „видим-не видим", а ни мушкарци нису заостајали за дамама. Тако се 2002. више причало о хаљини глумице Виторије Белведере него о самом фестивалу.

Слично је било и са Илари Блази, супругом Франческа Тотија, која се уверила да је на Санрему велики ризик носити хаљине са дубоким деколтеом, док се и дан данас прича и праве опаске о „лептиру" Белен Родригез. 

У последњих десетак година фестивал је постао и позорница за лансирање политичких порука, борбе за људска права и права сексуалних мањина. Најбољи италијански комичари, неизбежни састојак сваког фестивала, ставили су на нишан политичаре, продавце магле, трибуне теорија завера, мане и слабости просечног Италијана, изоштравајући огледало Санрема. 

Прошлогодишњи фестивал остао је упамћен не само по групи Манескин која је касније победила и на Евровизији, већ и по наступу Златана Ибрахимовића и нотама песме Наде Топчагић „Јутро је" која је пратила улазак фудбалског аса на сцену.

Санремо 2022.

Ове године, осим уобичајеног екстравагантног облачења и аутокрштења током извођења песме „Domenica" Акилеа Лаура, није било већих скандала. Фестивал је показао своју крепкост и најавио боља времена играјући на сигурну карту, пратећи италијанску политику која се поверила Марију Драгију и Серђу Матерели: наступио је ред легенди (Ђани Моранди, Ива Заники, Масимо Ранијери), ред великих певача (Елиза, Ноеми, Ема Мароне), ред екстравагантних изођача (Акиле Лауро, Микеле Брави, Мамуд и Бланко, La rapresentante di lista), ред младих нада. 

Амадеус, водитељ програма и уметнички директор фестивала, осим доброг избора такмичара и песама, играо је на карту врхунских комичара и домаћих гостију, укључујући и најбољег италијанског тенисера Матеа Беретинија.

Његове идеје су награђене изненађујуће великом гледаношћу због које су му у РАИ-ју већ понудили да води фестивал и следеће године, четврти пут заредом. 

Врхунац Санрема 2022, као и показатаљ зашто је и после 71 године живота виталнији него икад, био је избор троје финалиста: Ђани Моранди (легенда која с лакоћом носи својих 77 година), Елиза (фантастична певачица средње генерације) и Мамуд и Бјанко (кантаутори, припадници младе генерације).

То објашњава зашто је фестивал успео да „упеца" и публику млађе генерације, која много више времена проводи на друштвеним мрежама и дигиталним платформама него испред телевизора, тако да свака генерација има шта да звиждуће ових дана. 

Санремо је Санремо. И даље је у свету спектакла италијански „Super Bowl" за водитеље, глумце, комичаре, новинаре, спортисте и, наравно, певаче, музичаре и публику.

Историја памти  велика италијанска имена која нису никада победила на Санрему, од Клуадија Виле, преко Луча Бастистија до Васка Росија, али нема певача који је нешто значио у Италији а да није био, као такмичар или гост, у „Казиноу" или „Аристону".

Баш као што нема великог глумца, водитеља или комичара који није завршио са букетом цвећа на позорници фестивала у Санрему.