Још америчких санкција Русији: Ескалација енергетске дипломатије

Глобално тржиште преплављено сировом нафтом, односно значајан пад цена „црног злата“, практично је омогућило Трампу да преокрене опрезни приступ Вашингтона енергетској дипломатији, појачавајући ембарго према Москви. Тако је америчко Министарство финансија 22. октобра ставило Росњефт и Лукоил на црну листу санкција у покушају да изврши притисак на Кремљ поводом рата у Украјини.

Пре објаве санкција, цена сирове нафте типа „Брент“ достигла је петомесечни минимум од око 61 долара – 20 долара испод просечне цене током четири године Бајденовог председниковања. Најновија рунда америчких санкција знатно је подигла цене „црног злата“. Тако се сировом нафтом типа Брент 27. октобра трговало по цени од скоро 66 долара по барелу.

Извештаји о ефекту нових америчких санкција, усмерених на Росњефт и Лукоил (и 34 њихове подружнице), сугеришу да кинески и индијски купци паузирају са новим поруџбинама док се не увере да су заштићени од секундарних санкција Вашингтона. Међутим, имајући у виду значај те две компаније за снабдевање ових држава, мало је вероватно да ће пауза дуго трајати. Наиме, био би изазов за обе земље да пронађу брзу замену, посебно у погледу цене.

Судећи по доминантном расположењу на тржиштима нафте, након почетног шока, уверење је да санкције неће имати далекосежне ефекте на глобални баланс понуде и потражње. Наиме, треба се подсетити санкција Бајденове администрације према Гаспромњефту и Сургутњефтегазу, које је Москва релативно брзо „заобишла“ (трговина је брзо преусмерена преко мањих посредника) и које нису имале никакав опипљив ефекат на ино-испоруке руске нафте.

Ипак, сада је обим много већи, а финансијска ограничења много строжа. Очекивано је да ће све то резултирати у дужем транзиту, мањем броју банака спремних да учествују у трансакцијама и вишим трошковима превоза и осигурања. На крају ће се појавити нови канали из сенке, али ће прилагођавање трајати дуже, а дисконти на цену ће постати виши.

Спровођење секундарних санкција

У Белој кући сматрају да ће нове мере, упарене са комплементарним акцијама Британије и ЕУ, бити ефикасније, будући да ће финансијске фирме које пружају услуге купцима Росњефта и Лукоила ризиковати да буду одмах избачене из америчког финансијског система. И поред тога што ће увек бити заобилазних решења, претња секундарних санкција је већ схваћена веома озбиљно у Индији, Кини и другде.

Тако је у року од неколико сати од објаве санкција Reliance Industries Ltd. – највећа индијска приватна рафинерија и кључни купац руске сирове нафте – обуставила куповине од Росњефта након 21. новембра, да би већ следећег дана хитно тражила алтернативну сирову нафту са Блиског истока. Наиме, Reliance не може да се одрекне приступа америчком финансијском систему. Индијске државне рафинерије су такође паузирале куповине чекајући владине смернице, које ће опет зависити од евентуалног трговинског споразума Делхија и Вашингтона.

У Кини су велика државна предузећа и независне компаније генерално опрезније према акцијама САД-а, док мањи ентитети који већ тргују санкционисаним барелима имају далеко већи апетит за ризик.

Кључно питање је спремност и способност Вашингтона да спроведе ове мере. Строги режим би могао да значи одбијање „лиценци“ (од стране OFAC-а) или било каквих других изузећа за купце руске сирове нафте из земаља ЕУ, као и Кине, Индије или Турске. То би такође могло да значи строже поруке купцима да ће бити изложени секундарним санкцијама, уколико брзо не делују како би пронашли алтернативе. Иначе, потези САД поклопили су се са новим мерама Брисела и Лондона којима су проширили сопствене режиме санкција како би омели руску трговину енергентима.

Чини се да ће истинска моћ нових америчких санкција бити у њиховој флексибилности. Вашингтон може повећати или смањити притисак у зависности од тога како ће тржишта, и Кремљ, реаговати. Очекује се да ће администрација у наредним месецима пажљиво пратити како се руски извоз прилагођава – посебно ка Азији. Ако тржиште апсорбује шок, САД би могле чвршће да „затворе вентил“. Чини се да је Вашингтон сада створио структуру која може да јаче притеже санкције – ако је потребно.

Санкције попут ових су познате по томе што их је тешко спровести и ризикују значајне геополитичке нуспојаве у време када Трамп води посебан трговински рат. Директнији приступ би укључивао санкционисање целе руске тзв. „флоте у сенци“ (најновији пакет санкција ЕУ додао је још бродова на листу, али не све), што је тешко спровести, као и политички сензитивно „помагање“ Украјини у кампањи напада на руске рафинерије и складишта нафте.

Какви би могли бити коначни ефекти?

Тешко је веровати да би нове америчке санкције, уз подршку сличних мера из Европе, могле направити критичан притисак на Кремљ, имајући у виду огромну симболичку важност победе за Москву у овом рату и чињеницу да је Русија већ најсакционисанија земља у историји. У добром сценарију за Кремљ нафта би била преусмерена, као што се и раније догађало, те би се Русија могла суочити са минималним падом прихода услед нешто већег дисконта на цене.

Вашингтон је до сада користио свој утицај да наштети Москви, али без потпуног демонтирања свеобухватног извоза руске нафте. Циљ је био да се отежа, поскупи и учини ризичнијом руска трговина – али без изазивања изненадног шока на страни понуде који би могао да значајније подигне глобалне цене. Ипак, калибрисани „ударац“ против Лукоила и Росњефта, без извођења одвојеног, раштрканог напада на све купце њихове сирове нафте могао би бити нешто другачији, имајући у виду најаве из Беле куће.

Ове санкције долазе након стављања на црну листу Сургутњефтегаса и Газпром њефта у јануару ове године. Заједно, четири компаније чине скоро 70% руског извоза сирове нафте (3,1 милион барела дневно). Будући да чак 80% извоза руске сирове нафте иде ка Кини и Индији, стиче се утисак да су америчке мере против највећих руских државних и приватних нафтних компанија важне само у мери у којој утичу на понашање те две државе. Међутим, купци руске нафте из ЕУ, углавном преко трећих лица, су важан део једначине.

Имајући у виду блиске односе Пекинга и Москве, и изнад свега стратешки интерес Кине да северни сусед не изађе из рата као губитник, тешко је веровати да би се кинеске куповине руске нафте могле значајно редуковати.

Запад полаже наде у Индију, чија је влада приватно затражила од компанија, уључујући и државне, да почну да смањују увоз руске нафте. За трајнији утицај Трамп би морао да докаже добру вољу према Делхију, нпр. кроз царинске и друге уступке, или да пак покаже да његове мере заиста могу да погоде значајан број пословних ентитета у тој земљи, пре свега рафинерија и банака.

Међутим, имајући у виду интерес Делхија за приступ јефтиној нафти, као и Западу „ненаклоњен став“ индијског руководства, те бројне изјаве да се неће санкционисати увоз енергената из РФ, тешко је веровати да би Индија, и посебно Кина, могла значајније редуковати куповине сирове нафте типа Урал.

Међутим, апетит купаца из ЕУ за куповину јефтине руске нафте преко посредника могао би да буде знатно редукован, имајући у виду претњу америчких секундарних санкција. Додатно, ЕУ је увела нове енергетске санкције пооштравајући забрану трансакција Росњефта и Гаспромњефта, као и отежавање рада додатних 117 танкера из руске „тајне“ флоте.

Брисел је и потпуно забранио увоз руског течног природног гаса од јануара 2027. (који тренутно чини 13% европског тржишта гаса). Иако је ембарго ЕУ на увоз руске сирове нафте, горива и угља морским путем већ дуго на снази, санкције против Росњефта и Лукоила, фирме на коју се Мађарска и Словачка ослањању 86-100% за увоз сирове нафте, могле би да куповину руску нафте сведу на минимум.

Санкционисања највећих руских нафтних компанија од стране САД неће паралисати економију РФ, али ће приморати земље и компаније из ЕУ које су наставиле да увозе руске енергенте да „преиспитају“ те трансакције до 21. новембра, када санкције ступају на снагу. Будући да Росњефт и Лукоил чине око две трећине сирове нафте коју Русија извози сваког дана, те да су нове санкције потенцијални удар на половину тог износа, не треба олако одбацивати њихов негативан ефекат. Оно што је извесно је дуже време обраде плаћања и повећани трошкови, као и додатно време проведено у потрази за алтернативним начинима плаћања и новим партнерима, посебно ако се значајан део оних из ЕУ повуче.

Треба напоменути да би евентуални потпуни индијски бојкот руске нафте био довољан да заиста нашкоди Москви, услед озбиљног пада извозних прихода. Међутим, будући да би у том случају дошло до подизања глобалних цена нафте за 10-15 долара по барелу, питање је да ли би и Вашингтон заиста желео да ствари крену у том правцу.

Ипак, ствар која би могла да промени једначину је понашање водећих блискоисточних произвођача нафте. Анонимни извори из ОПЕК-а, који указују да би картел могао бити спреман да повећа испоруке нафте, су упозоравајући за Кремљ. Иначе, нафтни картел ОПЕК+ почео је да повећава производњу од априла, што је изазвало нагли пад цена нафте. Многи те потезе повезују са блиским везама Трампа са лидерима Уједињених Арапских Емирата, Кувајта и посебно са краљем Саудијске Арабије Мохамедом бин Салманом, који ће и посетити Вашингтон у новембру.

Два погледа на перспективе руске економије

Како то види Александра Прокопоенко, економисткиња, бивша висока службеница централне банке Русије и једна од наистакнутијих поборника позиције Кијева у тренутном конфликту, способност Русије да изгради довољно јаку војску да заиста изазове НАТО на дужи рок ограничена је растућим фискалним притисцима, преоптерећеним тржиштем рада, санкцијама које блокирају приступ критичним технологијама и одбрамбеном индустријом која већ ради пуним капацитетом (на то указује и дефицит радне снаге од чак 2,2 милиона радника, што је повезано и са ограничењем имиграција).

Оно што брине Запад је да би Русија могла додатно милитаризовати своју економију трансформацијом више цивилних индустрија у војну намену, изградњом нових постројења и привлачењем више људи у одбрамбену индустрију кроз веће стимулансе. Ипак, потпуна мобилизација је политички изазовна јер би би довела у питање нормалност свакодневног живота.

Наиме, упркос рату није целокупна економија стављена у ратни ход, будући да је проглашена делимична мобилизација, док су подстакнуте постојеће фабрике у одбрамбеном сектору да раде нон-стоп. Руски капацитети одбрамбене индустрије су достигли пик до 2024, осим производње дронова (на пример, већина опреме која се сада испоручује војсци на фронту је ремонтована, а не нова). Док је у 2021. Кремљ трошио око 22% федералног буџета на војску, данас троши скоро 40%, или око 8% БДП-а (укључујући потрошњу на домаћу безбедност).

У случају престанка конфликта, Русији ће бити потребно не мање од седам година да реконструише своје војне снаге – тј. да обнови исцрпљене залихе оружја, замени губитке тешке опреме и обнови снагу и борбену готовост трупа. Прокопоенко наводи да је током протекле три године руска економија надмашила већину прогноза захваљујући екстравагантној државној потрошњи, високим ценама сировина које извози РФ и вештом економском управљању.

Међутим, проблем за Москву је да приходи од нафте и гаса опадају због нижих цена, растућих логистичких трошкова и претње проширеним санкцијама. Повезано с тим, у првој половини 2025. федерални приходи су се смањили за 16,9%. Индикативно је да је буџет за 2026. дизајниран на бази претпостављене цене нафте од 59 долара по барелу, у односу на 67 долара у претходном нацрту буџета. Истина, не-нафтни фискални приходи расту, али недовољно брзо, и зато што се економски раст снажно успорио (БДП је растао скромних 1,1% током првих седам месеци 2025).

 Интерне руске пројекције су, очекивано, знатно оптимистичније, и „хлађење“ раније прегрејане домаће тражње се види као прелазак на путању уравнотеженијег и одрживог привредног раста. Према Министарству финансија РФ, економски раст је након очекиваних 1% у овој пројектован на 1,3% у 2026, 2,8% у 2027. и 2,5% у 2028. години (пројекција централне банке Русије, која раст БДП-а 2025. види у распону 0,5%-1%, је нешто опрезнија).

Иначе, Централна банка Русије успоравање раста у трећем кварталу ове године приписује паду производње у секторима попут металургије и производње угља, и то услед погоршања спољашњег окружења и отежаних извозних могућности. С друге стране, одређене индустрије, углавном оне фокусиране на домаћу потражњу, настављају да стабилно расту (фармацеутика, прехрамбена индустрија, угоститељство, туризам).

Процењује се да ће извоз РФ порасти за 4,6% у 2026, достижући 434 милијарде долара, док ће, истовремено, увоз достићи 294 милијарде долара, растући тек 1% (раст извоза ће се наставити и у 2027, + 7,1%, и 2028, + 9,5%, са споријим повећањем увоза, од 6,5% и 4,8%). Дефицит буџета РФ у 2026. планиран је на 1,6% БДП-а, након 2,6% БДП-а у овој години. Чини се оптимистичном претпоставка да ће се геополитичка ситуација делимично стабилизовати, те да неће бити увођења додатних санкција, посебно у погледу снабдевања светског тржишта руским енергетским производима.

Иначе, буџет је састављен узимајући у обзир пројектовану цену руске нафте марке Урал од 59 долара по барелу у 2026. (која ће порасти на 61, односно 65 долара по барелу 2027-2028). Након јачања курса рубље у 2025, очекује се њено постепено слабљење током наредне три године (на 92 рубље за долар у 2026, 96 рубаља за долар у 2027. и 100 рубаља за долар у 2028).

После рекордног темпа раста плата 2023-2024. (када су расле за 8,2% и 9,7%), у 2025. њихово повећање ће износити 3,4%, са сличним темпом у наредним годинама. Очекује се да ће удео прихода од нафте и гаса у укупним приходима пасти са 23,3% у 2025. на 21,2% у 2028, с тим што ће удео нафте у тим приходима опадати (са 77,4% на 74,6%), упркос пројектованом расту цена нафте и паду цена гаса.

Будући да је у септембру међугодишњи раст потрошачких цена био 8%, те да су инфлациона очекивања висока, чини се веома оптимистичном претпоставка да ће инфлација већ током 2026. бити у коридору од 4% до 5%, остајући на том нивоу 2027-2028. Истина, Централна банка Русије наводи бројне проинфлаторне ризике, попут оног од повећања ПДВ-а, убрзања раста кредитирања, недостатка радне снаге, те увођења нових санкција и њиховог негативног ефекат на цену главног извозног производа РФ – сирове нафте. Имајући у виду повећани апетит Запада да санкционише Москву, ризици које уочава Централна банка могли би се материјализовати, што би додатно отежало економску позицију Русије.  

Иако санкције нису успеле да сруше руску економију или зауставе рат, њихов утицај се може видети у снажном успоравању раста економије РФ, одржавању релативно високе инфлације, растућем фискалном дефициту, те повећању удела „лоших зајмова“ у већ напумпаним кредитним портофилијима руских банака.

С друге стране, економска ситуација у РФ је далеко од кризне и за 90% популације земље рат је нешто што не утиче на свакодневни живот. Имајући у виду критичну важност економске подршке Пекинга, као и круцијалну политичку значај очувања статуса велике силе за руководство у Москви, нереално је очекивати да би „нешто као 20. рунда санкција“ могла променити њихов приступ вођењу политике.