Заљуљани брод Емануела Макрона: Француски експеримент са премијерским сменама

Француски председник владе, Себастијан Лекорни, поднео је оставку 6. октобра, након што је на том месту провео 27 дана. Четири дана касније поново је био премијер. Када су у недељу увече саопштена имена 34 министра у новој влади, која је прозвана „Лекорни 2“, сви су се запитали колико ће овај пут да потраје.

Век мандата владе је сваки пут све краћи, што је производ институционалне кризе коју производе околности у којима председник Емануел Макрон, који је изгубио легитимитет, бира премијера. Уместо да прихвати политичку реалност у којој су његове снаге одавно изгубиле већину у парламенту – већ на изборима 2022. председничка коалиција је на парламентарним изборима добила релативну, а не апсолутну већину – Макрон се прошлог лета одлучио на хазардерски потез када је распустио парламент и расписао превремене изборе, незадовољан исходом европских избора на којима је продор направила крајња десница Марин Ле Пен.

Серија промашаја

Резултат је била нова композиција парламента која је потврдила слабљење његових снага и јачање опозиције, како са левице тако и са деснице. Иако нико није добио већину, као највећа политичка снага која му је супротстављена издвојила се коалиција левих партија Нови народни фронт са 193 посланика – 71 из редова Непокорене Француске Жан Лик Меланшона, 68 из Социјалистичке партије и 38 из Еколошке странке. Најјача самостална политичка формација у парламенту је десничарско Национално окупљање са 123 посланика, на чијем челу су Жордан Бардела и Марин Ле Пен.

Игноришући ове резултате, Макрон је за премијера изабрао Мишела Барнијеа из редова партије Републиканци, коалиционог партнера са деснице који је на изборима добио око 6 одсто гласова, а потом Франсоа Бајруа из центристичке партије Модем, која такође учествује у председничкој коалицији са 5 одсто освојених гласова.

Бајру је поднео оставку 9. септембра, дан уочи великих демонстрација које су организоване у знак незадовољства владином политиком и буџетским мерама које је премијер предложио. На том месту га је заменио Лекорни, уз обећање да ће радити на проналажењу компромиса око буџета, у чему није успео за време првог мандата, што је био разлог да и он поднесе оставку.

Макронов политички експеримент који му је донео победу у првом мандату био је да традиционалне полове политичког живота у земљи, левицу и десницу, утопи у велики центристички покрет под његовом контролом. Две године пре истека другог мандата, његов блок се љуља као пијани брод на узбурканом мору француске политике, са капетаном чија посада отказује послушност.

За политичку кризу сви криве Макрона, чак и његови блиски сарадници. Бивши премијер и генерални секретар Макронове политичке формације Ренесанса, Габријел Атал, изазвао је пометњу у свом табору када је изјавио да му више није јасно шта председник ради, позивајући га да „не ствара утисак да се грчевито држи контроле над свиме“ поново постављајући на чело владе једног од својих лојалиста. Он је критиковао Макронову „сурову методу“ именовања премијера без претходно постигнутог споразума са водећим политичким снагама у парламенту, што је једини начин да се превазиђе криза.

Буџет као камен спотицања

Узрок пада прве Лакорнијеве владе биле су несугласице око буџета за 2026. годину, које су продубиле политички јаз између левице и деснице. За Макронов блок у коме су снажне десне снаге, циљ је да се дефицит од скоро 6 одсто смањи на испод 5 одсто у наредној години, што значи „уштеду“ од око 44 милијарде евра. Да би се то постигло предлажу сечење кесе јавним службама и мере штедње које се односе на смањење јавних трошкова и социјалних давања и увећање пореза.

За левицу је недопустиво да се мере штедње примењују на средње и ниже слојеве, док најбогатији слој становништва користи све механизме да избегне плаћање пореза. Предлог да се опорезују најбогатији индустријалци применом такозваног „Зикмановог пореза“, по француском економисти Габријелу Зикману који га је предложио, наишао је на опозицију у Сенату иако је усвојен почетком године у Скупштини. Ова мера пореза од 2 одсто на богатство од преко 100 милиона евра, која се односи на око 1.800 Француза, требало би да донесе између 5 и 25 милијарди евра, према различитим проценама.

Макрон, који од почетка свог председничког мандата има подршку индустријалаца и најбогатијег слоја друштва, не жели да им се замери.

Неки од њих, попут директора „Реноа“, помињани су као могући премијери у случају „техничке владе“. Међу индустријалцима у орбити шефа државе је и Бернар Арно, директор текстилне империје „Луј Витон“, један од најбогатијих људи на свету, који је близак председниковој супрузи Брижит Макрон, а све му је ближи и Венсан Болоре, на челу медијске империје која промовише идеје крајње деснице, који сања да кумује савезу између традиционалне, републиканске деснице и тврде католичке деснице.

Реформа пензионог система

Други велики камен раздора у влади је реформа пензионог система, једна од окосница политичке борбе у Француској последњих година. Реформа је усвојена 2023. тако што је тадашња премијерка из редова деснице, Елизабет Борн, прибегла члану 49.3 Устава, који омогућава влади да усвоји закон без гласања парламента, уколико не прође предлог за изгласавање неповерења, што се сматра гажењем парламентарне дебате.

Закон предвиђа да се старосна граница за одлазак у пензију постепено помера са 64 на 67 година, што отвара нови јаз међу запосленима. Неке од најчешћих критика овог закона које долазе са левице тичу се неправедног односа по класама и полу, када се узме у обзир да радници на тешким физичким пословима и они са нижим приходима живе краће, као и да жене које често прекидају каријеру због породице или раде скраћено радно време не успевају да сакупе довољно година стажа.

Продужавање радног века погађа и оне који раде у тешким и штетним условима који могу да изазову последице по здравље, као и старије од 55 година које посебно погађа незапосленост на тржишту рада у Француској, што може додатно да ослаби њихове шансе и повећа социјалне трошкове.

Захтев да се реформа укине поново је истакнут на демонстрацијама 10. септембра и на протестима које су широм земље организовали синдикати 18. септембра. Десне снаге одбијају да размотре реформу, док социјалисти траже хитну суспензију и преговоре о предлогу да се плафон за одлазак у пензију смањи на 62 године. Непокорена Француска, иако у истом блоку са социјалистима, залаже се да реформа буде укинута и прети изгласавањем неповерења влади, као што то чини и Национално окупљање.

Влада ороченог трајања

Уколико не дође до договора о овим питањима, нова Влада неће дуго да опстане. Макрон, који је одбио да именује премијера из редова левице, закључивши да левица „нема право да влада“ са 191 послаником наспрам 210 посланика које још увек види у својој орбити, не олакшава компромис, јер игнорише распад центристичког блока и прекид односа са Републиканцима. Они су одмах по именовању Владе саопштили да су из партије искључени посланици из њихових редова који су се нашли међу министрима и најавили да ће се одређивати о подршци Влади „од случаја до случаја“, јер у овој фази „нису испуњени услови“ за њихово пуно учешће.

Социјалисти, са којима макронисти једино могу да очекују неки договор, најавили су да ће изгласати неповерење уколико се реформа пензија не суспендује „одмах и у потпуности“. Истовремено, партија конзервативне оријентације Хоризонт, коју је основао Едуар Филип, бивши Макронов премијер који је виђен за председничког кандидата, разматра да пружи „спољну подршку“ Влади, али без учешћа у њој, ако се буде дирало у „срж“ реформе из 2023. године. Овај рат на десници је обесмислио председничку коалицију „Заједно за Републику“, која је практично престала да постоји.

Из овог „хаоса“ на политичкој сцени највише користи може да извуче Национално окупљање. Садашња ситуација је за велики број политичких партија неодржива, а пре свега за Непокорену Француску и Национално окупљање који траже распуштање Владе и организовање нових избора.

Макрон покушава да приволи републиканце и социјалисте на договор како би се избегла ова могућност која му се још пре годину дана чинила као начин да учврсти власт. Свима су, међутим, амбиције усмерене ка времену после Макрона и нико не жели да се везује за брод који тоне.

Ова унутрашња криза одражава се и на Макронову међународну улогу лидера који од почетка претендује да има водећу улогу на европској, али и на светској сцени. То се види и у Европи, где постоји страх од тога да кормило Француске преузме крајња десница, као и на Блиском истоку, где је Макронова иницијатива за решавање сукоба у Гази остала у сенци плана Доналда Трампа.

Док једни у француском политичком водвиљу виде „најдубљу демократску кризу од (времена) Де Гола“ (лондонски „Тајмс“), која клизи у „театар апсурда“ („Политико“), други је тумаче као крај једног председничког циклуса који најављује нови.