Нишки тон у Томи Здравковићу: Јужњачко проклетство и утеха

Југославије одавно више нема. И данас је прича о њој прерасла у бајку, толико да клинци који нису били ни рођени када је она званично престала да постоји себе називају Југословенима, певају партизанске песме и ложе се на њену поп-културу.

А веровати у фамозно југословенство значило је често веровати у лаж. Међутим, често је та лаж била лепа, укусна, зашећерена, комфорна... И зато би многи данас мењали транзициони кошмар малих пост-југословенских државица за мало аутентичне југословенске фатаморгане.

Одрастање у СФРЈ осамдесетих година прошлог века било је као живот у Матриксу. Знаш да много од тога није стварно, али свеједно пристајеш на то јер другачија алтернатива или не постоји или је део света који не разумеш, нити желиш да разумеш. Југославија и њена музика били су нешто што је дубоко уткано у тај дух братства и јединства и нешто на чему су васпитаване генерације још од времена када је Иво Робић био највећа звезда фестивала поп-музике а Шабан Бајрамовић срицао прве лекције из џеза и блуза на Голом отоку.

За почетак, урбана легенда која каже да нико није слушао народњаке је била и тачна и нетачна.

У мојој основној школи, која је носила име народног хероја, наравно, стварно је мало ко слушао тзв. „новокомпоновану" музику. Кад боље размислим, сам тај назив, који је форсиран подједнако од стране социолога, државних цензора и маркетиншких одељења издавачких кућа, био је претерано рогобатан.

Шта је то „новокомпонована" музика? Па сва нова музика је новокомпонована. И да ли постоји „старокомпонована"? Ако имамо у виду да су наше изворне песме настале од стране људи који нису били музички образовани, онда о било каквом компоновању тешко да може бити речи.

Кад смо били млади Југословени, дакле, музика се делила на „забавну" и „народну". Постојала је и тзв. „озбиљна", али њу су слушали наши професори музичког и комшија са првог спрата што је две године провео у француском затвору а деди му млин отели комунисти.

Ја сам имао ту бизарну срећу да одрастем са музичарима. Добро - музикантима.

И са онима што су свирали народну и онима што су свирали забавну музику. Касније се то измешало, па данас имате ситуацију да просечни народњачки бенд изгледа као скупина хеви-металаца на опроштајној турнеји.

Бити музичар-народњак у то време непосредно пред распад СФРЈ значило је или певати или свирати хармонику, или обоје. У мом комшилуку је било неколико хармоникаша, сви су редом свирали такозвану „дугметару" или „пасуљару", хармонику са округлим дугмићима (она са диркама била је за „штребере"), касније су прешли на синтисајзере где је најпопуларнију био „Каваи-пасуљара" или „Шабанајзер", пре свега због чињенице да је био јефтинији од хармонике и у основи имао четири најбитније боје: хамонику, виолину, зурле и гајде.

Понекад се користила и боја за клавир.

Рецимо - кад свирате „Тужно лето" од Томе Здравковића. 

Одело, кравата и цигара

Најбитнија два места, где се стицало искуство и пекао занат, била су кафана и барака.

Данас то клинцима звучи невероватно, али велика славља, пре свега свадбе и испраћаји у војску, нису се тако често приређивали у луксузним ресторанима и етно кафанама као данас, већ у бараци (са кровом избушеним од куршума) коју домаћин постави насред улице, мало да би се курчио а мало да би нервирао комшије. Весеља су знала да трају данима, а тип који је изнајмљивао бараку - у мом насељу у Нишу био је то бивши конобар кога су отпустили након што је у тучи на хотелском паркингу одгризао уво једном данском камионџији - био је човек који је водио један од најуноснијих бизниса у граду.

За музичаре, барака је била и рај и пакао. И светилиште и мучилиште. Често обоје.

Општепознате су приче како су гости знали на разне начине да искушавају музиканте, да их пењу на дрво, спуштају у бунар, терају их да свирају на најбизарнијим могућим местима... Она почетна сцена у Кустуричином филму Андерграунд када Мики Манојловић и Лаза Ристовски терају трубаче да им свирају док се ови возе фијакером (и пуцају на њих из пиштоља) изгледа као претеривање, али имао сам прилике да видим и горе ствари. 

У то време, неприкосновена легенда међу хармоникашима био је Мирко Кодић.

Хармоникаши, као веома сујетни људи, мерили су своју вештину по томе ко уме да свира брзо, па је тако тест брзине и умећа био да ли умеш да одсвираш Мирково „Стрела коло".

По тој логици, најбољи певач би био онај који уме да пева као Цуне. Али није било тако.

Најбољи певач у мом крају био је тип по имену Јоца и за њега није било бољег од - Томе Здравковића.

Јоца је, иначе, био Јеховин сведок, и пошто њима вера налаже одређени кодекс у јавном понашању, који подразумева и пристојно облачење (оно: кошуља, кравата и лаковане ципеле), њему је, по сопственом признању, стил Томе Здравковића највише „легао".

„Да, да... Знам шта причају за Тому.", знао је да каже Јоца. „Да је женскар, да је пијаница, да се коцка... Све знам. Али јеси вид'о Тому некад зарозаног, у пртени џемпер или мајицу силеџијку? Јок. Е, тако и ја... Одело, кравата, цигара... Микрофон у руке, па лагано... К'о Тома."

И заиста, у једном интервјуу, легенда српског глумишта Миша Јанкетић ће оставити и ово сведочанство: „Док сам био студент, ми глумци и многи песници налазили смо се код 'Прешернове клети'. Имали смо обичај да после тих наших 'сеанси' и сусрета одемо у 'Градски подрум', где је певао Тома Здравковић - у беспрекорном белом оделу са црном кошуљом и лакованим шими-ципелама."

Мој комшија Јоца је касније међу првима провалио фору да се подврну рукави сакоа, и на питање да ли је то урадио јер копира момке из бенда Дјуран Дјуран или можда Сонија Крокета из серије „Пороци Мајамија", он је лаконски одговорио да је видео Тому Здравковића на телевизији како „фура тај фазон".

Њега ниси могао да копираш

Уопште узев, Томин утицај на колеге музичаре био је велик. И то није било зато што је имао најбољи глас или зато што је био најлепши или продавао највише плоча... Не, то је било зато што је Тома био - аутентичан.

Велики број певача просто је делио сличне стереотипе. Када је било популарно да се облачиш као конобар, сви ту то чинили, када су у моду дошле оне фризуре са реповима, сви су личили на Јашара и Халида, када је дошло доба видео-спотова, свако је имао један где пева испред дигиталне позадине у дугиним бојама...

Укључиш телевизор (made in „ЕИ Ниш", наравно), а тамо неки тип што уз широки осмех цвркуће: „Немам пара друже, а немам ни среће..."

У мору разних интерпретатора, Тома се издвајао јер није пристајао не конвенције.

Цуне је увек био озбиљан, господин човек, Мирослав Илић је био нешто као Милош Биковић данас - лепо васпитани дечко из комшилука кога би свака мајка пожелела за зета, Тозовац је био бунтовник, мангуп, Шабан Бајрамовић је био егзотика, спој блуза и карасевдаха...

А Тома? Па... Тома је просто био - Тома.

Димензија за себе, један једини, аутентичан. Имао си масу клонова Мирослава Илића и Халида Муслимовића по разним кафанама и баракама од Ражња до Врања, али Тома је био један, свој.

Њега ниси могао да копираш. 

Отето од живота

Занимљива ствар јесте да многи песме Томе Здравковића нису сматрали народњацима. Оне су у својој структури и изведби имале утицаје разних светских стилова, од мексичких песама до француских шансона. У једној анкети почетком седамдесетих, Тома ће на питање ко му је омиљени певач одговорити - Френк Синатра.

Сам Томин начин интерпретације такође је био другачији.

За њега и његове песме би без проблема могао да се примени онај Андрићев кредо: „Отето од живота, мога и вашега". И баш је било тако.

Тома је отимао од живота све што је могао а господин Живот му је враћао жестоко.

Као да је све време био у рингу и боксовао са јачим противником а онда све то исповедао у својим песмама.

Његова публика му је касније давала благослов и опроштај грехова. 

Туга са југа 

Веза Томе Здравковића и југа била је вишеструка.

Рођен у Алексинцу, одрастао у Лесковцу, афирмацију је стицао у Нишу.

Каријеру је започео у кафани „Радан" у Лесковцу. То је била типична јужњачка биртија где су дане, ноћи и мале плате трошили они Борини „Божји људи", шљакери са кванташа, таксисти, разведени и прерано остарели младићи на социјалној помоћи, распуштаљке и пријатељице ноћи, бонвивани, коцкари и гастарбајтери...

Једна од већих заблуда о СФРЈ била је да у њој није постојало сиромаштво. Породица Томе Здравковића, баш као и многе пролетерске породице са југа земље, биле су очигледан доказ да није било тако.

Сиромаштва у Југославији није било не из разлога што није било сиромашних људи, већ зато што је партијски врх забранио да сиромаштво постоји, јер самим својим постојањем руши илузију о држави и партији која је води.

Тома је био глас управо тих људи са дна социјалне лествице јер је и сам припадао њима. Зато никада није могао да буде позер и фолирант и зато је музици давао све а она је, као што то у уметности често бива, узимала свој тал.

Баш као у случају једног другог великог јужњака, Бранка Миљковића...

Уметност је често знала да буде трговина са ђаволом.

С том разликом што су људи попут Бранка и Томе то савршено добро знали, па ипак, улазили су у ту причу целим својим бићем, духом, телом и богомданим талентом - не марећи за последице. 

Нишка веза

У време када је Тома Здравковић боравио у Нишу било је неколико кафана ко је су биле на гласу због живе музике.

Ниш је већ тада имао своје народањачке прволигаше, и ту су свакако спадали, пре свих, Шабан, а онда Жика Чокалија, Роби Палилулац, као и велике звезде Драгослав Михаиловић Канаринац и његова супруга Јасна Кочијашевић.

Тома је најчешће певао у башти хотела „Парк" у самом центру града, на кеју поред Нишаве, а у непосредној близини градске куће.

С тим у вези, занимљива је прича из децембра 1971. објављена у „ТВ новостима".

Наиме, новинари су урадили разговор са Сафетом Спасић Кевом, шанкерицом у бифеу Дома синдиката. Испод великог наслова „Кево, дај још једно пиће!" стојало је и следеће: „Кавељери: Тозовац, Неџад, Сафет, Канаринац...", а испод - „Тежак на динару: Тома Здрвковић."

Популарна Кева у самом разговору каже: „Тозовац, Сафет, Неџад (Салковић, прим.аут) и Канаринац су велики каваљери. Часте пријатеље, познанике, колеге... Увек су спремни да плате пиће. Има, међутим, и оних других, чији је динар велики као кућа. Такав вам је Тома Здравковић. Он воли да попије, али не воли другоме да плати."

Ово му дође као нека апокрифна верзија мита о Томи јер се просто не уклапа у оно што се зна о њему.

Наш Тома - па још стипса? 

У башти хотела „Парк"

Насупрот овом, стоји прича о Нишу и Томиним концертима у хали „Чаир", коју је знао да напуни и неколико пута за редом. Много пута сам чуо исте ствари, од различитих људи, како би Тома Здравковић након концерта у хали долазио у „Парк" и тамо певао читаву ноћ. А цео хонорар би отишао на чашћавање.

Узео би микрофон и рекао: „Даме и господо, вечерас сви пијете на мој рачун."

Ујутру не би имао ни пребијеног динара и обично би се позајмљивао од пријатеља како би се вратио у Београд.

У „Парку" је настала и урбана легенда о томе како је чувени нишки боксер Драгиша Станковић Челик, кога су у Нишу звали „поштени мангуп", натерао једном Тому да се попне на дрво у башти хотела и одатле му пева.

То се, наравно, никад није десило. Мада се лик који ми је то испричао куне у ситну децу да је баш тако било.

„И каже му Челик да се укачи на оно дрво... А то платан, голем, па висок. Ако падне одозго, има се разбије ко лубенче."

„И Тома се попео?"

„Како да се не попне? Мора... То му пос'о."

Челик је био човек који је делио исте страсти са Томом: жене, путовања, кафану и - покер.

А такви људи су се уважавали и поштовали међусобно, тако да је та легенда о пењању на дрво и малтретирању музике (што је, иначе, чест „обичај" приликом весеља у селима око Ниша и, генерално, на југу) само то - легенда. 

Возови раздвајају људе

Још један нишки топоним битан је за Тому Здравковића - кафана „Бункер" близу железничке станице.

Тома је често боравио тамо јер је тамо био свој на своме. Познавао је особље кафане, седео је за својим столом, пио, углавном црно вино, и певао када жели и коме жели. Генерално, Томина везаност за обичне људе, раднике, сељаке, сиротињу... била је органска. 

А близина железничке станице, тада стецишта путника намерника који чекају воз за неко боље сутра док из распрострте новине раскомадано једу печено пиле, парадајз јабукар и деле полић јефтине ракије, свакако је била важна Томи који је волео да се дружи са народом.

Његова супруга Гордана једном је испричала: „Волео је све људе. Оне који су на положајима, рударе, просјаке, децу, све. Волео је народ. За њега је свако био особа. Није гледао ко је и шта. Волео је људе. Сећам се да смо једне године били у Алексинцу и наишла је трећа смена рудара. Он је њих све одвео у кафану и провео са њима два дана и две ноћи."

Колико је Тома био једноставан, народски човек, говори и једна анкета коју су 1972. године објавиле „ТВ новости".

Као своју врлину и ману истиче: чврст карактер.
Највише се стиди: незнања других.
Највише га нервирају: Звездине изгубљене утакмице.
А највише се боји: рата.
Прижељује: „да се опамети".
Презире лаж а диви се љубави.
Тип жене: „Моја".
Омиљено јело: густ пасуљ.
Пиће: лимунада, али „тања".
Гесло: „Оставите ме на миру".
Хоби: шах.
Одмор: море.
Лежете ли касно? „Не, лежем у рано јутро".
Устајете ли рано? "Не, будим се у рано вече.
Којим навикама робујете? „Никад робом."
Грех? „Било их је." 

Таласи Радио Ниша

Друго важно место, не само за Тому већ и музичаре генерално - био је Радио Ниш.

Радио Ниш основан је непосредно после ослобођења и седиште му је било у некадашњој вили индустријалца Попића у самом центру града, грађеној у стилу неоренесансе, непосредно близу Народног позоришта.

Радио Ниш је тада поседовао за то време најмодернију технику и веома солидне студијске услове. Тако су многи чувени музичари своје прве песме снимили баш ту. Од Шабана, преко Кербера до разних нишких бендова и музичара. У том студију је неке песме снимио и Тома Здравковић. Оно што је било занимљиво јесте да је Радио Ниш једно време имао и свој оркестар.

Као студент, неко време сам био хонорарни сарадник тог радија и имао прилику да слушам разне приче. Једна од њих каже да је чувена песма „Рамо, Рамо, друже мој" снимљена управо ту. То је учинио Слободан Илић Бобан, родом из Глашинаца код Житорађе, са групом студијских музичара, међу којима је било и људи који су били техничко особље у радију. У време када сам ја био тамо, један од тонаца је био Горан Костић Коста, фронтмен групе Новембар и он ми је испричао како је басиста који је свирао на синглици с том песмом, која ће се касније продати у скоро милион примерака, буквално од тога зарадио пара да сазида кућу на три спрата.

Ту долазимо и до везе Радио Ниша и загребачке издавачке куће „Југотон".

Баш као су случају „Factory records" из Манчестера, да би се створило нешто тако трајно и велико, потребан је луцидан и дрзак појединац. У случају „Фекторија", то је био горе цитирани Тони Вилсон.

А ко је био „Југотонов" Тони Вилсон?

Обрад Јововић, шеф „Југотоновог" представништва у Београду упознао је Тому Здравковића још 1967. године и то познанство се претворило у дугогодишњу сарадњу. Тома је, уз неке мале излете, остао веран свом загребачком издавачу до краја, снимио је за њих, само у осамдесетима, чак пет албума. Последњи је назван по чувеној песми „Кафана је моја истина", а издат је 1990. године, непосредно пред распад СФРЈ.

У „Југотону" је продао преко милион плоча а прво самостално издање био је макси сингл на коме се нашла и чувена „Циганка". „Југотон" је продуцирао и познати тв-шоу снимљен у кафани „Два јелена" у Београду који је првобитно издат на видео-касети.

Кроз своју сарадњу са „Југотоном" Тома је устоличио један нови стил музике који су новинари прозвали „балкан шлагер" - спој забавне и народне музике.

Нишка б.б. 

Веза Радио Ниша и „Југотона" је била занимљива, у смислу да су из Ниша за Загреб ишли снимци које је „Југотон" објављивао на својим носачима звука и често би те песме постали хитови. Како (још једна) урбана легенда каже, „Југотон" је почео као мала фирма у једној бараци, да би врло брзо израстао у издавачког гиганта који се налазио на адреси - Нишка б.б. Урбана легенда такође каже да је управа „Југотона" код тадашњих градских власти Загреба издејствовала да се улица тако назове у знак захвалности Радио Нишу. Нисам до данас, упркос разним покушајима, успео да утрдим истинитост ове тврдње.

Један од неимара тог „Југотоновог" успеха свакако је био Тома Здравковић.

Радио Ниш је угашен 2010. године. У тој згради је данас дописништво РТС-а. Када уђете унутра, можете и данас видети стару технику за снимање, као и фотографије расуте по зидовима које сведоче о његовој некадашњој величини и слави. Фонотека радија, једна од највећих у СФРЈ, међу којима су и многи Томини снимци - заувек је изгубљена.

„Југотонова" продавница у Нишу, која се налазила на крају пешачке зоне у, тада Побединој, а сада Улици краља Милана, престала је са радом кад и СФРЈ, данас је ту апотека.

Кафана „Бункер" више не ради, али је ту, одмах поред „Последњи боем", који на фирми има Томину слику, и то баш исту ону која је на плакату филма о њему. 

У Бранковој соби

Својевремено је Тома посетио спомен собу Бранка Миљковића при Народном музеју у Нишу и оставио белешку у књизи утисака.

Имао сам прилику да прелистам ту књигу, када смо 2014. спремали посебан број књижевног часописа „Градина" посвећен годишњици рођења Принца песника. Ту је било разних записа, углавном претерано опширних, кињтастих, патетичних...

Нарочито су такви били они које су остављали други књижевници. 

У тој књизи утисака Тома је написао само једну реченицу:

„Бранко, видео сам твоју собу."

Ова непосредност је просто дирљива, јер се Тома Миљковићу обраћа као да је овај још жив, као да је ту, као да га никад нису нашли оног фебруарског јутра у Загребу како виси обешен на грани дебљине дечје руке...

То је моћ великих душа и великих уметника, да буду повезани на неки нама недокучив начин, потпуно свесни да имају два живота, један физички - а други кроз своје дело.

Зато бих и ја завршио овај текст једном сличном реченицом коју бих, евентуално, записао некад, у некој будућој спомен соби или музеју Томе Здравковића:

„Томо, слушао сам твоје песме."