Балкански ратови у чланцима ратног дописника Лава Троцког: Србија у силуетама

„Кијевска мисао ми је предложила да као ратни дописник пођем на Балкан. Та понуда ми је тим више одговарала јер је постало јасно да је августовска Конференција промашај. Осећао сам потребу да се бар на неко време ослободим веза са руском емиграцијом. Више месеци које сам у време рата провео на Балканском полуострву су за мене били веома поучни.

У септембру сам отишао на југоисток. Мислио сам да је рат не само вероватан већ и неизбежан. Али, када сам на плочнику у Београду видео дуге поворке резервиста, када сам јасно видео да је сваки повратак уназад немогућ, да ће рата бити, и то за неколико дана, када сам чуо да неки људи које познајем већ носе пушку на граници и да ће бити први принуђени да убију и да умру, рат о коме сам тако олако размишљао и писао у чланцима учинио ми се невероватан и немогућ. Гледао сам како као утвара пролази пук који иде на фронт – осамнаести пешадијски – у униформама каки боје, са лаптима уместо ципела и са мало зеленила на капи. Та обућа од лике и то лишће на глави са пуном борбеном опремом је војницима давало изглед предодређених за жртвовање. Ништа није могло бити толико потресно, толико неподношљиво у том тренутку, ништа није боље говорило о лудилу рата од тих гранчица и обуће сељака. Колико је садашња генерација далеко од обичаја и стања духа из 1912. године! Тада сам јако добро разумео колико је мишљење хуманистичких моралиста о процесу историје јалова ствар. Али, нисам био расположен за објашњавања, преживљавао сам једно осећање. Моја душа је директно и неизрециво била погођена трагиком историје: немоћ пред судбином, жестоки бол за та јата скакаваца каква су људи.“

Рат је објављен два или три дана касније. „Ви у Русији“, писао је Tpoцки, „то зна­те и у то верујете, али ја овде не могу да верујем. Тај спој сасвим обичних свакодневних људских ствари – кокошака, цигарета, балавих дерана босих ногу – са непојмљиво трагичном чињеницом рата – не улази ми у главу. Знам да је рат објављен, да је почео, али још увек нисам научио у то да верујем.“

У то се ипак морало веровати и то за дужи период.

„Године 1912. и 1913. су ми омогућиле да изблиза упознам Србију, Бугарску и Румунију и – да сазнам шта је рат. То је на много начина била важна припрема не само за 1914. годину већ и за 1917. годину. У својим сам чланцима отворио борбу против обмана словенофилије, против шови­низма уопште, против ратних илузија, против научних метода испирања мозга…“ 

Србија у рату

У Београду

„Kијевска мисао“, 3. октобар 1912. 

Воз не прелази жељезнички мост који повезује Мађарску са Србијом, већ нас оставља у Земуну, иако су нам издате карте за Београд. Пловимо преко Дунава и Саве која се у њега овдје улива на српском пароброду „Морава“. Са земунске стране се Београд, одвојен само једним и по километром воде, види као на длану. Голим оком се виде двор и скупштина. Исто тако их можете нациљати хабсбуршким топом. Ово је, као што је познато, најрањивије мјесто у Србији.

При укрцавању на брод, још на угарској страни, стасити господин у цивилу, праћен четворицом хрватских жандара, контролише путнике. Он нам прегледа пасоше.

– Ваше занимање?

– Новинар.

То и није неко нарочито добро занимање, прочитао сам у његовим очима, посебно у садашња немирна времена. Али пошто, стојећи на мосту на уласку у брод не могу да промијеним своју професију, а пошто не волим ни професију крупног господина у цивилу, не преостаје нам ништа друго него да се мирно растанемо.

Уз српску обалу Дунава и Саве, стражари ходају напријед-назад – то су припадници милиције, од 45 до 55 година, у сељачкој одјећи, са капама од јагњеће коже, у опанцима, са пушком преко рамена. Поглед на ове старије сељаке отргнуте из својих домаћинстава, са бајонетом који им вири изнад капе, одмах изазива расположење узнемирености и страха. У сјећање ми се враћају посљедњи утисци оданде: службеник банке са раздијељком и црним печатњаком на малом прсту, мађарски пуковник који чисти нокте, сњежно бијели столњаци у вагон-ресторану, чачкалице у папирним кутијама, „милка“ чоколада на сваком столу – и утолико јаче трагична озбиљност онога што се спрема да се деси на Балкану и што је већ почело у најзабаченијем дијелу полуострва.

Прошли пут сам био у Београду прије двије и по године, убрзо након што су се стишали таласи анексионе кризе. Тада ми је Београд изазивао утисак руског провинцијског града средње величине, само што је у њему постојало „Министарства рата“ због обавезног служења војног рока, а умјесто гувернерске палате – двор, заправо два двора: стари, у коме је убијен Александар, и нови, у коме живи краљ Петар. За тридесет мјесеци колико је прошло од тада, Београд је порастао, чистији је и љепши. Свуда су нове куће и радње, а главна улица је поплочана. Али сада град има посебан, узнемирујући изглед војничког логора. Сви су мобилисани и све је подложно потребама мобилизације. Аутомобили и таксисти возе готово искључиво за потребе владе. Мобилисаних, регрута и оних који их мобилишу пуне су улице. Продавнице су празне: купаца нема, а број продаваца је сведен на минимум. Стагнација је и у индустрији, осим индустрије која служи мобилизацији и будућем рату. Нема радника. За једну шећерану у Београду, 20 радника је морало бити послато из иностранства како се производња не би потпуно прекинула, а другој шећерани у Ћуприји влада је дозволила да у њој раде затвореници. У Улици кнеза Михаила, главној градској артерији, обустављени су радови на постављању тротоара, уклоњене су трамвајске шине на великим дијеловима трасе, плочник је раскопан, дрвене коцке се квасе на киши, а, приближавајући се најбољем хотелу у граду, „Москви“, кочија тоне у бару на коловозу.

Маса је уличних продавача новина: старци, богаљи, али углавном дјечаци. Њихови крици дају главну ноту живота београдских улица. Печат! Трибун! Балкан! Пијемонт! Пијемонт! Печат! Свијет! Свијет! Новине! Новине! Новине!

У продавници канцеларијског материјала изложена је огромна слика са борбеном симболиком: срушивши граничну ограду од шиљатих мотки, Срби – живописни и отмјени – улетеше на моћним коњима у Турско царство, рушећи и ломећи све што им се нађе на путу. У излогу цвјећаре изложени су најновији телеграми из новина „Мали журнал“; ова радња је стално пуна резервиста.

У кафеу хотела „Москва“ – најбољем кафеу у граду – налази се сједиште европских дописника. Мој драги колега Дон-ки-благ (уопште није као Дон Kихот), у цилиндру и са актовком, јури као луд од стола до стола, отима најновије новине из руку и хвата вијести у ходу слично као што пас лови мухе.

– Јесте ли чули? Јуче су овдје стријељали резервног официра, оптуженог за везе са Аустријом.

Три оловке вотермано бијесно дрљају по папиру. Аустријски дописници су нерасположени: министри им не дају интервјуе.

У уредном поретку пролази 18. пук, који данас креће на границу. У смеђим униформама, у опанцима, са зеленим гранчицама на капама. Трубачи трубе, бубњари ударају ритам. Изглед овог пука оставља на мене тежак утисак. Нема ту спољашње сразмјерне младости, него само трагичне пропасти. Обућа на ногама и те зелене гранчице на капама – уз пуну борбену опрему – дају војницима некакав дирљив изглед. И ништа тренутно за мене не карактерише крваву бесмисленост рата тако живо као те гранчице и ти сељачки опанци.

Прошло је десет дана откако је прекинут жељезнички саобраћај у земљи: возови превозе само војнике и муницију. Посљедњи Оријент експрес дошао је овдје у сриједу, али није отишао у Софију, већ се вратио у Беч. Ако је Београд војни логор, онда је жељезничка станица срце овог логора. Kонтролишу га искључиво војне власти. Забрањен је улаз за неовлашћена лица. У дворишту станице пушке су сложене у стогове. Тешко натоварени коњи су спремни за полазак. Више од десет вагона улази у станицу; пажљивије погледам њихов товар: то је бодљикава жица за баријере, смотана у огромне колутове. И овдје на стражи не стоје резервисти, већ милиционери, сељаци старији од 45 година, у подераним панталонама, са пушкама у рукама.

Србија има нешто мање од три милиона становника. Према посљедњим информацијама, укључујући и милицију, под оружје је стављено 300 хиљада људи. То је једна петина мушке популације у земљи, укључујући оронуле старце и недорасле младиће. Kонцентрисана радна снага земље је истргнута из њеног економског тијела на неодређено вријеме. Чак и ако претпоставимо да крвава ратна чаша мимоиђе Србију – а за то нема никакве наде – онда ће ова мобилизација на дуги низ година пољуљати темеље постојања младе земље којој су толико потребни мир, рад и култура. 

Србија у силуетама
(Пашић, Пачу, Продановић, Драшковић)

„Дан“, 5. октобар 1912.

Ако личности не стварају историју, онда се историја ствара кроз личности.

Стога неће бити наодмет да у овом критичном тренутку покушамо да оцртамо силуете репрезентативних личности српске историје, односно оних њених дијелова чији ствараоци још нису умрли.

Никола Пашић је по занимању инжињер, оснивач и шеф радикалне странке, човјек осуђен на смрт 1883. године, који је провео шест година у избјеглиштву, који је давне 1899. године био затворен у Београду, управо у овом који сада стоји, сада глава владе, најважнија личност у Србији – јер је краљ само марионета у рукама Пашића и његових најближих сарадника: Лазе Пачуа и Стојана Протића. Пашић говори лош њемачки, лош руски, лош француски и, како кажу, лош српски. С муком повезујући непослушне ријечи, своју мисао своди на најелементарнији облик, па се у разговору чини једноставном. Али ако покушате да ослушкујете саму Пашићеву мисао иза звукова ријечи, онда можете схватити да он има своју мисао, ону која је сама себи довољна.

Пашићу недостаје таленат, бриљантност и опште теоријско образовање, у свему томе је нижи од Пачуа и Протића. Али он је „најдалековидији“ од свих. Тако ми је то дефинисао други „далековиди“ Србин Драгиша Лапчевић. Давно, још шездесетих година прошлог вијека, Пашић је, као студент у Женеви приступио бакуњиновцима, док је Лаза Пачу, садашњи министар финансија, стао на страну Маркса. Већ на ову подјелу је, несумњиво, утицала различитост у природи: будући да су младим Србима потребне екстремне идеје, тада је Бакуњинова „идеја“, његова федерација слободних заједница, била, наравно, много ближа, природнија, реалистичнија – уза сву своју фантастичност – за интелигентног Србина који се није одвајао од своје заједнице, и имао је јаку везу са земљом; идеје марксизма, у тадашњим српским условима, захтијевале су неупоредиво већу способност апстраховања од поимања живе материје живота и претпостављале су мање органску везу са народним масама.

Али од шездесетих је много воде текло испод моста – и у Сави и у Дунаву. Никола Пашић је прошао кроз много тога. Пријатељ и ученик Светозара Марковића, српског Доброљубова, организатора радикалне странке, завјереника, непријатеља Обреновића, агената Аустрије, долази на власт у побједничкој завјери 1903. године. То није био обичан државни удар на двору. Официрски кадар је био само оруђе за изражавање огорчености свих културних и мисаоних елемената нације. У марту 1903. године у Београду је дошло до уличних демонстрација радника и студената, а официри, упркос наређењу из двора, нису растјерали демонстранте. Ова историјска манифестација морално је убила бирократски деспотизам Обреновића пре него што су војни завјереници Александра и Драгу претворили у измрцварене лешеве...

Он је све то прошао, Никола Пашић, актуелни министар спољних послова и шеф владе. Он поуздано зна како се руше балканске династије и како се изграђују. Да на свом дугом и мукотрпном путу није задржао Бакуњинов ентузијазам, као и многе друге ствари, тешко да треба напомињати. Бивши човјек из народа, он је одавно савладао језик безобразлука и дипломатских нејасноћа. Чини се као да намјерно користи своје замршено изражавање како би се ослободио потребе да јасно и прецизно формулише своју мисао. Он је уморни скептик и политички кунктатор. (Лат. cunctator, неодлучан човјек који отеже и користи заобилазне методе. Овако су називали Квинта Максима Фабија, политичара и војсковођу који се на мјесту римског диктатора нашао у тешким тренуцима Другог пунског рата. Прим. прев.)

– Да ли је рат неизбјежан?

– Ја мислим да је мир још могућ.

– Како ви гледате на политику Русије?

– Русија нас је енергичније од свих осталих позивала на мир.

– А Њемачка?

– Ми смо задовољни политиком Њемачке. Она захтијева локализацију рата, што значи да је држава која се не мијеша у ово.

– Аустрија? 

– Дозволите ми да не говорим о Аустрији.

Ово нису само неодређене фразе шефа владе који мора да одмјери своје ријечи. Не, Пашић заиста мање вјерује у рат од других и мање га жели.

Овај „далековиди“ старац, сиједе браде попут лепезе, исувише јасно сагледава огромне тешкоће које стоје на путу националним тежњама српства, и превише је уморан од дијела пута којим је прешао да би пошао у рат који опет све доводи у питање. Највише што ће дозволити је да буде увучен у то, мада наравно не сасвим против своје воље.

– Европа нас третира као Мароканце! – каже нам Лаза Пачу. – Она жели да одлучује о нашој судбини иза наших леђа. Натјераћемо је да схвати да нисмо Мароканци.

– Присиљени смо да се закунемо на оданост члану 23. Берлинског споразума. Али овај члан постоји већ 34 године. Да ли нам је ишта боље због тога?

– Речено нам је: 12 милиона бајонета чува status quo на Балкану. А гдје је био status quo када је Аустрија анектирала Босну, када је Италија заузела Триполи.

– Да ли желите да идете на подручје ратних дејстава? Цијела Турска ће бити поприште рата.

Енергични, одлучни језик Лазе Пачуа оштро се разликује од очекиваних Пашићевих заобилазних токова. Али ово је само разлика у темпераментима. У суштини, обојица припадају истој историјској формацији и само су појединачне варијације истог политичког типа. Романтични завјереници, који су у свом националном романтизму дали израз потребама европски настројеног народа у државном самоопредјељењу, постали су власт која одређује ток ствари – са традицијама револуционарних трибуна, са дужностима државника буржоаског поретка.

Младорадикали су се и под Обреновићима одвојили од својих очева, оптужујући их за неодлучност и спремност на компромис са старом династијом. Када су очеви дошли на власт и дали парламентарни израз „вољи народа“– наравно, на основу цензуса – показало се да је младој радикалној демократији одузето социјално тло под ногама. Градски радници, а у новије вријеме и полупролетерски елементи на селу, слиједили су социјалдемократију. Имућни сељаци, попови, трговци, имућни људи чврсто се држе Пашића. Немогуће је изградити демократску странку на међусобно раздијељеним и мрачним међуслојевима сеоског становништва. Што се тиче буржоазије, она се овдје – као и у свим заосталим земљама – развија „не органски“, не на „националним“ основама, већ као саучесник европског финансијског капитала, храњена њиме у својим интересима.

Под таквим условима, демократски радикализам морао је да поприми форму књижевног „јакобинизма“ Јаше Продановића, чија политичка религија, са својим симболом социјалне правде, не одражава одређени класни интерес, већ неизвјесност свих класних интереса.

Као министар индустрије у кабинету коалиционе владе, г. Продановић је свом својом енергијом 1910. године проводио индустријске прописе, по много чему најнапредније у цијелој Европи. „Приватну својину не сматрам вјечном институцијом, већ само прелазном етапом у нове друштвене форме“, рекао је једном приликом овај министар у парламенту једне ситнобуржоаске и сељачке земље. Уз све симпатије за поштене намјере господина Продановића, не може се не признати да његова политика нема будућност.

Истовремено, десно крило младорадикала, заробљено европским финансијским капиталом у свом крсташком рату против земље, брзо је одбацило маску непомирљивог радикализма и, заступајући малог посједника, градског становника и породичног човјека, ступило у политичку службу банака. Милорад Драшковић је отворени гласноговорник идеја псеудодемократске банкократије.

Банке овдје играју не мање политичку него економску улогу. Конкуренција страних банака у Београду је директан финансијски облик ривалства великих сила за освајање Србије. Близина српске политичке странке једној или другој европској сили у области спољне политике подразумјева и најближу повезаност са дотичним банкама. Капиталистички развој још није напустио фазу примитивне акумулације, стога је национални облик капитала трговачки и лихварски. Европски финансијски капитал се, кроз бројне банкарске пипке које је овдје опружио, директно везао за домаћи лихварски капитал и исисава све што може из националне привреде – прије него што је и предузео озбиљне кораке у развоју српске индустрије. Као посредници између европске берзе и сељачке земље, банкама су потребни домаћи бизнисмени, утицајни политичари, законодавци и министри. Иста врата воде овдје у министарство и у дирекцију банке.

Ако се ово односи на све владајуће странке и странке које их подржавају, онда младорадикали, представљени њиховим десним крилом које је преузело власт, дјелују као професионални гладијатори банкократије. Да би то учинили, довољно су слободни од малограђанских предрасуда и традиција националног романтизма. Научили су да гледају на међународне односе, на вербалну ноту и на мобилизацију, на мир и рат из угла девизног курса и дисконта. Les affaires sont les affaires (Посао је посао).

Али они су приморани да говоре политичким језиком своје земље. Они не могу наложити другима да говоре умјесто њих у парламенту и народној скупштини, јер су за то још увијек сувише сиромашни материјалним средствима, а земља је превише сиромашна интелектуалним снагама. И сами су приморани да дјелују као политички заступници сопствених послова и да осјећаје и ставове националног романтизма преточе у звонке фразе пословне демагогије.

Разговарао сам са господином Драшковићем у згради Скупштине, у малој просторији уз просторије Клуба самосталаца (младорадикали).

– Дакле рат је неизбјежан. Какав је политички програм рата: аутономија хришћанских покрајина Турске?

– Не, када се једном пролије крв, аутономија би била превише јефтина цијена. Али ми не желимо ништа за себе, само за нашу хришћанску браћу у Турској.

– Плашите ли се отпора великих сила?

– Такозване велике силе. Гдје су оне? Не постоје, не могу се наћи! Видите: када су се Турци прије пола миленијума приближили Цариграду, султан Мухамед је оклијевао. „Бојиш се уједињених хришћанских сила“, рекао му је велики везир, „узалудан страх: оне су међусобно повезане само узајамном завишћу и непријатељством. Ради свој посао без страха.“ И султан је, као што знате, радио свој посао. Сада, пет стотина година касније, желимо да радимо свој посао, упркос великим силама које су још увијек везане једна за другу само завишћу и непријатељством. Главни задатак за нас је војни успјех. Ослањамо се на себе и на Бога.“

– Како ви гледате на балканску политику Русије?

– Са највећом надом. Често нам говоре о двије Русије: влади и јавности. За нас не постоје двије Русије. Русија нас је подржавала и подржаваће нас.

– Чуо сам другачије мишљење од министра финансија. Он сматра да се руска политика на Балкану не разликује од политике других европских сила.

– Не треба тражити немогуће. Наш народ вјерује у Русију. За нас кажу да смо ми само војни логор Русије. А нас то не љути.

Питате за финансије. Имамо новац. И не само новац, већ злато. Наш валутни курс је бољи него у Аустрији. Ово није новинско хвалисање. Идите у наше банке: видјећете наше златне резерве. Уз то: наш војник је сељак. Његова главна храна је хљеб. А резерве житарица у нашој земљи су велике.

– Зар не постоји опасност од раздора између Србије и Бугарске?

– Мислим да не. Аустријска штампа неуморно говори о неминовности овог раздора. Али наше слабљење би представљало највећу опасност за Бугарску. Сада је Аустрија наш сусјед. А да смо апсорбовани, Аустрија би била сусјед Бугарске. Бугарска то не може жељети. Да ли идете на поприште рата као ратни дописник? Ако одете – срешћемо се тамо.

Опростили смо се од господина Драшковића, бившег министра трговине у краткотрајној „независној“ влади, а сада директора познате (извозне) банке.

Сух и јасан, тријезан са свим својим патетичним позивањем на браћу с друге стране границе и Бога, овај водећи младорадикал ми се чинио много старијим од старих радикала које замјењује.  

Никола Пашић

„Кијевска мисао“, 14. и 17. новембар 1912.

Хоће ли бити рата са Аустријом? – То нико не зна. Питајте Николу Пашића. Он зна. Ако треба, Пашић ће учинити да дође до рата. Ако не треба, неће бити рата. Пашић мисли за свакога, Пашић зна шта треба. Због њега Србија неће пропасти – због Николе Пашића! У Софији политички заједљивци који сједе по кафанама говоре: „Не, Фердинанд неће дати Солун Грцима, то је јасно као дан“... А у Београду се сви политички разговори врте око личности Пашића. Краља Петра помињу само у изузетним случајевима и у чисто спољашњим приликама, када, на примјер, Аустријанци рефлектором освијетле краљевску палату из Земуна. А Пашић је увијек свима на памети и језику.

Одакле та популарност и та моћ? Пашић није говорник, није новинар, није борац, не блиста талентима – Пашић ни у чему не блиста. Поред њега су тако талентовани људи као што су Стојан Протић и Лаза Пачу, милитантни новинар и милитантни говорник старе радикалне странке – а опет вам нико неће рећи: „Питајте Протића или Пачуа“, него сви кажу: „Питајте Пашића“ – и лукаво додају: „Само Пашић ионако неће ништа рећи.“

Пашић није говорник, већ сам рекао. Исправније би било рећи да Пашић уопште не умије да говори. У покушају да му олакшам, у интервјуу сам прешао са руског на њемачки а са њемачког опет на руски: упозорен сам да Пашић говори ова два језика – међутим, ствари су ишле веома лоше. А када сам то испричао београдским пријатељима, они су ми одговорили:

– Да, он и српски прича на потпуно исти начин.

– Како сад то? Па он је ваљда Србин?

– Поријеклом. Међутим, он говори српски језик крајње нетачно и врло тешко.

– Не, није то баш тако – каже ми други саговорник. – Пашић кад хоће, прича доста течно. А једноставно је развио начин да себи олакша смишљање одговора: тражећи, наизглед беспомоћно, пркосне ријечи, Пашић је заправо заузет израдом најмање одређеног и најмање рањивог од свих могућих одговора.

– Не, не слажем се с овим објашњењем – приговара онај први. – Али имамо најмање два различита мишљења о овом питању, као и о свему што се тиче Пашића уопште: неки кажу да му Бог једноставно није дао дар неспутаног и јасног говора; док други упорно тврде – не, ово је суптилна тактичка калкулација.

Заиста, исту контрадикторност чућете и у општој оцјени Пашићеве личности. Неки кажу: мудрац, видовњак. А други приговарају: личност испод просјека, без икаквих способности, а утицај те његове збуњене главе је чиста мистерија.

Ипак, утицај, односно готово апсолутна моћ ове „збуњене главе“ несумњива је чињеница: Пашић одржава изборе, поставља и руши министре, закључује међународне уговоре, увезује и развезује. (…)

У нашим чланцима о „Загонетки бугарске демократије“ покушали смо да откријемо и објаснимо чињеницу да у Бугарској, под љуштуром демократије, доминира мање-више „просвијећени“ апсолутизам у виду личног режима цара Фердинанда. Слабост због друштвене распарчаности и примитивности политичког развоја становништва, с једне стране; и потпуна зависност унутрашње политике од спољне, потреба за сталним маневрисањем између апетита великих сила, немогућност вођења такве политике кроз масе, с друге стране, узроци су бугарског „просвијећеног апсолутизма“, покривена и закомпликована самим формама политичке демократије.

Све ово у великој мјери важи и за Србију. И овдје политика има изразито „центрипетални“ карактер. Али није тешко схватити да краљ Петар није могао постати центар ове политике – чак ни поред његових личних квалитета. Готово стољеће борбе између двије династије, сталне завјере и интриге, неславна владавина Александра Карађорђевића, оца краља Петра, затим ништа мање неславна ера двојице Обреновића, Милана и Александра, стални дворски скандали – у малој земљи, пред цјелокупним становништвом – све је то морало темељно поткопати монархистичка осјећања. Краља Петра је на пријесто позвала странка која је деценијама водила бескомпромисну борбу против Обреновића и у тој борби успјела да око себе окупи већину становништва. Наравно да водећа политичка улога није припала малограђанину швајцарске школе оптерећеном годинама, породицом и дуговима, већ партији која је сматрала да је потребно да му стави круну на главу. А исто тако је природно да је „центрипетална“ природа балканске политике малих сила, са својим скривеним методама и снажним закулисним утицајима, предала готово неограничену моћ водећем политичару којег је изнијела стара радикална странка.

Али зашто баш Пашићу?

Они који Пашића с претјераним патосом називају мудрацем и видовњаком, тешко да би могли дати барем једну формулу његове мудрости или барем једно одређено пророчанство. Али, с друге стране, овај стари политичар је морао посједовати неку изванредну проницљивост, неки велики дар оријентације, ако вријеме искушења није пољуљало, већ само учврстило његов ауторитет.

У праву су и они који негирају Пашићеве изузетне способности, али су у праву само у дијелу који се тиче активних способности. Српском политичком „демијургу“ креативност је потпуно туђа. Није створио ни једну идеју, ни један план, ни једну формулу. Потпуно је лишен иницијативе. Напротив, по свој својој природи, он мора гајити органско неповјерење према свакој иницијативи. Он није борац. Учествујући у борби, он у њу уноси почетак компромиса. Без иницијативе, креативности и талента борца, био је и остао у политичкој историји Србије неко ко непоколебљиво чека, тврдоглаво одгађа. И у томе лежи његова огромна, иако чисто пасивна, снага. 

Активност и борбени темперамент могу човјека подићи до политичких висина, тамо гдје је почетак активности положен у самом животу, гдје се иницијатива има на шта ослонити. А тамо гдје, као у Србији, друштвени развој тече крајње споро и у врло уским границама, гдје политички догађаји, уз сву своју спољашњу шароликост, па чак и драматичност, помјерају само површину и разилазе се у малим таласима, тамо се стваралачка сила лако уништава бесплодно јурећи с једне на другу страну. Исто важи и за спољну политику. Српска спољна политика је неколико деценија била низ кривудавих, узалудних напора и разочараних нада. У овим условима – унутрашња стагнација и спољна разочарања – политички идентитети брзо се троше, а репутација убрзано нестаје.

Проблем Србије није био недостатак плана, већ недостатак снаге. Политичар са планом је увијек био у банкроту у тренутку када је откривен недостатак моћи да се његов план спроведе. Пашић је био и остао политичар без плана, реални скептик, жилав и сељачки лукав у свом одлагању и чекању. У прилог томе је ишла и логика политичког развоја, односно стагнације. Побјеђивао је једног за другим ривала. Није побиједио у отвореној борби – за то није имао предуслове – већ је побиједио својом неуморном пасивном упорношћу. И сам је људе од иницијативе гурнуо на прва мјеста, гдје су брзо изневјерили побуђене наде и почели да се појављују у трачевима. А од онога што је у њиховим плановима преостало од изводљивог, Пашић је неизоставно направио своју заслугу. Постао је политички сакупљач. Шта се могло учинити, учинио је, дајући иницијаторима времена да сами себи заврну вратове. Тако је радио и са ривалима унутар странке, и са противницима из другог политичког табора. У безнадежним данима анексионе кризе, формирао је коалициону владу и на њено чело поставио најауторитативнијег и највиђенијег међу претходницима, Стојана Новаковића. Знајући добро да ће резултати лондонских мировних преговора бити знатно нижи од српских очекивања, на чело „мировне“ делегације поставио је истог тог Новаковића. Он се не плаши да гурне своје противнике на истакнуте позиције; али се не плаши ни да гурне противника снажним сељачким ударцем с леђа – ако је сазрео тренутак за то.

У августу ове године, када је Балкански савез већ био готова чињеница и када су се отварали озбиљни изгледи за његов успјех, Пашић је сматрао да је вријеме да поново ступи на мјесто премијера. Али Марко Трифковић, који је раније био на челу владе на неодређено вријеме, није показао жељу да се повуче у овако свечаном часу. Тада је Пашић објавио, у партијско-владиној „Самоуправи“, а самим тим и у службеном гласилу самог Трифковића, обавјештење да је премијер поднио оставку, која ће бити прихваћена. Трифковић је то прочитао, прво се зачудио, а онда схватио и заиста дао оставку. Оставка је, наравно, прихваћена. Пашић је поново отворено узео узде у своје руке.

Сада је на врхунцу свог утицаја. Већ постоје читави циклуси легенди о његовој проницљивости, а посебно о његовој лукавости. Мржња према њему постепено је отупјела чак и у његовим најзаклетијим непријатељима, какви су били младорадикали већ дуго времена. Сваког је навикао на себе, натјерао га да схвати и препозна своју потребу. Са старом радикалном странком, чије нагомилано искуство отјеловљује, везан је нераскидивом везом. Он познаје људски материјал своје странке као нико други, а то му омогућава да буде прави хватач људи. Зна како се слагати са непријатељима, смиривати личне страсти, помирити их и натјерати на заједнички рад.

Ова политика компромиса, цјенкања и тврдоглавог чекања, која се може формулисати једном ријечју „формирање“, одражава читаву епоху у развоју Србије – доба слабости, траћења и понижења. Балкански рат је окончао ову еру и отворио нову. Рат је постао могућ само на основу макар и привремене и макар и само војне федерације балканских држава. А сумирање резултата рата балканским народима, а прије свега Србији, исувише јасно показује потпуну немогућност да постоје другачије осим у трајној економској и политичкој федерацији. Пашић сада све своје умијеће користи у закулисним преговорима с Аустријом и умиривању милитантне странке унутар земље – у којој ће мјери успјети и у једном и у другом, показаће будућност. Али чак и највећи успјеси на овом путу могу имати само привремену и ограничену вриједност. Велики успјех може се постићи само на путу борбе за балканску демократску федерацију.

Читава Пашићева прошлост свједочи да он није дорастао овом задатку, који захтијева иницијативу, замах и стваралачку храброст. Потребни су нови људи, другачијег психолошког профила и другачијег политичког темперамента. 

Српска штампа 

„Дан“, 20. и 22. новембра 1912.

На почетку рата је постојало четрнаест дневних новина у Београду – ово је за град са нешто више од 80 хиљада становника.  Ова цифра постаје још упечатљивија ако се подсјетимо да је међу скоро три милиона становника Србије 80% неписмених. Захваљујући развијеном политичком животу, штампа овдје игра велику улогу. Био је то један од одлучујућих фактора који је створио психолошке предуслове за рат – у Србији, као и у Бугарској. А милитантно расположење становништва претворило се у борбено расположење војске, што је сада ништа мање важан услов за побједу балканских савезника од добро разрађених стратешких планова. 

За разлику од Бугарске, Србија има прилично старе политичке традиције, а то је повезано са већом извјесношћу партијских односа. У Бугарској цар позива на власт групу која се до јуче збијала у најдаљем углу народне скупштине. Ова група организује изборе и враћа се у парламент као огромна већина. Брзо се истроши – углавном под притиском међународних политичких фактора – и доживи судбину свог претходника, тј. опет постаје безначајна опозициона група, принуђена да чека боља времена.

То је у Србији немогуће. И уз најснажнији притисак владе на изборе, ријетко је могуће помјерити однос снага за више од 10 до 15 мјеста. Од 1903. године на овдашњем политичком пољу готово у потпуности доминира радикална странка, која је својевремено водила жестоку борбу против деспотовине Обреновића, и уз помоћ официра који су ставили крваву тачку на историју ове династије успоставила актуелни парламентарни режим.

Свеједно – а то је изузетно важна околност за разумијевање политичког живота Србије – радикална странка нема штампу у својим рукама. Од 1903. године у српској политици се све оштрије развија контрадикција између званичног радикалног курса и штампе.

Радикали имају два властита органа: „Самоуправу“, владин службени лист Николе Пашића, Лазе Пачуа и Стојана Протића, и „Одјек“, орган младорадикалског крила. Обје ове новине нису широко распрострањене. Ако онда изузмемо „Српску заставу“, званично гласило либералне странке, и социјалдемократски лист „Радничке новине“, остатак штампе је одвојен од странака, што, наравно, не значи да је независан од клика, банака, амбасада и индивидуалних авантуриста.

Штампу предводи млађа генерација, која није прошла револуционарну борбу против Обреновића, али је стигла да се разочара у њене резултате. Радикални режим је дао уставну форму политичкој власти и успоставио слободу окупљања и штампе, али је економски развој Србије, у стези међународног положаја, настављен спорим темпом; а у спољној политици, која је овдје увијек у центру опште пажње, једно разочарење је слиједило за другим. Створен је читав један слој урбане полуинтелигенције, која је мало учила, иза себе нема никакве идеолошке заслуге, али је прожета увјерењем да јој припада будућност Србије. Ови обесправљени елементи, који стоје на граници статуса лумпен-пролетаријата (беземљаштва и сиромаштва) и, у сваком случају, до краја су прожети духовним лумпенизмом, имају потпуну контролу над српском штампом. Они мало знају о историји Србије и још мање о географији Балканског полуострва, али су незадовољни династијом, а посебно старом радикалном влашћу, која им још није створила ширу арену дјеловања. Прије свега им је потребна Велика Србија. Огорчени су због парламента, који још није помјерио државне границе, јаке није претворио у слабе, а слабе у јаке. Из парламента своје злонамјерно незадовољство преносе на парламентаризам. Они похлепно користе недостатке уставног механизма, а ти недостаци у Србији се заиста могу мјерити са његовим заслугама, да би из дана у дан компромитовали народну самоуправу, тачније пљували по њеним принципима. Систем је само „кочница“, „причаоница“, ништа не доноси; министри су преваранти који се обогаћују кредитима, зградама и државним резервама; посланици су нерадници који примају 15 динара дневно за нерад. Истина, само током кратког периода засједања скупштине. Али ипак 15 динара! Каква огромна сума у очима полугладног новинског лумпен-пролетера!

Ова штампа, чија је опозиција само друга страна њеног похлепног цинизма, иза себе има реакционарне малограђане, бирократију, толико увријеђену оваквом платом, значајан дио официра, полуобразоване људе разних категорија, професионалне интриганте, остатке старих, корумпираних партија, каријеристе-губитнике и каријеристе-хероје сутрашњице. Копајући по свему ономе формализованом, идеолошки дефинисаном, партијски зацртаном у политичком животу Србије, подржавајући сваки раздор и скандал унутар било које странке или друштвене групе, ова штампа је свеједно урођено неспособна да на власт доведе нову политичку странку, јер и сама је лишена било каквих програма или одређених политичких циљева. Она сања о гвозденој песници која ће посланике отјерати кући, о оштрој сабљи која ће отворити пут за излазак из историјског ћорсокака Србије. Њен херој је пензионисани пријестолонасљедник Ђорђе, а он је, на челу „легије смрти“ коју је сам организовао, обећао крајем 1908. да ће преполовити Аустрију, и на крају је убио свог собара ударцем ногом у стомак.

Осредња, неписмена, подла српска штампа уноси пропадање у идеолошки живот земље и најпогубнији је фактор у српској јавности.

Њен рад је усмјерен не само против оних младих снага чији ће пуни значај бити видљив тек у будућности, већ и против владајуће старорадикалне странке која брани елементарне државне потребе земље која је већ кренула путем модерног економског и културног развоја. Ова околност гурнула је Стојана Протића, српског министра унутрашњих послова и такозвану „гвоздену руку“ радикалне странке, на пут „зауздавања“ штампе драконским законима о цензури – драконским, наравно, не у нашим руским размјерама, него са становишта оне апсолутне слободе штампе каква је прије почетка рата владала у Србији.

Политичка борба око Протићевог приједлога закона о штампи један је од најзначајнијих догађаја у политичком животу Србије у посљедње двије године. Протић, некадашњи марксиста и завјереник у доба Обреновића, свој приједлог закона усмјерио је прије свега против штампе, која се не може ни назвати реакционарном, јер у њеној души нема ничега осим дрскости и цинизма. Али у одбрани слободе штампе, гласови су се дигли из сасвим другог правца: талентовани млади уредник „Радничких новина“, Душан Поповић, у низу бриљантних чланака развио је принцип потпуне и неограничене слободе штампе – под било којим условима. У овој кампањи Душан Поповић је иза себе имао читаву српску штампу, борећи се не за принцип, већ за сопствену егзистенцију.

Протић, и сам надарени публициста, одговарао је на питања новинара у „Самоуправи“, позивајући се на Маркса, Енгелса, Меринга. За разбијање ових веза није потребан неки велики труд. Међутим, било је много теже, а о томе ми је причао и сам Поповић, којем дугујем многе вриједне информације и генерализације, одговорити на питање: шта учинити против новинског отрова који се свакодневно сипа у умове становништва? Не постоје радикални лијекови са тренутним дејством, одговориле су „Радничке новине“, али слобода штампе, уосталом, сама лијечи ране које наноси. Не законодавно обуздавање одозго, него одбијање одоздо, образовање маса – то је једини прави облик сузбијања утицаја искварене штампе, према којој се „Радничке новине“ односе са много принципијелнијим непријатељством него странка Стојана Протића. У овој борби, Протић је поражен. Био је приморан да повуче свој приједлог закона – међутим, ко зна? – можда ће „успјели“ експеримент са војном цензуром омогућити Протићу да понови свој покушај са већим успјехом у блиској будућности… (...)

Од десетак непартијских публикација, главно мјесто несумњиво припада панславистичкој „Политици“. Ово није одговорно службено гласило у питањима вањске политике, већ орган умјерене, али упорне опозиционе деснице у питањима унутрашње политике. Личне интриге су најефикасније оруђе у њеним рукама, а отровна алузија је најомиљенија књижевна форма. Ако тражите аналогије, онда се не може наћи ништа приближније од нашег „Новог времена“. Током „анексионе“ кризе „Политика“ је уживала велики утицај, тада је уздигла принца Ђорђа на штит, и постала је и званично гласило милитантне „Народне одбране“. Та организација се прије три године одвојила од словенског југа, супротстављајући је програму културног јединства јужних Словена милитантним револуционарним милитаристичким програмом дјеловања. „Политика“ је у сталним закулисним односима са влашћу, од ње прима информације и, могло би се помислити, не само информације.

Лист који слиједи за њом по утицају је „Правда“. Њена главна линија је непријатељство према завјереницима од 29. маја 1903. године, према новом режиму, према старорадикалској странци и династији Карађорђевић. Од политичких партија, „Правда“ је најближа једној од еминентних клика, односно „Правда“ користи везе са овом кликом за своје политичке интриге.

Једно крило старе странке напредњака, која за свог барјактара има старог Новаковића, помирило се са државним ударом, иако не отворено, не декларативно. Друга група, предвођена професором Живојином Перићем, потпуно „негира“ постојећи режим као изданак револуционарне завјере и изражава отворену склоност ка аустријском тријализму, који би требало да апсорбује и Србију. Трећа група напредњака гравитира према „Правди“, која мрзи режим демократије не мање од Перића, али, за разлику од донкихотовског формалистичког бојкотизма, настоји да искористи све методе и облике демократије како би поткопала његове темеље. Све методе софистицираних лажи, злочиначки неухватљивих клевета и циничног изругивања свему и свакоме „Правда“ пушта у оптицај уз пикантан зачин булеварске духовитости. Иза новинарских жаока новина „Правда“ стоји финансијер Милорад Павловић, власник Привредне банке, бизнисмен и демагог, који чека свој тренутак. „Правда“ има тираж између пет и шест хиљада примјерака.

Најраспрострањеније новине су „Мали журнал“, које се продају у не мање од десетине хиљада примјерака. Све што је подло и цинично у српској штампи налази свој бесрамно голи израз у овим новинама. То је орган моралне бахатости, политичке опсцености и индивидуалних уцјена. Лаже, клевета, изнуђује, продаје. Скандалозна хроника и порнографија главне су књижевне форме које гаји „Мали журнал“. Политички, то је орган принца Ђорђа, који остаје нада свих мрачних шпекуланата, протјераних официра и рачуновођа склоних проневјери.

Новине „Балкан“, које се продају у 8 до 10 хиљада примјерака, разликују се од „Малог журнала“ само по имену.

Аустрофилска „Штампа“ је на истом нивоу, али свој посао ради чистије и финије. То су најбоље уређиване српске новине. Опака мржња према господарима ситуације, радикалима, што је главна одлика „Штампе“, уједињује око ње одвојене кругове либерала, напредњака и бившег Милановог премијера Владана Ђорђевића. Њему се приписује тумачење уставног режима као владавине руље, тј. доминације олоша, а ову карактеризацију „Штампа“ у потпуности прихвата. Заједно са „Правдом“, „Штампа“ је најопаснији непријатељ новог режима. Спретно, вјешто, уздржано и тактично, она прогони непријатеља и прати га и до његових најзабаченијих положаја. Својим информацијама и инсинуацијама храни борбу цијеле уличне штампе против радикалне власти. У неким специјалним издањима она открива тако осјетљива сазнања да даје повода „Самоуправи“ да је оптужи за блискост са аустријском политичком полицијом.

Упоредо са растом радничке партије, која је овдје играла озбиљну улогу посљедњих година, истовремено је расло и непријатељство према социјалдемократији, посебно у оним малограђанским круговима који су директно погођени штрајкачким покретом или законодавном заштитом радника. Не треба ни наглашавати да се борба против радничке партије води у цијелој српској штампи, која мрзи социјалдемократију само због чињенице да има одређене циљеве, организацију и дисциплину. Али у Београду, осим тога, излази и лист, који је борбу против политичке партије младог српског пролетаријата учинио својом специјалношћу. То је „Стража“. Његов уредник-издавач је слободни „анархиста“ Крста Цицварић. Будући да се у овој малој земљи сви познају и не либе да гурају нос у породичне ствари својих политичких противника, полемика против челника социјалдемократије води се у форми која се не може превести ни на један европски језик.

Остали листови не заслужују да буду наведени поименично. Они се хране идеолошким производима „Правде“, „Штампе“ и „Страже“ и, колико је то могуће, спуштају се на још нижи ниво. У њиховим колумнама често ћете наћи поруку да се у породици господина Н.Н. недавно догодио скандал, који заслужује највећу пажњу београдског јавног мњења, а да ће детаљан опис скандалозног инцидента бити дат у сутрашњем броју. Али узалуд ће „београдско јавно мњење“ сутрадан тражити обећане детаље. То значи да је господин Н. Н. успио да умири бестидне чуваре јавног морала одговарајућом (не баш превише великом) новчаном сумом...

Ратна агитација – без обзира с ким: са Аустријом, Бугарском или Турском, макар са цијелим скупом европских земаља – дала је једину политичку ноту свој овој „независној“ београдској штампи. Сада она, наравно, на сваки могући начин подржава подухват балканских савезника. Али не треба ни напомињати да у њој самој идеја о балканској федерацији има крајње непоуздан ослонац. Ако политички резултати рата не оправдају грозничава патриотска очекивања „Политике“, „Штампе“, „Правде“ и њихове сабраће – а та безгранична очекивања не могу бити задовољена по самој својој природи – онда ће читава београдска штампа са удвострученом снагом усмјерити своје оружје против унутрашњег непријатеља, тј. против свих рудимената културе, економског развоја и елементарног грађанства у јавном животу Србије.

Без икакве склоности ка суморним пророчанствима, одмах се може предвидјети да ће Србија морати да издржи најтежу унутрашњу кризу послије овог рата. (…) 

(превео: Мирко Бижић)