Како дрвеће мисли, прича и осећа: Тајни живот и скривена моћ шума

Према Дуденовом речнику, језик је способност човека да се изрази. Тако посматрано, само ми можемо да разговарамо јер је тај појам ограничен на нашу врсту. Зар не би, међутим, било занимљиво сазнати да ли и дрвеће може да комуницира? Али како?

У сваком случају се ништа не чује јер је апсолутно тихо. Шкрипање грана које се на ветру међусобно тару и шуштање лишћа настају пасивно и дрвеће нема никакав утицај на то. Али оно другачије скреће пажњу на себе: мирисима.

Језик дрвећа

Ароматичне твари као средство изражавања? То ни нама људима није непознато: за шта се користе дезодоранси и парфеми, ако не за то? Чак и без њихове употребе наш мирис се обраћа у подједнакој мери свести и подсвести других људи.

Мирис неких људи једноставно не подносимо, док нас други снажно привлаче својим мирисом. По мишљењу науке, феромони у зноју су чак пресудни у избору партнера с којима желимо да зачнемо потомке. Према томе, људи имају тајни језик мириса, али и дрвеће може такође да се тиме похвали, у најмању руку.

Пре четири деценије је у афричким саванама уочено да жирафе брсте акацију-кишобран (Vachellia tortilis), што се овој врсти нимало не свиђа. Да би се отарасиле великих биљоједа, акације за неколико минута ускладиште у лишће отровне материје. Жирафе то знају и одлазе до следећих стабала. Следећих? Не, најпре прескоче приличан број и настављају ручак тек после око сто метара.

Разлог је запањујући: обршћена акација испушта плин (у овом случају етилен) којим упозорава припаднике своје врсте у окружењу на претећу невољу. Све упозорене јединке такође ускладиште отровне материје да би се припремиле на напад.

Жирафе знају за ту игру и зато се упуте мало даље у савану где проналазе стабла која ништа не подозревају. Или брсте уз ветар јер ваздух односи мирисне поруке до следећих стабала, а ако иду уз ваздушну струју, у непосредној близини проналазе акације које немају појма о њиховом присуству.

Такви процеси се одвијају и у нашим аутохтоним шумама. Било да су посреди букве, смреке или храстови, сви болно примете чим неко почне да их грицка. Када гусеница својски загризе, мења се ткиво око тог места. Поред тога, оно емитује електричне сигнале, на потпуно исти начин као људско тело које се повреди.

Истина, овај импулс се не шири у милисекундама као код нас, него само један центиметар у минуту. После тога прође још један час док се одбрамбене материје не наталоже у листовима да би паразитима огадиле ручак. Дрвеће је једноставно споро, па је то највећа брзина чак и у случају опасности.

Упркос спорости, поједини делови дрвета нипошто не функционишу сваки за себе. Ако се, на пример, корење суочи с тешкоћама, ова информација се шири по целом дрвету и може довести до испуштања мирисне материје кроз лишће. И то не било које, него оне која је специјално скројена за одговарајућу сврху. То је још једна особина која им наредних дана помаже у одбрани од напада, јер код неких инсеката препознају врсту злотвора.

Свака врста инсеката има специфичну пљувачку и може се тачно одредити чија је. И то тако добро да дрвеће лучењем материје која привлачи инсекте може плански призвати предаторе, а ови се онда полетно бацају на напаст и тако помажу стаблу. Брестови или борови се на пример обраћају малим осама. Ови инсекти полажу јаја у гусенице које једу лишће. Ту се развија осињи подмладак који мало-помало изнутра изједа већу гусеницу лептира – што није лепа смрт. Али тако се дрвеће ослобађа досадних паразита и може наставити раст без оштећења.

Узгред, препознавање пљувачке представља доказ за још једну способност дрвећа: то би значило да има и чуло укуса.

Међутим, мана мирисних материја је то што их ветар брзо разређује. Зато често не допиру ни сто метара далеко. Додуше, притом одмах испуњавају и другу сврху. Како се ширење сигнала у самом дрвету одвија веома споро, мирис у ваздуху може хитро да превали много веће удаљености и далеко брже упозори друге делове стабла, удаљене неколико метара.

Али често чак није нужан посебан позив у помоћ за одбрану од инсеката. Животињски свет по правилу примећује хемијске поруке дрвећа и зна да се тамо одиграва напад у коме сигурно учествују офанзивне врсте. Ко воли да једе тако мале организме, биће неодољиво привучен.

Али дрвеће може и само да се брани. Храстови, на пример, спроводе горак и отрован танин у кору и листове. Он убија инсекте који их нагризају или им барем толико мења укус да се од укусне салате претварају у горку жуч. Врбе производе као средство одбране салицин који делује на сличан начин. Али не и на нас људе. Напротив, чај од врбине коре може ублажити главобољу и температуру и сматра се претечом аспирина.

За такву одбрану је, наравно, потребно време. Стога сарадња у области раног упозоравања има пресудан значај. Притом се дрвеће не ослања само на ваздух, јер у том случају не би сваки сусед био обавештен о опасности. Радије шаље своје поруке кроз корење, које је умрежено са корењем свих примерака и функционише независно од времена. Изненађује што се поруке не шире само хемијским путем него и електричним, и то брзином од једног центиметра у секунди.

Признајемо да је то у поређењу с нашим телом веома споро, али и у животињском царству постоје врсте, на пример медузе или црви, код којих се надражаји преносе сличном брзином. Када се рашири новост, сви храстови у околини сместа такође почну да пумпају танин кроз жиле.

Корење дрвећа сеже веома далеко, у пречнику који је два пута шири од крошње. Тако се укршта с подземним изданцима суседног дрвећа и захваљујући срастању успоставља контакт. То се, додуше, не дешава увек јер и у шуми постоје самотњаци који не желе да имају много везе са својим колегама. Да ли такви намћори могу да зауставе аларм тиме што не учествују? На срећу не могу јер се ту најчешће укључују гљиве да би се обезбедило брзо ширење вести. Оне делују као оптички каблови за интернет. Танке нити продиру кроз тло и стварају незамисливо густо ткање. Тако једна кашичица шумске земље садржи више километара ових „хифа“.

Једна једина гљива се током векова може раширити на много квадратних километара и на тај начин премрежити целе шуме. Она преноси кроз своје водове сигнале од једног стабла до другог и помаже им да размене поруке о инсектима, суши и другим опасностима. У последње време чак и наука помиње Wood-Wide-Web у нашим шумама. До данас је тек веома мало истражено шта и у коликој мери се размењује у тој мрежи. Можда постоји и контакт међу различитим врстама дрвећа, иако једна другу сматрају конкуренцијом. Гљиве, међутим, просто следе сопствену стратегију, која може бити изразито посредничка и помирљива.

Када су стабла ослабљена, можда не посустају само њихове одбрамбене снаге него и комуникативност. Тешко се другачије може објаснити да инсекти нападачи плански бирају осетљивије примерке. Могуће је да из тог разлога ослушкују дрвеће, примећују хемијска упозорења и проверавају неке појединце тако што им грицну лист их кору.

Можда је ћутљивост заиста изазвана озбиљним обољењем, а некад и губитком сплета гљиве, због чега је стабло одсечено од прилива свих информација. Оно више не препознаје претећу опасност, па тако постаје шведски сто за гусенице и инсекте. Иначе, исто су тако осетљиви претходно описани самотњаци, који додуше делују здраво, али остају необавештени.

У животној заједници шуме информације не размењује само дрвеће него и жбуње и траве, можда чак и све врсте биљака. Али када изађемо на обрађена поља, биљке постају веома ћутљиве. Наше култивисане биљке су због узгоја углавном изгубиле способност комуникације испод и изнад земље. Оне су такорећи глуве и неме, па су стога лак плен за инсекте. То је један од разлога што савремена пољопривреда користи толика средства за заштиту биља. Можда би узгајивачи убудуће могли мало да се угледају на шуме и укрштањем омогуће да житарице и кромпир постану мало дивљији, а тиме комуникативнији.

Комуникација између дрвећа и инсеката не мора да буде усредсређена само на одбрану и болести. Вероватно сте и сами приметили, односно омирисали да апсолутно постоје многи позитивни сигнали између тако различитих бића. Реч је о пријатним мирисним порукама цветова. Они не шире арому око себе случајно или да би нам се свидели. 

Воће, врбе или кестен скрећу пажњу на себе поруком која се обраћа чулу мириса и позивају пчеле да код њих наточе гориво. Слатки нектар, концентрисани шећерни сок, јесте награда за опрашивање које инсекти успут обављају. Облик и боја цвета такође су сигнал, као рекламна табла која се јасно истиче у зеленом мноштву крошње и показује пут ка закуски. Према томе, дрвеће комуницира мирисима, визуелно и путем електричних сигнала (преко неке врсте нервних ћелија на врховима корена). А шта је са звуцима, дакле са слушањем и говором?

Премда сам на почетку рекао да је дрвеће потпуно тихо, најновија сазнања могу оспорити чак и то. Моника Гаљано са Универзитета Западне Аустралије, са колегама из Бристола и Фиренце, просто је ослушкивала тло. Дрвеће је непрактично у лабораторији, због тога су уместо њега испитане клице житарица којима се лакше рукује. И стварно – убрзо су мерни уређаји забележили тихо крцкање на фреквенцији од 220 херца.

Корење које крцка? То ништа не мора да значи, на крају крајева чак и мртво дрво крцка када гори у пећи. Али звук који је утврђен у лабораторији навео је и у пренесеном смислу истраживаче да наћуле уши јер је на њега реаговало корење клица које нису учествовале у експерименту. Кад год су биле изложене крцкању од 220 херца, врхови су им се окретали у том правцу. То значи да трава може да осети ову фреквенцију и можемо мирно рећи да може да је „чује“.

Размена информација међу биљкама преко звучних таласа? То буди нашу радозналост да сазнамо више, будући да смо као људи упућени на комуникацију преко звучних таласа, па би то можда био кључ за боље разумевање дрвећа. Незамисливо је шта би значило када бисмо могли да чујемо да ли се букве, храстови и смреке осећају добро или им нешто фали. Али до тога још није дошло, истраживања у овој области су на самом почетку. Ипак, када приликом следеће шетње по шуми зачујете тихо крцкање, размислите да ли је то заиста био само ветар или...

Пријатељство

Пре много година, у једном од старих резервата букове шуме у мом ревиру, наишао сам на необично камење прекривено маховином. Када се данас тога присетим, схватам да сам често немарно пролазио поред њега. Али једног дана сам застао и сагнуо се. Имало је необичан, благо заобљен облик и шупљине, а када сам мало подигао маховину, испод ње сам открио кору дрвета. То дакле ипак није био камен, већ старо дрво. А како буковина на влажном тлу иструли у року од неколико година, био сам изненађен колико је тај комад био чврст. Пре свега се није дао подићи, очигледно је био чврсто везан са земљу. Перорезом сам опрезно састругао површински слој коре док нисам наишао на зелени слој.

Зелено? Та боја се јавља само у виду хлорофила у свежим листовима и као резерва у стаблима живог дрвећа. То је могло значити само да овај комад дрвета није био мртав! Убрзо се и остало „камење“ уклопило у логичну слику јер је стајало у кругу, у пречнику од метар и по. То су били квргави остаци огромног, прастарог пања. Од његове некадашње ивице преживели су само остаци, док је унутрашњост одавно потпуно иструлила и претворила се у хумус – што је јасан знак да је стабло морало бити посечено још пре 400-500 година.

Али како су живи остаци могли да поживе овако дуго? На крају крајева, ћелије се хране неком врстом шећера, морају да дишу и барем мало расту. То је, међутим, немогуће без лишћа и фотосинтезе. Ниједно биће на нашој планети не може да издржи вишевековну куру гладовања, што важи и за остатке дрвећа, а поготово за пањеве који су препуштени сами себи. Међутим, то код овог примерка очигледно није било тако. Добијао је помоћ од суседног дрвећа, и то кроз корење. Понекад сплет гљива на врховима корена омогућава лабаву везу, чиме се потпомаже размена хранљивих материја, а понекад корење директно сраста. Нисам могао да утврдим како је то у овом случају функционисало јер нисам копањем хтео да нашкодим старом пању. Али једно је било јасно: околне букве су га снабдевале раствором шећера да би га одржале у животу.

Понекад се на падинама крај пута може видети дрвеће међусобно спојено корењем, пошто киша спира земљу и открива подземну мрежу. Научници су у Харцу установили да је већина истоврсних јединки у једној састојини заиста спојена у повезан систем. Изгледа да је размена хранљивих материја, помоћ суседу у хитном случају, заправо правило, што је навело стручњаке на закључак да су шуме суперорганизми, дакле творевине сличне мравињаку.

Наравно, такође бисмо могли да се запитамо да ли можда корење дрвећа расте просто без размишљања и бесциљно кроз тло и увек се повезује са примерцима исте врсте када наиђе на њих. Од тог тренутка би нужно међусобно размењивало хранљиве материје, градило наводну социјалну заједницу и притом би давање и узимање било само случајно. Лепу слику активне помоћи заменило би начело случајности, премда чак и такви механизми имају предност у еколошком систему шуме. Али природа не функционише тако једноставно: биљке, према томе и дрвеће, врло јасно разликују своје корење од корења других врста, па чак и других јединки сопствене врсте.

Али зашто је дрво такво социјално биће, зашто дели своју храну са јединкама исте врсте и тако брижљиво негује конкуренцију? Разлози су исти као у људском друштву: заједно је боље. Једно стабло није шума нити може да створи локално уравнотежену климу, па је препуштено на милост и немилост ветру и времену.

Насупрот томе, велики број стабала ствара екосистем који амортизује екстремну врућину и хладноћу, сакупља велику количину воде и производи веома влажан ваздух. У таквом окружењу дрвеће живи заштићено и може достићи дубоку старост. Да би се то остварило, заједница се мора очувати по сваку цену. Ако би се све јединке бринуле само за себе, онда многе не би остариле. Стално сушење би створило велике рупе у врху крошњи, због чега олује могу лакше да продру и оборе још више стабала. Летња жега би допирала до шумског тла и исушила га. Сви би трпели због тога.

Зато је за заједницу свако дрво веома вредно и заслужује да се сачува што је дуже могуће. Из тог разлога се помоћ пружа чак и болесним јединкама, које се снабдевају хранљивим материјама док им не буде боље. Следећег пута се ситуација можда може обрнути, па стаблу помагачу затреба помоћ. Дебеле, сребрносиве букве које се тако понашају подсећају ме на крдо слонова које се на исти начин стара о својим члановима, помаже болеснима и слабима да стану на ноге, па крајње нерадо оставља чак и мртве.

Свако дрво је део заједнице, али ипак постоје нијансе. Тако већина пањева труне и нестаје после неколико деценија (то је за дрвеће веома брзо) претварајући се у хумус. Само се неколико примерака, као описани „камен обрастао маховином“, вековима одржава у животу. Зашто се прави разлика? Да ли, на пример, и код дрвећа постоји двокласно друштво? Чини се да је тако, али израз класа је непрецизан. О спремности колега да пруже помоћ одлучује степен повезаности или можда чак и наклоности. То можете да разумете само једним погледом у крошње.

Просечно дрво шири своје гране све док не удари врховима у једнако високо дрво. Оно не иде даље јер је овде ваздушни, или боље речено светлосни простор већ заузет. Ипак се продужеци снажно развијају тако да се стиче утисак да се горе води права борба. Прави пар пријатеља ће, напротив, од самог почетка пазити да не ствара превише дебеле гране у правцу оног другог. Они ништа не желе да одузимају један другом и зато развијају снажне делове крошње искључиво у другом правцу, дакле према ,,непријатељима“. Такви парови су толико дубоко повезани корењем да понекад чак умиру заједно.

Таква пријатељства, која иду дотле да се пањеви снабдевају хранљивим материјама, могу се по правилу видети само у природним шумама. Можда то раде све врсте, ја сам лично, поред букве, видео дуговечне пањеве посеченог дрвећа и код храстова, јела, смрека и дуглазија. Узгојене шуме, што је већина четинарских шума Средње Европе, очигледно се више понашају као деца улице. Како им се корење због сађења трајно оштећује, чини се да једва успева да се споји у мрежу. Стабла таквих узгајаних шума по правилу су самотњаци и због тога им је нарочито тешко. Додуше, у већини случајева ионако није планирано да постану стара јер се сматра да су стабла, у зависности од врсте дрвета, са око сто година спремна за сечу.

Само полако

Дуго ни ја нисам знао колико споро расте дрвеће. У мом ревиру има младих букви које су високе између метар и два. Раније бих им дао највише десет година. Када сам се, међутим, окренуо тајнама које нису везане за шумарство, почео сам да загледам мало боље. Старост млађих букви може се лако проценити по малим чворићима на гранама. То су малена задебљања која изгледају као скуп најфинијих набора. Она настају сваке године испод пупољака, а када следећег пролећа из њих никну изданци, чиме се продужава грана, остаје чвор. Годину за годином се исто дешава и отуда је број чворова идентичан старости дрвета. Када је грана дебља од 3 mm, чворови нестају у кори која се шири.

Код младих букви које сам проучавао испоставило се да једна 20 cm дугачка гранчица има чак двадесет пет таквих задебљања. Додуше, на неколико центиметара дебелом стаблу нису се видели други знаци старости, али када сам по гранама опрезно прорачунао укупну старост, дрвце је морало имати најмање осамдесет година, а можда је чак било много старије.

Тада ми је то деловало невероватно, док се нисам подробније позабавио прашумом. Од тада знам да је то потпуно нормално. Мало дрвеће би се радо брзо развијало и расло би пола метра по сезони без икаквих тешкоћа.

Нажалост, томе се противе њихове мајке. Оне огромним крошњама наткриљују цело потомство и образују са другим одраслим стаблима густ склоп изнад шуме. Он пропушта само три одсто сунчеве светлости на тло, односно на лишће њиховог потомства. Три одсто – то је практично ништа. То омогућава тек толико фотосинтезе да организам не умре. Није могућ честити изданак, а поготову не дебље дебло.

Побуна против овог суровог одгајања није могућа јер потомство нема енергију за то. Одгој? Да, то је заиста педагошка мера која само служи добробити малишана. Иначе, овај појам није неоснован, па га шумари генерацијама користе управо за ту ситуацију.

Пригушивање светлости је васпитно средство. Али шта је његова сврха? Зар родитељи не желе да им се потомство осамостали што пре? Барем би дрвеће то силовито негирало, у чему би у новије време добило и подршку науке. Она је утврдила да је спори раст у младости претпоставка за достизање дубоке старости. Људи лако губе представу о томе шта је стварно старо јер савремено шумарство тежи само максималној старости од осамдесет до сто двадесет година, када се узгојено дрвеће сече и користи.

Али дрвеће је у природним условима у том добу једва дебело као оловка и достиже висину човека. Унутрашње ћелије дрвета су због спорог раста веома мале и садрже мало ваздуха. То их чини савитљивим и отпорним на преломе у случају олуја. Још важнија је повећана отпорност на гљиве, које готово не могу да се шире у издржљивом малом деблу. Повреде таквих дрвета нису драматичне јер мирно преброде ране, дакле могу да их затворе кором, чиме спречавају да одмах наступи трулеж.

Добар одгој је гарант за дуг живот, али понекад ставља неизмерно стрпљење потомства на велико искушење. „Моје“ мале букве које су чекале најмање осамдесет година стоје испод двестагодишњих родитељских стабала. Прерачунато у људске године то би одговарало четрдесетогодишњакињи. Могуће је да ће патуљци вегетирати још два века пре него што коначно добију прилику. Додуше, време чекања ће им се засладити. Родитељи преко корења успостављају контакт с њима и дају им храну и друге хранљиве материје. Могло би се рећи да на тај начин доје дрво-одојче.

Можете сами да пратите да ли младо дрвеће чека или се управо спрема за брзи раст. Погледајте гранчице мале европске јеле или букве. Ако су бочни изданци приметно дужи од вертикалног главног изданка, онда је потомство у режиму чекања. Тренутна светлост није довољна да се произведе енергија за формирање дужег дебла и стога малишани радије покушавају да што ефикасније ухвате оно мало преосталих зрака. Зато лепо хоризонтално шире гране и развијају на њима посебне, веома осетљиве и танке листове и иглице дрвета сенки. Често се код таквог дрвцета више не препознаје врх и оно више личи на бонсаи са равном крошњом.

Једног дана ће куцнути час. Родитељско дрво достиже старосну границу или оболева. Можда током летњег невремена наступи одлучујућа битка. Труло дебло више не може да држи неколико тона тешку крошњу на пљуску и ломи се. У паду дрвета на тло страда и неколико проклијалих јединки које су чекале на свој тренутак. Остатак обданишта, захваљујући празнини, добија знак за старт јер сада до миле воље може да обавља фотосинтезу. Том циљу треба да се прилагоди размена материја, а уз то је неопходно да израсту листови и иглице који подносе и могу да прераде јаче светло. То траје између једне и три године. Када је то урађено, ваља пожурити.

Сада сви малишани желе да расту, али у трци остају само они који директно расту право увис. Враголани који сматрају да безбрижно могу да скрену лево или десно, и дангубе пре него што крену увис, имају слабе изгледе. Другови их надрастају и они завршавају испод њих, опет у полумраку. Разлика је у томе што је међу листићима потомства које их је претекло још мрачније него под родитељским стаблом јер обданиште троши највећи део преостале слабе светлости. Зато задоцнели одлазе на онај свет и поново се претварају у хумус.

На путу увис вребају и друге опасност. Чим јарка сунчева светлост убрза фотосинтезу и подстакне раст, пупољци изданака добијају више шећера. У стању мировања су само жилаве, горке пилуле, сада су међутим укусне пралине – барем са гледишта срне. Стога део потомства постаје жртва ових биљоједа, који захваљујући додатним калоријама успевају да преживе следећу зиму. Али будући да су потомци веома бројни, неки ипак дочекају следећу фазу развоја.

Тамо где одједном неколико година има више светлости сада окушавају срећу и цветнице, међу којима су орлови нокти. Ова пузавица се пење уз мала стабла и обавија око њих увек удесно (дакле у правцу сказаљке на сату). Тако може да прати раст подмлатка и пружа своје цветове ка сунцу. Истина, његови повијени изданци с годинама урастају у кору и полако даве дрвце. Сада је само питање среће да ли ће се крошње старог дрвећа поново спојити у склоп и опет завладати мрак. У том случају орлови нокти умиру и остају само ожиљци. Али ако обиље светлости дуже потраје, јер је одумрло родитељско дрво било огромно, па остане велика празнина, орлови нокти могу удавити младицу. Она после тога може представљати радост само за нас људе, јер се од ње дају направити необично искривљени штапови.

Ко савлада све препреке и лепо настави да расте као витко стабло, свеједно се суочава, најкасније после двадесет година, са следећим искушењем. Толико времена треба да суседи мртвог родитељског дрвета својим гранама попуне празнину. Они притом такође користе прилику да под старе дане освоје још мало места за фотосинтезу и прошире своју крошњу.

Када на спрату све срасте, доле опет завлада мрак. Младе букве, јеле или смреке сада су превалиле тек половину пута и поново морају да чекају да се један од високих суседа преда. То може потрајати деценијама, али судбина је у овом стадијуму развоја већ одлучена. Они који су успели да стигну до средњег нивоа, где их конкуренција више не угрожава, постају сада престолонаследници и престолонаследнице са изгледима да у следећој прилици коначно потпуно одрасту.

Загонетни транспорт воде

Како вода из земље стиже до лишћа? То питање је за мене симбол данашњег нивоа знања о шуми. Транспорт воде је феномен који се може релативно лако истражити, у сваком случају је то једноставније од проучавања осећаја бола или комуникације. Зато што делује тако банално, академска наука деценијама нуди прилично једноставна објашњења. Увек се забављам када разговарам са студентима о томе. Уобичајени одговори гласе: делују капиларне силе и транспирација.

Прво можете видети сваког јутра за доручком. Капиларна сила чини да се кафа на ивицама шоље попне неколико милиметара – без тог феномена би ниво течности морао да буде потпуно хоризонталан. Што је суд ужи, течност се више подиже у супротном смеру од гравитације. А водоводи лишћара заиста су веома уски: једва 0,5 mm. Код четинара имају још ужи пречник – свега 0,02 mm. Па ипак, то ни издалека није довољно за објашњење како вода стиже у крошњу дрвећа високог преко сто метара јер се и у најтањим цевчицама ниво течности може попети највише један метар.

Али имамо још једног кандидата: транспирацију. Листови и иглице током летњег полугодишта дисањем испаравају приличне количине воде, што код одрасле букве може дневно достићи неколико стотина литара. Тако се ствара сила усисавања која кроз водове потискује воду за допуну увис. То је, додуше, могуће само ако се водени стуб не прекине. Молекуле међусобно повезује кохезија (привлачне силе), па се тако нанизани мало-помало подижу како се због испарења на листу ослободи место. Будући да то још увек није довољно, у игру се укључује и осмоза. Када је у једној ћелији концентрација шећера већа него у суседној, вода продире кроз зидове до слађег раствора све док оба процентуално не садрже исту концентрацију. И тако, захваљујући том процесу који иде од ћелије до ћелије све до крошње, вода стигне на крају до врха.

Заиста? Највећи притисак је измерен у дрвећу непосредно пре олиставања у пролеће. Тада вода толико снажно шикља кроз дебло да то можете да чујете ако прислоните стетоскоп. На североистоку САД та сила се користи за сакупљање сирупа од шећерног јавора, који се зато избуши већ у доба отапања леда. Само тада се може прикупљати цењени сок.

Додуше, у том тренутку лишћари још немају лишће на стаблу, па ништа не може да испари. Зато је искључена транспирација као подстицајна сила. Исто тако, капиларне силе могу само условно да утичу јер је поменуто дејство до метра висине готово занемарљиво. Али у том тренутку се дебло у правом смисли речи пуни. Преостала би осмоза, али чини ми се да је то мало вероватно. Она делује на крају крајева само у корењу и лишћу, али не у деблу које не чине нанизане ћелије, већ само дуги, непрекидни водови. И шта сад?

Није непобитно утврђено, али новија истраживања су пронашла нешто што барем доводи у питање дејство транспирације и кохезионих сила. Научници Универзитета у Берну, Швајцарског истраживачког завода за шуму, снег и простор и Швајцарске техничке високе школе у Цириху ослушнули су мало помније, и то дословно. Они су забележили тихи шум у дрвећу, пре свега ноћу. У том тренутку се највећи део воде налази у деблу јер крошња тада паузира са фотосинтезом и незнатно испарава. Зато дрвеће тада буквално натаче воду, што чак утиче на повећање пречника. Вода у унутрашњим водовима практично стоји, ништа не тече. Откуда онда долазе звуци?

Научници претпостављају да су то мехурићи угљен-диоксида који настају у цевчицама испуњеним водом. Мехурићи у водовима? То значи да се повезани водени ток прекида на хиљаду места, што би значило да транспирација, кохезија и капиларне силе незнатно доприносе транспорту. На толика питања нема одговора. Можда смо сиромашнији за могуће објашњење или богатији за још једну тајну. Није ли то барем исто тако лепо?