Листајући Андрићеву библиотеку: Посвете писаца из којих се може ишчитати једно столеће

Андрићева лична библиотека од преко четири и по хиљаде књига изгледа као колекција интелектуалца широких интересовања, одличног познаваоца светске књижевне баштине, кога су занимале и историјске теме у најширем смислу речи и који се предано и истрајно бавио питањима језика и стила.

 У исто време био је то писац који је проживео дуг век испресецан светским ратовима, тамновањем и прогонством, службовањем по многобројним европским градовима, честим селидбама, па је његова приватна библиотека не само израз његове посвећености литератури и читању, већ у извесној мери и резултат живота испуњеног честим и коренитим променама.

Можемо само претпоставити да је Андрић у својим сиромашким студентским коферима, селећи се из Сарајева на студије у Загреб, Беч, Краков па, после Сарајевског атентата, у Сплит, одакле је допао мариборске тамнице, код себе имао тек по коју књигу. „Ја сам међу својим књигама имао тада и збирку француских љубавних прича“, каже писац у једном разговору, настојећи да објасни како је „комедијант случај“, како би то рекао Црњански, уредио да са њим у тамницу у лето 1914. године од нарамка књига које је тада поседовао, не стигну до њега љубавне приче већ, сасвим случајно, само Киркегорова књига Или-Или. То ће, потом, послужити многим истраживачима да испитају и проналазе Андрићев афинитет и утицај Киркегорове филозофије на његове ране радове, а самом писцу који, по сопственом признању, није баштинио учење данског филозофа, као аргумент да биографски подаци не треба да улазе у обзор тумача књижевног дела.

„Kierkegaard је био једина књига коју му је успело провући у тамницу, и читава прва двa месеца, то је била једина наша душевна храна“, пише Андрићев пријатељ и затворски друг, књижевник Нико Бартуловић. Ту књигу Андрић, изгледа, није изнео на слободу: данас је нема на полицама његове библиотеке. 

Нестали дневник

Чини се природним да се Андрићева библиотека у периодима пишчевог мировања попуњавала, а, затим се осипала, у време крупнијих промена у његовом животу. Могућно је да се у току свих Андрићевих премештања, губио траг и књигама које је млади писац као студент понекад куповао или добијао од својих колега-писаца у Сарајеву, Загребу или Сплиту, нарочито оних који су били окупљени око револуционарних удружења у окриљу Младе Босне.

У писму Војиславу Гаћиновићу 1923. године Андрић из Граца спомиње да му је пред хапшење 1914. године књиге и списе, међу којима је, највероватније, био и његов чувени дневник у којем је ватрено поздравио Јукићев атентат на бана Славка Цуваја 8. јуна 1912, запленила аустријска полиција. Било би од великог значаја да се тај Андрићев дневник пронађе: можда се налази негде у дубинама аустријских архива. А податке о дневнику налазимо у књизи Боже Черовића Босански омладинци и сарајевски атентат.

Претпоставља се да је као начелник у бечком Заједничиком министарству финансија, Черовић могао имати приступ документима везаним за истрагу о Младој Босни и процесу  босанскохерцеговачким националистима и атентаторима, на основу којих је и написао своју књигу, објавивши обимну документацију, у оквиру које се налази и Андрићев младалачи дневник.

Један део бечког архива, тзв. „босанска акта“, Черовић је за време старе Југославије пренео у земљу. На почетку Другог светског рата, године 1941, документација је однесена у Беч, да би у Сарајево била враћена 1945. године. Могућно је да је при преношењу архиве Андрићев дневник загубљен или намерно склоњен. Нама остаје да се надамо да ће једнога дана бити пронађен! 

Сачувана библиотека

У Андрићевој библиотеци није велики број књига објављених пре Другог рата, а још је међу њима мањи број оних које садрже посвете писцу. Већина књига са посветом датира из послератног периода.

Ако у библиотеци нема књига Андрићевих младобосанских другова и колега-писаца Димитрија Митриновића или Владимира Гаћиновића, а Царски сонети Милоша Видаковића које је постхумно објавио Видаковићев отац 1918. године, разумљиво, немају песникову посвету – погледајмо ко су били аутори и какве су посвете биле исписиване Андрићу. 

Осим монографија које су аутори, углавном у другој половини 20. века, поклањали аутору чије су дело тумачили (Џаџић, Бандић, Кораћ, Леовац, Шамић), највећи део од око пет стотина књига са посветом односи се на домаћа, мање на инострана, углавном прозна дела лепе књижевности, на историографске и етнолошке студије, монографије из историје и теорије књижевности, језика и уметности, књижевне критике, на путописну прозу, есејистику...

Међу ауторима који су Андрићу поклањали књиге са посветом има значајних имена српске, југословенске и европске књижевности. Ту су Иво Војновић, Растко Петровић, Војислав Јовановић Марамбо, Исидора Секулић, Милан Богдановић, Вељко Петровић, Меша Селимовић, Бранко Ћопић, Михајло Лалић, Ото Бихаљи-Мерин, Густав Крклец, Александар Вучо, Марко Ристић, Душан Матић, Оскар Давичо, Милан Дединац, Владан Десница, Владимир Назор, Антоније Исаковић, Ерих Кош, Скендер Куленовић, Радован Зоговић, Милован Ђилас, Милорад Панић Суреп, Чедомир Миндеровић, Иван В. Лалић, Стеван Раичковић, Ћамил Сијарић, Матија Бећковић, Миодраг Булатовић, Милорад Павић и многи други југословенски писци. Неке од посвета тим ауторима исписаних Андрићевом руком пронашли смо у њиховим приватним или породичним библиотекама.

Од страних аутора могу се издвојити имена Герхарда Геземана, Клода Авлина, Луја Арагона, Елзе Триоле, Иље Еренбурга, Марије Домбровске, Јарослава Ивашкјевича, Харија Мартинсона, Ејвинда Јонсона, Валентина Катајева, Леонида Леонова, Јелизавете Багрјане и других.

Конте Иво Иву

Једна од најранијих сачуваних посвета Андрићу исписана је руком конте Ива Војновића у време заједничког боравка у Болници милосрдних сестара у Загребу 1917-1918. године: антологију Poetes d’ aujourd’hui, париско издање из 1918. године, новембра 1919. године добија у Паризу, уз посвету: 

Иву моме!
(У спомен прошлих, болничких днева!)

Релативно је мали број књига са посветом из међуратног периода, а још мање их је из времена окупације, да би се Андрићева библиотека стала убрзано попуњавати књигама са посветом по окончању рата, нарочито почетком педесетих година, а највише после Нобелове награде.

Доласком у Београд 1919. године Андрић све више шири круг колега и пријатеља. Дружи се са члановима Групе уметника, а неке од њихових књига са посветом видимо и у његовој библиотеци. Истина, ту нема нити једне књиге са посветом из раног периода стварања Црњанског, ако се изузме примерак књиге Љубав у Тоскани на којој је писац забележио: Црњански, 10. ХI 930, чиме аутор подсећа на заједнички проведене дане у Тоскани, девет година раније. Сибе Миличић, Растко Петровић, Велимир Живојиновић Massuka, Исак Самоковлија, Миодраг Ибровац поклонили су између два рата Андрићу понеку своју књигу, са више или мање конвенционалним посветама. 

С Дучићем

А Андрић је умео да својим пријатељима напише и веома сликовите и нестандардне посвете. Он је у више махова говорио о Дучићу као о песнику, дипломати и човеку. Сматрајући га најбољим версификатором кога је имала српска књижевност, изванредним стилистом који је, својим стиховима, брушеним и дотериваним попут дијаманата, извршио велики утицај на многе генерације песника, Андрић има и разумевање за његов идеолошки избор стране која ће бити поражена за време Другог светског рата.

Не схватајући револуцију нити знајући много о партизанској борби, Дучић је, према Андрићевом мишљењу, био уметник у заблуди, који је лако залутао у питањима идеолошке борбе. Увек понављајући да га је Дучић, уз професора Тугомира Алауповића, научио основним правилима чиновничке и дипломатске вештине, Андрић се сећа његове стасите и наочите појаве и његове лакоме жудње за женама.

Сећа се Андрић и једног необичног Дучићевог савета, у којем је, рекли бисмо, садржан песников естетски суд о Андрићевом дотадашњем приповедачком делу:

„Ви сте талентован млад писац, оставите се, забога, тих ефендија и фратара, па се вратите Европи; то је прави свет.“

А једном приликом Андрић је рекао како је Дучић утицао на њега:

 „Дучић је 'пролио' море испред мојих очију, о мору сам писао под његовим утицајем. Он је мени говорио: 'Оканите се већ једном Босне, сиђите на море – то је свет!'“

Током Андрићевог дипломатског боравка у Друштву народа у Женеви, излази 1931. године и друга његова књига Приповедака у Српској књижевној задрузи у новој библиотеци са црвеним корицама „Савременик“. У Народној библиотеци у Требињу чува се један примерак те књиге коју је Андрић поклонио Јовану Дучићу са посветом:

„Драги господине Дучићу, нека вам ова моја црвена књига каже ово: Ваше дело је постало својина једног народа; вашим именом се заклињу, заклињу поколења. Али, кад би нешто било могућно да једном буде заборављено ваше име и изгубљено ваше дело, тврдо верујем да би младићи и девојке тих далеких нараштаја хтијући да изразе оно што је најлепше у њима од бола и љубави, проговорили језиком ваше поезије, нашли исте, ваше, речи и усклике. То је судбина великих песника. Од увек сам хтео да вам кажем ово.
Ваш искрени поштовалац Иво Андрић.“  

Андрић је још 1922. године објавио приказ књиге Растка Петровића Бурлеска господина Перуна бога грома, најавивши га као песника који „има тек да заузме своје место, али који заслужује нашу пуну пажњу“. Десетак година касније, 1931. године, Растко Петровић је путописну књигу Африкa са мапом Александра Дерока, поклонио Андрићу са посветом: 

„Драгоме Иву Андрићу,
У знак правога пријатељства и срдачности.
Растко Петровић.“

Лутерова Библија

Пред сам рат, у марту 1941. године, док опуномоћени посланик Андрић у Берлину покушава да се разабере у тајнама дипломатије и сачува и свој понос и достојанство своје земље, он добија са посветом Лутерову Библију, штампану готицом у Штутгарту 1939. године (исте године када су, такође на готици, у Немачкој објављене његове приповетке у преводу Алојза Шмауса). У посвети  без потписа пише: 

„Ivo Andrić von einem Verehrer seiner Kunst und einem Freunde seiners Menschentums in tiefer Dankbarkeit,
März 1941“
(Иви Андрићу, од једног поштоваоца његове уметности и пријатеља његовог хуманизма, с дубоком захвалношћу,
март 1941).

Било је то баш у време када је (почетком марта 1941. године) у посету Немачкој стигао, после ранијих многобројних тајних емисара (попут Данила Грегорића), и кнез Павле, са вестима о ставу југословенске владе у вези са приступањем Тројном пакту, из чега се видело да су се преговори без Андрићевога знања водили у Београду са немачким Андрићевим хомологом фон Хереном. Југословенски посланик, пошто је 17. марта на свој упит, од министра спољних послова Цинцар-Марковића добио прилично неубедљиво објашњење, одлучује да му понуди оставку у чувеном писму од 20. марта 1941. године речима: 

(...) „Данас ми у првом реду службени а затим и лични многобројни и императивни разлози налажу да замолим да будем ове дужности ослобођен и што пре повучен са садашњег положаја.“

Оставку министар није уважио, већ је своме амбасадору наложио да 25. марта присуствује потписивању приступања Тројном пакту, у Бечу, у палати Белведере.

Као што се зна, већ 7. априла, после демонстрација од 27. марта и шестоаприлског бомбардовања  Београда, Андрић је протеран из Немачке и, после двомесечног боравка на Боденском језеру, одбивши предлог немачких власти да пређе у неутралну Швајцарску, он 1. јуна 1941. године стиже у Београд. Са њим, очигледно, стиже и Лутерова Библија која и данас стоји на полици пишчеве библиотеке. Остаје да се рашчивија ко је аутор посвете у тој књизи.

С Исидором

Исидора Секулић, ауторка прве велике и озбиљне студије о Андрићу из 1923. године „Исток у приповеткама Иве Андрића“, поклонила је Андрићу више књига, међу којима издвајамо неколико. Своју књигу Аналитички тренуци и теме 11. августа 1941. године  уручила му је у Београду са посветом: 

Viele versuchten umsonst das Freudigste freudig zu sagen Hölderlin
(Многи су узалуд покушали да оно што је радосно с радошћу изразе, како би то рекао Хелдерлин).

Биће то уочи објављивања антикомунистичког Апела српском народу Министарства просвете, који ће бити обзнањен у Новом времену, 13. августа. Ни ауторка књиге, ни онај коме је књига дарована, не желећи да колаборирају са окупаторским властима, неће потписати Апел у којем се, међу осталим, каже да је дужност  сваког правог родољуба да се онемогуће паклене намере комунистичких злочинаца.

И Андрић је својој колегиници поклонио више својих књига: у Женеви, на Цвијановићевом издању Пута Алије Ђерзелеза из 1922. године написао јој је посвету: 

„Драга госпођо, шаљем вам ову књигу према вашој жељи, са увек истом вером да људи нису много а да књиге нису ништа. У овом случају, само једна прилика да вам кажем своје искрено поштовање.
Иво Андрић,
Женева, 2. јула 1931.“

Последњег дана 1944. године одржана је у просторијама Српске књижевне задруге Оснивачка скупштина Удружења књижевника Србије у чијем је Андрић Иницијативном одбору. Он је, после избора Исидоре Секулић за председницу, био изабран за члана Управе. На седници на којој је било речи о задацима Удружења и правилима рада, одата је почаст писцима палим у партизанским редовима. Стрељани и заточени писци нису спомињани.

Одмах по окончању рата, године 1945, када Андрић већ јасно и активно оптира за нову социјалистичку стварност, Исидори поклања са посветама још неколико својих књига: роман На Дрини ћуприја који излази марта 1945, Андрић већ у априлу даје својој колегиници уз цитат из дела Мориса Бареса: 

Mon Asie intérieure (M. Barrés);
(Азија у мојој души; М. Барес).

„Гђи Исидори Секулић са захвалним сећањем и добрим жељама. Иво Андрић, априла 1945, у Београду.“

Травничку хронику, одштампану 28. августа 1945. године, писац поклања списатељици већ у септембру, цитирајући стих Ђакома Леопардија: 

A un cavalo turco. Оh quanto tu sei meglio degli uomini nel tuo paese;
Giaco. Leopardi.
(На турском, коњу: О колико си ти бољи од људи твоје земље).

„Гђи Исидори Секулић са пријатељством и поштовањем. Иво Андрић, у Београду, септ 945 г.“

Првом учитељу

Тугомиру Алауповићу, своме професору и ментору који га је од гимназијских дана подржавао, и посебно му помогао на почетку чиновничке а потом и дипломатске каријере, Андрић је на првом издању Травничке хронике из 1945. године, које се налази у Архиву Фрањевачке класичне гимназије у Високом, у лето 1946. године, написао посвету у којој изражава захвалност за труд и бригу коју је показивао према њему:

„Драги Тугомире, и Ваше кривице има у мојим дебелим књигама. Ви сте ме као дечака храбрили да пођем овим путем. Али ја се тешим: како сте ме волели и разумели као болешљиво и неуко дете у сарајевској гимназији, тако ћете ме, не сумњам, схватити и данас као зрелог човека који је прошао земље и градове и који и данас, као некад у детињству, има само једну истинску, основну тежњу: да ухвати што више животног даха око себе и да му на хартији даде облик који би се смео мање или више звати уметничким. Ето Вам, драги некадашњи први учитељу, читава мала исповест Вашег увек оданог ђака и земљака И. Андрића.
У Сарајеву, авг. 1946. г.“

Са Карлом Шмитом

Једна веома занимљива књига стигла је за време окупације на полице Андрићеве библиотеке: Рекламово лајпцишко издање из 1942. године дела Land und Meer, немачког пронацистичког политичког филозофа и правника Карла Шмита, са посветом: 

Ivoni Andrić invariabiliter, Carl Schmitt, jan. 1943. Justissima tellus (Virgil);
(Иви Андрићу заувек; Карл Шмит, јануар 1943, Најправеднија земља – Вергилије).

Карл Шмит је импресије после једног сусрета са Андрићем у Берлину оставио у својој књизи Ex Captivitate Salus из 1950. године. Он у белешци из лета 1946. године пише: 

„У јесен 1940, кад је Француска била побеђена и на коленима, разговарао сам са једним Југословеном, српским песником Иво Андрићем, кога јако волим. Упознали смо се тако што смо обојица знали и много ценили Леона Блоу. Тај Србин ми је испричао следећу причу из митологије његовог народа: Марко Краљевић, јунак српског епа, борио се цео дан против једног моћног Турчина, и после жестоке борбе на крају успео да га обори. Када је убио побеђеног непријатеља, пробудила се змија која је спавала на срцу мртваца и рекла Марку: 'Имао си среће да сам спавала за време ваше борбе.' На то јунак узвикне: 'Јао мени, до Бога милога, ђе погубих од себе бољега!' Ту причу сам тада препричао неким пријатељима и познаницима, међу њима и Ернсту Јингеру, који је тада био официр окупационе војске у Паризу. Сви смо били дубоко импресионирани. Али било нам је свима јасно да данашњи победници неће дозволити да их такве средњовековне приче импресионирају. И то је део твог великог пророчанства, сироти, побеђени Токвиле!“

Постоје сведочанства о томе да се Андрић управо преко Шмита (чија је жена тада била Српкиња Душка Тодоровић) упознао са Ернстом Јингером, немачким књижевником и филозофом који је почетком Другог светског рата био официр Вермахта у Француској.

Јингерових књига нема у Андрићевој библиотеци. Али, он је писмом с краја 1967. године, честитајући Андрићу Нову годину и, са малим закашњењем и рођендан, покушао да обнови односе са нашим писцем, али, колико је познато, Андрић није одговорио на његово писмо.

Највернијој Вери

Андрићева добра пријатељица, његова десна рука и дуги низ година незаменљива помоћница, Вера Стојић, добила је од писца више књига са посветом. На полицама њене библиотеке у гарсоњери, тик уз Андрићев музеј, било је десет књига са Андрићевом посветом, од којих ћемо навести само неке: на последњој страници првог издања романа На Дрини ћуприја које је изишло из штампе пре више од осамдесет година, 10. марта 1945, Андрић пише својој сарадници:

„Највернијој Вери, са старим, искреним пријатељством.“

На издању тога романа из 1958. године Андрић одаје искрено поштовање својој верној сарадници:

„Вери, која добро познаје ова моја сочиненија за која и њој дугујем много.“

Нека врста посвете је и Андрићев запис на оригиналном рукопису вишеградске хронике: уз текст о Даутхоџи који гласи „Не треба мене жалити. Јер сви ми умиремо само једном, а велики људи два пута: једном када их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина“, Андрић је унео своју белешку, обраћајући се Стојићевој:

„Једино што може донекле да  Вас утеши при овом бесконачном преписивању јесте помисао да, може бити, са сваким новим преписом дело бива бар мало боље и јасније.
И. А.“

А на издању вишеградске хронике из 1963. године читамо посвету којом Андрић, по ко зна који пут, одаје признање својој посвећеној сарадници:

„Вери, са добрим и захвалним сећањем на многе године стрпљиве сарадње – срдачно и пријатељски Иво Андрић, 1964.“

Са Марком Ристићем

У Андрићевој личној библиотеци постоји низ књига његовог пријатеља Марка Ристића, од којих девет имају посвету, једнако као што има Андрићевих књига са посветом у Ристићевој личној библиотеци која се данас чува у Српској академији наука и уметности.

Све Ристићеве посвете Андрићу говоре о врло специфичном односу између двојице писаца чије необично пријатељство датира од почетка Другог светског рата. Овом приликом подсећамо да су се они током рата највише сретали у Врњачкој Бањи где се Андрић склањао од опасности које су вребале у Београду, а Ристић проводио дане у санаторијуму свога таста др Драгутина Живадиновића и таште Десанке, заједно са својом женом Јелицом-Шевом. Често им се придруживао Шевин брат Стеван Живојиновић, алиас Ване Бор, који је, као и његова сестра, припадао надреалистичком кругу.

Српски надреалиста, предратни грађански интелектуалац и левичар, београдски коленовић, Марко Ристић се са посебном страшћу одмах по окончању рата бацио на обрачунавање са идеолошким неистомишљеницима пледирајући за „етос одмазде“ и кажњавање на смрт оних личности за које је нова власт проценила да су сарађивале са окупатором.

Већ два месеца пошто је у Просвети, у тиражу од 5000 примерака, са насловницом Исмета Мујезиновића, објављен, роман На Дрини ћуприја стиже Ристићу са ауторовом посветом: 

„На свакој књизи која значи уметничко дело, могло би се написати: 'Отето од живота, мога и вашега'.
Шеви и Марку за сећање на наше ратне разговоре, са старим пријатељством,
маја 1945. г.“

С јесени исте године, Андрић поклања своме ратном саговорнику роман Госпођица који је штампан код сарајевске Свјетлости, уписујући посвету: 

„Марку Ристићу, са сећањем на разговоре из ратних година 1941-1945.
И. Андрић.“

Други део Андрићеве посвете састоји се из једне реченице фирентинског патриција и политичара из тринаестог века. Андрић пише:

Giano della Bella: „Uomo virile di grande animo e tanto ardito che lui difendeva quelle cose che altrui abbandonava, e parlava quelle che altrui taceva, e tutto faceva in favore della giustizia e contro ai colpevoli.“
(Мужеван човек великог духа тако је одважан да штити оно што други напусти и говори оно о чему други ћути, а све то чини по правди и против кривца)

Штампање романа Травничка хроника завршено је 28. августа 1945. године у Државном издавачком заводу Југославије, у којем је Ристић био директор. Он, међутим, није стигао да од аутора прими примерак књиге, јер је већ почетком августа ступио на дужност амбасадора Југославије у Француској, на којој ће остати до 1948. године, када после низа оптужби „удбаша“ из Амбасаде који су га оклеветали, бива враћен у земљу и постављен на место председника Комисије за културне везе са иностранством.  

Травничка хроника ће се, додуше без Андрићеве посвете, наћи у Ристићевој библиотеци, са његовом прибелешком на предлисту: „19. 3. 1956. сам купио француско издање овога романа из 1956. године (Club Bibliophile de France, Paris).“  

Деветнаестог априла 1949. године Нове приповетке које су штампане 1948. године у Култури, Андрић поклања уз посвету: „Шеви и Марку, срдачно.“

Своју књигу Књижевна политика: чланци и памфлети Ристић уручује Андрићу 23. априла 1952. године, са очигледним уверењем да писац великих романа не хаје много за ангажовану литературу: 

„Драгоме Иву Андрићу. С пријатељством и тугом (јер знам да он овакву врсту текуће политикантске и памфлетске работе не сматра пристојном литературом,
Марко илити Giano della Bella.“

Исте године, Ристић књигу есеја и чланака Простор – време даје Андрићу са једноставном посветом: „Драгом Андрићу, пријатељски, Марко“.

У својим честим разговорима двојица пријатеља један другога зову по руски – „старик“, па Ристић у својој књизи Предговор за неколико ненаписаних романа и дневник тог предговора из 1935. године поклања:

„Драгом Иву Андрићу (Старику I), који опет једанпут неће бити задовољан мном и мојом (нелепом) литературом, знак искреног пријатељства и поштовања,
Марко (Старик II), 2. 11.1953.“

Први старик ће другом старику поклонити 1955. године прво издање Проклете авлије са посветом:

„Марку и Шеви – са пријатељством, прошлим, садашњим и будућим,
Иво Андрић.“

А у посебном отиску из 308. књиге Рада Југославенске академије знаности и умјетности, уз текст „Соната у сивом“, Марко Ристић 11. маја 1956. године пише посвету алудирајући на наслов своје књиге Од истог писца коју ће доцније дати Андрићу. Посвета на тој књизи укомпонована је у наслов књиге:

„Песнику Иву Андрићу Од истог писца, знак пријатељства овај роман Jano della Bella ili Jovanni delle Bande Nere – Марко. Да л' заиста ради наопако?“

Из године 1956. је и књига Људи у невремену и Ристићева посвета на њој:

„Андрићу, за успомену на друговање у најгорем времену (1941-1945), у проклетој авлији 'која је тада била читава Европа', са много асоцијација и много пријатељства,
Марко, 11. 5. 1956.“

Хронолошки, следећу књигу Андрић поклања Ристићевима: на новогодишњем ручку, 1. јануара 1961. године, Андрић са собом доноси поклон, књигу приповедака Лица из 1960. године, која ће у јавности бити дочекана (у тексту Петра Џаџића, пре свега) с извесним резервама. Посвета гласи:

„Уместо визиткарте, Шеви и Марку, и овога пута неизбежну књигу, али, као увек, са срдачним честиткама и најбољим жељама.“

Четири године доцније, Ристић Андрићу даје своју књигу Hacer tiempo са посветом:

„Андрићу, ову књигу за коју може рећи, као Mallarme за своје сопствене Diva acije: 'Un livre comme je ne les aime pas, ceux épars et privés d’ architecture. Nul n’ échappe décidément, au journalisme'.
Андрићу и Милици у знак пријатељства. Марко Ристић.“

(Једна од оних књига какве не волим, оних које су несређене и лишене архитектонике. Ништа не може одлучно да побегне од новинарства)

Ристић је у сваку посвету староме пријатељу уносио не само личан и присан тон, потврђујући и тако природу односа са Андрићем, него је свака посвета значила и посебну јасну поруку писцу. Тако, на првој страници књиге Пешчани сат Ристић пише, изостављајући име Андрићеве жене Милице која је умрла марта 1968. године:

„Иву Андрићу, који свакако боље но ико зна шта је пешчани сат, то јест река под ћупријом, та Дрина нашег трајања, та наша трагична хроника, меланхолично, песковито, али, пре свега, пријатељски,
Марко, септембар 1969.“

Не можемо а да у целини не наведемо и последњу, девету Ристићеву посвету, јер је и она тако посебна и драгоцена за формирање представе о односу двојице писаца. Изнад наслова књиге Сведок или саучесник: 1961-1969, Марко Ристић је додао реч „старик“, већ уобичајен у комуникацији с Андрићем, а затим уписао, цитирајући стих из Ex Ponta:

„Андрићу, Старику (сећате ли се Дубровника пре двадесет година?), Андрићу, умном старику, који одувек зна за 'шум жуђеног, слободног, далеког живота који се чује само ноћу', и ово у касне сате, са пријатељством које не може да касни,
Марко. 12. 11. 1970.“

С Вучовим

Са једним другим београдским надреалистом, са Александром Вучом, Андрић ће неговати срдачне, пријатељске, не само личне већ и породичне односе. За разлику од Марка Ристића и његове у извесном смислу ригидне и претенциозне личности и често негаторског односа према појавама, Александар Вучо био је топао и жовијалан, духовит и опуштен. Дружили су се и породично, Ристићи, Вучови и Андрић и Милица, и после Миличине смрти, када су се пријатељи трудили да му олакшају тугу. Понекад би са њима били и Душан и Лела Матић, мада се Ристић није са Матићем трпео.

Управо су Лула и Аца Вучо, тако су их у друштву звали, међу првима сазнали да Андрић и Милица Бабић планирају да се венчају и били су им кумови на скромном венчању у београдској општини Стари град 27. септембра 1958, годину и по дана после смрти Миличиног првог мужа, новинара Ненада Јовановића.

Неколико година пре него што се оженио, Андрић полако умањује своје јавне активности, а после венчања као да доноси одлуку да се потпуно посвети заједничком, брачном животу: мирни дани, ручкови у подне, шетње Пионирским парком, пријатељски изласци и вечере, излети и понеко дуже путовање сада су лагодна и пријатна свакодневица Андрићевих. Иво Андрић, сам или са Милицом, често са многобројном породицом Вучо летује на мору које му одувек прија, или на планини, најчешће у Словенији.

Са Лулом Вучо Милица, костимографкиња Народног позоришта школована у Бечу и Паризу, не само да има искрен и пријатељски однос још од првих поратних дана, него и слична интересовања која се конкретизују и једном заједничком књигом. После чланака о моди који су излазили у Борби (Лула је пре рата у Париској улици у Београду имала модни салон, који је уништен за време бомбардовања 1941. године) излази им и књига Лепо и практично одевање. Милица ће илустровати и Лулину књигу Савремени кувар.

„У надреализму мени се не свиђа оно – 'над'“ – пише Андрић у једној својој свесци. То је његов поетички став. Али живот је уредио да баш међу надреалистима стекне искрене пријатеље са којима је, видели смо, размењивао књиге и посвете. Тако је било и са Ацом Вучом: Андрић је сачувао осам Вучових књига, са врло једноставним посветама.

„У знак трајног пријатељства“, Вучо Милици и Андрићу поклања 25. децембра 1965. године своју књигу Позив на маштање коју је Андрић пажљиво прочитао и почетком наредне године, у писму аутору, о њој дао свој, непристрасан и непоткупљив критички суд.

Андрић, међу осталим, захваљује на књизи „која је за мене била повод за многа и разноврсна размишљања и прави позив на маштање, позив коме се вреди одазвати. Својим враћањем на ваше младалачке године ово дело је, узето у целини и апстрахујући све појединости, леп и потресан пример како један уметник и његово дело расту, гранају се, вијугају на свом путу ка невидљивом увиру, мењајући се по законима свога раста и напретка и остајући ипак увек исти, по тим истим законима.“

Истога дана када и Ристићима, на новогодишњем ручку, поклонио је Андрић и Вучовима збирку прича Лица, написавши посвету: 

„Драга Луло, и опет Нова година, и опет књига, овог пута танка додуше, али и опет моје искрене честитке и добре жеље Вама, Аци, и свима Вашима
од Иве Андрића, 1. 1. 1961 год.“

С Матићем

Четири књиге надреалистичког песника Душана Матића имао је Андрић у својој библиотеци са ауторовим посветама. На првој страници књиге Багдала из 1954. године, Матић је уписао:

„За Иву Андрића на кога сам мислио кад сам суморне 1942, знајући да пише своје хронике-романе, записао на једном парчету хартије прву напомену која се налази у овој књизи, стр. 14.
С много пријатељства, Душан Матић.“

А прва Матићева напомена на стр. 14 гласи: 

„Не волим у свом писању ту неку своју неразумљиву журбу, то нешто пренагљено, готово усплахиреност. Као да крадем од самог себе. Више волим кад река мирно тече. И свет, и срце, боље се огледају тад у речима.
– Мислиш? Можда се код писања не ради толико о 'огледању' света и срца, колико о талогу 'света' и 'срца' у речима. О талогу речи, можда?
– Не знам. Можда. Али остајем при свом. И таложити се може нешто добро тек кад је вода мирна, бар кад тихо тече...
(1942)“ 

С Дединцем

Најизразитији лирик међу надреалистима, песник Милан-Мима Дединац, предратни главни уредник Политике, послератни управник Југословенског драмског позоришта, само пар месеци пре смрти, поклања Андрићу своју књигу Позив на путовање (1965) уз посвету: 

„Док сам на путу, у сновима, с Трифком Грабежом Дрину плаховиту, сву запењену, на чамцу прелазио, а птица је једна, птичица, на другој обали певала. Је ли да глас птице нисмо, ни ти ни ја, друже, дотада никад чули...
Милици и Иви Андрићу, у знак трајног пријатељства,
срдачно Мима Дединац,
Београд, марта 1966. “

С Роћком

У НИН-у од 23. децембра 1979. године Александар Вучо сећа се како је 1954. године Андрић примљен у Партију:

„Кажем:

– Добро, Андрићу, зашто ви не уђете у Партију?
А он ме гледа:
– У овим годинама!? Па то је смешно!
– Није нимало смешно, Андрићу. Ви сте коначно...
– Стварно, ја се дружим само са комунистима. Ја немам друге пријатеље, само комунисте.
– Велим: Ево, хајде да вас ја предложим?
А он:
– Само ако Роћко пристане.  
Андрић је јако волео и ценио Чолаковића. Зовем Роћка, испричам му, а он, одмах:
– Свакако, не дај га!
Тако га званично предложимо Панић Суреп и ја.“

На једанаест књига ће Чолаковић Андрићу написати посвету, увек једноставну и кратку. Могу се издвојити две занимљивије: Кућа оплакана из 1953. године стиже писцу са посветом: 

„Иву Андрићу, по већ утврђеном правилу, али увек са истим осећањем пријатељства и другарства,
Роћко, 14. XI 1953“

 Друго издање исте књиге из 1958. Андрић добија са речима:

„Иви Андрићу, нешто као подсетник на давне дане, али дане који се никад не могу заборавити,
Р. Чолаковић, 20/V 1959.“

Дванаеста књига са посветом заправо је превод Марксовог Капитала: бивши робијаш из Лепоглаве, сарадник Моше Пијаде на преводу, Чолаковић 1949. године поклања књигу Андрићу са кратком и конвенционалном посветом:

„Другу Андрићу, Р. Чолаковић.“

А Андрићеве посвете Чолаковићу на четири књиге које се чувају у Музеју Семберије у Бијељини, такође су једноставне и другарске, и писане су у периоду од 1945. па до 1951.

У дневничком запису од 24. априла 1975. године, месец и по дана од Андрићеве смрти, Чолаковић бележи:

„Урну сам положио ја (...) Кад је урна спуштена у раку, чуо сам њезин звук, помислио сам последњи звук и онда вечита тишина. Срце ми се стегло од бола за човеком кога сам на посебан начин волео. Мало је пријатеља на овом свету, па и од њих мало оде један кога нико не може надокнадити.“ 

Ђилас, Зоговић, Миндеровић

Имао је Андрић још пријатеља и добрих познаника међу комунистима. О томе, међу осталим, сведочи и једна занимљива књига у Андрићевој библиотеци – збирка прича различитих аутора-партизана (М. Ђилас, Ј. Поповић, Р. Зоговић, Ч. Миндеровић, Б. Ћопић, Р. Чолаковић, В. Дедијер) – Срце народа – коју је издала београдска Просвета одмах после рата у Малој библиотеци Данашњице, књ. 1.

Седам је приповедака у овој збирци, а изнад наслова четири приче аутори су Иви Андрићу написали посвету. Уз наслов приче „Мртво село“ аутор је написао: 

„Иву Андрићу, у жељи за пријатељством,
Милован Ђилас.“
Изнад наслова приповетке „Бора Кечић је постао што је желео“ стоји записано:

 „У знак колегијалног поштовања и искреног пријатељства, Јован Поповић.“

Поред назива приповетке „Сестра“ Радован Зоговић бележи: 

„Књижевнику Иву Андрићу, на чије сам приповијетке мислио кад сам са бригадом био поред његовог Травника.“

Потписујући се са Ч. М. 30. јануара 1945. године Чедомир Миндеровић пише: 

„Другу Иву Андрићу са пријатељством и поштовањем.“ 

Криве Дрине

Један од чланова Групе сарајевских књижевника основане 1928. године, књижевник Марко Марковић, аутор књиге приповедака Крива Дрина објављене у издању Групе сарајевских књижевника 1935, добиће у јуну 1945. године прво издање романа На Дрини ћуприја са једном од можда најзанимљивијих Андрићевих посвета: 

„Драгом Марку Марковићу, са другарском поруком:
1) Све су Дрине овог света криве;
2) Никада се оне неће моћи све ни потпуно исправити;
3) Никада не смемо престати да их исправљамо.“

А Марко Марковић ће накнадно, 1947. године у Сарајеву, сада већ као директор издавачког предузећа Свјетлост које штампа треће издање вишеградске хронике, Андрићу поклонити своју књигу прича Крива Дрина са посветом:

„Уваженом Иви Андрићу, књижевнику – у знак захвалности за драгоцено пријатељство које ми је кроз живот указивао, Сарајево, 1947.“ 

Са Скендером

„Скендеру Куленовићу, песнику шеве која пева над колоном у маршу: ('И кад замукне шева и прође колона, остаће мисао песника који је и чуо шеву и схватио колону')“ – записао је Андрић део из поеме „Шева“ у својој бележници познатој под називом Црна књига.

А Куленовићева посвета постоји на примерку поеме Стојанка мајка Кнежопољка:

„Другу Иви Андрићу. За мене постоје три силе: народ, мисао и ријеч. Ако ми успије да будем њихов подједнако вјеран слуга, задовољан ћу умријети.
Скендер Куленовић.“

Бранку

Једном другом Босанцу, Бранку Ћопићу, Андрић је на издању романа На Дрини ћуприја написао:

„Бранку Ћопићу срдачно Иво Андрић:

'Сваки ти је враг у моје либро записан.'
Један брадати капетан из Боке.“

Ову ће мисао доцније Андрић узети као мото Знакова поред пута.

Павловићима

Према сведочењима Андрићеве дугогодишње пријатељице Лепосаве Беле Павловић, сликарке и професорке француског језика, Андрић је, док је са службом био у Румунији, неговао врло блиске пријатељске везе са њеном породицом: са њеним оцем Стеваном К. Павловићем, отправником послова и саветником Посланства у Букурешту, потоњим помоћником министра иностраних послова, те са њеним старијим братом Костом С. Павловићем, који ће доцније постати шеф Кабинета Слободана Јовановића, председника југословенске избегличке Владе у Лондону.

Андрић је по годинама био између њенога оца и ње (у време боравка у Букурешту Андрићу је тридесет година, Стевану Павловићу четрдесет пет, Бели четрнаест, а Кости шеснаест година) и једнаку пажњу је поклањао односима са Стеваном Павловићем као и са његовом децом.

Андрић је у Букурешту Стевану Павловићу и његовој жени Љубици поклонио Ex Ponto, Цвијановићево издање из 1920. године, са посветом: 

„Гђи и госп. Павловић за пажњу и пријатељство, поклања своју прву и најдражу књигу.
Иво Андрић у Букурешту 4. XII 1922.“ 

Још пет књига са посветом чува се у поседу породице Павловић, од којих је најзанимљивија на првом издању Госпођице из 1945: 

„Бели. На позадини мрачних књига треба наћи светле мисли.
Срдачно Иво Андрић у Београду, 1945.“ 

Милици и Ненаду 

Милици Бабић Јовановић 1. априла 1945. године, у време док је њен муж Ненад Јовановић још у немачком логору, Андрић поклања прво издање романа на Дрини ћуприја уз речи: 

„Милици Бабић-Јовановић са добром надом на драгог Ненада.“ 

А пошто су се његове наде обистиниле, и средином 1945. године Ненад се вратио из немачког заробљеништва, писац својим пријатељима на јесен поклања Госпођицу са речима на турском: 

„Bazarin atasi anasi olmaz.
Милици и Ненаду, пријатељима од увек и за увек.“

Турску изреку о новцу Андрић, свакако, није случајно написао у књизи Госпођица. Буквални превод изреке гласи: „Пазар нема ни оца ни мајке“, а у нашој култури најближе су јој пословице: „Јесмо браћа, али нам кесе нису сестре“ и „Љубав за љубав, а сирење за паре“. (Прев. Д. Танасковић) 

Булету

Млађи Андрићев колега Миодраг Булатовић поклонио је писцу четири своје књиге са оригиналним и сликовитим посветама у периоду од 1956. до 1961. године. Tај „enfant terrible“ српске књижевности, како га је према сећањима Вере Стојић, Андрић звао, књигу Ђаволи долазе дао је Андрићу 3. маја 1956. године са посветом: 

„Иву Андрићу, своју прву књигу патње и горке љубави. Никада нећу заборавити, врло поштовани и драги пријатељу, да сам од Вас научио да држим перо у руци, да сте ми Ви били први учитељ и пријатељ.
Миодраг Булатовић.“ 

Књига Вук и звоно штампана је 1958. године, а Булатовић је поклања Андрићу с пролећа 1959. године са речима:

„Песнику људског бола Иви Андрићу, свој жалосни, свој убоги завичај у пламену с много љубави и с осећањем задуженог,
Миодраг Булатовић.“

На јесен исте године Булатовић на својој књизи Црвени петао лети према небу у Београду исписује посвету:

„Исто као и ђаволе што стално пристижу, исто као и вука са звоном, исто топло и топло и јако топло Иву Андрићу.“

На шпанском издању истог романа, 8. новембра 1961. године, дознавши да је Нобелова награда припала Иви Андрићу, Булатовић уписује посвету:

„Са правим узбуђењем а зна се и зашто, великом писцу Иви Андрићу, свог петла (нечитка реч),
Миодраг Булатовић.“ 

Ивану В. Лалићу 

Песник Иван В. Лалић који је и породично и професионално имао додире са Андрићем, поклонио му је више својих песничких збирки са посветом. Андрић је посећивао кућу Лалићевих јер је још од младобосанских револуционарних сарајевских дана био у пријатељским везама са Влајком Лалићем, оцем Ивана Лалића. Иван В. Лалић био је секретар Савеза писаца Југославије у време када је Андрић добио Нобелову награду и путовао је са лауреатом у Стокхолм на доделу награде. Књигу Аргонаути и друге песме Андрић је добио 1961. године од песника са посветом: 

„Песнику Иви Андрићу, ову моју најтишу књигу са поштовањем и од срца,
Иван В. Лалић.“

На омоту књиге, са задње унутрашње стране, Андрић је оловком записао концепт писма који је имао намеру да пошаље Лалићу, наводећи један стих из књиге коју је, очигледно, прочитао:

„Драги Лалићу, обрадовали сте ме пославши ми Вашу нову књигу песама 'Аргонаути и друге песме'. Свако читање ваших стихова за мене је 'свежа свечаност'. Поздравите вашег оца. Још једном захваљујем и желим Вам све најбоље.
Иво Андрић.“ 

На насловној страници књиге поезије Чин остале су песникове речи упућене писцу: 

„За Иву Андрића, овај чин љубави и оданости, искрено,
Иван В. Лалић,
Београд, XI 1963.“ 

Како је Андрић био пажљив читалац сведочи и његова разгледница од 21. јануара 1964. године коју је песнику послао из Херцег Новог, цитирајући, као и у писму које смо навели, стихове из књиге која му је поклоњена:

„Драги друже Лалићу, по овом мору 'уплашеном од снега' шаљем Вам поздраве. Пажљиво сам прочитао ваш Чин који то заслужује. Дивну сте литургију опојали вашем другу.“ 

Андрић очито мисли на „Пролећну литургију за мртвог песника“ посвећену Бранку Миљковићу. 

Стевану, Матији, Серафину

Две књиге своје поезије и један превод Стеван Раичковић је посветио Андрићу са којим је био сусед у Херцег Новом: куће су им се налазиле у Његошевој улици, на раздаљини од стотинак метара. На насловној страници књиге песама Десет љубавних сонета Франческа Петрарке посвећених Лаури које је препевао, он је уписао:

„Драгоме Иви Андрићу коме све ово није страно.
Ваш искрени Стеван Раичковић,
3. јан. 1974, Београд.“ 

Две године раније Андрић је аутору Записа о црном Владимиру и његовој породици поклонио Проклету авлију:

„Бојани, Стеви и Мишку издвојена је ова књига из серије са нарочитом срдачношћу и најбољим жељама њиховог Иве Андрића, 9. Х 1972. год.“

Своју поему Рече ми један чоек Матија Бећковић поклонио је писцу са једноставном посветом:

„Господину Иву Андрићу с поштовањем
Матија Бећковић,
7.11.'70 у Београду.“

Андрић је поклон-књигу читао и на 30. страници оловком обележио стихове:

Мука ли је чоек бити и чојство одржати,
Вико је некакав:
„Да сам знао како је тешко чоек бити,
Не биг се тога подувато!“

Лепу, персонализовану посвету Андрић је написао новинару Животи Живуловићу Серафиму на предлисту Проклете авлије из 1962. године: 

„Другу Серафиму, са анђелским именом, а ђаволским пером.“

Или једној матуранткињи, такође на белини Проклете авлије: 

„Драгани Петронијевић:
Са поруком да све авлије овог света нису проклете.
Иво Андрић 1. VIII 1962.“ 

Геземану

Од знатно мање књига иностраних аутора, издвајамо неке карактеристичне посвете. Најраније датирана посвета је на књизи немачког слависте и великог пријатеља српског народа Герхарда Геземана Der Montenegrische Mensch из 1934. године. Тај добар познавалац нашег менталитета, муж Маге Магазиновић, професорке филозофије (дипломирала је код Бране Петронијевића), новинарке и кореографкиње, који је са српском војском прешао Албанију, у посвети на првој страници пише: 

Herrn Ivo Andrić als eine bescheidene Gegengahe für viele Stunden dichterischen Genusses – vergleiche übrigens Seite 140, Anmerkung. Gerhard Gesemann, Beelgrad, oktober 1935.
(Господину Иви Андрићу, као скромно уздарје за многе часове песничког уживања – уосталом упоредити стр. 140, напомена. Герхард Геземан, Београд, октобра 1935).

А на 140-ој страници књиге о Црногорцима, у поглављу о херојском стиду, у напомени, међу осталим, Геземан вели:

„Ко зна српскохрватски, нека прочита три дела да би ово јасније уочио. 'Коштану', 'Нечисту крв' и неколико приповедака Иве Андрића, најбоље 'Пут Алије Ђерзелеза'“ 

Арагону и Елзи

У јуну 1947. године Андрић, као председник Савеза књижевника Југославије, у Београду дочекује брачни пар, француске левичарске писце, Луја Арагона и Елзу Триоле. Сусрет са њима разочарава га и онеспокојава: француски ригидни комуниста просовјетске орјентације, љут на југословенске власти због критике француске Комунистичке партије, непрекидно прави пакосне примедбе критикујући недовољно истицање руководеће улоге партије у јавности. Њему смета што по градовима нема великих транспарената и бурних заклетви на верност.

Седећи пред хотелом „Мажестик“ његова жена, повлађујући му у свему, ружи Београд за који каже: 

C’est une ville affreuse
(Како ужасан град!).

А Андрић јој пркосно одговара:

А ми га баш волимо.

Упркос тим неслагањима, француски писци поклањају Андрићу своје књиге са посветом. Елза Триоле у своју књигу, компонујући у посвету назив романа Les fantômes armés уписује: 

À Ivo Andrič, pour qu’il fasse conndissance avec „les fantômes armés“, et avec moi-même, Elsa Triolet.
(Иви Андрићу, Да се упозна са наоружаним фантомима и са мном, Елза Триоле.) 

 А њен муж, на предлисту своје књиге L’homme communiste уписује речи: 

À Ivo Andritch, ce roman historique avec timidité, Aragon.
(Иви Андрићу, овај историјски роман, скромно, Арагон)

 Др Келвину

За време боравка у Шведској 1961. године, поводом доделе Нобелове награде, Андрић je студентима на Универзитету у Упсали, у камерној и пријатељској атмосфери, говорио о своме начину рада и посведочио да је, припремајући приповетку „Прича о соли“ прочитао шест-седам књига о соли, од којих је једна била средњошколски уџбеник из хемије. Можда је о томе понешто рекао и америчком научнику Мелвину Калвину, тадашњем добитнику Нобелове награде за хемију, који му је поклонио часопис Chemical Evolution са својим текстом: Extraterrestrial life: Some organic constituents of meteorites and their signifikance for possible extraterrestrial biological evolution. (Ванземаљски живот: Неки органски састојци метеорита и њихов значај за могућу ванземаљску биолошку еволуцију“) 

На насловној страници часописа стоји убележена Калвинова посвета: 

For dr. Ivo Andrić in remembrance of our pleasant meeting in Stocholm and the hope that he might find something of interst in it – particulary in the last pages. Melvin Calvin.

(За доктора Иву Андрића, сећајући се наших пријатних сусрета у Стокхолму и са надом да би овде могао наћи нешто занимљиво, нарочито на неколико последњих страница)

Још је много књига са посветом у Андрићевој библиотеци, а сигурно је да их има и са Андрићевом посветом у приватним библиотекама његових пријатеља, колега, познаника до којих ми нисмо успели да дођемо. Посвете које је Андрић добијао, као и оне које је сâм упућивао, сведоче на непосредан начин о једном прошлом времену, о различитим односима које је наш писац са људима градио, као и о гласовима оних личности које су у томе времену живеле. У њима, не само да се у једној тачки сусреће полифонија односа више генерација, већ, на известан начин, и слика у малом целог једног столећа.