Позориште за крај света: Дивљи апсурд као таблета за смирење

До ковида смо дошли на тржници живих животиња у кинеском Вухану, до рата у Украјини на тржишту повампирених идеологија. 

Без ковида смо могли, али без рата не. То би био песимистичан поглед на тренутну ситуацију.

Без рата смо могли, али без ковида не. То би, напротив, био оптимизам; ко га не препозна као таквог, изгубио је способност за пребирање реалних опција.

Између та два пола, страшног песимизма и горег оптимизма, стисло се човечанство као губитничка врста.

Тектонски друштвени моменти су идеална прилика за добар театар. Али праве пропасти не дискриминишу. Због тога је ово време погодно и за добре представе које глуме да су лоше, за лоше које се претварају да су добре, за патриотско позориште из ког се излази ходом паралитичара, за катарзично-херојско које шири акутни вирус тупости, за активистичко-прогресивно које блокира отпор публике док јој се, као плахом коњу, стављају наочњаци.

Осим празног гледалишта, нема те пропасти која може наудити институцији позоришта. Јонатан Мизе је дошао јако близу, али у коначници је и он само створио ефектну представу унутра за продужавање агоније споља.

Лолита и Зардоз, револуционари и канибали

Тешко је описати о чему се ради у представи „Велики корални гребен и повратак Француске револуције". Након што се тако смислено успостави веза између гребена и револуције као ridge-back-dog еволуције, следи још неколико поднаслова који компликују почетну јасноћу. На пример, по хронолошком реду: „Освета мртвих корала: Корални витезови поново јашу"; „Џин у шлафроку од гвоздене рудаче"; „Сен Жист: 'Доста је било игре, већ смо довољно искрварили'"; „Капе доле Боровницо, Термидору одрезали уши". „Уби ме прејаки цитат: Сутлијаш од Mad Maxa".

Комад под горњим називом је други део, дакле наставак представе која је настала и први пут изведена на сцени театра у Дортмунду 2020. Тај први део се звао „Борбена Лолита: Еволуција је Шеф (у кухињи)". Иза главног наслова је такође био уметнут низ поднаслова за све који су пропустили да успоставе везу између Лолите на тенку и Шона Конерија/Зардоза на коњу: „Лолита штрика, Зардоз лети опет"; „Надошла Л.О.Л.И.Т.А родила трећу бебу"; „Варварско племе Лолита открило уметност"; „Докторку Рудачу Лолиту оплодио професор Зардоз Лолита".

Сад се наравно поставља питање, који је то тип позоришта? Шта је „то"? Тако ново није. Његови родоначелници су аутори театра апсурда, Алфред Жари, Антонин Арто, Жан Кокто, у развијеној форми Ежен Јонеско и Самјуел Бекет, генерално надреализам као тата нееуклидског простора у уметностима.

У бившој Југославији, „то" је био Љубиша Ристић, односно позориште тог типа, кад се пусти коњ на сцену, а мисли једнорог на девицу.

Сигурно да театар апсурда није могао да изумре са својим родоначелницима, следбеницима и верујућим позоришним народом. Био је преатрактиван, чак и за лепи леш. Некако је морао даље, али је било питање како. Старо се игра без прекида, али у поређењу са савременим тренутком увек изгледа као романтична сцена испод пуног месеца. Класични представници сценског апсурдистана добили су ауру елегичне питомине, што сигурно није било у њиховој намери! Апсурд је престао да буде порок, постао је естетска вежба порока.

Авангарда се истањила. У последици, отворило се ново радно место за дивљи апсурд последњег дана, и на тај конкурс се јавио Јонатан Мизе. Његово позориште је безобразно, хаотично, дрско, криминално некоректно, неуротично и разорно какофонично. Два дана ми је требало да искурирам тинитус после другог дела, само један дан после првог прошле године. Мизе је очито све бољи.

Дилема међутим остаје: да ли сви ти придеви који описују нови театар апсурда долазе из уметности или из живота? Да ли Јонатан Мизе смишља провокације, или само преноси колективно несвесно? У интервјуима аутор тврди да је он само гласноговорник реалности, да кроз њега проговара „оно", то јест глас и карактер актуелног времена, како је Мишел Фуко звао централне дискурсе једног друштва.

Мизе, по властитом сведочењу, не ради богзна шта, само преноси што је чуо у кулоарима колективно несвесног. Он свој фројдијански „ид" (оно) ставља на располагање тиме што допушта да га као медијум користи Фукоово „оно". Друштвено „оно" актуелно односи победу над личним „оно". То се догађа у оним историјским епизодама кад је друштво луђе од појединца.

Аутори као Мизе би по томе били само резонантна кутија реалног усијања около сцене, не на сцени. Не свиђа вам се позориште? Жалите се животу.

Хајл Хитлер, па пред суд (савременика)

Црвена нит у „Великом коралном гребену" је - Хитлер. Хитлер и немачки нацизам. Поступак у коме се од масе прави нацистичка елита и од политичке елите нацистичка маса.

Било би погрешно употребити фразу типа „аутор упозорава на последице ауторитарне свести"; „аутор прати рађање нацизма из змијског јајета"; „аутор сматра да Немци као нација још нису погледали у дубине властите душе". Све то би било и тачно и небитно.

Многи немачки аутори су упозоравали шта се све рађа кад масе то желе, а не знају да кажу, јер имају једну главу, али много уста. Многи су, као Ингмар Бергман, Боб Фос или Лукино Висконти показали боље од сваког теоретичара ко је снео змијско јаје. Немци су се итекако удубили у властиту душу, резултати такве интроспекције су бројни, између осталог у делима теоретичара културе Клауса Тевелајта. Све поуздано, веродостојно, а старо. Иако скоро консензуално, не брани друштво од неког новог сумрака, не нужно немачког.

Ништа то Мизеа не занима, а најмање од свега тачне ствари. Он је по властитом признању и туђој процени анархиста, а анархисти не знају шта би почели са истином, осим да је употребљавају као тољагу. 

У то име Мизе сам глуми у својим представама, где и физички доминира као турет-мајстор церемонијала и хорског певања. Његов карактер, приватни и сценски, далеко је од циничног опортунисте кога игра Master of Ceremonies Џоел Греј у „Кабареу" Боба Фоса. За разлику од њега, Мизе глуми особу која глуми особу која ништа не разуме, зато што је разумевање луксуз од ког се пада у депресију.

„Не верујем у историју, зато што мислим да све што је исправно, нема историју", каже Мизе у једном интервјуу. Изврсно речено, али манипулисано. У оригиналу реченица гласи „не верујем у историју уметности, зато што мислим да све што је исправно, нема историју". Разлог за цензуру с моје стране је једноставан, јер кад се избаци уметност, та изјава постаје перфектан мото за сваку анархистичку заставу и представу. У варијантама - не верујем у (политичку) историју, јер је побила више људи него природне катастрофе. Не верујем у (економску) историју, јер је покрала више него што је могла, удавила се дабогда. Не верујем у историју (религије), јер је неверничка. Не верујем у историју (философије), јер су оба актера, Биће и Битак покварени до сржи, у најмању руку педофили и убице за изнајмљивање.

Мизеа занимају Немци и само Немци, донекле Французи, зато што су нација која је подигла француску револуцију, терор и крв прогласила политичким програмом и успут изнедрила појам нације као такве. Крваве.

Пруси које су кондиционисали Руси

Сви Мизеови глумци у „Великом коралном гребену" су Немци, и то махом Пруси. Максимилијан Брауер је рођен у Источном Берлину. Уве Шмидер у Бауцену, такође DDR, где је прво прошао тренинг за возача багера, да би му Партија тек после допустила да упише глуму. Једина глумица и најмлађи члан ансамбла, Лилит Штангенберг је из Западног Берлина, али из Кројцберга, његовог некад најсиромашнијег и најзапуштенијег дела уз Зид, код Прелаза 'Чарли'. Све троје су „Касторфовци", омиљени глумци Франка Касторфа, и он из Источног Берлина.

Сам Мизе није с те стране, чак није био ни Немац. Рођен је у Токију 1970, од маме Немице и оца Велшанина. Јапански му је био „матерњи", док је немачки учио касније као страни језик, и од свега је разумео само „Хитлер". Од тог сазнања се разболео, па иако у свом делу меша различите утицаје из популарне културе и Витгенштајнових језичких игри, заувек је остао заробљеник гриже савести у колективно немачко име. И он је радио с Касторфом, најпознатија је његова сценoграфија за „Кокаин" (2004).

Једино Бернард Шиц, из Леверкузена на западу, испада из те мустре пруске глумачке трупе која путује по немачком говорном подручју, са Касторфом у срцу и пртљагу, у зорној демонстрацији источнонемачки кондиционисаног хабитуса, као перфектно подла руска освета за Други светски рат.    

„Deutschland, Deutschland, ha-ha-ha-ha-ha", препевава трупа познати шлагер „Moskau, Moskau, ho-ho-ho-ho-ho" из 1979. Уз то се Мизе и компанија три сата шетају на сцени у распареним нацистичким униформама, свако мало салутирају „Хајл Хитлер", док Мизе диригује нацистичку партијску химну Хорста Весела, или изводи репертоар Рамштајна катарзично као Рихарда Вагнера.  

Успут пенетрирају Лолиту/Лилит са француском револуционарном заставом, док не породи нацистичку заставу.

Је ли то страшно? Је ли смешно? Је ли то исправно?

Ко ће први до Лолите?

Како коме. Чињеница је да је против Мизеа до сада четири пута подизана кривична пријава због употребе нацистичких симбола и поздрава. „Хајл Хитлер", то у Немачкој и Аустрији није багатела, закон не прави превише разлике између позоришта и политичког митинга. Није то „За дом спремни" у Хрватској, па да зависи од контекста!

Сва четири пута суд је пресудио у корист аутора, уз образложење да је то што Мизе изводи очигледна пародија, а не величање нацизма, да су гледаоци знали шта их очекује и не могу сад, кад су се нагледали, да траже заштиту од опсцених садржаја.

Остаје проблем Лолите коју свако може како му се прохте. Мизе је опседнут малолетним цурицама тек пропупелог секса. Не само што оба дела његове представе евоцирају Набоковљев скандал роман „Лолита" из 1955, не само да су сви извођачи проглашени члановима германског варварског племена Лолита, већ он тај мотив тражи и у другим формама.

Споменута сарадња са Касторфом односи се на још један скандал роман, „Кокаин" (1922) италијанског аутора Питигрила о малолетној секс-машини „Мадалени". Мизе је направио сценографију за „Кокаин" у виду огромног нацистичког гвозденог крста. Квака је била у томе да се сценографија из публике није видела као Хитлерово одликовање, већ само као невини систем рампи и степеница. Док су се из гледалишта пратили sex & drugs као узроци моралног посрнућа протагониста, Питигрилови ликови су у ствари, сакривено од публике, пропадали политички, на идеолошком носачу нацизма.

Нацизам, укратко, остаје Мизеова негативна фасцинација број један. Набоковска педофилија брзо бледи у „Великом коралном гребену", јер је чак и највећим моралистима јасно да је „Лолита" ту само симбол за неискварени почетак културе, велика и чиста мајка која после неке врсте невољне сексуалне иницијације рађа хероје и злочинце, како када. „Чиста девица" спремна за учење и грабеж једна је од примордијалних слика Карла Густава Јунга, одсјај далеких митских слика о којима је осамдесетих писао и српски јунговац Војин Матић.

Поента: Лолита се Мизеу опрашта, Хитлер не. Шта је његова намера кад Немце и Аустријанце три сата мучи оптужницом да су били нацисти, да јесу и да ће увек бити?

Уметнички правац: Неуротични реализам

Из свега до сада изреченог могло се помислити да је Јонатан Мизе неки споредни карактер, ирелевантни чудак извучен из чарапе за потребе овог текста. Није, признати је ликовни уметник са четири галеристе (Њујорк, Беч, Антверпен и Дизелдорф), низом самосталних изложби и откупљеним делима у музејима широм света и приватним збиркама. Нека рангирања, као на пример немачки часопис за економију и финансије „Capital", стављају га на листу сто најважнијих националних уметника.   

Рођен као „Јапанац", он је тек постепено учио да буде Немац, зато се згрануо кад је први пут чуо за Хитера. Све је око Мизеа конфликтно, чак и презиме, „Meese" у оригиналу. Како се то изговара, до данас фали општи консензус. Тата је Велшанин, односно Британац, па би то било „Мис". Али „mies" = фонетско „миз/мис", на немачком значи лош, подао, покварен, битанга, па је то некакав гротескни nomen-omen који се избегава. Прочитано на немачком, „Meese" постаје фонетско „Мезе", односно босанско мēзе, како на пример Руси зову Јонатана. Већина онда оптира за „Мизе" јер је најближе енглеском, то јест туђем, што олакшава симболичку деложацију аутора из немачке културе.

Мизе је студирао на Академији за ликовне уметности у Хамбургу, али као и сваки поштени анархиста, није завршио факултет. Рано је изградио осебујни стил претрпаног Баскијата у all-over дизајну Џексона Полока, те с великом енергијом кренуо у форсирање немачке историје. Старије преко нордијских митова, новије преко, погодили сте, Хитлера.  

Пробој је стигао са филмом „Сунчана алеја" (1999), чија прича прати одрастање два пријатеља у Источном Берлину седамдесетих. Мизе  је позван да направи једну сценографску инсталацију, а она се редитељу Леандеру Хаусману тако допала, да је за аутора дописао у сценарију малу улогу лудог уметника, коју је Мизе, да не изневери очекивања, с лакоћом одиграо.         

Од тада, Мизе је проширио свој портфолио. Он је сликар, вајар, аутор инсталација (инсталатер такође?), извођач перформанса, певач, хориста, видео-уметник, сценариста, позоришни редитељ и глумац; ренесансни геније са псовком на уснама. Његове слике висе, или се простиру у низу галерија и музеја, на пример у Паризу (Жорж Помпиду), Берлину (испред Старе националне галерије), Генту (Стеделијк), Франкфурту (Штедел), Бону (Музеј савремене уметности), Бечу (Албертина Модерн), Лондону (Сачи), Торонту (Онтарио Галерија) и Њујорку (Збирка Hall).

Како у ономе што Мизе ради има натпросечно много живота, снаге и енергије, учињено је више покушаја да се он интегрише у погон високе немачке културе. Последњи пут пре шест година кад су га Бајротске летње игре Рихарда Вагнера ангажовале као редитеља, сценаристу и костимографа за „Парсифала". Отпуштен је годину пре премијере, службено због немогућности финансирања дизајна Валхале, неслужбено као освета за изјаве да је у Бајроту „последња јака представа био Хитлер, од онда ништа, боранија".

Нема одмора док траје обнова

Јонатан Мизе делује из унутрашње потребе да тресе све око себе. Ништа посебно, то ради сваки анархо-уметник. У принципу то ради и свака уметност, висока или ниска. Специфично у његовом случају је међутим агресивни фокус на нацистичку прошлост немачке нације. То није прошлост, каже Мизе. А ако и јесте, по њему је небитно, јер тај мотив мора да гори у националној свести.

У својим делима, позоришним и ликовним, Мизе увек обрађује један властити силогизам. Премиса 1: Хитлер је рођен из немачке мегаломаније. Премиса 2: Хитлер је нестао, али је немачка мегаломанија остала. Conclusio: Немачка мегаломанија тражи новог вођу.

Делује натегнуто. Али - можда овог пута није ни потребан вођа, поготово не тог криминалног калибра? Можда је овог пута довољна сама мегаломанија по себи, која ће се хранити директно из народне митске и националне политичке историје, где би вође биле измењиве и нижег ранга од прокламованих циљева? То већ није тако натегнуто, савремена демократија има тај потенцијал у себи, она није невина. Можда је овог пута немачки дух нашао начина да заобиђе концепт злочиначке личности на врху, а свеједно удовољи неким блажим тачкама своје мегаломаније? Рецимо својој жељи да уређује по Балкану, међу тамошњим племенима?

Данашња Немачка неће постати „нацистичка", било-прошло. Али, у комбинацији са Балтиком, Пољском и сутра Украјином у ЕУ, плус, успут, малом Хрватском на југу, кад одатле крене регионални притисак за превредновање историје Другог светског рата, за подизање толеранције према политичким, не више расним циљевима националсоцијализма, онда ствар постаје изгледнија.     

Све то Мизе обрађује у својим представама. Осим ово с Балканом, јер није сигурно да он зна где је то, што би требало да се промени ако га Битеф позове у госте идуће године.

И констатацију да Мизе „обрађује" нешто у својим делима треба појаснити. Он, по властитим изјавама не обрађује ништа, само преноси невербалне импетусе које добија из тамних вијалета прошлости и садашњости. Он је медијум за мешовитим столом духова и савременика. Будућност се у његовим делима тресе у грозници и вапи за новом Лолитом да с њом нешто породи, нешто мање крваво и криминално.

Мизе је гласноговорник за друштвено поље. Онако као што су три луде сестре у Шекспировом „Магбету" гласноговорнице шумског поља.

На бечкој премијери прошле седмице се гласно протестовало, поготово на песму Хорста Весела. Ко је налетео, налетео. И букачи су наиме били део представе.