„Врелина 2“, роман с лицима Ал Паћина и Роберта де Нира: Наставак филма другим средствима

То је једно од заправо вечних естетских и естетичких питања: Колико су наши приватни уметнички канони генерацијски условљени? Да ли су нам најдраже књиге, филмови и музички албуми они које смо читали, гледали и слушали у кључним, како се то каже, формативним годинама? И може ли се перцепција уметности уопште озбиљно разматрати ако се тај фактор не узме у обзир?

Кад год бих, чини ми се, набрајао десет-петнаест својих омиљених филмова, на том списку би се увек нашло места за „Врелину" Мајкла Мена. Гледао сам тај филм најмање пет или шест пута, а прво гледање ми је са свим својим околностима остало неповратно урезано у меморију. Била је 1996. година, непосредно након рата, а филм сам гледао са сестром, у сарајевском Кину „Босна", оном истом што је предратно опевано у песми Забрањеног пушења кад се још звало Кино „Први мај". Била је нека матинеја, чини ми се од 11.30, а у дворани свеукупно није било више од десет људи. И памтим како нас је филм увукао у себе и како је биоскопски мрак деловао хипнотично да је излазак у сунчан и спарни сарајевски дан деловао као прелазак у неки други свет.

Криминалистички филм у којем нема црно-беле поделе на добре и лоше момке, криминалистички филм у којем се готово подједнако идентификујеш са шефом банде и шефом полиције, двојцем најбољих непријатеља, где је од почетка јасно да ће један морати убити другога, а њих двојицу играју глумци које у том тренутку не можемо ни замислити, а да се не сетимо, да је један глумио младог Вита Корлеонеа, а други његовог сина Мајкла, криминалистички филм у којем су сви протагонисти, чак и они сасвим епизодни, пунокрвни, реалистични и памтљиви.

Постхумни наставак

И мада су акционе сцене и узбудљиве и величанствено уверљиво снимљене, врхунци филма су практично камерни: први разговор Нила (Роберт Де Ниро) и Иди (Ејми Бренеман), ситуација у којој Шарлин (Ешли Џад) једним покретом руке даје Крису (Вал Килмер) до знања да му је полиција спремила замку и, наравно, као срце филма: сусрет и разговор Нила и Винсента (Ал Паћино), где два човека који се први пут сусрећу разговарају не као странци у возу, него као браћа по оружју којима је судбина одредила да се нађу на супротним странама.

На крају „Врелине", главни јунак је мртав. То је по правилу знак да тај филм неће имати наставак, колико год успешан да буде. Додуше, пре четири-пет година, светским медијима се проширила прича да Ридли Скот снима наставак „Гладијатора", а да сценарио за „Гладијатора 2" пише нико други до - Ник Кејв. За тај посао га је кастинговао Расел Кроу, који у „Гладијатору" игра насловну улогу, Кејвов земљак који је знао да се овом филм јако допао.

Анегдота каже да је Кроу позвао Кејва телефоном и рекао му како, ето, он и Скот планирају наставак „Гладијатора" и занима их да ли би он радио на сценарију. Кејв се збунио и питао Кроуа, да ли је идеја да у наставку он поново игра истог лика. Након што је Кроу потврдио, Кејв му је рекао: „Исправи ме ако грешим, али колико се ја сећам - твој лик на крају филма умре". Кроу је дубоко удахнуо и рекао нешто што би се могло превести са: „Јебига". Било како било, Кејв је свакако био идеалан избор за сценарио који не треба да следи никакву унапред одређену логику. Он је замислио да се „Гладијатор 2" дешава у  - загробном свету?!

Пре и после

Мајкл Мен, срећом, није имао намеру да у роману „Врелина 2" (објављеном 27 година након филма, 9. августа 2022, издавач „Вилијам Мороу"; 480 страница) бежи од жанровских конвенција и овог света. Није, међутим, такође желео да у књижевном наставку кинематографског остварења уопште не буде Нила Меколија. Стога је „Врелина 2", филмским језиком говорећи, истовремено и приквел и секвил оригиналне „Врелине". У том смислу подсећа на „Кума 2", већ помињани филм који је пре „Врелине" спојио Де Нира и Паћина.

Радња филма збивала се у години у којој је филм премијерно приказан: 1995, дакле. Она је врло вешто и врло концизно препричана у кратком прологу „Врелине 2". У том смислу је могуће, макар теоретски, читати и волети „Врелину 2" чак и за оне који филм нису гледали, мада је тешко замислити зашто филм не би погледали.

Многи читаоци ће сигурно пре читања „Врелине 2", поново погледати филм да се присете ликова. Онима, међутим, који филм добро памте, пролог ће одлично послужити и као подсећање и као својеврсна демонстрација списатељске силе, вештине да се на јако малом простору преприча подугачак филм, а да то истовремено савршено функционише као пролог романа који је наставак филма.

У првом делу „Врелине 2" одмах након пролога, као да гледамо непосредни наставак филма. Као да је „Врелина" била прва епизода телевизијске серије, па се радња хронолошки директно наставља за последње сцене.

Враћамо се, дакле, у ноћ Меколијеве смрти и пратимо наставак полицијске истраге за Крисом Шихерлисом (у филму га глуми Вал Килмер), јединим преживелим чланом Меколијеве „екипе". Пратимо такође и наставак Шихерлисовог бега.  Пошто је у филму био привилеговани Меколијев „сајдкик", логично је да у наставку Крис преузме „прву виолину".

Не би овај роман, међутим, био толико добар да је фокусиран искључиво на Криса. Јер кад се радња врати на 1988. годину, пратимо паралелно упознавање и почетак романсе Криса и Шарлин, као и две велике акције Меколијеве банде, акције кроз које се заправо први пут преплићу животи Винсента Хане и Нила Меколија, а да ни они у то време нису ни свесни тога.

Подсвесни кастинг

Не желим овде да „спојлујем" заплет, али вреди рећи да Мен (уз помоћ Мег Гардинер) креира још једног раскошно одвратног негативца који ће и Меколију и Хани бити непријатељ. Две деонице романа смештене у 1988. годину нам појашњавају зашто је Нил из филма такав какав јесте, зашто више воли да буде сâм и зашто за њега самоћа не значи усамљеност. Такође, помажу нам да се јаче вежемо за Криса кога пратимо и у деоницама које се догађају од 1996. до 2000, од Парагваја преко Лос Анђелеса до Сингапура. У Лос Анђелесу 2000. ту је поново и Винсент Хана.

Фан „Врелине" читајући „Врелину 2" има необично духовно искуство: Криса замишља у лику Вала Килмера, Шарлин у лику Ешли Џад, Меколија у лику Роберта Де Нира, Винсента Хану у лику Ала Паћина и тако даље, међутим, у „Врелини 2" се појављају важни и сјајно карактерисани ликови којих у филму нема, па их читалац најпре замишља како се књижевни ликови и иначе замишљају, без врло директног „оваплоћења" у конкретну стварну особу, али онда се, у сусрету са ликовима које нужно замишља као конкретне глумце, у подсвести почне понашати као кастинг менаџер па Ану Лију стане замишљати као, рецимо, Гуан Сјаотонг, док као Отиса Вардела може да замисли, примера ради, Стивена Дорфа.

Кад смо код кастинга, занимљиво је да је Мен одабрао управо Мег Гардинер као коаутора, односно коауторку. Макар код нас, колико ми је познато, досад уопште није превођена, Мег Гардинер спада међу боље жанровске писце који су се у Америци појавили у последњих двадесетак година. Мада имају помало „штреберску" структуру, у њеним романима има стилске вештине каква није карактеристична за пуке „крими-занатлије". Она је такође доказано вешта у стварању осебујених женских ликова, тако да се може рећи да је у том смислу „проширила подручје борбе" у односу на „Врелину". Комплексних женских ликова овде је дефинитивно више него у филму, а и јунакињама које смо из филма знали, попут Шарлин, додати су нови карактерни валери.

Екранизација

У последње време - и глобално и локално - скоро да је постало мода да се филмски режисери окушају као романсијери. Горан Марковић је, примера ради, написао „Београдски трио", роман о Лоренсу Дарелу, кад му се из разлога компликоване и скупе продукције изјаловила идеја о филму или серији по сличном предлошку. Квентин Тарантино је најпре снимио филм „Било једном у Холивуду" да би после објавио истоимени роман који нипошто није пуко текстуализовање филма, него је шира и слојевитија проза. А већ деценијама се свакако кад год се појави узбудљив роман призива његова екранизација.

Шта ће у том смислу бити са оваквим романом који потписује врхунски режисер? Мајкл Мен не крије да је намерио да сними филм „Врелина 2". Инсистира на томе да овај роман види као филм, а не као серију. Иако је књига опширна и покрива пуно догађаја кроз јако дуг временски период, Мен нема дилема: „Врелина 2" може бити само филм.

Постоје често кафанске и кулоарске расправе да ли је некад филм бољи од књиге на којој је базиран или је књига нужно боља. И мада се овде може наслућивати да је Мен писао роман унапред размишљајући о филмовању, већ се може рећи: ако филм буде бољи од романа, добићемо још једно ремек-дело. Наставци по квалитету тешко могу да се мере са првим филмом, оним чији је успех заправо и генерисао наставак. Више пута наведени „Кум 2" више је изузетак који потврђује правило. „Врелина 2" могла би можда бити још један изузетак.

И још једну ствар ваља рећи. Ко год је пре четврт века погледао „Врелину" тешко да је могао помислити да ту има простора и материјала за наставак. Посве је супротан утисак након читања „Врелине 2". На два-три места се наставак практично призива. Као што неки људи праве куће с равним кровом јер већ унапред планирају надзидавање, тако на крају „Врелине 2" имамо приповедне гране малтене припремљене за калемљење, за наставак приче кроз „Врелину 3". Било како било, ако је буде, неће се чекати четврт века, него много краће.