Жене из затвора "Србија": Робијашница у Варшави у којој су биле заточене Роза Луксембург и Ирена Сендлерова

„У ноћи између 3. и 4 новембра 1942. године Гестапо је ушао у нашу кућу. Прво су пресекли телефонску жицу, затим су рекли да сви: отац, мајка, брат и ја дигнемо руке у вис. Отац, који је био срчани болесник се онесвестио, ми смо му ставили јастук под главу. Један од полицајаца Крајгер истргао је јастук испод очеве главе, шутнуо га и рекао: 'Неће му више требати'. Сви смо ухапшени исте вечери. Све су нас раздвојили. Мене су затворили у 'Србију'".

Ово је део сведочења Стефаније Блонске пред Комисијом за истраживање немачких злочина у Пољској. Стефанија је ухапшена као чланица организације „Слобода, једнакост, независност" и била је једна од ретких политичких затвореница која је преживела. Чланови њене породице нису.

Ту где се у Варшави, у Улици Јана Павела, некад налазио затвор „Србија", данас је само бетонска табла као знак сећања на хиљаде пољских патриоткиња које су током Другог светског рата овде изгубиле живот. Некадашња двоспратница правоугаоног облика звана „Србија" била је женски затвор у склопу већег затворског комплекса „Павјак" у коме су, као политички затвореници, робијали мушкарци. У „Србији" су биле заточене жене.

Око 65.000 затвореника, углавном Пољака, прошло је током Другог светског рата кроз овај затворски комплекс. Око 32.000 је стрељано, док је 23.000 даље транспортовано у нацистичке логоре.

Али како се уопште догодило да један нацистички затвор добије име „Србија"? Било је то много пре Другог светског рата. Овај затвор име „Србија" добио је још у 19. веку. 

Србија и Пољска иза Руско-турског рата

Каролина Херман, докторанд на Универзитету у Варшави, за Око магазин каже да је зграда изграђена 1835. године као женски затвор. А име „Србија", затвор је понео нешто касније.

„Током Руско-турског рата који је трајао од 1877. до 1878. године, затвор је претворен у војну болницу. Пољска тада није имала државу. Још 1795. године била је подељена између Аустрије, Пруске и Руског царства. Пољаке је тада фасцинирала српска борба за слободу, па су овај рат називали Српски рат. Тако је и зграда добила име 'Србија'. Касније је од војне болнице постала женски затвор, али име 'Србија' је остало", објашњава Каролина Херман за Око магазин. После Руско-турског рата Србија је, на Берлинском конгресу 1878. године, коначно добила независност.

Иако је рат између Русије и Османског царства вођен широм Балкана и на Кавказу, историчар Милош Војиновић потврђује да је чињеница да је Србија, мали аутономни део Османског царства, повео борбу против Турске још 1876. године а Руско царство се у рат укључило годину дана касније, био разлог за Пољску фасцинираност Србијом. По Српском рату, и затвор у Варшави је понео име „Србија".

У то време, Пољаци су, као католици, били између православног Русије и протестантске Пруске, и били изложени снажним асимилаторским тенденцијама чему су пружали снажан отпор, подсећа Војиновић. „Варшава је била део Руског царства, а овај затвор, као и остали затвори у Пољској, тада су се зато углавном пунили политичким затвореницима."

Пољска оног доба била је као из романа Лутка (или Лалка, на пољском) чувеног писца Болеслава Пруса. Пољаци, који тада нису имали државу, борили су се на обе стране, и на истоку и на западу, а многи су, попут лика из романа Станислава Вокулског, преживљавали тако што су руске војнике снабдевали храном.

„Почетком 1878. године, кад се политички свет занимао за Санстефански мир, избор новог папе и могућност новог рата у Европи, варшавски су се трговци, као и интелигенција из краковског предграђа, не мање живо занимали за будућност радње с галантеријском робом  'Вокулски'", пише Болеслав Прус, који је и сам, још као шеснаестогодишњак, био учесник пољског устанка 1863. против царске Русије.

У роману Прус описује Варшаву у години после Берлинског конгреса, али и 15 година после устанка из 1863. године. У њему се види како поражено пољско племство пропада, упада у дугове, а из њих покушава да се извуче тако што предлаже смањење плата радницима.

Било је то време у коме се крајеви око Висле русификују, док се познањске и галицијске области германизују, али и време када се рађају социјалистичке идеје. Такве су биле идеје и једне од затвореница затвора „Србија" - Розе Луксембург. Она је сматрала да отпор Руском царству треба пружити тако што се треба супротставити империјализму као последњем стадијуму капитализма.

Роза Луксембург у „Србији"

Роза Луксембург је рођена у Пољској  5.  марта 1871. године у граду Замошћу на југоистоку данашње Пољске, која је у то време била део царске Русије. Средњу школу завршила је у Варшави и врло рано постала политички активна у пољским левичарским организацијама. Зато је 1889. године, да би избегла хапшење, побегла у Швајцарску, где је завршила факултет и докторирала у Цириху 1897. године.

Пре тога, 1893. године, основала је политичку странку: Социјалдемократију Краљевине Пољске, која је 1900. преименована у Социјалдемократију Краљевине Пољске и Литваније.  Негде у то време преселила се у Немачку, бавила се и новинарством, издаваштвом и залагала се за социјалдемократске идеје на партијским и радничким конгресима. За себе је увек говорила да је Пољакиња, па је, након што је у 1905. године избила Прва руска револуција, одлучила да се врати у Пољску.

У Варшаву је Роза Луксембург стигла крајем 1905. године с лажним именом Ана и са лажним пасошем. Међутим, већ 4. марта 1906. године, уочи њеног 35. рођендана, ухапшена је и смештена у затвор „Србија".

Из њених писама тадашњем саборцу Карлу Кауцком (са којим се касније сукобила око управљања партијом) може се стећи утисак како је изгледао затвор „Србија".

Како она каже, у ћелијама предвиђеним за самице било је смештено и по 30 жена, због чега се спавало на смену. У њеној ћелији је било двоструко мање жена и оне су спавале на дрвеним даскама, поређане као сардине. „Скоро као у рају", каже, „у поређењу са другим затвореницама."

Роза Луксембург каже и су њене цимерке углавном биле политичке затворенице. „У то време у 'Србији' су биле две врсте политичких затвореница", каже историчар Милош Војиновић. Прве су изазивале режим царства са националних линија, а са друге стране су биле оне које су царство оспоравале верујући у социјалистичку будућност. Роза Луксембург је била у овој другој групи.

„Али сама чињеница да затворенице могу да шетају, да пишу писма и да пронађу начин да напусте затвор, што је Роза Луксембург врло брзо и учинила (још исте 1906. године) показује да ту услови нису били онакви, какви ће бити касније у време нацистичке Немачке", каже Војиновић.  

Из „Србије" је Роза Луксембург изашла. Тринаест година касније, током левичарске јануарске побуне у Берлину, 15. јануара 1919. Розу Луксембург и њеног саборца Карла Либкнехта ухапсили су припадници фрајкора и убили их. Розу Луксембург су на смрт испребијали кундацима, сломили јој лобању и бацили у реку.

Нацистички затвор 

После Првог светског рата Пољска је 1918. године добила државу. Али је ипак брзо поново постала предмет руско-немачких интереса. Првог септембра 1939. нацистичка Немачка напала је Пољску, чиме је почео Други светски рат. После само две недеље, 17. септембра почела је и совјетска инвазија и окупација источног дела пољске територије. Гестапо је већ 2. октобра почео да пуни ћелије „Павјака" и „Србије".

Прво погубљење у том затвору десило се већ 3. новембра 1939. године. Две жене, затворенице „Србије", Еугенија Володарц и Елжбијета Захорска, ухапшене су и стрељане због цепања немачког пропагандног плаката.

„Када је нацистичка Немачка окупирала Пољску и затим кренула у марш на исток, Пољска је постала централна тачка у плану чишћења источне Европе од свих непожељних", подсећа Војиновић. „Изграђена је мрежа затвора кроз коју су непожељни пролазили на путу до крајњег одредишта - логора смрти. У тој мрежи, 'Србија', затвор у Варшави, била је само једна станица на том путу. Људи који су се касније сећали 'Србије' су наглашавали да је постојала разлика између услова у њој и у нацистичким логорима."  

О тој разлици пише и пољски писац Тадеуш Боровски. Он је ухапшен 1942. године, заједно са својом вереницом Маријом, и завршио је у Аушвицу. У књизи Опроштај с Маријом, која је заправо хроника страдања у овом нацистичком логору, Боровски покушава Пољацима да дочара како је Аушвиц изгледао.

„Замислите туробни 'Павјак', додајте му и 'Србију', па помножите све то са 28 и добићете Аушвиц. Онда све то заокружите троструким редом бодљикаве жице и дебелим бетонским зидом. Посадите ту неколико анемичних стабала и закључајте унутра 15.000 људи који преживљавају најстрашније страхоте. И сада ходају носећи испресоване панталоне и љуљајући се с једне на другу страну", пише Боровски. 

Судбина Ирене Сендлерове

У затвору „Србија" била је и Ирена Сендлерова, која је радећи као медицинска сестра у периоду од 1942. до 1943. године успела из варшавског гета да прокријумчараи и сигурне смрти спаси 2.500 јеврејске деце.

Ирена Сендлерова, рођена Кшижановска, рођена је 1910. у Отвоцку код Варшаве. Њен отац, Станислав Кшижановски био је члан Пољске социјалистичке партије, учествовао је илегалним акцијама током револуције 1905. године и као лекар лечио углавном сиромашне Јевреје, којима су други лекари одбијали да помогну. Умро је од тифуса током епидемије 1917, заражен од пацијената које је збрињавао. Након његове смрти, представници јеврејске заједнице понудили су његовој супрузи помоћ у школовању ћерке Ирене. Ирена је на Варшавском универзитету студирала пољску књижевност, а очевим трагом, придружила се Пољској социјалистичкој партији и бунила се против дискриминације Јевреја који су започели у Варшави.

Када је почео Други светски рат, имала је 29 година и радила је као социјални радник у Варшави. И након окупације, Одељење за социјалну заштиту у коме је радила наставило је да брине о великом броју сиромашних и расељених у граду. Сендлерова је то искористила како би помагала Јеврејима издајући им лажна документа, али то је постало немогуће након што је Варшавски гето, у који је било депортовано 400.000 Јевреја, у новембру 1940. запечаћен.

Лоши хигијенски услови у претрпаном гету, недостатак хране и медицинских потрепштина довели су до епидемија и високе стопе смртности. Ирена Сендлер је нашла начин да у њега улази, добивши дозволу власти за контролу санитарних услова пошто су се нацисти бојали да би зараза могла да се рашири и ван гета.

Из гета је Ирена Сендлерова тајно извлачила јеврејску децу, и то тако што их је износила на различите начине, у кутијама, коферима и амбулантним колима, а некад их маскирајући као пакете. Деца су затим давана на чување пољским породицама, сиротиштима или католичким манастирима. Списак правих и лажних имена деце Сендлерова је крила у теглама које је закопавала.

Након што је у јесен 1942. године 280.000 Јевреја депортовано из Варшаве у Треблинку, основан је у Варшави илегални Савет за помоћ Јеврејима (Жегота), а Сендлерова је постала један од његових главних активиста. 

Октобра 1943. Сендлерова је ухапшена и спроведена у затвор „Србија". У затвору је мучена а онда осуђена на смрт. Илегалци из Жеготе су јој спасили живот тако што су потплатили немачке стражаре који су је водили на губилиште. Они су је оставили онесвешћену у шуми, поломљених руку и ногу, али је спасена.

Сендлерова је након опоравка наставила да сарађује с покретом отпора. После рата је откопала тегле са дечјим подацима и покушала да нађе њихове родитеље, али већина њих је страдала у логору смрти Треблинка.

Када су је једном питали о њеном ратном искуству, одговорила је: „Отац ме је учио да када се неко дави, не треба да га питаш да ли уме да плива, него треба само да скочиш и помогнеш му". И још: „Свако дете које је спасено уз моју и помоћ свих дивних тајних курира који данас нису више живи, јесте оправдање мог постојања на Земљи, а не нешто због чега бих била славна."  

Године 1965. израелски музеј Јад Вашем уврстио је Ирену Сендлерову у „праведнике међу народима". Умрла је у Варшави 2008, у својој 98. години.

Сећања на „Србију"

Данас, генерално, затвор „Србија" је у сећању грађана Варшаве избледео. Зграда је уништена у августу 1944. године, када су Немци, повлачећи се из Варшаве, дигли у ваздух не само ова два затвора већ и цео центар града.

Двадесет година после рата, 1965. године, на иницијативу бивших затвореника, делимично су реконструисане просторије затвора и ту је сада музејска поставка „Павјака". 

Данас се у музеју чувају сведочанства бивших затвореница „Србије", ретке и углавном лоше слике из тог периода, али и фотографије које су некадашње затворенице начиниле педесетих и шездесетих година сликајући се на месту где се налазио затвор. С обзиром на страдање које је донео Други светски рат, много је више сведочанстава из периода нацистичке Немачке, него из времена царске Русије. 

Варшављани данас знају да су се ту, где је сада Улица Јана Павела, током Другог светског рата налазила вешала, знају и да се на месту данашњег музеја „Павјак" некада налазио затворски комплекс истог имена. Али, не знају за „Србију", иако свакодневно шетају и возе бицикле поред бетонске табле на којој је подсећање на женски затвор са тим именом.  

Из колективног сећања Пољака нестао је затвор „Србија", али и некадашњи просрпски сентимент. Много је воде протекло Вислом од времена када су грађани Варшаве били фасцинирани српском борбом против Османског царства.    

У музеју „Павјак" се чувају сведочанства затвореница „Србије", за које је овај затвор током деценија његовог постојања био симбол отпора. Пољакиње у „Србији" су и у време царске Русије и у време нацистичке Немачке увек сањале једно - слободу.