Разговор са Бранком Милановићем: Нове геометрије глобалне економске и политичке моћи

Док се глобални поредак убрзано мења, питања о односу између економског раста, неједнакости и политичке моћи добијају на важности. У новој књизи Велика глобална трансформација, српско-амерички економиста Бранко Милановић повезује процесе који се најчешће посматрају одвојено: успон Азије, кризу западних средњих класа и преобликовање савремених елита.

У разговору за портал ОКО, Милановић говори о новој геометрији глобалне моћи, политичким последицама економских промена и свету који је изашао из епохе неолибералне глобализације.

МИЛОШ ВОЈИНОВИЋ: У вашој књизи говорите о два феномена о којима се често расправља одвојено. Можете ли укратко да их сажмете: с једне стране раст Азије, а посебно Кине, а с друге нарастајући отпор према домаћим елитама које су, на овај или онај начин, профитирале од глобалног неолиберализма?

БРАНКО МИЛАНОВИЋ: Потпуно сте у праву, и то је била једна од основних идеја књиге. С једне стране, дошло је до промене у економском положају и моћи, грубо речено, између Запада и Азије. Наравно, међу азијским земљама кључна је Кина, али не треба заборавити ни велики раст Индије, Индонезије, Вијетнама, Тајланда и других земаља. То су све велике земље. Не треба да заборавимо, Индонезија има 250 милиона становника.

Дошло је до померања онога што називамо центром светске економске активности. Он се све више креће ка Пацифику, између америчког и азијског Пацифика. То је довело до борбе за хегемонију, односно за превласт, између Америке, која је од 1945. године светски хегемон, и Кине, која се сада показује много значајнијом него што је некада била и која, барем у једном делу Азије, а можда све више и у свету, претендује на статус велике силе. Оно што је ту занимљиво јесте да је тај развој у принципу добар, јер је много људи постало богатије, али то има и негативну страну: борбу за превласт која, у крајњој линији, може да доведе и до рата.

Други ниво је следећи, и то је тема којом сам се бавио много година. Када имате пораст друштвеног производа Кине или Индије који је знатно већи од светског просека, онда и људи који живе у тим земљама, чак и ако су пре четрдесет година били веома сиромашни, постају богатији. А када расту по стопи од 8 или 9 одсто годишње, као што је расла Кина, док Запад расте по стопи од 1 или 2 одсто, онда они почињу да престижу делове западних расподела дохотка, односно релативно сиромашније људе у земљама као што су Италија, САД или Немачка. Тако се први пут у последњих 200 година дешава да нижа средња класа и радничка класа на Западу више релативно нису на врху света, као што су некада биле, већ падају испод делова средње класе у Азији.

И то је кључно. С једне стране, имате релативни пад западне средње класе на светској лествици дохотка, а с друге чињеницу да је сам врх дистрибуције у западним земљама наставио да расте по значајним стопама. Ту се појављује јаз који, по мом мишљењу, објашњава политичке турбуленције на Западу. Средња класа губи и у односу на Кинезе, али и у односу на домаће елите. И то је, мислим, суштински проблем.

У књизи на више места показујете да аналитички вокабулар који смо користили за постхладноратовски свет више није увек довољан. Можете ли да објасните шта тачно мислите када говорите о релативном врхунцу дохотка („relative income peak“)? Какво је то искуство релативног опадања упркос расту, које данас постоји на „политичком Западу“?

То је релативна и веома занимљива ствар. Да пођемо од основног питања. Узмемо друштвени производ, односно доходак по становнику неке земље, и питамо се како се тај доходак односи према светском просеку. Онда ту цифру посматрамо у историјском времену, рецимо у последњих седамдесет година.

Да бих то пластично објаснио, често користим пример Италије. Италија је 1950. године, наравно, била развијенија од светског просека. Када погледате њен однос према светском просеку, он је био негде 2,1:1 или 2,2:1. Другим речима, просечни Италијан био је отприлике два пута богатији од просечног човека у свету, што укључује Кинезе, Индусе, Бразилце и друге. Италија је потом имала веома добар економски развој, то чувено италијанско економско чудо, и расла је брже него остатак света. Негде крајем деведесетих достигла је свој врхунац: просечни Италијани били су три и по пута богатији од просечног становника света.

Шта се онда догодило? Од 1999. године Италија практично више не расте. У исто време, велике земље као што су Индија и Кина расту по високим стопама. Тако италијански просек више није три и по пута већи од светског, него је сада отприлике два и по пута већи. То значи да се, мање-више, вратио на ниво који је Италија имала 1950. године. То је тај релативни однос. И он се не односи само на државе, већ и на појединце.

Можете, рецимо, да посматрате човека са медијалним, средњим дохотком у Италији и да видите где се он налази у светској дистрибуцији дохотка. Он може реално да постане богатији, да има већа примања него раније, али ако та примања расту спорије него у другим земљама, онда његова релативна позиција ипак постаје лошија.

У ком тренутку ваша теза престаје да буде економска и постаје политичка? Када прича о релативном економском опадању постаје политичко питање? Колико је незадовољство западних средњих класа повезано са успоном Кине и њиховим слабијим положајем у свету, а колико са односом према сопственим елитама? Критичар ваше тезе би могао да каже да су домаће политичке динамике пре свега последица локалних, а не глобалних фактора.

Сусретао сам се са тим питањем и покушаћу да га поделим на неколико делова. Када кажете да су западне средње класе пале у релативном светском положају, људи с правом питају: добро, неко живи у Италији, какве везе има с тим да ли је неки Кинез сада богатији од њега, ако с њим нема никакав непосредан контакт? То јесте тачно, али бих дао два контрааргумента.

Први је да ће неко ко живи у Италији, Француској или било где на Западу, чак и ако није у самом врху, него припада радничкој или средњој класи, ипак осетити да му светски положај слаби онда када неке робе или услуге више не може тако лако да приушти. Ја често наводим пример Тајланда. Немачки радник или немачки инжењер некада су могли да иду на Тајланд и тамо проведу месец дана. Данас то више није извесно. Тајланд је постао скупљи. За инжењера то можда није пресудан проблем, али за радника свакако јесте.

Други пример су добра као што су „ајфон“, путовања или одласци на велике догађаје, рецимо Светско првенство у фудбалу. Погледајте колико данас коштају карте. То више нису ствари које средња класа може лако да купи. Те промене постају видљиве у свакодневном животу. Штавише, у земљама као што су Италија, Шпанија или Грчка, где је туризам важан, долази све више странаца, не само из Европске уније већ и из других делова света. Ако неко има стан са најлепшим погледом на Велики канал у Венецији, доћи ће неко из Кине и купити га. Дакле, глобалне промене су врло опипљиве.

Други контрааргумент је историјски. Ако погледате положај европских средњих класа у 19. веку, видите велики одлив људи који нису могли да направе добру каријеру у Енглеској или Шкотској, па су ишли по свету и тамо постајали практично апсолутни моћници, јер су у Арабији, Кини или Индији били много богатији од локалног становништва. Хоћу да кажем да се човек не пореди само са земљом у којој живи, него и са светом.

Наравно, не бих желео да преценим значај тог фактора, јер поред овога о чему смо говорили постоји и незадовољство које произилази из разлике у расту дохотка између најбогатијих и свих осталих. То је посебно видљиво у САД, где је слој најбогатијих растао по стопи од 3 одсто годишње, док су сви остали расли по стопи од 1 одсто.

Дакле, имате две ствари: релативан пад у односу на светски просек и релативан пад у односу на домаће богато становништво. Мислим да те две ствари заједно објашњавају незадовољство средњих класа.

Пошто сте споменули питање елита, можете ли да објасните шта је хомоплутија, појам о коме пишете?

То је нови концепт који сам увео у књизи Капитализам, сам, а касније сам га даље разрадио. Сада је већ почео да се шири и прва докторска дисертација о том феномену је у изради. Идеја је следећа. Када посматрамо најбогатијих 10 одсто становништва, рецимо у САД, али и у другим западним земљама, као што су Италија и Немачка, примећујемо нешто ново.

По први пут у историји, на том врху, међу најбогатијих 10 одсто, имате значајан проценат људи, у САД отприлике једну трећину, који су истовремено и међу најбогатијима по дохотку од капитала, дакле од власништва, и међу најбогатијима по дохотку од рада.

То је веома важна промена. Ако погледате класичан капитализам, какав још увек постоји у земљама попут Мексика, Перуа или Бразила, или какав је постојао у 19. и добром делу 20. века, онда видите богате капиталисте који поседују фабрике или велики број станова које издају и имају приход од власништва. Ти људи веома ретко имају значајан доходак од рада. Он им није ни потребан.

Са друге стране, ако неко има релативно висок доходак од рада, рецимо ако је професор или лекар, то обично није довољно да буде међу 10 одсто најбогатијих. Оно што је сада ново јесте да можете замислити софтвер девелопера, директора фирме или врхунског техничког стручњака који има веома високу плату. Део те плате исплаћује се у акцијама. И онда, у једном тренутку живота, не на почетку него можда у четрдесетим или педесетим годинама, он акумулира толико капитала да постаје део 10 одсто најбогатијих и по дохотку од капитала и по дохотку од рада.

Ту је новина. Контраст између дохотка од рада и дохотка од власништва на врху се у великој мери губи. Ако дође до пада на берзи, ти људи су и даље веома образовани и имају добре послове. Ако, пак, изгубе посао, и даље имају приходе од капитала. Тако на врху добијате друштвену групу која више није класна у класичном марксистичком смислу, где су с једне стране богати капиталисти, а с друге радници. Овде се та два извора прихода спајају и формира се посебна елита. Зато сам и увео неологизам хомоплутија, да означим људе који су богати и по основу капитала и по основу високо плаћених радних вештина.

Како се та нова економска чињеница претвара у нову политичку реалност, у смислу изазивања отпора? Као што сте и сами рекли, овде се не ради само о искључењу социјалне покретљивости. Имамо нову елиту.

Цео тај феномен уочен је тек пре пет или шест година, тако да још немамо потпуну слику. Не знамо тачно како су ти људи постали хомоплутија. Не знамо колики је значај наследства, које вам омогућава приход од капитала, боље школовање и потом бољи посао. Не знамо ни колико је важан други пут, када имате велике разлике у платама, па сте у стању да много уштедите, добро инвестирате и временом постанете капиталиста.

Оно што је, међутим, јасно јесте формирање једне елите, нарочито у Америци, која себе види као меритократску. Да ли су они заиста све то заслужили, то је друго питање, али је важно да је реч о елити која много ради.

Постоје емпиријски подаци да људи са веома високим платама раде седамдесет, па и осамдесет сати недељно, док људи на много слабије плаћеним пословима, рецимо у супермаркету или пошти, раде четрдесет сати. Стога се класична критика богатих, да живе само од власништва, на ову такозвану меритократску елиту више не може примењивати на исти начин. Они су образовани, много раде и сматрају да им место на врху припада.

Шта се дешава са елитама у Кини? Више пута сте говорили о значају борбе против корупције у Кини.

О томе говори један део књиге. Писао сам и са кинеским коауторима, као и са хрватским истраживачем Филипом Новокметом. Издвојио бих две ствари. Прво, анализирали смо 5 одсто најбогатијих Кинеза у урбаном сектору. Реч је, наравно, о огромној популацији, јер урбани сектор обухвата око 800 милиона људи. Социјална структура те елите значајно се променила од 1988. године, када имамо прве податке, до данас.

Те 1988. године већину те елите чинили су људи из државних предузећа, државне администрације или администрације Комунистичке партије. Око 60 одсто врха долазило је из тих структура, док капиталиста готово да није ни било. Данас је ситуација другачија. Појавиле су се две нове значајне групе. Једну чине такозвани мали капиталисти, који у Кини запошљавају мање од осам људи, а другу већи капиталисти који имају власништво или удео у фирмама са више од осам запослених. Они већ чине отприлике трећину те елите. Другу трећину чини професионално-менаџерска класа, која углавном ради у приватном сектору.

То значи да данас две трећине елите у Кини зависе од приватног сектора. И то је огромна промена. Покушао сам да то упоредим са променом структуре елита у Енглеској у 19. веку, када капиталистичка елита постепено постаје бројнија и економски јача од аристократије засноване на земљишном власништву. У Енглеској је та промена трајала више од сто година, а Кина ју је прошла за четрдесет. Радили смо и истраживање о корупцији, и ту се показује нешто иронично: за богате капиталисте у Кини веома је важно да буду чланови Комунистичке партије, јер им то омогућава утицај на одлуке и политике које им иду у корист.

Имамо нове елите и постоји бес према њима. Какав одговор видимо? Да ли можемо да говоримо о различитим одговорима на те нове феномене?

Мислим да ту долазимо до поенте нашег разговора. У томе видим извесне сличности између Доналда Трампа, Си Ђинпинга и Владимира Путина. Људи често говоре о њиховим аутократским склоностима, али то није довољно објашњење. Не можете ни Трампа, ни Сија, ни Путина посматрати као фигуре које су се појавиле ниоткуда. Сви они одражавају друштвене снаге које су их подржале и захваљујући којима су дошли на власт.

Када је реч о Америци, то су пре свега радничка и средња класа, незадовољне неолибералном глобализацијом, оне о којима смо већ говорили: људи који су пали и у односу на спољашњи свет и у односу на домаћи врх најбогатијих. Они су довели Трампа на власт. То је тих 77 милиона људи који су гласали за њега.

У Кини је дошло до промене политике у односу на време Ху Ђинтаоа зато што је комунистичка елита на врху схватила да је нова капиталистичка елита потискује, да улази у партију и преузима неке контролне функције. Кроз кинеску историју провлачи се идеја аутономије државног сектора у односу на богате. Поставило се питање да ли та аутономија и даље постоји. Одговор Си Ђинпинга био је појачавање државне и партијске контроле, као и антикорупцијска кампања против оних који су се обогатили на нелегалан начин.

У случају Путина, треба се вратити на питање зашто је уопште дошао на власт. Одговор лежи у катастрофи олигархијског периода деведесетих, односно Јељциновог времена. Тада долази до онога што је у почетку имало широку подршку: јачања такозване вертикале власти и улоге безбедносних служби.

Имамо, дакле, три различита одговора, специфична за сваку земљу, али сва три произлазе из одбијања одређених ексцеса неолибералне глобализације: незадовољства средње класе, незадовољства врха Комунистичке партије јачањем новообогаћених и незадовољства шире популације због моћи и понашања олигарха у Јељциново време.

Можемо ли онда да кажемо да у Сију, Трампу и Путину видимо производ једне ере, више него неку врсту директног одговора на нову врсту капитализма?

Апсолутно. Не можемо о њима размишљати, а да не видимо да је њихов долазак на власт последица крајности и политика које су се спроводиле у време неолибералне глобализације, и које су створиле велики број незадовољних. Неки од тих људи нису нужно реално осиромашили, али су, као што смо већ рекли, имали пад у самоперцепцији сопственог места у расподели дохотка.

Зато мислим да видимо сличности у друштвеним снагама које су их довеле на власт. Ту долазимо и до великог питања улоге личности у историји. Нема сумње да сва тројица имају велику моћ, али је исто тако јасно да су они производ ширих друштвених процеса и да је њихова моћ ограничена социјалним окружењем. Не слажем се са онима који се фокусирају искључиво на њих као појединце. Посматрати само њих, а не друштвени контекст који их је изнео на власт, значи заузети веома уску позицију.

Често се каже да је Први светски рат уништио низ дуго успостављених уверења: веру конзервативаца у баланс снага, веру социјалиста да радници неће ратовати против радника из других земаља и веру либерала у пацификујуће ефекте слободног тржишта и устава. Данас је популарна прича о Тукидидовој замци, односно о великој вероватноћи рата онда када сила у успону прети да смени силу која тренутно доминира. У контексту односа САД и Кине, шта нам прошлост говори? Да ли су међузависност кроз трговину или стварање трговинских блокова бољи пут ка избегавању рата?

У другом делу књиге писао сам о томе како су различити аутори разумевали однос између отворености привреда, односно глобализације, с једне стране, и питања рата и мира, с друге. И ту заиста постоји читав спектар различитих мишљења.

Најпознатији је Монтескје. Он је у 18. веку изнео идеју le doux commerce, „слатке трговине“, односно уверење да трговина производи заједничке интересе. Ако ја имам интерес да купим, а ви да продате, онда то подстиче сарадњу, па чак и мења начин на који се људи понашају. Постајемо пристојнији и кооперативнији јер зависимо једни од других.

То је било веома снажно уверење и уочи Првог светског рата. Иван Блох, а касније и Норман Енџел, писали су о немогућности великог рата, јер су сматрали да елите добро знају да би такав рат уништио Немачку, Енглеску и Француску. Ипак, рат је избио, и заиста је разорио све њих, као и царску Русију, Османско и Хабзбуршко царство.

Адам Смит има другачији приступ. По њему, трговина не води директно миру, већ доводи до технолошког приближавања држава. Када земље постану сличније по технологији и војним капацитетима, тада се успоставља равнотежа моћи, а равнотежа моћи, по Смиту, може да доведе до мира. Ако то примените на однос Кине и САД, видите парадокс: Кина је данас технолошки много ближа Америци него пре четрдесет година, али то не значи да су њихови односи данас мирнији.

С друге стране, Роза Луксембург и Лењин тврде управо супротно: да унутрашње неравнотеже капитализма гурају капиталистичке класе ка ширењу на друге делове света. А када то раде сви, и Немци, и Енглези, и Французи, онда долази до сукоба око нових територија. Из те перспективе, управо империјализам производи конфликт, а трговина може да води рату.

Шумпетер је ту занимљив јер има две позиције. У једној империјализам види као атавизам, као нешто што нема места у капиталистичком друштву које је у основи систем кооперације. Али у Капитализму, социјализму и демократији из 1942. године он се значајно приближава Лењину. То су, укратко, неке од основних теоријских позиција.

Како онда кроз те теорије можемо да разумемо америчко-кинеске односе од 1972. године до данас? Те две земље прошле су пут од великог приближавања и прихватања системских разлика до отвореног супарништва, па и могућности конфликта. Постоји ли уопште решење које би умањило могућност сукоба између Кине и САД?

Тешко ми је да се упуштам у прогнозе. Али када већ помињемо концепт „national market liberalism“, односно националног тржишног либерализма, мој циљ је био да покажем следеће: период неолибералне глобализације је завршен. То је, по мом мишљењу, јасно. Тај заокрет почиње још 2016. године и првог Трамповог мандата, а Бајден је касније наставио мере које су ишле у истом правцу. Однос према Кини се променио, најпре кроз безбедносне мере, а затим и кроз њихове економске еквиваленте.

Питање је како да сада опишемо тај нови свет и његове кључне елементе. Имате Џозефа Стиглица и друге који говоре о постнеолиберализму. Мени се тај израз не допада, јер суштински мало тога објашњава.

Ако говоримо о либерализму, морамо разликовати његов међународни и домаћи аспект. Међународни аспект подразумева флексибилне курсеве, отворену привреду, ниске царине и слично. Домаћи аспект укључује дерегулацију, приватизацију, слободне цене и тако даље.

Оно што данас видимо јесте да се међународни аспект неолибералних политика променио и добио много више меркантилистичких него либералних обележја. Свет постаје све више меркантилистички. Не морамо чак ни да узимамо као пример Трампове царине. Довољно је поменути и друге облике ограничења, као и заплену руске имовине, што је у потпуном нескладу са класичним принципима либерализма и приватног власништва.

С друге стране, на домаћем плану, нарочито у политици Трампа у САД или Макрона у Француској, видимо продубљивање неолибералних тенденција: флексибилизацију тржишта рада, смањење пензија, смањење пореза за најбогатије, дерегулацију у енергетском сектору. Зато мислим да имамо два паралелна тока: неомеркантилизам на међународном нивоу и продубљивање елемената неолиберализма на домаћем нивоу. Управо то сам назвао националним либерализмом.

За крај, ваша књига је пре свега дијагностичка. Она описује и оцењује стање какво јесте, али је уједно и песимистична јер не сугерише јасан политички излаз. Одакле онда долази изазов овом стању? Ако неутрално употребимо реч популизам, да ли већи изазов долази с позиција популистичке левице или популистичке деснице?

Моја књига јесте дијагностичка. Не волим вредносне судове и то дељење на добре и лоше момке. Зато је и моје размишљање о Путину, Сију и Трампу у том смислу вредносно неутрално. Чак ни реч популизам не користим радо, јер је толико истрошена да се њоме данас означава готово свако ко нам се политички не допада. Сећам се ситуације у САД када је Берни Сандерс представљан као леви популиста, а Трамп као десни, па је испадало да је једино Хилари Клинтон озбиљан политичар. Зато сам избегавао тај термин.

Тешко ми је да кажем како ће се ова ситуација даље развијати. Књига се много више бави дијагнозом и објашњењем света у којем сада живимо него оним што ће из тог система произаћи у будућности. Ја мислим да ће се овај систем, који називам националним либерализмом, одржати и имати неки свој ток.

Како ће се тај ток завршити, да ли катаклизмом и ратом или преуређењем у нешто друго, веома је тешко данас рећи. Али оно што можемо да кажемо, и што видимо готово сваког дана, јесте да је светски поредак који је постојао отприлике од 1980. године до недавно суштински промењен и да о њему више не можемо размишљати у старим категоријама.

То има и велике последице по међународне организације. Видимо да Уједињене нације практично више не функционишу, и да је та ситуација у неким аспектима гора него што је била са Друштвом народа у међуратном периоду. Видимо и да Међународни монетарни фонд и Светска банка имају озбиљан проблем: ако њихов највећи улагач, САД, сада води политику супротну принципима које су те институције деценијама наметале другима, како ће оне уопште наставити да функционишу?

Имамо, дакле, читав међународни систем који је заснован на односима успостављеним крајем Другог светског рата, а који се данас мењају. Такав систем постаје неодржив. Довољно је погледати расподелу моћи. Државе које су имале моћ у време настанка овог система у времену после Другог светског рата, формално и даље држе важне позиције у међународним институцијама. Земље као што су Холандија или Белгија и даље имају у Међународном монетарном фонду утицај који је несразмеран у односу на земље попут Индонезије, Нигерије или Јужне Африке, чији је стварни значај данас много већи.

Другим речима, међународни систем који и даље одражава распоред моћи из периода пре и непосредно после 1945. године више није одржив. Најочигледнији пример је, наравно, Савет безбедности: Енглеска и Француска имају право вета, док Индија, земља са највећим бројем становника на свету, то право нема.

Србија се у свом економском развоју ослања на стране инвестиције и капитал из различитих геополитичких и економских центара. Како вам у контексту тога изгледа српска економија? Шта време националног тржишног либерализма значи за мале државе које нису део већих политичко-економских целина?

Мислим да мале државе попут Србије покушавају да пронађу неку специјалну позицију која ће их учинити глобално интересантним. Али такву позицију није лако пронаћи. Зато економска политика Србије изгледа данас као што је била и пре Првог светског рата и између два рата. То су зависност од страних инвестиција и коришћење природних ресурса.

Павле Петровић је у свом скорашњем раду истакао да је садашњи економски раст базиран на три стуба: државним инфраструктуралним инвестицијама, страним инвестицијама у рударству и природним ресурсима, и новим информативним технологијама. Чини ми се да је то и добар опис садашње ситуације и констатација да ће и будуће владе вероватно морати да воде сличну политику. Она је опредељена објективном ситуацијом Србије: величином и образовним нивоом становништва, неприпадањем Европској унији, и географском локацијом.

Да ли се кроз део тема о којима смо разговарали, попут беса који је усмерен против нових елита, раста неједнакости итд, може дати и увид на ситуацију у Србији? У том смислу, како вам изгледа политичка ситуација у Србији, где у последњих неколико година постоји појачан интензитет политичке поларизације и сукоба?

Политичка ситуација свакако није добра. Мислим да је поларизација, која се протеже кроз огроман број питања од којих нека нису уопште политичка, у порасту. С обзиром да је неповерење између супротстављених страна велико, није извесно да ће се решење политичког неслагања наћи кроз изборе, јер ниједна страна, ако изгуби изборе, изгледа да није спремна да тај резултат прихвати. Појављује се нешто што смо већ видели у Милошевићево време, или сада и у Америци код Трампа, а то је да се избори сматрају легитимним само ако се на њима победи. Ако не, они су по дефиницији нелегитимни.

Ваши прошлогодишњи текстови о политичкој ситуацији у Србији, у којима сте критиковали оно што називате „антиполитичким“ деловањем дела опозиционих актера и изостанак јасног програма, изазвали су бројне реакције, па и нападе на вас. Како данас гледате на ту полемику?

Мислим да је дошло до „сазревања“ студентског покрета у смислу да улази у нормалне политичке воде. Моја критика се односила на један ранији стадијум развоја покрета који је тврдио да жели да остане ван политике, да буде „надпартиjски“ и на тај начин да потенцијално води до управо оног шта сам већ поменуо, неучествовања у нормалном политичком животу и неприхватању избора као решења за политички сукоб.