Историја разумевања глобалне неједнакости: Од морализирања до слободног тржишта и празне реторике štampaj

Управо објављена књига Кристијана Кристијансена Обликовање глобалне економске једнакости: Стварање и уништавање глобалних егалитарних политика у Уједињеним нацијама доноси преглед интелектуалне историје идеје глобалне неједнакости. Она се надовезује на недавне изванредне књиге Самјуела Мојна (Није довољно: Људска права у свету неједнакости) и Квина Слободијана (Глобалисти: Крај империје и рађање неолиберализма и Хајекова копилад: Неолиберални корени популистичке деснице) – о којима сам писао овде, овде и овде. Ове књиге настоје да сагледају промене у интелектуалном дискурсу и међународној политици у вези са идејама глобалног сиромаштва, глобалне неједнакости и глобалног развоја. Тематски опсег Кристијансенове књиге нешто је ужи од друге две, које често залазе у поље економске и политичке историје.

Од три поменута „глобална“ питања, Кристијансен се усредсређује само на једно – на питање глобалне неједнакости.

Глобална неједнакост, како Кристијансен пише, а што читаоцу његове књиге постепено постаје јасно, различитим људима значила је различите ствари. Као појам, у економски жаргон ушла је већ педесетих година 20. века. Књига Колина Кларка Услови економског напретка, објављена 1940, али заборављена током рата и поново откривена после 1945, одиграла је у томе веома важну улогу, јер је нумерички приказала огроман јаз („провалију“) између развијене Европе и САД с једне стране, и сиромашне Азије и Африке, с друге.

Почетком шездесетих многе афричке земље стекле су независност, а богати свет је тек тада „открио“ сиромаштво Трећег света; није да то сиромаштво раније није било познато, већ је сада, када су те земље постале независне, сиромаштво Трећег света добило и политичко значење: сиромашне државе Африке и Азије могле су лако бити заведене „лажним обећањем“ комунизма и постати савезнице Совјетског Савеза. Зато је у самом почетку западног ангажмана на „решавању“ масовног сиромаштва у Африци и Азији постојао и елемент сопственог интереса.

Али постојали су и други мотиви: успех Маршаловог плана у Европи, који је имплицитно уливао поверење да помоћ може покренути економски развој, као и заокрет ка држави благостања, што су неки – укључујући Јана и Алву Мирдал – тумачили као природан пут ка глобалној држави благостања. Другим речима, свет би на крају требало да постане једна велика Шведска. Та надања су се, наравно, наравно, убрзо распршила.

Било је то доба две велике заблуде. Период од почетка педесетих година до успостављања Новог међународног економског поретка 1974. могао би се назвати „добом два прецењена очекивања“. Прво прецењено очекивање тицало се уверења да су богате земље заиста спремне да пруже помоћ сиромашнима. Безброј појединаца (почев од Барбаре Ворд, готово свеприсутне у Кристијансеновој књизи), као и мноштво међународних комисија састављених од подједнако бројних мудраца (углавном мушкараца), потпуно су преценили спремност богатих земаља да издвајају значајан део свог БДП-а на економску помоћ.

Шездесетих година првобитни циљ био је да богате земље издвајају 1% свог БДП-а. Касније је тај праг спуштен на 0,7%. Али, као и многа друга обећања и декларације Уједињених нација, и ово је остало мртво слово на папиру. Данас се процењује да инострана помоћ богатих земаља износи мање од 0,3% БДП-а, а добар део тог новца уопште није усмерен на смањење сиромаштва или неједнакости између такозваног – помало неспретно названог – Глобалног севера и Глобалног југа, већ на војне испоруке или помоћ мотивисану геополитичким интересима.

Друго велика заблуда тицала се уверења да би инострана помоћ могла да покрене привредни раст сиромашних земаља. То готово никада није функционисало. Маршалов план је био јединствен изузетак (што данас много боље разумемо), и то изузетак зато што је Европи после рата недостајао капитал, али је имала све остало: високо квалификовану радну снагу, развијену индустрију којој су биле потребне само сировине и девизе да би поново покренула производњу, као и добро позната и разрађена тржишта. Ништа од тога није постојало у тек деколонизованим земљама у Африци и деловима Азије.

Те две велике заблуде биле су праћене помало испразним фразама о моралној одговорности Севера. Била је то реторика заснована више на етичким категоријама, него у смислу надокнаде за штету насталу колонизацијом (иако је, како Кристијансен пише, било и таквих аутора), и исписивана крутим бирократским језиком бројних извештаја (Пирсонов извештај, Извештај Колумбијске конференције о међународном развоју, Брантов извештај). Кристијансен наводи обиље цитата из тих докумената, па читалац убрзо почиње да сумња да ли су њихови аутори заиста веровали да би тако неодређени – и готово увек узалудни – апели на моралну савест богатих и њихову магловито дефинисану одговорност за сиромаштво Трећег света икада могли да имати икакав стварни учинак.

Можда је наше доба циничније, али такви апстрактни позиви на деловање – готово увек неодређени у погледу тога ко би и на који начин требало нешто да предузме – делују као да су писани пре да истакну моралну исправност њихових аутора него да доведу до неке мерљиве промене.

Роберт Макнамара, творац стратегије „бројања лешева“ (током Вијетнамског рата, где је број погинулих коришћен као мера војног успеха, прим.прев.), није ништа мање био склон морализаторским апелима на савест Запада од неуморне Барбаре Ворд, која му је постала блиска саветница – након што је, или можда истовремено, саветовала папе и многе друге утицајне личности.

Најзанимљивија личност тог периода је Раул Пребиш. Пребиш је био структуралиста (чак и ако није био сигуран да ли се слаже са таквим одређењем), који је износио разумљиве и по себи логичне ставове.

Међународни систем био је систематски подешен у корист богатих земаља: сиромашним државама се, рецимо, практично није допуштало да национализују мултинационалне компаније које послују на њиховој територији; западне индустрије биле су заштићене од тек насталих индустрија земаља Југа, чиме је њихов извозни развој додатно отежаван, а уз то су богате земље дугорочно профитирале од погоршања услова размене на штету пољопривреде.

Пребиш је зато сматрао да су сиромашне земље, а нарочито његова родна Латинска Америка (рођен је у Аргентини), заробљене у зачараном кругу: недостајале су им девизе да би започеле озбиљну супституцију увоза (што неминовно у почетку захтева увоз технологије са Севера), немоћне су у пословима са северним  мултинационалним компанијама и осуђене на производњу сировина чија је релативна цена у дугорочном опадању. Поред тога, висока неједнакост на Југу доводи до расипничке потрошње елита на луксуз, чиме се додатно смањују средства за „примарну акумулацију“ и привредни раст. Чак иако је Пребиш погрешио у вези дугорочног кретања цена примарних производа (сировина), његова базична логика је тада имала смисла, а донекле га и данас има. Који је бољи пример за то од Кине, која се заиста суочила са свим проблемима које је Пребиш побројао, али је, јачајући свој положај у односу на стране инвеститоре, успела да освоји њихову технологију, пређе на производњу са већом додатом вредношћу, избегне расипање новца на луксузну потрошњу и оствари изузетно високе стопе раста.

Као што овај кратки преглед Пребишових тврдњи показује, он није био велики присталица неолибералног приступа глобалној неједнакости, према којем би сиромашне земље требало једноставно да следе пут богатих: да пронађу одговарајућу нишу у међународној подели рада и да постепено пролазе кроз фазе развоја у духу Волта Ростоуа (још једног важног економисте развоја кога, нажалост, Кристијансен не помиње много). Зато није изненађење што се Пребиш упустио у неколико прилично оштрих свађа (неуобичајених за њега) са Милтоном Фридманом и неокласичним економистима који су, од касних седамдесетих, преузели доминацију у области „глобалне неједнакости“ и развоја.

Овде улазимо у другу фазу коју можемо назвати фазом „неолибералне глобализације“. Основна идеја је једноставна: земље  треба да прате сигнале тржишта и развој ће сам уследити. То је била наивна доктрина. Док су моралистичке доктрине Барбаре Ворд и Јана Мирдала биле наивне у уверењу да постоји политички или морални ентитет као што је „глобална заједница“, неокласичари су били наивни у уверењу да ће ничим ограничено тржиште све учинити богатима, или барем не више сиромашним. Док је једна група била наивна политички, друга је била економски наивна.

Овај преокрет, која се догодио отприлике почетком осамдесетих година 20. века, много пута је анализиран, како о његовом националном, тако и о глобалном контексту. Приметно је да Кристијансен економске спорове тог периода повезује са променама у теорији међународних односа. Претеча заокрета удесно у економији био је, пише Кристијансен, Роберт Такер (аутор књиге Неједнакост народа, 1977), који се вратио политичком реализму: стварни – и заправо једини – актери у свету међународне економије јесу државе. Државе имају интересе, али не и етику. Глобална заједница не постоји. Неолиберални заокрет тако је почивао на веома реалистичком схватању међународних односа, у смислу теорије политичког реализма.

Као што је читаоцу до сада вероватно постало јасно, израз „глобална неједнакост“ у пракси је, углавном, значио упоређивање просечних показатеља за Север и Југ: просечног БДП-а по глави становника, просечног животног века, или просечног нивоа образовања. За мене, међутим, откако је постало могуће проучавање глобалне доходовне и имовинске неједнакости (захваљујући већој количини података), „глобално“ подразумева укључивање свих појединаца на свету, и то не поједностављено кроз неку просечну величину, већ кроз њихове стварне приходе или богатство.

У Кристијансеновој књизи, која одражава емпиријски далеко сиромашније време, глобална неједнакост се једноставно сводила на јаз између Севера и Југа. Ову поенту је важно нагласити јер слична забуна и данас постоји (да ли упоређујемо просек са просеком, или узимамо све појединце и целокупну глобалну расподелу?). Оба приступа имају своју вредност и употребу, али овај други, који обухвата све појединце у свету, иако га је далеко теже конструисати много је богатији у емпиријском, па и политичком смислу. Ни Север, ни Југ не могу се адекватно описати једном бројком. Данас још мање него некада.

Коначно, долазимо готово до савременог доба, где се књига и завршава: до периода „уграђене глобализације“ или „инклузивног капитализма“, у којем је неолиберална глобализација, у теорији, укроћена од стране тржишних консултаната и Уједињених нација. То је прилично бизарна фаза у развоју који овде, пратећи Кристијансена, описујемо. Под притиском азијске финансијске кризе, протеста у Сијетлу и Ђенови, тржишни консултанти су осмислили идеју „одговорног капитализма“ или „уграђеног капитализма“, према којој ће компаније наставити да зарађују новац, али ће сада то чинити тако што ће улагати у зелене технологије, лепо се односити према радницима и радити сличне и мало вероватне ствари.

Уједињене нације, оскудне у новцу и идејама, прихватиле су ту фантазију, па смо имали прилику да чујемо чак три говора која је, из године у годину, у Давосу одржао Кофи Анан, тадашњи генерални секретар Уједињених нација (при чему се човек пита зашто би уопште шеф једне међудржавне организације ишао тамо). ​​

Читава расправа, па и у Кристијансеновој књизи, овде постаје мутна. Више није јасно шта УН и међународне организације уопште сматрају да би требало да буде политика за смањивање јаза глобалне неједнакости. Губимо се у магли фантастичних изјава на основу којих се чини да су све противречности између бизниса и државе, сиромашних и богатих земаља, моћних и слабих – некако решене, макар и реторичким триком. Ово је вероватно био интелектуално најстерилнији период.

Кристијансенова књига је, за студенте развојне економије и међународних односа, и људе попут мене који проучавају глобалну неједнакост, занимљива и веома добро документована. Има много тога да се из ње научи. Она детаљно прати политичке односе Запада и Трећег света од краја Другог светског рата наовамо. Углавном користи Уједињене нације као форум где су се те идеје интелектуално сучељавале. Економисти развоја, који нису били повезани са међународним организацијама, остају у другом плану; макроекономија се готово и не помиње, а совјетски блок и Кина су потпуно одсутни.

Мислим да је требало посветити више пажње Новом међународном економском поретку. То је био сложен пројекат: у много већој мери је заступао одређене принципе Уједињених нација него политички Запад, али је истовремено одбацивао мешање у унутрашње послове држава, па самим тим и заштиту људских права. Настојао је да смањи неједнакост под сопственим условима, али је његова „владавина“ била кратког века. Окончана је повећањем каматних стопа у САД, што је Трећи свет гурнуло у дужничку кризу, поново наметнуло доминацију ММФ-а и вратило стару хијерархију. Осим... осим у добром делу Азије, где су многе земље почеле да расту брже него икада и редефинисале значење односа Север-Југ.