Економски национализам у доба деглобализације: Суочавање с државним активизмом

Све је више знакова да свет након Глобалне финансијске кризе, и интензивирано у последњих пет година, улази у нову еру економског национализма, како растући број влада даје приоритет домаћим друштвеним, економским и еколошким агендама у односу на слободну трговину и мултилатерализам. Директно повезана с тим – деглобализација (или можда исправнији термин: успорена глобализација), све чешће је на агенди великих скупова академика, који покушавају да нађу рецепте за развој у условима стагнације или пада економских интеракција између светских економија (пад токова капитала и технолошких трансфера, смањења размена многих производа и компоненти). За америчке стандарде политика Бајдена је снажан заокрет у лево – у правцу економског национализма; бројне мере влада земаља Западне Европе сведоче о истој тенденцији; док је економска политика Кине, као и многих других земаља у развоју, и пре тога најчешће била меркантилистичка.   

Важно је напоменути да се економски национализам може манифестовати кроз различите политичке програме. Тако се нпр. социјалистичке владе могу повући из споразума о слободној трговини, што је у складу са њиховим идеолошким основама, иако они обично не препознају „национално“ као централну категорију у свом политичком дискурсу.

Важност економског национализма је и последица чињенице да је национални идентитет, заједно са полним, верским, расним, идеолошким и професионалним, најважнији аспект идентитета. Наиме, он се својим снажним утицајем на међугрупно понашање реферише на функционисање друштава у целини, и последично на свакодневно обављање економских активности. Повезано с овим, државе, тј. нације су детерминишуће у одређивању нашег битисања, што је последица способности држава – нација да воде економске политике, које дугорочно могу да воде до великих разлика у нивоу благостања земаља и појединаца у њима. Како потенцира један од највећих теоретичара међународних односа, Џон Миршајмер, снага национализма добрим делом почива на његовом симбиотском односу са државом. (С обзиром на конкурентске притиске својствене свету без централне власти, државе су снажно мотивисане да подстичу национално јединство унутар својих граница (нпр. промовисање заједничког језика критично је помогло у стварању продуктивнијих националних економија).

Против економског национализма

Економски национализам се традиционално посматра као протекционистичка антитеза економске глобализације. Ипак, гледиште да је свака економска политика која значајно одступа од политичке доктрине која се може широко схватити као „либерална“, облик економског национализма је свакако упитно. Наиме, сама употреба национализма при описивању неортодоксности у креирању економске политике често није случајна и може послужити за дезаувисање оних који покушавају да промовишу државни интервенционизам, који неретко може бити легитимно средство за усмеравање економског развоја. Критичари такође потенцирају да је сама идеја веће владине интервенције реликт давно прохујале ере повезане са конзервативизмом или пак етно-центризмом.

У сваком случају, тренд јачања економског национализма изазива забринутост међу економским либералима, који то већ почињу да пореде са злокобним 1930-их, односно као повратак протекционизму и аутаркији. Наиме, иако су неки од водећих теоретичара економског национализма, попут Фридриха Листа или Александра Хамилтона, били политички либерали, вишеструко је већи број другачијих примера, а посебно је индикативна повезаност економског национализма са фашизмом, као и тренутним ауторитарним или популистичким режимима.

Чини се да је већи део економске академске заједнице против овог новог тренда, те се неретко са високих адреса упозорава на све ризике овог све  присутнијег приступа у економској пракси. Експерти ММФ-а, Светске банке и посебно Светске трговинске организације, растући економски национализам у принципу сматрају привременим и наравно дугорочно непожељним, будући да базична економска теорија указује на све предности које доноси међународна подела рада и специјализација.  

Један од најутицајнијих економиста данашњице, Нобеловац Џозеф Штиглиц,  иако против протекционизма, ипак има извесног разумевања за социјално-економске и политичке разлоге који изазивају снажне „антиглобализацијске импулсе“ на Западу, које он пре свега објашњава растом доходовне неједнакости. Ипак, за разлику од следбеника новог протекционизма који се појављују у САД и Британији, промовишући преиспитивање и укидање важећих међународних правила и споразума о слободној трговини, Штиглиц заступа гледиште о томе да би управо Вашингтон требало да буде покретач иницијативе за усвајање новог глобалног консензуса којим би се створиле претпоставке за праведнију (алтернативну) глобализацију. Штиглиц сматра да ће нови протекционизам пропасти,  будући да је нереалан повратак индустријских послова у САД. Наиме, „глобално запошљавање у индустрији је услед раста продуктивности генерално у опадању“, а напредне земље у развоју овладале су врло сложеним производним механизмима што им омогућава да буду глобално конкурентне. С тим у вези, он показује како cу кључни инструменти глобализације промовисани од ММФ-а и Светске банке – трговински споразуми и форсирана либерализација, подстицали сиромаштво широм света, што је подстакло појаву новог протекционизма на савременом политичком Западу, који је по њему проистекао из својеврсне идејне конфузије.

Аргументи за

Иако интелектуална подршка економском национализму није изражена, поједини економисти леве, односно прогресивистичке оријентације, виде предности оваквог развоја догађаја. Како тврди угледни амерички економиста Дани Родрик, примењен у разумној форми ради остваривања легитимних домаћих циљева – као што је изградња снажне економије и јачање осећаја националног јединства – економски национализам може бити од користи, а да не нанесе штету другим земљама. Он потенцира да се у складу са економским национализмом, и из њега проистеклих економских  политика, спроводе државни интереси. По тој логици, економија служи држави, чија администрација би требало да спроводи националне интересе, односно интересе друштвене заједнице (барем је тако у теорији).

Фокус на националну економију може бити бениган и компатибилан са значајним степеном отворености за међународну трговину и финансије. Чак и према конвенционалној економској теорији, у интересу сваке земље је да усвоји слободну трговину. Наиме, влада која тежи аутаркији ће пропустити предности специјализације и изгубити приступ страном капиталу и модерним технологијама.

Теза можда најутицајнијег савременог немачког социолога леве оријентације, Волфанга Штрека, да практично нема демократије изван националних држава пластично указује на критични значај који он даје држави у управљању привредом. Он као идеал види демократску друштво у коме постоји јасна артикулација јавних интереса. Као битну основу демократског поретка Штрек види кохерентно друштво, а у контексту наше епохе у Европи националну државу која имплицира и снажан економски национализам види као најбољу основу за то. Он је веома скептичан по питању економских миграција које посматра као штетне за интересе домицилног радништва, и против је посматрања имиграната као „радне снаге“ (неолиберални термин који своди човека на његов радни потенцијал). Контролу државу над привредом, и самим тим економски национализам, он види као начин да економија буде од користи што ширем делу популације, посебно оним са нижим и медијалним дохоцима, а не привилегованим елитама.  

На сличном фону је и Маријана Мацукато, која види повлачење државе од вођења и усмеравања привреде као разлог снажног успоравања економског раста током последњих деценија. Управо је неуспешан одговор влада на пандемију показао моћ и значај државе у кризи, јер су се земље са активнијом улогом Влада боље суочиле са Ковидом 19. Огромна моћ влада да обликују тржишта даје им капацитете да реформишу капитализам, тако што ће у њега бити инволвиран  јавни интерес, а не само приватни профити. Мацукато сматра да управо владе треба да носе највећи ниво неизвесности и реформи, односно да преузимају ризике – од суочавања са климатском кризом до побољшања здравља и благостања (фокус на економске бенефите сматра контрапродуктивним, јер сви најважнији проблеми данашњице захтевају колективне акције). 

Примери

Економски национализам се суочава са два помало контрадикторна импулса: искушења да се ограничи економска размена са другим земљама како би се унапредила национална независност; и жеља да се прошире и искористе међународна размена технологије и добара ради унапређења домаћег економског развоја.

Током последњих више деценија нико није урадио бољи посао комбиновања ових импулса од држава источне Азије. Јапан, Јужна Кореја, Тајван и посебно Кина ослањали су се на мешавину политика које подстичу глобалну економску интеграцију и селективно штите кључне индустрије. Све ове државе су оствариле импресивне резултате кроз широк спектар индустријских политика – усмерених кредита, субвенција, тарифних и нецаринских баријера, и разних захтева за стране инвеституре (попут минималног нивоа домаћег садржаја у производима).

Креатори политика у источноазијским земљама видели су локалне производне капацитете, технолошку аутономију и извозну конкурентност као суштинске основе домаћег политичког легитимитета, националне безбедности и међународног статуса и престижа, те су централну улогу државе видели као начин да се спроведу ти циљеви. Истина, распрострањене државне субвенције – за челик, аутомобиле, соларне ћелије – често су подривале конкурентске позиције страних фирми. Ипак, и са трговинским баријерама, ова тржишта, добрим делом отворена за трговинске партнере, била су много већа и самим тим су стварала већу увозну тражњу за западним робама него што би то било у случају алтернативних економских стратегија тих земаља. Према логици економских либерала, субвенције су поклон другим земљама, јер помажу у снижавању цена за своје потрошаче.

Наравно, брза експанзија извоза Кине је створила потешкоће за бројне економије, што је довело до дуготрајног губитка радних места у регионима који су најизложенији конкуренцији, тј. увозу из земље, чиме је повећана политичка подршка ауторитарним, десничарским популистима на Западу. Овде је евидентан неуспех и западних влада, које су дуго дубоко веровале у економски либерализам, док је Кина постизала изузетне извозне резултате.  

Источноазијски развојни пут нуди важну лекцију за данашњи свет. Ако се економски национализам у САД, и другим земаља, фокусира на стварање снажне, инклузивне домаће економије, то ће учинити много доброг – чак и када крши нека од начела економског либерализма.

Наравно, постоје и бројни негативни примери влада ангажових у прекомерном државном власништву и контроли, које су предуго подржавале неефикасне фирме и превише неселективно затворале своје економије. Цену су платили грађани тих истих држава. 

Државни активизам

Супротност интереса између победника и губитника структурних промена ће извесно продубљивати политички сукоб, који би могао би бити доминантно усредсређен на разлике између космополитски и национално опредељених бирача. Повезано с тим, преузимање идеје економског национализма од стране популиста је велика опасност за партије демократско-либералне оријентације, које би морале наћи начин да (опет) пригрле овај концепт. Наиме, преко потребне промене које ће бити неопходне да се издрже ефекти пандемија попут Ковид-19, те да се смањи опасност од климатских промена, дугорочно не могу остварити партије са малом подршком бирача, већ ће бити потребна довољно снажна подршка базирана на тзв. општој националној сврхи (коју једино може понудити грађански национализам, као што је то био случај са Њу дилом у САД 1930-их, те државама благостања након 1945. у Европи).

Демократија, важан извор легитимитета власти на Западу у последњих осам деценија, неће сачувати друштвену стабилност, већ је за то потребан дубљи извор легитимитета, укорењен у заједничком осећају припадности. Вероватно је да је национализам, укључујући и његов економски део, једина сила (осим директне личне бриге за потомство) који може да савлада највеће препреке за озбиљну акцију за ублажавање климатских промена – а то је жртва садашњих генерација у име оних будућих. Како ниједан покрет великих друштвених промена није успео без убедљивих симбола и афективности, грађански и економски национализам би могли бити базични елементи новог политичког консензуса, који ће произвести преко потребан државни активизам.