Три кризна сценарија за руску економију: Деценије дивиденди мира су завршене

Брза замена Мекдоналдс-а са „Вкусно и точка" и Старбакса са „Stars Coffee", као и рекордна ниска незапосленост у Русији (3,9% у јуну 2022), указује на безмало уобичајену економску динамику, односно изненађујуће лако одвајање од Запада. Истина, како се притисци повећавају унутар руске привреде ситуација је далеко од лаке за креаторе економске политике у Кремљу, али је тренутно стање боље него што је било ко очекивао, чак и сама Москва. Као још један знак оптимизма, најновије прогнозе званичника Русије, али и ММФ-а, указују на то да ће пад руске привреде, између 4% и 6%, бити мање драматичан него што су и они сами процењивали раније ове године.

Ово је у оштрој супротности са оним што су са почетком рата у Украјини аналитичари са Вол стрита предвиђали, а то је драматичан економски суноврат Русије. Највећа инвестициона банка ЏП Морган је у марту проценила да ће се руски БДП смањити за 35% у другом кварталу 2022, док је Голдман Сакс предвиђао да ће привреда Русије доживети најгори пад од распада СССР-а. Међутим, руски БДП је редукован за само 4% на годишњем нивоу у другом тромесечју 2022, што је далеко мањи пад него након избијања пандемије (смањење за 7,4% у другом кварталу 2020).

Консеквентно, ЏП Морган закључује да се руска економија добро држи под теретом оштрих санкција, да доступни подаци не указују на нагли пад активности, те да ће рецесија бити дуга али не оштра. Наиме, извоз је знатно виши од очекиваног, пре свега услед скоро несмањеног извоза сирове нафте. Додатно, Русија је такође одржала снажну домаћу тражњу услед подстицајних фискалних програма Кремља за одржавање запослености, те финансијске и регулаторне подршке банкама у земљи.

Очекивање аналитичара Вол стрита да ће забрана извоза нафте у државе Запада тешко наштетити Русији била је базирана на зависности руске економије и буџета од прихода од енергената, те процени да Москва неће пронаћи алтернативне партнере. Међутим, Русија је у јулу извезла 7,4 милиона барела просечно дневно, што је скроман пад у односу на просек 2021. Индијска куповина, која је у јулу увозила милион барела руске нафте дневно, десет пута више него у фебруару, и Кина која је увозила 2,1, односно 1,7 милиона барела дневно у јуну, односно јулу, са потенцијалом за раст, одиграли су кључну улогу. Додатно, ЕУ и даље купује 2,8 милиона барела дневно, само 30% мање у односу на фебруар.

Индикативно је кретање руског композитног индекса менаџера набавке - који прати трендове у прерађивачкој индустрији и услугама. Он је пао је са 50,8 у фебруару на 37,7 у марту, указујући на снажну контракцију, услед (тада) очекиваног оштрог пада индустријске производње, смањених нових наруџбина и нових извозних поруџбина. Међутим, исти индекс је ушао у територију раста, подижући се на 44,4 у априлу, изнад 50 у јуну, и достижући 52,2 у јулу 2022, указујући на солидно економско стање у Русији.

Додатно, иако се многе западне компаније повлаче, оне нису потпуно отишле или су се продале домаћим купцима, тако да је њивова имовина и даље пословно активна. Одлуке Јапана да настави сарадњу са Руском Федерацијом по питању екстракције гаса на Сахалину, те прихватање јужнокорејске коропорације КХНП да уђе у 2,25 милијарде долара вредан уговор као подизвођач руског Атомстрој Експорта у изградњи нуклеарке у Египту, додатни је разлог за оптимизам Москве. Поред тога, снажно је повећана трговина са великим тржиштима у развоју, а велико изненађење је интензивирање размене Русије и Турске, која је, поред осталог, дуплирала увоз руске нафте (на 200 хиљада барела дневно у 2022). Знак отпорности руске привреде је и пораст добити корпорација за чак 25% (на 144 милијарде долара) у другом тромесечју 2022.

Цена гаса и нафте

Дакле, изгледа да супротно од пожељног ефекта, драстичне санкције Запада нису битније умањиле економске капацитете Москве, барем до сада. Наиме, брзи потези Централне банке Русије, односно оштра контрола одлива капитала и подизање каматних стопа стабилизовали су рубљу, док је тзв. паралелни увоз (шверц), који би могао достићи чак 16 милијарди долара ове године, спречио несташице на руском тржишту и увозну инфлацију.

Високе глобалне цене нафте су више него надокнадиле дисконт на нафту типа „Урал" (који крајем августа 2022. износи 18,6 долара у односу на Брент, скоро дупло мање него што је то било у марту). С тим повезана растућа продаја сирове нафте Кини, Индији, Турској помогла је да се неутрализује пад извоза у ЕУ.

Упркос пројекцијама да ће руска производња нафте опасти за десетину, она је по процени Међународне агенције за енергију (ИЕА) у јулу била тек за 3% испод предратног нивоа. Ипак, ИЕА процењује да би ембарго ЕУ, који ће се примењивати на увоз морске сирове нафте и на увоз преко дела нафтовода од 5. децембра 2022. требало да „уклони" до 1,3 милиона барела дневно са европског тржишта, а да би забрана увоза нафтних деривата (лож уље, дизел) могла редуковати руски извоз за додатних милион барела дневно.

Међутим, спремност купаца из Азије да уз попуст купују руску нафту вероватно ће пореметити ову рачуницу, иако аналитичари Кплера, Рyстада и московског БКС Глобал Маркетса сматрају да Москва не може рачунати на то да ће Азија купити сав вишак руске нафте. Оно што је интересантно да су танкери у власништву грчких резидената, који су 2020. превозили око четвртине нафте Руске Федерације (не рачунајући нафтоводе), тренутно са чак половином, најзаслужнији за транспорт руске нафте до купаца.

Рекордна зарада од извоза нафте и гаса учинила је суфицит текућих трансакција рекордним и снажно ојачала руску валуту, штетећи на тај начин извозницима и смањујући приходе буџета (изражене у рубљама).

С тим у вези, Русија планира да ове године купи чак 70 милијарди долара у јуанима (чији би износ у девизних резервама требало да порасте до краја 2022. на противредност од 180 милијарди долара), и другим „пријатељским" валутама, попут индијске и турске. То би помогло да смањи вредност руске монете на пожељних 75-80 за долар (са садашњих нивоа од око 60).

Стратешки план Москве је да се тако повећане девизне резерве потроше у наредних три до пет година како би се покрили огромни трошкови замене страних технологија и пребацивања транспортне инфраструктуре ка новим тржиштима у Азији.

Чак и ако се ефекти санкција на Русију снажније испоље тек за неколико година, не постоји гаранција да ће се прогнозирана економска стагнација десити у довољном обиму да произведе за Запад позитивне промене у руској спољној политици. Како потенцира Рамон Маркс, без обзира ко победи у украјинском рату, САД ће бити стратешки губитник, будући да ће Русија изградити присније односе са Кином, Индијом, Ираном и земљама Залива. Пекинг и Москва ће без сумње проширити капацитете за непоморски транспорт нафте и гаса, што ће смањити зависност Кине од испорука фосилних горива са Блиског истока које фактички морају проћи кроз Малачки мореуз, који би у случају конфликта Вашингтон лако блокирао.

Мрачнија страна „руске" медаље

Колико је мир далеко и колико су ставови две стране непомирљиви указују и оцене Горбачовљеве историјске улоге (преминуо 30. августа 2022). Док је „Горби" хваљен у Берлину и Вашингтону, у Москви се сматра да његов романтизам према Западу није био оправдан („немогућност" Путина да присуствује сахрани такође говори о ставу Кремља). Повезано са ставом према последњем председнику СССР-а, наивно је очекивање симпатизера Русије да ће ЕУ, услед притиска јавности који ће се одсликавати и кроз долазак тзв. популиста на власт (вероватно у Италији, у септембру 2022), променити политику санкција према Кремљу.

Наиме, ембарго уведен 2014, увезан са питањем Крима, обнављан је сваких шест месеци, а било је довољно да само једна земља буде против да се то не би десило. Реторика мађарских званичника не треба да завара. Такви потези, какав је био и онај Ердоганов са претњом ветом на улазак Финске и Шведске у НАТО, лимитираног су дејства и своде се на мање уступке за конкрентну земљу. Разбијање унисоног става колективног Запада је нешто што ни највеће чланице ЕУ не могу себи да допусте. Пример из 2003. када се тзв. „стара Европа", а највише Француска, противила интервенцији у Ираку, и када је наишла на жестоку опомену из Вашингтона, јесте индикативан. Како то наводе и многи руски аналитичари попут Ивана Тимофејева: санкције су ту да остану (за деценије).

Дакле, став да ће европско становништво, иначе мање навикло на тешкоће од Руса и склоније изласку на улице, суочено са снажним повећањем рачуна за грејање и високом инфлацијом, ставити Кремљ у добитну позицију с које ће лакше остварити део својих циљева, базично је неутемељен. С тим у вези илустративно је понашање Немачке, која је најавила додатних 100 милијарди евра за финансирање хитних војних набавки, од чега ће велики део отићи америчком „Локид Мартину" за авионе Ф-35.

Не само то, Немачка је спремна и на ризичан потез мењања свог пословног модела који је последњих деценија успешно функционисао. Наиме, на бази јефтине енергије из Русије, од полупроизвода из Кине су прављене висококвалитетне робе, које су се извозиле првенствено у Кину, најважнији трговински партнер Немачке, и од које зависе читаве привредне гране и ланци снабдевања. Док се један стуб тог система снажно тресе, други се и даље држи, али услед притиска САД, почиње, истина још увек опрезно, „раздвајање" од Кине. Дакле, по цену драстичних трошкова, Немачка је изабрала политику наспрам економије.

Ствари за Москву неће променити ни то што је индикатор економских очекивања Еврозоне пао у августу више него што се очекивало, достижући најнижи ниво у последњих 19 месеци (последица смањеног оптимизма у индустрији и услугама, будући да рекордна инфлација и рат у Украјини утичу на економске одлуке фирми и домаћинства). С тим у вези, УБС процењује да би ЕУ могла ући барем у техничку рецесију услед енергетске кризе и стање би могло да се погорша ако дође до рационализације употребе природног гаса (чија се цена повећала чак 10 пута), те даљег раста цена струје, што имплицира даљи притисак на потрошњу домаћинстава и инвестиције (на пример, у Немачкој су цене електричне енергије порасле за седам пута на годишњем нивоу у јулу 2022).

Повећани трошкови

Русији неће помоћи ни то што је раст потрошачких цена у Еврозони достигао нови рекорд у августу (9,1%), што је највиша стопа инфлације од почетка евидентирања исте. Још један знак да Брисел неће одустати је и то што се ЕУ спрема да пооштри визни режим са Русијом, као још једну меру кажњавања.

Дакле, иако санкције нису довеле до тренутног колапса руске економије, временом ће оне повећавати трошкове за Русију. Запад ће наставити да са политиком која се своди на смањење енергетских прихода Русије, упркос томе што ће сам платити високу цену за то, посебно ЕУ. Напори да се Пекинг, Делхи и Анкара одврате да помажу Москви тако што ће прихватити тзв. cap на цену руске нафте, имају слабе шансе за успех, у супротном то би могло да створи озбиљне проблеме Кремљу.

Додатно, трошкови због „раздвајања" у енергетском смислу ће вероватно бити мањи за Запад него за Русију. На пример, ЕУ може кроз неколико година и по цену виших цена да избаци руски гас из употребе, док недостатак инфраструктуре значи да ће Москви требати више времена да преусмери његов извоз у Кину.

Ипак, највећи утицај на Русију није губитак западних енергетских тржишта, већ њихове технологије и компоненти - које Пекинг или други не могу у потпуности да замене - што омета индустријску производњу и посебно екстракцију природних ресурса која се ослања на опрему западног порекла, као и руски војно-индустријски комплекс.

Тешкоће с којима се суочава највећи руски произвођач аутомобила нуде увид у размеру проблема које има земља која настоји да издржи економски „блицкриг" Запада. Наиме, „Автоваз", који није отпустио ниједног од својих 42 хиљаде радника, овог лета је поново покренуо производњу свог бренда „Лада" након што је заустављен у марту због отежаног снабдевања и губитка француског партнера „Реноа".

На пример, већи део од 3.200 радника у фабрици у Ижевску је на привременом одмору од марта, а компанија им исплаћује две трећине њихових плата (део особља ради скраћено). Понуда свим радницима да узму једнократне отпремнине (од 200 хиљада рубаља или 3.400 долара), тиме добровољно одлазећи из фирме, лош је знак за ту иначе веома важну грану руске индустрије. Наравно, овај потез је повезан и са фокусом „Автоваза" на своју примарну фабрику у Тољатију, док план да се у Ижевску преопреме постројења да би се са много мање запослених направио први електрични аутомобил руске производње нека врста је утехе за индустрију овог града.

Три кризна сценарија за економију Русије 

У официјелном документу Централне банке Русије Главни правци монетарно-кредитне политике 2022-25 препознаје се да је најважније колико ће се грађани и компаније успешно и брзо прилагођавати новим реалностима, узимајући у обзир да ће на спољном плану низ глобалних дешавања остати неизвестан, почевши од ефекта увозне инфлације, монетарног заоштравања, глобалне тражње, стања глобалних ланаца снабдевања до ковида и геополитичких тензија, односно евентуалних додатних спољнотрговинских санкција, као и степена примене секундарних санкција. Прилагођавање руске привреде новим условима зависи од успостављања нових економских веза, појаве нових индустрија, ефикасности процеса супституције увоза и развоја механизама за паралелни увоз.

У основном сценарију долази до успоравања глобалног економског раста, али ће опрезна и разборита монетарна политика омогућити највећим економијама да избегну велику рецесију, док ће се инфлација у иностранству вратити на вредности близу циља почетком 2024. године. Руска економија ће се смањити 2022. и током већег дела 2023, прилагођавајући се промењеним спољним условима, док ће се 2025. економија вратити на потенцијалну стопу раста од око 2% (+-0,5%). Годишња инфлација ће опасти са 12-15% у 2022. на 5-7% у 2023, те на 4% у 2024.

Сценарио „Убрзане адаптације" претпоставља убрзаније прилагођавање руске привреде на нове услове. До бржег реструктурирања привреде ће доћи првенствено због боље динамике увоза него у основном сценарију, и то услед формирања нових економских веза и проширења механизма паралелног увоза. Извоз ће се такође повећати у односу на базни сценарио због раста његовог физичког обима, укључујући нафту и гас, што ће бити олакшано проналажењем нових рута и начина испоруке енергената смањењем трошкова транспорта и осигурања. У овом сценарију раст руске привреде је могућ већ током 2023. а годишња инфлација ће се вратити на ниво близу циља (4%) до краја 2023, што претпоставља и ниже каматне стопе за привреду.

Алтернативни сценарио „Глобална криза" претпоставља повећану фрагментацију глобалне економије. Упорно висока инфлација у великим економијама може захтевати оштрије и значајније пооштравање монетарне политике а последица ће бити рецесија у највећим економијама, док би растуће камате могле значајно да угрозе финансијску одрживост у земљама у развоју. Овај сценарио претпоставља и увођење нових санкција против руске економије. Комбинација ових догађаја могла би да погорша неравнотеже у светској привреди и доведе до нове глобалне финансијске и економске кризе, упоредиве по обиму са оном из 2007-2008. За руску економију ће реализација глобалне кризе, која смањује спољну тражњу, те цене и обим извоза, значајно отежати структурно прилагођавање. БДП ће се 2023. смањити више него 2022. а пад ће се наставити и 2024, док је благи пораст (за 1%) могућ тек 2025. Годишња инфлација у 2023. ће порасти на 13-16% услед слабљења рубље и пооштравања ограничења на страни понуде.

Јасно је да ниједан од ова три сценарија не нуди оптимистичну верзију развоја привреде Русије, чак ни у средњем року. Како су санкције „ту да остану", јасно је да је и Москва изабрала политику уместо економије, односно приоритизирање безбедносних и националних интереса. Како и Запад, а све више и Кина, раде сличну ствар, очекивати повратак у време релативно добре безбедносне ситуације у свету, те скоро неометаних економских интеракција између скоро свих држава, делује нереално. Оно што делује све извесније јесте да ће трговина између земаља бити све више концентрисана у регионалним блоковима, те ће се државе мање фокусирати на коришћење компаративних предности, а више на повећање локализације производње. Последично, бенефити од глобализације ће опадати а стопе привредног раста у скоро свакој земљи ће услед трошковних нерационалности бити ниже.

Три деценије „дивиденди мира" које је већи део планете уживао кроз јефтину кинеску робу, ниску инфлацију и растуће стране инвестиције - завршене су. У времену геополитичких турбуленција којима сведочимо, можемо се само надати да ће инволвиране стране одржати конфликт под контролом.