Сви тајкуни личе једни на друге, само је Мате Римац срећан на свој начин

Он има 33 године, носи беле старке, слуша Бајагу и Забрањено пушење, Тесли ће подићи споменик. Од овог лета, он је и сувласник је „Бугатија".

Он је Мате Римац, хрватски предузетник, оснивач компаније „Римац аутомобили". Изумитељ је првог хрватског електричног аутомобила „Concept One", који брзину од 200 километара на сат постиже за 6,2 секунде, док највећа брзина коју досеже износи 355 километара на сат.

Иако је компанија „Римац аутомобили" књишки пример успешног стартапа, јер је њен оснивач буквално из гараже направио озбиљан бизнис, Мате Римац није класичан бизнисмен. Он је изумитељ коме је узор Никола Тесла.

Он је и човек кога Сејо Сексон, фронтмен Забрањеног пушења описује као некога ко ће први са Балкана свемирски брод послати у орбиту.

Овог лета регионални медији писали су не само о томе како је Римац постао сувласник компаније „Бугати", већ и о свадби коју је направио у свом родном Ливну, босанском градићу уз саму границу са Хрватском. Писало се како је Бајага за младенце отпевао „Бадеме и со", како су свирали и трубачи из Лесковца, шеровали су се видео снимци на којима Мате Римац и Катарина Ловрић после црквеног венчања и буквално подижу прашину возећи се кроз Ливно у жутој „невери", аутомобилу који је младожења изумео.

Римац себи може да дозволи и оно што у Хрватској баш и није популарно - да му на свадби певају о Југославији. Тако је Сејо Сексон за младенце отпевао песму „Југо 45", у којој говори о томе како је то било добро време, „све на кредит, све за рају, јаране". 

Нимало случајно Мате Римац воли ову песму, али Хрватска у бившој Југославији није имала ни „југо" ни ауто-индустрију. „Баш зато данас и има Римца", тврди новинар Миша Бркић. „Јер држава није имала амбиција да се бави аутомобилским бизнисом." 

Од гараже до „Бугатија" 

„Никад нисам глумио да правим електричне аутомобиле да бих спасио свет и смањио емисију штетних гасова. Одувек ме је импресионирао електрични мотор", рекао је Римац једном приликом. А све је почело тако што је још као средњошколац Мате постао жупанијски првак у електротехници. Чим је напунио 18 година, Римац је, уз помоћ родитеља, купио BMW „коцкицу" и почео да учествује на ауто-тркама. Након што му се после две трке ауто распао, Мате је отворио хаубу и на место на коме је био мотор „бензинац" убацио електрични мотор који је скинуо са старог виљушкара. И тако је почела прича о хрватском Илону Маску.

Римац често каже да је кључ његовог успеха у томе што је одувек био фасциниран аутомобилима. Кад се деведесетих из Ливна са родитељима одселио у Немачку, овако је описао Франкфурт: „Било је више аутомобила у једној улици него што сам их ја видео за годину дана у мом Ливну."

У Хрватску се Римац преселио 2001. године. И мада му успех нико не спори, спочитавају му да је почетни капитал добио од тате, који је радио у Немачкој. Једно је ипак сигурно: Мате Римац свој бизнис није направио захваљујући подршци хрватске државе, већ упркос томе.

Римац ретко даје интервјуе али се често оглашава на друштвеним мрежама, па је на свом Фејсбук профилу објавио и пословни извештај за 2020. годину. У њему наводи да је у буџет те године уплатио 17 милиона евра, а из буџета је на име субвенција (јер је реч о енергетски ефикасним аутомобилима) добио мање од три милиона евра.

Свој бизнис Римац није градио ни захваљујући политичким везама као што је то, на пример, у Хрватској чинио Ивица Тодорић, који је своје пословно царство „Агрокор" пре неколико година због дугова довео до финасијске ивице и банкротирао. Да су то два потпуно различита начина вођења бизниса, сматра и Гордана Гргас, новинарка „Јутарњег листа":

„Мате Римац нема кредита, он је до капитала долазио тако што је продавао власничке уделе своје фирме. Тако су деоничари 'Римац аутомобила', постали и 'Киа', 'Хјундаи', 'Порше'' и разне друге аутомобилске компаније. Римац данас није већински власник компаније. Он јесте појединачно највећи акционар, али његов удео је мањи од 50 одсто", објашњава Гордана Гргас како је Римац пословање своје компаније одржао на здравим финансијским основама. 

Како су настали српски тајкуни

И новинарка Весна Костић сматра да је Ивица Тодорић све радио супротно од тога. „Тодорић се обогатио на сличан начин као што су се неки наши бизнисмени овде обогатили, попут Богољуба Карића или Мирослава Мишковића користећи државне ресурсе, блискост са властима или чак монопол", каже Костићева.

Током протеклих деценија српска привреда је прошла кроз социјализам и кроз капитализам, али данас нема иноватора попут Мате Римца. Да ли је то зато што овдашњи привредници нису у стању да произведу ништа, како је још 2012. године за „Политику" написао тадашњи гувернер Народне банке Дејан Шошкић? „Ни нов телевизор, ни трактор, ни машину за веш, ни фен за косу. Ништа!", писао је Шошкић. „Често је њихов највећи привредни домет да у иностранству купе за један, а домаћем потрошачу продају за два или три динара".

Бивши гувернер је то назвао „транге-франге" економијом. Ни чланови клуба „Привредник" нису остали дужни бившем гувернеру. Тако је, на пример, тада у дневном листу „Прес", у коме је, како смо касније сазнали, Мирослав Мишковић био сувласник, Шошкић био врло често критикован због политике слабљења динара - што Мишковићу као увознику није одговарало. Јавна је тајна да су тих година чланови клуба „Привредник" на интерним састанцима у Шекспировој улици Шошкића погрдно звали Преучени.

А да ли су, заправо, чланови клуба „Привредник" одувек тежили да буду близу камина власти? Овај клуб пратила је фама да су његови чланови ногом отварали врата неких кабинета у влади, учествовали у креирању владајуће већине, кројили законе.

И док новинар Миша Бркић сматра да лобирање није ништа лоше и да то раде сви привредници у свету, новинарка Весна Костић сматра да овде није реч о лобирању већ о коришћењу привилегија које им је држава омогућила зарад личног богаћења.

„И моја баба је тако могла да се обогати да је имала приступ девизним резервама у тренутку кад је курс марке био шест динара, а на улици се продавао по 60 динара", каже Весна Костић.

Миша Бркић, међутим, пита зашто се онда ни он, ни његова, али ни баба Весне Костић нису обогатили деведесетих. И зашто је у Србији проблем да се каже да је неко успео зато што је паметан и способан, а не зато што му је тетка гувернерка, или зато што ногом отвара врата неких кабинета у Влади Републике Србије. 

Шекспирова није Шилерова

Бркић је још у мају 2007. године за недељник „Економист" написао текст „Шекспирова није Шилерова" у коме пише о томе да постоји намера „да се јавности огади капитализам и пословни кругови прогласе кривцима за тежак живот народа", као и да се српски привредници у медијима криминализују.

„Ако кажемо како су направили први милон ја не мислим да је то криминализовање. Држава је некима то омогућила кроз приступ неким ресурсима, који остали нису имали", каже Костићева и додаје да је имала прилике да чита неке Мишковићеве интервјуе, али да га ниједан новинар није питао како је направио свој први милион. „Извините, али то је третман какав он само може да пожели", одговара Костићева на Бркићеву опаску да је третман крупног капитала у медијима лош.

„А докле ћемо ми човека који се 30 година бави приватним бизнисом, и вероватно још петнаестак година у време социјализма, да питамо како је зарадио први милион и зашто је то некога брига", реплицира Бркић.

Весна Костић, међутим, стматра да треба да нас буде брига ако наши привредници тржишту не нуде ништа ново, већ рециклирају идеје које су видели у свету. Таква је и најава Мирослава Мишковића да оснује компанију за електронску трговину „Ананас" и то тек након што је видео какав су успех постигле компаније „Алибаба" и „Амазон".

„Он ништа ново није направио, он је само рециклирао идеје које је видео у свету", тврди Весна Костић.

„Шта је ту лоше?", пита Миша Бркић и додаје да не треба измишљати топлу воду ако неко у свету од неке идеје већ прави профит. „Мишковића је ова власт ухапсила и држала га у притвору месецима, а компанија је преживела. Постоје дакле бизниси који надживе четири године мандата једне владе", каже Бркић.

Бркић и Костићева воле да се не слажу, али су сагласни у једном - у Србији свака власт има своје такуне. Од деведесетих до данашњих дана. 

Јер сви горе и сагоре

Роде ли се ипак и овде неки да направе бизнис који траје дуже од мандата једне владе? Јер, пословни пут српких привредника ишао је горе-доле, као у Бајагиној песми. Али је за бизнис, чини се, много већи изазов бити на врху него на дну, јер, као што каже Бајага, „сви горе и сагоре". А овде су многи сагорели кад су били горе, пошто су се задужили и преинвестирали. За разлику од Римца, који није сагорео кад је био горе, јер се није презадужио.

„Мислим да уметнике и иноваторе као што је Мате Римац не занима јесу ли горе или доле. Када човек иде напред он се увек налази горе. Без обзира на разне прогнозе о финансијској путањи његове фирме, како год да буде ја знам да ће Мате Римац увек бити срећан човек", закључује Сејо Сексон.

А може ли српски привредник бити срећан човек? Шта из пословног пута Мате Римца наши бизнисмени могу да науче? Ако је Римац хрватски Илон Маск, има ли Србија неког сличног Римцу?

Капацитет српског тржишта је такав да држава, чини се, више нема проблем да странце убеди да је амбијент за улагање добар. Само у години короне у Србију је стигло више од три милијарде долара страних инвестиција, што је више од свих земаља региона заједно. Са друге стране, удео домаћих инвестиција је низак и износи око 12 до 14 одсто БДП-а, док је у упоредивим земљама региона тај удео око 18-19 одсто.

Можда је у праву бизнисмен Андреј Јовановић из „Мојих брендова" кад каже да су странци привилеговани јер их никада не зовемо „тајкуни".

Али Бранко Милутиновић, на пример, који је недавно продао компанију „Нордеус" није странац. А уз његово име на интернету ниједном није прикачена реч тајкун.