Да ли смо лоше читали Бранка Милановића, или је он лоше прочитао нас

Нека цвета хиљаду цветова, нека цветају аутократија и корупција - то је рецепт за бољи живот и већи привредни раст. Овако, отприлике, изгледа рецензија најновије књиге светски познатог економисте Бранка Милановића Капитализам, сасвим сам (Capitalism Alone), коју су минулих недеља у гневу написали корисници српских друштвених мрежа.

Наиме, пре извесног времена Милановић је објавио текст под насловом „Да ли је је корупција добра за привредни раст?", а недавно је, у интервјуу за дневни лист „Данас", насловљеном „Србија мења део демократије за већи привредни раст", изјавио следеће: „Ја видим демократију као средство за постизање бољег начина живота. Нисам убеђен, као на пример Џон Ролс, да је демократија примарно добро. Према његовом поретку демократија је прва, привредни раст је други, неједнакост трећа. Ја мислим да у стварности многи народи праве трејдоф, замену, мање демократије за више економског раста. Кад погледамо Кину која је у економском погледу најуспешнија у последње две генерације нема сумње да је тај модел државног управљања привредом и владе која је посвећена инвестицијама, расту, запослености постоји, мада је Кина специфична и није лако тај модел пренети. Такође, ако то упоредимо са губитком људских права, власничких права и недостатком владавине права, тај трејдоф постоји. Мислим и да је Србија ушла у тај трејдоф, где већи економски раст иде са смањењем одређених права и већом арбитрарношћу у понашању државе него раније..."

Док озбиљне рецензије за Милановићеве књиге пише прва светска економска лига, аутор Капитала у XXI веку Тома Пикети и Нобеловац Џозеф Стиглиц, најцитиранији економиста са подручја бивше Југославије овим се замерио делу српског јавног мњења и појединим интелектуалцима.

Тако новинар Мијат Лакићевић у својој критици на „Пешчанику" пише како је Бранко Милановић погрешио кад тврди да Србија има раст и да је заправо насео на пропаганду овдашње власти. Исто мисли и професор Економског факултета Милојко Арсић, јер је просечан раст Србије током протекле деценије био свега два одсто, што је, сматра он, у односу на земље региона најнижи резултат. „Све и да је Милановић Нобеловац, морао је претходно да провери податке за своју тврдњу", каже Арсић.

Бранко Милановић о полемици

Након емитовања ОКО магазина на РТС-у среду увече 21. јула, посвећеног полемици коју је покренуо његов интервју у „Данасу", Бранко Милановић се на свом налогу на Твитеру осврнуо на оптужбе које су му опоненти упућивали:

„Једна реченица мог интервјуа у 'Данасу' да Србија (до короне) 'мења неке елементе демократије за брзи економски раст' изазвала је велику полемику. (Узгред, Србија се нигде не помиње ни у Capitalism Alone нити у Глобалној неједнакости.)

Имао сам у виду да су, с једне стране, независне институције у Србији значајно ослабљене у последњих десетак година, али да је, у исто време, економски раст био задовољавајући. Он још није на нивоу на коме би идеално требало да буде, али јесте задовољајући. И не само економски раст, већ и други економски показатељи: инфлација, пораст извоза, GDP, смањење буџетског дефицита, смањење незапослености итд.

Али највећа полемика је настала око стопе расте, што је чудно, јер је то прилично лако израчунати и упоредити.

Графикон приказује просечну стопу раста Србије у периоду 2012-2019 у поређењу са осталим бившим југословенским републикама. Подаци су изразени у константним ППП доларима за све земље (подаци Светске банке и ММФ-а).

Просечна стопа раста по становнику је била око 3%, што је нешто изнад стопа раста Словеније и Хрватске. Та стопа била је нижа него што је био раст Бугарске (3,6%) или Румуније (чак 4,9%).

Циљ Србије би, по мом мишљењу, требало да буде да има стопу раста од око 5% per capita.

На тај начин би било могуће, у току две генерације, приближити се развијеним земљама. У последње две године пре короне, српски раст је био 4,7% што је веома близу том „циљу".

Поред тога, незапосленост (пре ковида) је значајно пала, а labor force participation (запослени + они који активно траже посао) порасла је и за жене и за мушкарце за око 5 поена. (Из извештаја ММФ-а).

То су подаци.

Интерпретација података и нарочито контрафакти ('шта би се могло десити да је политика била другачија') су питања за расправу, али чињенице то не би требало да буду", закључује Милановић.

Грешке при читању

Јесмо ли ми лоше читали Милановића или је наш економиста светског гласа лоше прочитао нас?

Јелена Жарковић, професорка Економског факултета која је прочитала све Милановићеве књиге, а за једну од њих, Глобална неједнакост, писала је и рецензију, каже да су реакције јавности у Србији биле бурне јер је погрешно протумачено да амерички економиста српског порекла тврди да су корупција, али и аутократија, систем који је далеко од либералне демократије, добри за економски раст. „Али он то уопште није тврдио, као што то не тврди ни у својој књизи, већ само преиспитује тезу да ли су институције кључне за економски раст", сматра Јелена Жарковић.

Марко Бабић, професор на Универзитету у Варшави сматра да се Милановић у својим текстовима уопште није ни обраћао нама, већ да је његова порука пре свега упућена западним економским и политичким факторима који земљама у развоју намећу своју визију економског поретка.

Кинески случај

Бранко Милановић већ годинама покушава да открије тајни рецепт кинеског раста и то у тренутку када ММФ предвиђа да ће Кина и према укупном бруто домаћем производу (БДП) престићи Америку 2027. године и постати светска економка сила број један. У фото финишу ове економске трке два титана, најбоља америчка економска памет и даље тврди како су демократија, владавина права, институције и борба против корупције први и неопходан услов за привредни раст.

Неће бити, одговара Бранко Милановић. Све то јесте добро и пожељно, али то није први и неопходан услов за раст, сматра он, јер Кина је једнопартијска држава, а расте брже од остатка света.

У књизи Капитализам, сасвим сам Милановић је објавио податак да је просечан раст Кине од почетка деведесетих па до 2016. године, дакле, током 25 година, износио чак осам осто. Током истог тог периода свет је растао два одсто годишње.

О значају институција за привредни раст доста су у светској научној јавности писали економисти Дарен Ацемоглу и Џејмс Робинсон и то нарочито кроз критику књиге Томe Пикетија Капитализам у XXI веку. Њих двојица су у критици Пикетијеве књиге, на пример, написали да овај француски економиста, када пише о неједнакости у Француској или Сједињеним Америчким Државама, потпуно пренебрегава значај институција. Тада је Бранко Милановић, који важи за једног од највећих стручњака на свету када је о неједнакости реч, јавно бранио свог рецензента Тому Пикетија. У једном свом тексту написао је како Ацемоглу и Робинсон, критикујући Пикетија полазе од претпоставке да је он исто што и Карл Маркс, који у својој теорији није марио много за институције. Милановић пише да та претпоставка није тачна јер су промене које су у САД и Француској довеле до повећања неједнакости - управо институционалне природе.

У сваком случају, Бранко Милановић водећим светским економистима већ годинама поручује да треба да преиспитају своју тезу, јер две трећине света напредује упркос томе што нема развијену демократију и демократске институције, а истовремен налазе и на другој половини светске листе која мери корупцију. И то посебно наглашава кроз пример Кине, али и још неколико држава.

Политички капитализам

У књизи Капитализам, сасвим сам Милановић пише о такозваном политичком капитализму и наводи пример неколико земаља, у којима је деценијама на власти била једна партија, а где је економски раст био већи од светског просека. У периоду од 1990. до 2016. године просечна стопа раста глобалне привреде била је два одсто, док је Вијетнам у истом периоду у просеку растао по стопи од 5,3 одсто, Малезија 3,7 одсто, Лаос 4,8 одсто, Сингапур 3,4 одсто, Танзанија 3,5 одсто, Боцвана 2,8 одсто, Етиопија 4,1 одсто и Руанда 2,6 одсто.

Бранко Милановић је недавно објавио и текст под насловом „Може ли корупција бити добра за привредни раст" у коме заправо полемише са тезом кинеско-америчке економисткиње Јуан Јуан Анг, која је у својој књизи Позлаћено доба Кине установила да постоји неколико врста корупција, а да од једне од њих економија може имати користи. Поједностављено речено, реч је о елитној корупцији у којој бизнисмени у директном контакту са политичарима прескачу бирократске процедуре. Милановић је и у својој новој књизи теми корупције посветио цело поглавље, посебан акценат стављајући на хипокризију богатих економија. Његова теза је да развијене привреде, које због корупције врло често критикују земље у развоју, заправо преко пореских рајева, на пример, пружају уточиште капиталу који је врло често нелегално стечен. Он у књизи наводи пример Маурицијуса који је номинално највећи страни инвеститор у Индији, иако је ту реч о индијском капиталу који је само нашао уточиште у маурицијуском пореском рају и вратио се назад у „земљу порекла".

„Треба да признамо да смо лицемерни и престанемо да држимо моралне лекције о корупцији сиромашним земљама. Многи појединци у развијеним економијама профитирају захваљући корупцији, а глобализација какву живимо то чини неизбежним", пише Бранко Милановић у својој књизи.

Алиби корупције

Могу ли његове тезе да борба против корупције и институције нису важне да послуже као алиби за креаторе економске политике земаља у развоју? Поготово ако, како каже професор Милојко Арсић, постоје емпиријска истраживања која показују да је нето ефекат корупције на привредни раст негативан и да она обара приведни раст у просеку за петину.

Негативан утицај корупције на привредни раст у Србији мерио је Фискални савет. Њихова анализа показује да корупција годишње Србији поједе један одсто БДП-а. Иако се тај проценат чини занемарљивим, преведено у паре, то је око 450 милиона евра годишње. То само значи да су неке земље успеле да се развију упркос корупцији, а не захваљујући њој.

А када је о Србији реч, Милановић је недавно објавио и табелу такозваних изборних аутократија у које, осим наше земље, убраја и Мађарску, Пољску и Турску. Док је свет током протекле деценије у просеку растао 1,8 одсто, ове економије расле су брже. Ипак, када се погледају земље централне и југоисточне Европе Србија је са два одсто у просеку била на зачељу региона.

Да ли је Милановић погрешио што, када је о Србији реч, и ову чињеницу није нагласио? Или можда греши узаврела српска јавност која сваку изјаву која је у етру пропушта кроз призму иде ли у прилог председнику Александру Вучићу или не? Кроз тог топлог зеца прошао је и Бранко Милановић. Овај светски познати економиста, који економски свет боји у више боја и либералном капитализму супротставља политички капитализам, а либералној демократији опонира изборном аутократијом, емпиријски се заглавио у ћорсокаку нашег српског црно-белог света, у коме постоје само они који су за или против Вучића.

Милановићева порука није алиби за креаторе економске политике земаља у развоју да не смањују корупцију јер она може да дода гас привредној актвности. Када Милановић говори о корупцији он се не обраћа политичарима сиромашне земље у којој је рођен и у којој се школовао, већ критикује власти богате земље у којој живи и ради.