Куд сви амерички хеликоптери ту и српски дронови

Док по свету на све стране лете хеликоптери и дронови који просипају паре становништву, код нас се води полемика да ли их је требало подизати у ваздух и треба ли их што пре срушити на земљу. Реч је, наравно, прво o оних сто евра, па сада о 30 плус 30 евра који се деле овдашњем становништву. Уз то иде и кукњава о превеликом задуживању које ће нам доћи главе.

Расправа је легитимна, али је једнострана, има промашених тема и изнад свега је политичка. Но, идeмо редом.

Прво од чега ваља поћи је чињеница да је по целом свету пандемија вируса САРС 2, на економском плану, донела кризу и на страни понуде и на страни тражње.

На страни понуде је пад производње због разбољевања радника. У Америци је, рецимо, настала паника да неће бити свињског меса јер је вирус погодио запослене у једној од тамошњих највећих фабрика свиња. У Европској унији су се забринули због производње поврћа јер нема сезонских радника. На страни тражње је дошло до суздржавања од потрошње јер су се људи уплашили хоће ли имати посла, хоће ли моћи да купе храну и покрију основне трошкове становања.

Америка

Ваљана економска политика у оваквој ситуацији мора да узме у обзир и једну и другу страну једначине. Што практично значи да треба да подстиче и понуду и тражњу. Оних 100 и ових 30+30 евра су, према економској теорији, подстицање тражње. Но, овдашњи економисти уопште о томе не говоре. Они су се усредсредили на чињеницу да то нико - сем Америке, која то себи може да приушти - не ради. Што није тачно. А онда још тврде да је то у Америци у реду јер је код њих здравствено осигурање приватно па ће на то отићи највећи део пара. Што, такође, није тачно. Да мало гледају стране телевизије видели би како Американци седе у релативно луксузним аутомобилима у редовима за бесплатну поделу хране, сазнали би да гомила Американаца има проблема са плаћањем станарина и са отплатом кредита за станове и куће, као и студентских кредита.

Е, сад, ја не кажем да је та мера идеално калибрирана. Није, наравно, требало новац поделити свима већ само онима који ће то одмах потрошити на неке текуће породичне потребе. Али није их требало дати ни само екстремно сиромашнима већ и делу средње класе, која је, по правилу, велики потрошач баш робе која је битна за раст српске привреде. Американци су се, рецимо, одлучили да помогну појединцима који зарађују до 75 хиљада долара годишње и паровима који зарађују до 170 хиљада долара годишње. То, за америчке услове, нису мале плате. Али код нас не постоји прецизна евиденција годишњих прихода појединаца и домаћинства. „Неправда" у подели је, донекле, исправљена у овом другом кругу јер је остављено да се сами грађани пријављују за помоћ. Рачуна се, највероватније, да они који имају више него што им треба неће ни да се муче са пријављивањем.

Још једна замерка економиста на ову меру је да ће тај новац отићи на увозне производе. Вероватно нешто и хоће, али тако је у свим привредама. И у Америци су се могли чути гласови да ће помоћ завршити у кинеским рукама, што је равно бласфемији. Мада овогодишњи подаци показују да увоз у Србији спорије расте од раста извоза, па и то треба узети са опрезом.

Са чисто економског становништва један вид потрошње никако не доприноси подизању потрошње зарад подизања домаће привредне активности. А то је потрошња на опремање војске. Али то је политичко питање, које је легитимно због навирања озбиљних регионалних геостратешких интереса и утицаја.

Ја не знам, па не могу ни да тврдим да су овдашњи креатори економске политике, тј. Влада и председник републике, баш све ово на овакав начин имали у виду када су одлучили да користе те хеликоптере и дронове али економски тако стоје ствари. У сваком случају, о ефекту ове мере може се стручно и професионално расправљати тек пошто се израчунају њен утицај на тражњу и утицај те тражње на подизање економских активности у појединим секторима српске привреде. Све остало је прича напамет по принципу „шта је баби мило, то јој се и снило".

Румунија

Дошли смо сад и до другог кључног аргумента критичара економске политике у такозвано „доба короне" - задуживање државе. Алармирајући овдашњу јавност због задуживања Србије овдашњи економисти - опет - по правилу говоре само о једној страни једначине. Хајде да је рашчланимо.

Прво питање је потреба задуживања. Дакле, да ли се треба задуживати? Наравно да треба. И држава - баш као и појединац - треба да се задужује ако се та средства користе за улагање у активности које подижу продуктивност и профитабилност. Некадашња Југославија је доспела у дужничку кризу не зато што је узимала кредите већ зато што их је сипала у предузећа која не само да су већ била пропала, већ нису имала ни производ који је имао промил шансе да се прода. У документацији из тога доба може се, чак, наћи податак да су инострани кредити коришћени чак за финансирање годишњег конгреса СУБНОР-а (за оне млађе: реч је о удружењу бораца из Другог светског рата)!

Друго питање је висина дуга. Овде се користе две заблуде. Једна је млатарање са апсолутном висином дуга (толико и толико милијарди долара и евра). Даћу вам пример па ви сами закључите да ли је тај аргумент уопште валидан. Ако се држава - баш као и појединац - задужила за, рецимо, додатних 12 милијарди евра и уз помоћ тог новца подигла свој друштвени производ за 15 милијарди евра у чему је ту проблем? Ако је годишње за сервисирање тог дуга (плаћање камате и дела главнице дуга) потребно милијарду евра у чему је проблем? Друштву и даље остаје оних додатних четири милијарде евра.

Друга, озбиљнија и легитимнија, заблуда је релативна висина дуга (процентуално учешће дуга у друштвеном производу). То вам је ова расправа о томе да ли је дуг на 60 посто БДП-а, више од тога, или мање од тога. Мада та висина утиче на услове кредитирање (висина камате и рок отплате) ни она није пресудна. Данас широм света имате државе (од Америке, преко Јапана и Италије, до неких у нашем суседству) чији дуг је већи од 100 посто БДП-а. И нико од њих није ни у каквом „ропству". Са друге стране, држава и њено политичко руководство, које је у историји остало забележено по томе што је инострани дуг свело на нулу, није баш славно прошло. Наиме, Николае Чаушеску, председник Румуније, пред крај своје владавине решио је да врати сав дуг странцима. Знамо како се тада живело у Румунији и како се све то завршило.

Свет

Све у свему, што се тиче дуга, једина битна ствар је могућност његовог сервисирања, које, опет, зависи од његовог паметног улагања. А ако се и деси да дође до потешкоћа, постоји могућност коју стручњаци зову „roll over", што значи да се дуг препакује и да се његово враћање одложи.

На крају, ипак, морам са вама да поделим забринутост. На глобалном, светском нивоу превише се пара баца из хеликоптера и превелика је укупна задуженост држава у свету. То је ситуација која на глобалном нивоу лако може да измакне контроли. Али, ако дође до „пуцања" светске економије, за Србију ће бити потпуно небитно да ли је и колико пара бацала из хеликоптера и колико се задужила. Она ће морати да подели судбину других по принципу „куд сви Турци ту и мали Мујо".