Кина и Србија - колонизација или однос који жели читава Европа

„Европска комисија поставила је питања у вези са продајом Железаре Смедерево и очекује одговоре од власти у Србији". Овим речима је Мајкл Давенпорт, бивши шеф Делегације Европске Комисије у Београду 14. априла 2016. године укорио српске власти након што је у Бриселу заварничило поводом намере кинеског Хестила да купи српску челичану. Само два дана после тога заварничило је и на небу изнад Смедерева, када је званично потписан уговор са Кинезима. Пре него што је пукао ватромет у бојама дуге, тадашњи министар привреде Жељко Сертић узео је у руке уговор Републике Србије са Хестилом, пољубио га и подигао у вис.

Од тада до данас много тога се променило: Сертић више није министар привреде, британски дипломата Мајкл Давенпорт више не ради у Европској комисији (сада је шеф мисије ОЕБС-а на Косову), Британија више није чланица Европске уније, а Кинези су у међувремену купили и британску челичану Бритиш стил. Кинеска Ђингоује група у марту прошле године преузела је британску железару, која већ дуго има проблеме у пословању и која је, на пример, била један од главних конкурената Србији у пролеће 2016. године. На светском тржишту челика тада је владала велика криза. Индијски Тата стил одлучио је да напусти британско тржиште. За тадашњег британског премијера Дејвида Камерона то је значило још пет хиљада отказа и то након што је четири хиљаде радника у челичној индустрији, због затварања мањих железара у Британији већ остало без посла. Камерон је ушао у преговоре са Хестилом, а ова кинеска компанија на крају је ипак одлучила да дође у Србију.

Сарадња Србије и Кине постала је видљивија за време власти Александра Вучића али основ за ту сарадњу представљао је Споразум о економској и техничкој сарадњи у области инфраструктуре који је потписан 20. августа 2009. у Пекингу. Многи су заборавили, али када је крајем 2014. године отворен „Пупинов мост", он није само спојио Земун и Борчу, већ су се тада на истом догађају нашли и Александар Вучић и Драган Ђилас, који је у то време већ био бивши градоначелник. Ђилас је иначе био градоначелник Београда када је у јулу 2010. године потписан уговор за овај мост.

Црногорски сценарио

У међувремену реализовано је неколико кинеских пројеката у Србији а Кинези су у нашој земљи највише градили аутопутеве. За сада укупан дуг Србије према кинеским банкама је нешто већи од милијарду евра, показује месечни извештај Управе за јавни дуг. То значи да удео кинеског дуга у нашем укупном јавном дугу (27 милијарди евра) износи око три одсто. Далеко тежа је ситуација Црне Горе која од укупно 4,4 милијарде евра јавног дуга, скоро четвртину дугује кинеским повериоцима. Па се за сада не може говорити о томе да Србија, попут суседне Црне Горе може да упадне у кинеску дужничку клопку.

Међутим, како може, да се види из ребаланса буџета, још неколико планираних пројеката ће неколико пута увећати наш дуг према Кинезима. За аутопут Београд - Зрењанин задужићемо се 710 милона евра. Кинеска Експорт-импорт банка са 680 милиона евра банка кредитираће и изградњу београдске обилазнице Бубањ Поток - Панчево. За брзу саобраћајницу Нови Сад - Рума позајмићемо 610 милиона долара. За термо електрану Колубара Б - 440 милона евра. Брза саобраћајница Иверак - Лајковац финансираће се кинеским кредитом од 135 милиона евра. Постројење за пречишћавање отпадне воде у Батајници коштаће нас 135 милиона евра.

У збиру, то је укупно две и по милијарде евра новог дуга према Кинезима на већ постојећих милијарду евра.

Кад се на то дода и најмање милијарду и по евра колико ће коштати деоница од Прељине до Бољара, а која ребалансом није планирана, стижемо до износа од пет милијарди евра. Такође, у Народну скупштину је ових дана стигао и лекс специјалис о метроу, где се осим учешћа Француза, очекује и да прву линију, вредну чак 1,5 милијарди евра, такође изгради кинеска компанија Пауер Констракшн. Претходно је већ усвојен лекс специјалис о инфраструктурним пројектима који омогућава да се пројекти од посебног значаја за које су склопљени међудржавни споразуми реализују без тендера.

У плану је и да Кинези у Србији граде и канализациону инфраструктуру, а посао је, како се сада процењује, вредан 3,5 милијарди евра. Наша рачуница показује да би, ако се све ове најаве остваре, укупан српски дуг према кинеским повериоцима могао да достигне девет милијарди, односно да се удеветостручи. Наравно, очекује се да у међувремену порасте и наш бруто домаћи производ, односно све оно што привреда и грађани створе за годину дана.

Транспарентност, кинеска и западна

Професор Економског факултета Дејан Шошкић и доскорашњи члан Надзорног одбора Банк оф Чајна за Око магазин оцењује да се јавља ризик од корупције уколико се кредитима финасирају пројекти за које није расписан тендер, већ се они договарају у нетранспаренетним поступцима.

„То може поскупети изградњу да на крају порески обвезници добију много мање квалитетне пројекте, у односу на оно што би могли да добију кроз западне кредите".

Истина је да се пројекти на којима су ангажовани Кинези у Србији углавном резултат међудржавног споразума, али таквих случајева, бар када је о инфраструктурним пројектима реч било и када су у питању америчке компаније. Тако је конзорцијум Бехтел-Енка једини доставио понуду за изградњу Моравског коридора.

У овом случају, формално јесте испоштован Закон о јавним набавкама и расписан је тендер, али се нико осим овог конзорцијума није пријавио јер је још 2018. године било јасно да ће посао добити америчка компанија. Тада су министарка Зорана Михајловић и Шон Кери, потпредседник Бехтела потписали Меморандум о разумевању и сарадњи у изградњи деонице Моравског коридора, којим је предвиђено да максимална вредност те инвестиције буде 800 милиона евра.

Урош Делевић, професор Универзитета у Лондону, не прихвата да је задуживање код Кине нетранспарентно.

„Оно није ништа мање нетранспарентно него задуживање код било ког западног партнера", тврди Делевић за Око Магазин.

Он наводи и конкретан пример према коме је Светска банка Србији одобрила кредит за дигитализацију Пореске управе, коју спроводи Министарство финансија.

„Они су расписали конкурс, нису објавили детаље о победнику конкурса, члановима комисије, нису објаснили ни зашто онај ко није примљен - није примљен. Ја сам лично уложио жалбу Светској банци, до детаља сам прочитао њихове процедуре. Одговор је био да је Министарство финансија носилац пројекта и да они верују Министарству. А наше министарство је поступило нетранспарентно", каже Делевић.

На питање да ли сви наши путеви на Путу свиле Србију попут Црне Горе могу да одвезу право у банкрот, Делевић одговара одрично.

„Како може у банкрот да нас уведе кинески дуг? Дуг је дуг, није битно према коме. У банкрот може да нас уведе превелико задуживање према било коме. То је мање важно. Битно је колика је камата и за шта се тај новац користи", сматра Делевић.

Као што може да се види у буџету за ову годину камате на кинеске кредите крећу се у распону од два до три одсто.

Са друге стране, професор Дејан Шошкић сматра да кинески кредити могу да буду претња по јавни дуг.

„Треба бити обазрив, свако финансирање које се уговара озбиљно треба да ставимо под лупу. Обично је само пажња јавности на томе колика је камата. То је важан податак, али је подједнако важно и на шта се тај новац троши", каже Шошкић и додаје да уколико се новац троши без контроле то на крају скупо могу да плате порески обвезници.

Са њим је сагласан и Душан Никезић, некадашњи државни секретар у Министарству финансија за време Владе Мирка Цветковића и актуелни председник Ресорог одбора за привреду и финансије у странци Слободе и правде Драгана Ђиласа. Према његовој рачуници, ако се реализују сви најављени пројекти, укупан дуг према Кинезима достићи ће 15 милијарди евра.

„Научите нешто из лекције суседне Црне Горе", упозорава Никезић.

Урош Делевић, међутим, чуди се ономе што Никезић говори. „Ако смо у у последњих 10 година реализовали пројекте вредне око четири милијарде, како је онда могуће да сада остваримо 15 милијарди евра", пита се Делевић.

Мека моћ у Србији а златне кочије у Лондону

И док се у Србији пребројавају кинеске милијарде, западни медији пишу о томе како Кина на неки начин жели да колонизује овај део региона, да шири свој утицај и меку моћ.

Ипак, западне земље такође у великој мери сарађују са Кином. Италија је, на пример, недавно и званично приступила иницијативи Један појас један пут, Кина је један од најважнијих спољнотрговинских партнера Немачке, са обимом робне размене од чак 212 милијарди евра у 2020. години.

Посебно је занимљив случај Велике Британије, где је трговина ове земље са Кином достигла највећи ниво у историји. Према подацима званичне британске статистике, Кина је у 2020. години била шесто највеће извозно тржиште за Велику Британију, а извезено је робе у износу од око 30 милијарди фунти. Са друге стране, Британија још више увози кинеску робу, па је увоз робе из Кине у 2020. години достигао чак 49 милијарди фунти, што такође представља историјски рекорд.

Кина је као инвеститор ушла у готово све стратешке секторе британске економије. Један од ретких стратешких сектора где Кина у Британији нема приступ је 5Г мрежа.

Осим што су власници челичане Бритиш стил, Кина са 20 милијарди фунти суфинансира и изградњу нуклеарне електране (Хинклеј Поинт). И то није једина нуклеарна електрана коју у Британији граде кинеске фирме у државном власништву. Државни фонд Чајна Инвестмент Корпорејшн има 8,7 одсто власништва у фабрици за снабдевање водом Темз Вотер, али су и власници 10 одсто акција Аеродрома Хитроу.

А све је почело једном вожњом златним кочијама у октобру 2015. године. Британска краљица Елизабета друга тиме је кинеском председнику Си Ђинпингу указала посебну част. Не само да је за кинеског председника био спреман и црвен тепих, већ се цео Лондон црвенео од кинеских застава. Тадашњи премијер Дејвид Камерон водио је кинеског председника у паб на пиво, на Етихад стадион, а направили су чак и селфи са Серхиом Агуером, познатим фудбалером Манчестер ситија.

Западни медији због ових инвестиција Кину не проглашавају за колонизатора Велике Британије, али зато званични Пекинг врло често мора да се брани од оптужби да је колонизатор Африке. На овај континент стигло је чак 150 милијарди долара кинеског новца.

Концепт некадашњег пута свиле био је да заједно са текстилом, порецеланом, зачинима и стаклом, путује и кинеска религија и култура. Данас са кинеским новцем путује и кинески утицај, али је концепт Кине и да њихов новац крене путем којим западни капитал и западни утицај ређе иде.