Наука
Нобелова награда за медицину: Од очију алги преко јајних ћелија жаба и мишјих бркова до прекидача у мозгу за наша сећања, осећања и понашање štampaj
уторак, 13. окт 2026, 10:19 -> 17:02
Истраживачи већ дуго настоје да открију како људски мозак ствара сећања и осећања и како обликује наше понашање. Карл Дејсерот, Петер Хегеман и Георг Нагел добитници су Нобелове награде за физиологију или медицину за 2026. годину за открића која су омогућила развој оптогенетике – методе којом се може укључивати и искључивати активност појединачних нервних ћелија у живом мозгу. Ова метода се данас користи у лабораторијама широм света како би научницима помогла да открију тајне мозга.
„Мој мозак ми је најнеобјашњивија од свих машина – непрестано зуји, бруји, узлеће, хучи, понире, а затим бива затрпан блатом. И зашто? Чему та страст?“
Ово су речи Вирџиније Вулф из писма једној пријатељици 1932. године. Многи људи деле њену фасцинацију мозгом. Како је могуће да овај орган, тежак свега око 1,3 килограма, може да у себи чува сећања из детињства, сањарења и креативност? Како може да буде извор радости, љубави и љубоморе? Како управља брзином откуцаја срца, ритмом дисања и циклусом спавања?
Још од давнина, истраживачи покушавају да разумеју ову биолошку мистерију. Током двадесетог века успели су да утврде који делови мозга управљају различитим физиолошким функцијама. То је донело непроцењива сазнања, али су тадашње истраживачке методе биле релативно једноставне и нису могле да докажу да одређена врста нервних ћелија непосредно изазива неко осећање или понашање. Слика мозга која је тако настала стога је личила на замућену фотографију, на којој су недостајали многи детаљи.
Један од оних који су сањали о прецизнијим алатима за истраживање изузетно сложене мреже нервних ћелија у мозгу био је Френсис Крик, добитник Нобелове награде 1962. године. Неколико деценија након револуционарног открића двоструке спирале ДНК 1953. године, почео је да истражује механизме који су у основи људске свести. Замислио је начине да активира појединачне нервне ћелије у живом мозгу. Сигнали у нервним ћелијама преносе се изузетно великом брзином. Закључио је да би светлост вероватно била идеално средство за усклађивање с том брзином: када би молекуларни биолози некако могли да манипулишу нервним ћелијама и наведу их да реагују на светлост, можда би могли да контролишу и неуронску активност. Крик је признавао да његова идеја звучи натегнуто, али да је можда ипак остварива.
Његова визија будућности сада је постала стварност. Карл Дејсерот, Петер Хегеман и Георг Нагел добитници су Нобелове награде за 2026. годину за откриће молекуларног прекидача за нервне ћелије. Користећи светлост, истраживачи сада могу да укључују и искључују појединачна неуронска кола у мозгу. Могу да оживе сећања, изазову осећања, покрену одређене облике понашања и проучавају врсте неурона укључене у различите психијатријске и неуролошке поремећаје. Оптогенетика из темеља мења наше разумевање мозга. Такође је пружила важне увиде у то како нервни систем ступа у интеракцију са различитим ћелијама у другим деловима тела, као што су срце и црева.
А све је почело радозналошћу једног истраживача. Почетком деведесетих година 20. века, Петер Хегеман са Института за биохемију „Макс Планк“ у Мартинсриду поставио је једноставно питање: како једноћелијска алга хламидомонада (Chlamydomonas) може тако брзо да реагује на светлост?
Како алга опажа светлост
Алга хламидомонада позната је по способности да плива ка извору светлости. Када истраживачи ставе ову зелену алгу у тзв. петријеву шољу (плитку, округлу посуду са поклопцем, најчешће направљену од стакла или провидне пластике, која се користи у лабораторијама за узгајање и проучавање микроорганизама, ћелија и других биолошких узорака), течност добија бледозелену боју. Ако затим затим осветле једну страну посуде, зелена боја се помера ка извору светлости, јер микроскопске алге пливају у том правцу. Алге региструју светлост помоћу „очне пеге“, ситне наранџасте органеле на површини ћелије која садржи молекул који апсорбује светлост – ретинал.
Хегеман је проучавао очну пегу алге. Помоћу сићушних електрода мерио је електричне сигнале који су настајали у алги када би очна пега била осветљена. Алге су реаговале невероватно брзо. Само пола милисекунде након што би светлост допрла до очне пеге, јављао се електрични импулс.
У поређењу са другим биолошким системима познатим истраживачима тог времена, то је била изузетно велика брзина. На пример, када светлост допре до људског ока, покреће сложену хемијску ланчану реакцију која укључује много различитих корака. Последњи протеин у том ланцу формира отвор на површини ћелије, јонски канал, кроз који могу да пролазе наелектрисани јони стварајући тако електрични сигнал. Цео процес траје најмање 10 милисекунди.
Како је онда могуће да је реакција на светлост код хламидомонаде више од двадесет пута бржа него у нашим очима?
Хегеман је могао да смисли само једно објашњење за овај ултрабрзи одговор: процес код хламидомонаде мора бити много једноставнији него у људском оку. Почетком деведесетих година 20. века поставио је хипотезу да један протеински комплекс истовремено хвата светлост и делује као јонски канал. Међутим, његов предлог наишао је на скептицизам. У то време истраживачи су познавали многе различите врсте јонских канала, али ниједан од њих није могао самостално да реагује на светлост.
Да би проверио своју хипотезу, Хегеман је покушао да изолује протеин хламидомонаде осетљив на светлост. Међутим, то је било лакше рећи него учинити. Када би се протеини из алгиног ока уклонили из свог природног окружења, постајали су нестабилни и лако се оштећивали, што је отежавало њихово проучавање.
Ипак, на прелазу између два миленијума, после вишегодишњих неуспеха, истраживачка група дошла је до занимљивог открића. Јапански истраживачи дешифровали су ДНК алге хламидомонаде и учинили доступним генетски код хиљада њених гена.
Међу њима, Хегеманова група пронашла је два гена која су показивала значајну сличност са познатим генима за протеине који апсорбују светлост. Да ли се у неком од њих налазио генетски код за протеин који су тражили?
Да би одговорио на то питање, Хегеман се обратио колеги Георгу Нагелу са франкфуртског Института за биофизику „Макс Планк“. Нагел је поседовао неопходно знање да предузме следећи, пресудни корак на путу ка открићу које ће из темеља променити неуронауку.
Откриће каналродопсина
Нагел је за проучавање протеина користио јајне ћелије жаба. Када је добио два гена хламидомонаде, убризгао је њихове копије, одвојено, у различите групе жабљих јајних ћелија, које су затим почеле да производе велике количине два до тада непозната протеина. Протеини су доспели на површину јајних ћелија, у околну мембрану.
Нагел је потом могао да испита како функционишу и убрзо је открио да је Хегеманова хипотеза, постављена деценију раније, била тачна: новооткривени протеини били су јонски канали који се отварају под дејством светлости.
Ови протеини названи су каналродопсин-1 и каналродопсин-2. Први ћемо оставити по страни и усредсредити се на други, који је отворио пут развоју оптогенетике.
Као и у Хегемановом експерименту, Нагелово испитивање каналродопсина-2 показало је да овај протеин изузетно снажно и брзо реагује на светлосни импулс. Канал кроз површину жабље јајне ћелије отварао се у року од 0,2 милисекунде. Позитивно наелектрисани јони затим су протицали кроз канал, стварајући електрични сигнал.
Хегеман и Нагел схватили су да су дошли до револуционарног открића. Испробали су уношење гена за каналродопсин-2 у ембрионалне ћелије људских бубрега и ћелије бубрега хрчака. Ћелије су постале осетљиве на светлост: када би биле изложене светлости, производиле су електрични сигнал.
Хегеман и Нагел објавили су резултате свог експеримента 2003. године. Предложили су да би каналродопсин-2 могао да се користи као моћно средство за изазивање електричних импулса у ћелијама помоћу светлости. Након тога, један млади научник са Универзитета Станфорд преузео је штафету.
Сусрет са психијатријским пацијентима
Када је Карл Дејсерот деведесетих година 20. века почео да студира медицину, размишљао је о томе да постане неурохирург, али је део своје обуке обављао на психијатријској клиници. Тамо су га дубоко погодили патња пацијената и њихова потреба за помоћи. Истовремено је почео да се пита како је могуће да мозак код различитих људи функционише на толико различите начине. Зашто је људима који пате од депресије толико тешко да осете радост? Шта изазива аутизам или шизофрене заблуде?
Упоредо са студијама медицине, докторирао је неуронауке. У лабораторији је користио танке пресеке можданог ткива и испитивао их у петријевим шољама. Његова истраживања донела су важне увиде, али је схватио да, како би разумео болести са којима се сусретао у клиници, мора да проучава како нервне ћелије функционишу у живом мозгу.
Други истраживачи покушавали су да развију методе које би омогућиле контролу активности одређених нервних ћелија на начин који је предложио Френсис Крик. Међутим, многи су страховали да ће узалуд потрошити време и новац на нешто што је деловало као неостварив сан. Дејсерот је схватио да мора да ризикује неуспех: терапије које је могао да понуди својим пацијентима ретко су биле делотворне, а често су изазивале тешке нежељене ефекте. Ако је желео да пронађе бољи начин да им помогне, морао је дубље да разуме мозак.
Када је Дејсерот основао сопствену истраживачку групу, почели су да трагају за протеином који би могли да користе за изазивање електричних импулса у нервним ћелијама. Тестирали су бројне кандидате, а када је Дејсерот чуо за откриће каналродопсина-2, писао је Георгу Нагелу и замолио га да му омогући приступ ДНК која кодира тај протеин.
Када је ДНК стигла у Дејсеротову лабораторију, унео ју је у нервне ћелије пацова узгајане у петријевим шољама. Страховао је да би страни ген могао негативно да утиче на осетљиве нервне ћелије, али оне су почеле да производе каналродопсин-2 без икаквих видљивих проблема.
Када је истраживачка група изложила нервне ћелије плавој светлости, оне су одмах реаговале. Светлост је изазвала нервни сигнал који се могао пренети на друге нервне ћелије.
Дејсеротова истраживачка група објавила је своје откриће 2005. године. Тиме су остварили пресудан напредак, иако је Дејсерот разумео да га чека још дуг пут до остварења свог циља: могућности да контролише активност нервних ћелија код живих животиња.
У мозгу живих мишева
Карл Дејсерот је сада започео бројне сарадње, између осталих и са Петером Хегеманом и Георгом Нагелом. Своје откриће поделио је и са другим истраживачима који су разумели његов огроман потенцијал. Захваљујући водећој улози Дејсеротове лабораторије, истраживачи су убрзо пронашли још протеина који могу да укључују и искључују нервне ћелије и који се активирају под дејством различитих таласних дужина светлости.
Године 2006, нова метода добила је назив оптогенетика.
Само годину дана касније, Дејсерот је успешно активирао нервне ћелије у мозгу живих мишева. Његова истраживачка група унела је ген за каналродопсин-2 у одређену врсту нервних ћелија у моторном кортексу, делу мозга који управља кретањем. Потом су кроз мали отвор на лобањи миша убацили у мозак танко оптичко влакно и њиме осветлили нервне ћелије у моторном кортексу. На тај начин успели су да контролишу покрете мишјих бркова.
Исте године, у сарадњи са другим истраживачима, Дејсерот је помоћу оптогенетике успео да на контролисан начин пробуди уснуле мишеве. Истраживачка група унела је каналродопсин-2 у недавно откривену врсту нервних ћелија за коју се претпостављало да контролишу будност. Када су осветлили те нервне ћелије, мишеви су се пробудили, чиме је потврђена постављена хипотеза.
Још један познат експеримент из раног периода развоја оптогенетике објављен је 2012. године. У сарадњи са Сусумуом Тонегавом (добитником Нобелове награде за открића у имунологији 1987. године), Дејсерот је успешно активирао енграм – специфичан образац неуронских путева који се формира приликом стварања сећања. Истраживачи су проучавали мозак мишева док су доживљавали страх и бележили које нервне ћелије изгледа учествују у формирању сећања на тај доживљај.
Када су касније поново активирали ове нервне ћелије, мишеви су показивали знаке страха, иако у том тренутку нису били у опасности. Био је то први експеримент у којем су истраживачи могли да тачно покажу које су нервне ћелије неопходне за одређено сећање.
Нова епоха у неуронауци
Могућност активирања појединачних врста нервних ћелија у мозгу из темеља је променила наше разумевање овог невероватног органа. Мозак одраслог човека садржи око 90 милијарди нервних ћелија, од којих свака успоставља хиљаде веза са другим нервним ћелијама. У многим случајевима, нервни пут који полази од неке ћелије протеже се до сасвим другог дела мозга, док нервне ћелије које управљају потпуно одвојеним телесним функцијама могу бити испреплетене у непосредној близини једна другој.
Захваљујући оптогенетици, истраживачи сада могу да тачно открију које нервне ћелије у сложеним сноповима управљају различитим функцијама мозга. Тако су, на пример, идентификовали неуронска кола која управљају осећајем бола, друштвеним понашањем, жеђи, уносом хране, осећајем награде и пажњом. Открили су и нервне ћелије одговорне за различите функције – од контроле циркадијалог ритма (унутрашњег биолошког ритма организма који усклађује различите телесне функције са сменом дана и ноћи) до изазивања грознице када се активира имуни систем.
Проучавајући сложеније облике понашања, као што је брига мишева о њиховим младунцима, истраживачи су открили да поједине компоненте понашања могу бити под контролом засебних неуронских кола. Једно коло, на пример, управља окупљањем младунаца у гнезду, док друго регулише начин на који их мишеви чисте и негују.
Оптогенетика се може користити и за мапирање нервног система и проучавање функција ћелија изван мозга. Дејсерот је показао да ритам срца може да утиче на наше емоције: ако се срце примора да ради интензивније, то може да појача осећај анксиозности. Други истраживачи идентификовали су одређене ћелије у цревима које могу да објасне зашто неки људи радије једу шећер него заслађиваче. То су само неки од бројних примера примене ове методе.
Нада да ће сазнања стечена применом оптогенетике довести до нових метода лечења почела је да се остварује. Ова метода омогућила је боље разумевање карактеристика психијатријских и неуролошких поремећаја као што су депресија, анксиозност, шизофренија, Алцхајмерова и Паркинсонова болест.
Истраживачи су начинили и прве кораке ка примени оптогенетике у лечењу. У клиничким испитивањима која су у току, покушавају да поврате вид људима који су ослепели услед ретинитиса пигментозе, болести која уништава штапиће и чепиће у мрежњачи ока. Када су у мрежњачу слепе особе уметнули ген за протеин сличан каналродопсину, особа је делимично повратила вид. Помоћу специјалних наочара које емитују светлост, особа је могла да разазна предмете на столу и да их ухвати.
Постоје и наде да би оптогенетика могла да унапреди кохлеарне имплантате, који тренутно стимулишу слушни нерв помоћу електричне енергије. Када би уместо тога било могуће применити оптогенетику, имплантат би можда могао да активира слушни нерв са већом прецизношћу.
Карл Дејсерот, Петер Хегеман и Георг Нагел добитници су Нобелове награде за физиологију или медицину за 2026. годину за открића која су довела до развоја изузетно моћног алата који је преобразио неуронауку. Оптогенетика и даље помаже да се разоткрије једна од највећих загонетки човечанства: како функционише мозак.