Било једном једно Сутоморе: Новогодишње сећање на безбрижна лета у последњем уточишту парадајз-туризма

Међу новогодишњим аранжманима наших туристичких агенција налази се и празнични боравак у сутоморском хотелу „Корали“!

Аранжман обухвата три (а може и четири) ноћења с доручком у овом хотелу са две звездице, а гости, уз одговарајуће доплате, могу уживати у дочеку Нове године и репризи дочека у хотелском ресторану. Уз свечану трпезу забављаће их бенд „Форте“. Ако буду желели, у првим данима 2026. године могу да, опет уз одговарајућу доплату, оду на излете до Будве и Котора.

Ипак, главни адут овог аранжмана крије се у напомени да ће у новогодишњој ноћи гостима који то желе, опет уз одговарајућу доплату, бити обезбеђен превоз до Бара. Тамо ће на градском тргу наступити „Др Иги“, „Бит стрит“, „Моби Дик“, Иван Гавриловић и друге звезде домаће музичке сцене деведесетих. Већ наредне вечери, публику ће на истом месту забављати Здравко Чолић!

Ко до сада није путовао до овог дела јадранске обале лако ће прибавити информације да од Сутомора до Бара нема ни седам километара, а да ни Будва и Котор нису далеко. Гледајући фотографије „Корала“, обрадоваће га сазнање да се хотел налази на самој обали мора, чији таласићи запљускују дугачку, и на том месту широку плажу. Ако још и време буде лепо – биће то новогодишње путовање из снова!

Ко је пак у Сутомору летовао, или је у летњој сезони кроз Сутоморе само прошао, добро зна да се сладак сан очас посла може претворити у кошмар. Јер ако се не може назвати туристичким паклом, Сутоморе крајем јула и почетком августа уме да личи на својеврсно чистилиште о коме би и писац „Божанствене комедије“, да га је Вергилије ту довео, сигурно имао много тога да каже.

Овакво стање ствари или прихватате са великом симпатијом и дубоким разумевањем, или бежите одатле главом без обзира. Али има и оних којима је Сутоморе било и остало нешто више од пуке летње дестинације, па га с правом зову ако не другим, а оно летњим завичајем.

Зато је оглас који туристе позива да Нову годину проведу у сутоморском хотелу „Корали“ лепа прилика да се и ја присетим тих давних летњих дана које сам проводио у најлепшој ували мога детињства.

Рамине мазге

Парафразирајући Толстоја, могло би се рећи да су све сарајевске породице које су у доба самоуправљања & братства и јединства ишле на море своје годишње одморе проводиле у Заострогу или Башким Водама, док смо само ми летовали у Сутомору. Моја тетка је била убеђена да је реч о више места која се зову исто, па је по нашем повратку са летовања знала да приупита: „И, како вам је било у Сутоморима?“

И била је у праву, јер се усред сезоне сутоморска стварност већ добрих четрдесетак година одвија у неколико паралелних токова. У једној равни, реч је о типичном малом приморском месту које се током лета претвара у људску кошницу. Сви остали нивои сутоморске летње свакодневице далеко су од било какве туристичке рутине.

Људи одлазе у Сутоморе не би ли се одморили и уживали, а онда им се летовање претвара у својеврсну вежбу преживљавања. Сваки нови дан са собом доноси даноноћну борбу за воду у славинама, место на плажи током дана и место на шеталишту током вечери. Отуда колоне купача који се у смирај дана вуку ка удаљеним изнајмљеним собама умеју да личе на поражене војнике што се враћају из рата.

А пре једва век и по, на том месту није било нити једне једине куће.

Према предању, Сутоморе је настало као последица трагичног краја велике љубави између гусара Иљка и младе Миље. Историја пак каже да је манастир Ратац на истоименом рту подигнут у 13. веку, да је тврђава Хај-Нехај саграђена у шеснаестом, а Табија у 19. веку. Крајем истога века, у широкој ували неколико породица саградило је прве камене куће.

У деценијама које су следиле плажа је омеђена великим каменим зидом, саграђен је хотел „Созина“ и још неколико камених једноспратних или двоспратних здања. У једном од њих је после Другог светског рата смештено одмаралиште „Србобран“.

Неколико година пре него што ће прве смене Србобранаца са дна Панонског допутовати на обалу Јадранског мора мој ђед је, половином шездесетих, од неке бабе (под тим именом је ова жена остала упамћена у породичним предањима) купио плац у Побрђу и почео да прави кућу.

Ко је макар једном у Сутоморе стигао возом и са једног јединог перона угледао стрмо брдо начичкано кућама, знаће о ком делу места говорим. А управо је пруга била одлучујући разлог што је мој ђед решио да плац на мору купи баш ту, а не, рецимо, у маслињаку надомак плаже у Бечићима. Ђедо је био железничар скоро па од рођења и кад год је могао да бира где ће да живи, одабрао би локацију која се налази одмах уз пругу.

Тако је за место где ће подићи кућу на мору изабрао плац који се налази готово на самом насипу пруге Подгорица-Бар, пуштене у саобраћај на Дан Републике 1959. године. Осамнаест година касније, у сутоморску станицу су почели да пристижу возови из Београда, Суботице и Ниша. Али тада су се међу храстовима и маслинама Побрђа, у непосредној близини железничке станице, могле видети већ многе довршене куће.

Ђедо је своју саградио захваљујући Рами и његовим мазгама. О овом сувоњавом вредном човеку у неколико наврата писала је „Илустрована политика“ и о њему су снимљене и ТВ репортаже. Рамо је живео у Старом Бару, а његове мазге су до тада неприступачних обронака Созине на сепетима допремале комплетан грађевински материјал. Када је подигнуто приземље наше куће, у којој ће се касније налазити кухиња, Рамине мазге су ту провеле целу једну зиму.

Убрзо је направљен и први спрат, до ког се долазило уз спољно степениште. Са лепе терасе се улазило у невелики простор подељен на кратки ходник, уско купатило и две невелике собе. Ту ћу, што би рекао Бане Бумбар, постајати човек. Али пре тога сам прво морао да постанем дечак.

„Не секирај се, доће брод...“

Ја море не да волим, него му дугујем живот. Рођен као недоношче, од самога почетка сам био болешљив, па ми је моја бака, према мамином причању, у једном од многих критичних тренутака чак палила и свећу.

Ипак, нисам умро, већ су ме одвели у Сутоморе!

Доктор Станчић је рекао мојој мами да би ми за опоравак и стицање имунитета највише пријао дуг боравак на мору. Тако сам своје прво лето на Земљи провео у тек саграђеној кући у Побрђу и ова терапија је уродила плодом. Ипак, током наредних година није било летовања а да не закачим неку ангину или шта друго, па сам од оно мало  јавних зграда у том делу приморја најбоље упознао сутоморску амбуланту, смештену у згради старога хотела „Созина“ и болницу у Старом Бару. Али сви ти силни пеницилини које сам примао усред лета нису могли да покваре све радости које је са собом доносио дуги боравак на мору.

На првом месту био је купањац. Потом су следила бескрајна дружења и играња са браћом и сестром, теткином и стрикином децом, као и са вршњацима који су са својим родитељима летовали у оближњим кућама чији су се власници бавили издавањем смештаја.

До средине седамдесетих, сутоморска плажа је махом зјапила празна. Туристи су на том делу приморја летовали у Будви, Котору, Херцег Новом... Све јужније од Петровца на Мору било је ван зоне њиховог интереса.

А онда је 1976. године у саобраћај пуштена пруга Београд-Бар. На тој траси, Сутоморе је било прво место на мору и сваки путнички воз би се ту добрано испразнио. Сви су хтели да се што пре спусте до плаже и бућну у море, које је са порастом броја купача из године у годину бивало све прљавије. Пораст броја купача на сутоморску плажу донео је и прве продавце врућих крофни, куваних и печених кукуруза и хладних сокова.

Онда су у плићак почели да пристају и први чамци или бродићи који су заинтересоване туристе возили на кратка крстарења, махом у правцу Бара. Током једног од последњих предшколских летовања у Сутомору, тата ме је свакога дана водио на крстарење једним те истим бродићем. Барка би у приближно исто време пристала на приближно исто место на плажи, и ми бисмо се са још неколико других путника укрцали и одлазили у приближно истом правцу. Једнога дана бродић се никако није појављивао. Чекали смо и чекали, али бродића није било на видику. Видевши да тата све чешће погледава на сат, покровитељски сам му рекао: „Не секирај се, доће брод.“

И брод је напокон дошао. Баш као и наредна летовања у Сутомору, које ми се, како сам растао, све више чинило као летњи дом. Јер, док су другови из обданишта а касније и из школе одлазили на летовања у разна места дуж јадранске обале, ја сам сваке године одлазио у једно те исто Сутоморе.

Зато сам једне године, док сам још ишао у обданиште, васпитачици Нади и друговима и другарицама из групе слагао да сам летовао у Дубровнику. Једног од наредних лета сам натерао Ђеду да на сутоморској променади причамо на измишљеном енглеском. Кад већ Сутоморе није могло да буде Дубровник, ваљало је бар покушати у Сутомору бити страни туриста.

А њих је све више било и у Сутомору. Махом су одседали у хотелу „Корали“.

Мистична тераса

Овај хотелски комплекс високе Б категорије саграђен је почетком седамдесетих година и ни по чему није разликовао од многих сличних објеката подигнутих тих година дуж целе јадранске обале. Неколико засебних хотелских зграда распоређено је око централног објекта, у чијем се приземљу налази велика трпезарија. Над њом се простире хотелска тераса до које се долази широким спољним степеништем. Са те терасе је увече увек допирала никада прегласна, за мене увек помало тајанствена музика.

Сутоморе је баш у годинама када су „Корали“ саграђени уши својих гостију почело да навикава на све гласнију музику, која се уживо изводила на ресторанским терасама дуж шеталишта уз саму обалу. Прва атракција био је музички програм у башти хотела „Созина“. Сваке вечери сви столови су били заузети, док је музички програм и сва догађања у башти посматрао велики број знатижељних пролазника.

Башту ресторана „Јужно море“ од улице је делила висока жива ограда, па су они који нису били на лицу места могли само да слушају, стојећи на самој улици, или седећи у суседној башти ресторана „Три дуда“. И ми смо, током вечерњих шетњи дуж обале, знали да застанемо пред баштом „Созине“, или да једемо ћевапе у „Три дуда“ док у башти „Јужног мора“ по дугметари пребира Бата Канда. Али моја неостварена жеља била је тераса хотела „Корали“.

Колико пута сам током тих наших шетњи видео парове како се пењу уз оно широко степениште, док са терасе допиру звуци које сам увек чуо као кроз неку измаглицу. Мушкарци су најчешће били у белим панталонама, а жене су носиле дуге вечерње хаљине. Препланули и лепи, нестајали би из мог погледа када се попну на терасу, на коју ћу се, маштао сам, и ја једне вечери, кад порастем, исто тако попети.

Али то се никада није десило. Лета у Сутомору су пролазила, ја сам одрастао и напослетку је та велика жеља нестала као облутак који са собом у дубине мора заувек однесе талас. Сада ми се тај облутак вратио као реклама за боравак у хотелу „Корали“ за дочек 2026.

Иако се у новогодишњој ноћи тамо нећу затећи, могу да замислим некога коме је, као и мени, Сутоморе било други, летњи завичај, како пред поноћ 31. децембра излази из ресторана хотела „Корали“ и коначно се пење уз широко степениште.

Ни ви ни ја никада нећемо сазнати шта се на тој тераси налази.