Сећање на Сергија Лукача: Новинар, професор и мисионар спорта и здравог живота     

Кад је, пре две године, објављена монографија „Сергије Лукач – Прометеј новинарства“ – за коју аутори Радивоје Петровић и Слободан Пенезић заслужују све похвале – помислио сам да су своје дело могли насловити и са „Сергије Лукач – Прометеј новинарства и мисионар спорта и здравог живота“. Просто зато што је Сергије Лукач (1920-2004), један од наших најцењенијих новинара, легенда НИН-а, дуже него у новинарству био у спорту и посвећен здравом животу које је, мисионарски упорно, деценијама промовисао луцидним текстовима и личним начином живљења, увек страсно предан античком геслу о споју здравог тела и здравог духа.  

Одговарајући једном на питање на које је своје достигнуће највише поносан – а био је истакнути новинар, оснивач Катедре за новинарство на београдском Факултету политичких наука, успешни атлетичар и спортски функционер, писац и преводилац, партизан и патриота, хуманиста, рекао је: „На 70 година рада у физичкој култури.“ Имао је обичај да каже како кроз спорт слави радост живљења.

 Отац – спортски узор

Склоност ка спорту Сергије Лукач је наследио од оца Феодора, чувеног хирурга, са дипломом из Берна, који је био атлетичар, гимнастичар и фудбалер, познат и по томе што је (1910) донео прву фудбалску лопту у Босну. Његов јединац Сергије, ког је добио из брака са Швајцаркињом Лини Гугисберг, прво се заљубио у фудбал играјући га по улицама и махалама Мостара у ком су живели до почетка Другог светског рата. Пошто је то био опасан костоломачки ногомет, а фер-плеј још негде далеко иза херцеговачких брда, Феодор је упорно настојао да сина „пребаци“ на безбеднију и, како је говорио, „лепшу атлетику“.

У томе је успео 1936. године када је, њиховим аутомобилом, сина повео на Олимпијске игре у Берлину где се Сергије, гледајући црнопутог Џесија Овенса и друге врхунске атлетичаре, младалачки занесен, бацио у наручје „краљици спортова“. Тамо су учествовали и победили на некој ревијалној трци аутомобила на чему им је лично честитао Јозеф Гебелс, шеф Хитлерове пропаганде. Сергију се Гебелс није нимало допао, а описао га је као „жгољавка са малом влажном шаком“.

По повратку у Мостар, отац и син су се дали на уређење атлетских стаза и рупа са песком за скок удаљ и троскок, као и на формирање атлетског клуба у чему су им први у помоћ прискочили чланови Сергијеве музичке групе у којој је он свирао хармонику. Осим атлетиком, Сергије се тада бавио и пливањем и редовно одлазио на скијање у мамину Швајцарску.

Интензивно бављење спортом, пре свега атлетиком, Сергије је наставио и по одласку на студије права у Гренобл. Пажњу колега скренуо је убедљивом победом на 400 метара на првенству универзитета. Академски и спортски успон прекинуо му је Други светски рат због ког се, на кратко, вратио у Мостар, а онда, у страху од усташа, побегао у Београд.

Претходно је његов отац Феодор био ухапшен и поведен на стрељање, али се спасао скоком са високе литице у Неретву пре него што је строј усташа отворио ватру. У породици Лукач, али и у целом Мостару, није било дилеме да се доктор Феодор спасао захваљујући својој спортској спретности. Та оцена дубоко се урезала у сећање његовог сина који је поклоник спорта остао до краја живота.

Сремски фронт, Загреб, Београд...

Сергије Лукач је, као партизан, тешко рањен на Сремском фронту. Операција није успела да му у потпуности врати функцију лакта на десној руци, па је званично проглашен инвалидом. Упркос том хендикепу, Сергије је после рата непрестано био спортски активан као такмичар, оснивач и функционер у неколико атлетских клубова и вишедеценијски рекреативац и промотер здравог живота.

У Загребу, где је наставио студије права, био је међу оснивачима универзитетског атлетског клуба Академичар, а потом и АК Младост, једном од најуспешнијих у новој Југославији. У дресу Младости се такмичио у спринтерским дисциплинама 100 метара, 110 метара с препонама, 400 и 400 метара с препонама. На 400 метара једном је био пети на државном првенству, а запажене резултате имао је и у осталим дисциплинама. Наступао је и за државну репрезентацију. То је већ и време када ради као новинар.

Студије и спортску каријеру наставио је у Београду, где је завршио Правни факултет и био атлетичар у Црвеној звезди. Тада је запажен и као уредник у „Спортској књизи“ и новинар листа „Фудбал“. У Звезди је постао и председник Атлетског клуба, а под његовом „командом“ црвено-бели су први пут постали екипни прваци државе.

Из Звезде је прешао у Партизан, за који је иначе навијао, и догурао до функције потпредседника атлетског клуба у ком је био и тренер. Као тренер и функционер радио је и у Атлетском савезу Југославије. За његову спортску биографију карактеристичан и податак да је, седамдесетих година прошлог века, био у штабу фудбалске „Б“ репрезентације Југославије.

Борац за чист спорт  

Најважнији део Лукачеве новинарске каријере био је рад у НИН-у започет 1953, а непрекинут, практично, до смрти. У међувремену је био оснивач Катедре за новинарство на београдском Факултету политичких наука (ФПН) и њен шеф и предавач скоро две деценије. У том времену, као Прометеј новинарства, он је, истовремено, и Прометеј борбе за бољи и чистији спорт и здрав начин живота. Мисионар каквом у Југославији није било равног.

Његово писање о спорту било је микс социолошких, филозофских, психолошких судова и запажања. Он није само описивао и преносио оно што се види на утакмици, он је објашњавао зашто је то што виђено било баш такво, а не другачије и, на основу уочавања свих могућих утицаја на спорт предвиђао какве ће „плодове“ он доносити. Био је, такође, неуморни критичар свега негативног у спорту, од претераног и разорног утицаја политике до опасног уплива „хемије“, тј. допинга.  

У зрелијим новинарско-професорским годинама, а и као пензионер, што он, суштински, никада није био, Лукач је по младалачкој заљубљености у спорт и истрајавању у њему био редак пример у нашој средини и прави узор. „У његовом календару није било празних дана када је спорт у питању“, говорио је његов Мостарац и дугогодишњи пријатељ Ристо Чалија.

За разлику од огромне већине својих новинарских колега, склоних вербалној акробатици у кафанама пуним дуванско-алкохолних испарења, који нису примећивали да им одећа постаје све теснија, он је на спортским теренима у парковима или на обичним ливадама, трчећи, играјући фудбал, возећи бицикл или (само) бацајући бумеранг, педантно трошио калорије, чинећи своју фигуру савршеном, а свој дух ведријим. Редовне тренинге је сам осмишљавао, настојећи да за собом „повуче“ што више комшија, пријатеља, познаника.

Новинар Петар Пеца Поповић, његов сусед на Топчидеру, писао је о Лукачевом посвећивању комшијској деци, најчешће у парку, с циљем да их наведе да се баве спортом и да га заволе. „У раном детињству је најважније утицати на развој детета, јер његово држање и здравље искључиво зависе од тог периода“, говорио је Лукач. 

Лукачеви студенти са ФПН-а радо се сећају „пикања“ фудбала с њим на малом бетонском игралишту у дворишту факултета. Иако је разлика међу њима била тридесетак година, професор им није „давао пардона“, јер је увек био у пуној кондицији. „Сав је био од костију и мишића, многи од нас имали су већи стомак од њега“, рекао је једном директор РТС-а Драган Бујошевић, његов „ђак“. Спортска фигура и елеганција у одевању били су, иначе, Лукачев заштитни знак.

Интервју у зору

Новинар „Борбе“ Бојан Миловановић био је не мало изненађен кад му је Лукач тражени интервју заказао на Ади Циганлији у шест сати ујутру. Још веће изненађење доживео је кад се са саговорником нашао на договореном месту у договорено време. Лукач му је тада дао бицикл, који је извадио из гепека свог аута, и предложио му да га вози док он трчи и да тако разговарају.

Сергије Лукач је умро у Београду, у ком је проживео шест деценија. У легенду се преселио 2004. у 85. години. У НИН-овом тексту опроштаја с њим, Богдан Тирнанић је написао:

„Умро је у дубокој старости, али је отишао као младић. Нисам веровао да му се то икад може догодити. Био је фанатик кондиције, могао је да 'из места' скочи на писаћи сто.“

Имао сам част – можда зато што сам био спортиста, „његов“ партизановац и Херцеговац – да, док ми је био професор новинарства, понекад попричамо о спорту и значају спорта не само за младе, него и за „физичко и ментално здравље народа“. Сећам се његове тврдње, која је звучала као упозорење, да спорт и новинарство имају нешто заједничко, а суштински битно: траже упорност и пуну преданост, и много троше онога ко им се посвети.