Стварање идентитета, разарање идентитета: Домовина се брани лепотом

„Желео бих да постане атрактивно, да буде кул бити Србин или Српкиња.“ Овај слоган је више пута варирао Дејан Јовић у својој кампањи да буде изабран за Европски парламент као представник српске заједнице у Хрватској. Срби нису успели да намакну неколико хиљада гласова помоћу којих би се у Бриселу чуо глас овог британског професора, аналитичара „Економиста“, врсног колумнисту и човека многих других дарова. И патријарх Порфирије, док је био митрополит у Загребу, спровео је офанзиву шарма, променивши слику о СПЦ у тој не баш пријатељској средини. Начинио је да идентитет српског православља у Хрватској постане више кул него у неким другим, повољнијим, временима.

Одабир и конструкција идентитета нису увек судбинске, предодређене и непроменљиве одлуке. Још мање је закуцана наклоност према свом, или неком другом идентитету. Руска пропаганда, а и многи код нас, тврде како су Украјинци до 2014. године били много наклоњенији Русима. Од онда су их западна пропаганда и њени агенти наговорили да се одмакну од Русије, од матушке. 

Ова прича има два краја. Прво, озбиљно потцењује украјински народ. Да ли десетине милиона људи могу да промене идентитет на пуко причање о шареној лажи западних интеграција? Друго, колико ли је слабашна привлачна моћ руског идентитета, ако су га празна обећања учинила одбојним за свега неколико година? 

Матош о Београду

Како створити привлачан идентитет за пословање, промицање своје културе и начина живота, а на крају, и за разне интеграције? Сиромашна, глибава Србија 19. века је пронашла ту формулу. Ево шта о Београду пре 130 година пише Матош: „Осјетих да сам слободан и тко то није осјетио не зна како грије слободно сунце, како дува слободни вјетар и како је сладак слободни крух.“

На једном другом месту Матош каже: „Србија је мени дала уточишта и тамо се навикох на безграничну скоро слободу, на слободне гестове, каквих појединац не смије код нас ни слутити.“ И даље: „Као праваш могао сам се користити најширом београдском толеранцијом, тако широком да сам као познати старчевићанац могао радити као фељтониста код Пашићеве Самоуправе.“

А да ствари буду још чудније, Матош је прве утиске о Београду стекао 1894. године, не баш добре за демократију и слободу, јер је те године краљ Александар Обреновић укинуо слободоумни Устав из 1888. године и вратио онај ауторитарни, из 1869. године. Али, политика није играла једину улогу у „кул“ природи Београда. Сам Матош каже: „Под њима (Обреновићима) је Београд страдао политички, али је цвао друштвено.“

Супротно очекивањима, привлачност Београда и Србије је опала у новоформираној заједничкој држави, можда и због смањења слобода и демократије у односу на Краљевину Србију. Краљ Александар Карађорђевић је од преко двадесетак влада пре увођења диктатуре 1929, оборио скоро све, помоћу дворских интрига и својих послушника. Само су две владе пале на законит начин, у Скупштини.

Тај крути, мрачни владар је покушао да силом наметне своју визију о народном јединству Југословена. Како опет пророчки рече Матош: „Србија Обреновића бијаше весела, а Србија Карађорђевића је озбиљна.“

Југословенство краља Александра није било „кул“ до те мере да је један од твораца мита о јединству Југословена, Иван Мештровић, постао хрватски националиста. Успешан идентитет мора да је помало и забаван. 

Ово је земља за нас

Без шале, успешне идентитетске стратегије садрже и хумор и самоиронију, а пре свега су спонтане. Често се верује да би српски идентитет ојачао ако би неки савети мудраца одредили шта су то главне идентитетске тачке. Следећи корак би подразумевао да држава наметне те договорене идентитетске карактеристике школама и медијима.

Често се сматра да је модерни француски идентитет настао озбиљним радом државе преко школског система, војске и администрације. Међутим, постоје и супротни докази.

Становници Алзаса су били, веома упрошћено речено, немачког језика и француске културе. Када су Немци просули небројена блага на организацију школства и културе од 1870. до 1918. године, нису успели да их понемче. Алзашани су лако и брзо, опет постали Французи. Наравно, припомогла је и француска држава, својим инвестицијама у одличан универзитет и другим мерама. Али помогло је и то што је „суперкул“ било бити Француз, посебно у версајској Европи. И обрнуто.

Идентитет који није „кул“ лако се одбацује. Десетине милиона Американаца немачког порекла, бројнији и од Ираца, Скандинаваца и Италијана, после Првог светског рата престали су да истичу своју стару домовину.

Неки пут привлачност слике неког народа зависи и од економске моћи. Јапанци су у холивудским филмовима дуго приказивани као наказе са глодарским зубима, као у филму „Доручак код Тифанија“. Слика префињеног народа са беспрекорним осећајем за дизајн и елеганцију, делом је плод и привредног успона Јапана.

Кинези су били слично потцењивани у филмовима, све до успона Бруса Лија и касније Џеки Чена. Обратите пажњу да је Џеки Чен неодољиво смешан.

Ако нас занима спонтано стварање идентитета, треба погледати америчку популарну музику. Једна од неформалних америчких химни је „This is your Land, This is My Land“ Вудија Гатрија. Ово је у првобитној верзији била песма критична према америчком систему, неки од тих критичких делова су избачени, а остало је набрајање америчких лепота.

Исто тако, „Born in the USA“ Бруса Спрингстина изразито је критичка песма, али она у себи садржи снажан патриотски набој.

У нашем случају, „Ово је земља за нас“ ЕКВ је постала један од симбола Србије, упркос крајње нетрадиционалном звуку и тексту. 

Домовина се брани лепотом и чашћу и знањем,
домовина се брани животом и лепим васпитањем 

Други елеменат у стварању привлачног идентитета своје заједнице је хумор. Ускогруди део јеврејске заједнице у САД нападао је Филипа Рота и Вудија Алена због наводног исмевања свега што је јеврејско. Код већине људи на свету, њихов хуморни и самоироничан приказ Јевреја је чак пробудио симпатије према америчким Јеврејима.

Преци овог самоироничног представљања су Исак Бабељ и Иљф и Петров. Бабељев разбојник Бења Крик и велики комбинатор Остап Бендер углавном се доживљавају као позитивне личности.

Можда је то случај и са сликом о Чесима, од војника Швејка и Храбалових пијанаца-филозофа до Кундериних оцвалих швалера.

Упечатљиво је како су Британци искористили духовите, чак сатиричне уметничке мотиве да оснаже свој имиџ. Од изразито сатиричног „Црног гује“ и мистер Бина направили су један од симпатичних симбола своје културе, тако да је мистер Бин између осталих, отварао Олимпијске игре у Лондону 2012. године.

Ту је био и Џејмс Бонд, херојски симбол британства, али са дозом сарказма и хумора, посебно у време Роџера Мура и Шона Конерија. Меда Падингтон у једном споту о монархији једе сендвич с покојном краљицом.

Наши епски певачи су то знали. Највећи јунак наше епске поезије је ирационални, понекад смешан а увек забаван Марко Краљевић. А не савршени витезови Милош Обилић и Бановић Страхиња. Не ни највећи витез „праве“ историје, Стефан Лазаревић.

Од свих јунака партизанских књига о НОБ, најдуже ће живети Ћопићеви Николетина Бурсаћ и харамбаша Јованче и његови дечаци-хајдуци из „Орлови рано лете“.

То су знали и најдаровитији комунисти. Прле, Тихи и Валтер су акциони хероји, али пре свега духовити шмекери.

„Капетан Леши“, отмени Албанац који свира клавир и говори немачки, толико је био успешан да се један од вођа албанских паравојски на Косову деведесетих назвао Капетан Леши.

Примери ових потпуно измишљених и нереалних личности показује да је добра прича (наратив) важнија за привлачност идентитета режима и државе од историјских чињеница, а поготово од идеологије. Нико не би запамтио Валтера и остале да су просипали високопарне политичке пароле.

Јеремија пали топа

Треба надоградити Љубивоја Ршумовића. Домовина не само да се брани лепотом. Она се (национална култура, идентитет и имиџ) гради лепотом.

Један од разлога пропасти патриотских филмова о Првом светском рату из 21. века је њихова неинвентивност и недуховитост. За разлику од „Марша на Дрину“, који је оживео традицију Великог рата, укључујући и заборављену корачницу. 

Добро за слику о земљи, народу и држави је оно што дирне домаћу и страну публику. То не мора да буду само весели садржаји, што смо видели код Бруса Спрингстина. Модерну, демократску, толерантну Шпанију више је популарисао Алмодовар, својим чудним, мрачним и провокативним филмовима, од било какве циљане пропагандне кампање.

Једна од наших најродољубивијих песама је тужни валцер „Тамо далеко“, по музичкој форми западњачка творевина на турску тему, а по тексту песма о љубавној стрепњи и губитку. Ова песма свакако није била наручена. Пробила се спонтано и остала у ушима не само Срба.

Добра идентитетска прича је отворена и за позајмице и убацивање нових мотива. Звук трубачких оркестара као типично српска одлика је доживео глобалну експанзију после филма „Подземље“ 1995. године.

Констракта је својом необичном песмом која је освојила Европу, а тек регион, освежила причу (мит?) о правом духу Београда. Истовремено је помињала и Глибовац као потенцијално место одржавања Евровизије.

Спонтаност је важан кључ за успех поруке. У 21. веку децу терају да на школским приредбама певају неку квазифолк песму где се помињу гробови предака и сличне узвишене ствари. 

А и у овом веку песма која на сваком слављу пробуди оптимистичке мисли о Србији јесте један обичан комерцијални народњак. То је „Јеремија“ Предрага Живковића Тозовца.

Није случајно да су и Кустурица и Неле Карајлић и Горан Бреговић одабрали ову ствар да широм света промовишу своју „унца-унца“ филозофију. Јеремија шаљиво набраја лепоте свог живота, не заборављајући јуначки историјски контекст („стари кадар – артиљерија“).

Дакле, слика земље и народа не може се поправити по наруџбини. Оно што држава и доносиоци одлука могу да ураде јесте да препознају шта од стваралаштва одјекује у свету и да то гурају. Никако да стварају неке досадне родољубиве поруке.

Интернет свет приморава и на вишеструке изборе. У том свету, све се јавља брзо и не траје дуго. Не постоји више једна песма, један филм, једна књига који обликују представу о својој земљи и народу. Национални симболи више неће бити усамљени орао који полако језди на небу, као на грбовима многих држава. То ће бити јата малих птица које, без наређења и политичких мудровања, својим цвркутом славе домовину.