Није гласина оно што сви причају, већ оно за шта се каже да сви причају: Не демантуј ништа!

Јесте ли чули шта се прича?

Гласине су, у свом класичном облику, непотврђене приче о људима и догађајима које се преносе од уста до уста. Оне могу бити и тачне и нетачне. Могу да буду органске, спонтано настале у недостатку правих информација, али могу да буду и произведене – као део психолошког, конвенционалног рата или политичке пропаганде. Савремено анти-новинарство увело је ново изражавање – медији су присвојили то мистериозно поље које гласине поседују уводећи митска бића попут неименованих извора. Као и баратање непотврђеним информацијама. Било да се ради о политичком спиновању или оговарању познатих, гласине су сада легитимне у медијима. Како бисмо иначе сазнали да је свастика сина познате певачице у вези са сином друге познате певачице – то су ипак информације без којих не може да се живи.

Ханс Јоаким Нојбауер, аутор књиге „Историја гласина“ подсећа да је у античко време гласина била разумевана као блиска миту и божанском гласу. Богиња Фама често је представљана као крилато женско биће са трубом. „Кретање је храни и снагу јој даје“, описује Фаму Вергилије, римски песник који је живео на размеђу нове и старе ере. У каснијим представама ове алегорије гласине, Фама бива понекад окићена мачем, круном, глобусом, теразијама и победничким гранчицама.

Стари Грци су знали да гласине осим божанских својстава делом јесу производ људске жеље да шире непроверене вести. Аристотелов ученик Теофраст у свом делу „Карактери“ наводи следеће:

„А митоман је овакав човек: Кад сретне пријатеља, сместа се упреподоби, насмеши се и пита: 'Откуд ти? Шта има ново? Стварно ништа не знаш...' Његови извори су наравно такви да их нико не може проверити. Позивајући се на њих, он прича да су Полиперонт и краљ добили битку, а да је Касандар ухваћен жив. Ако га упиташ 'Јеси ли сигуран у то?', он одговара: 'Сто посто. Цео град бруји, вест се шири, дилеме нема... Сви се слажу да је битка била права кланица!' Док прича, он, уцвељен, уверљиво узвикује: 'Несрећни Касандре! О, јадниче! Видиш каква је судбина! А био је велики човек!' И додаје: 'Све што сам рекао нека остане међу нама!' А већ је оптрчао цео град и свима испричао.“

Рат и гласине иду заједно. Још код Хомера грчки ратници слушају гласине као божански глас. Енглески писац Џорџ Орвел у сећањима на своје учешће у Шпанском грађанском рату, у књизи „Каталонији у част“, описује стање на фронту као бесконачно чекање у хладноћи, глади и прљавштини. Гласине о почетку битке служе да отргну војнике од обамрлости чекања, сведочи Орвел. Описујући уличне борбе у Барселони, помиње да су, због цензуре штампе, све време по граду кружиле „ружне и злокобне гласине“.

Послужитељи, кувари, заробљеници, дезертери и војници на одсуству – то су на фронту гласници богиње Фаме, сматра Нојбауер.

У данима и недељама по изненадном јапанском нападу на хавајску луку Перл Харбур, 7. децембра 1941, гласине у САД доживљавају врхунац. Председник Рузвелт решио је да се обрати нацији путем радија тек 23. фебруара 1942. и делимично је обавести о губицима.

Тадашња истраживања јавног мњења показала су да је у говор поверовала четвртина нације. Тада креће „психолошко просвећивање“ народа, прво законом против ширења дезинформација и гласина, а онда и кампањом ућуткивања: штампани су плакати на којим Ујка Сем, са кажипрстом на уснама, поручује: „Рачунам на тебе! Не разговарај о кретањима трупа, бродова и о ратној опреми!“

У Енглеској и Немачкој такође је народ ућуткиван путем порука са плаката. Британци су дистрибуирали постере са поруком Careless Talk Cost Lives, док су немачки постери поручивали: Непријатељ прислушкује!)

Клиника за гласине

Неколико недеља после Рузвелтовог говора, у марту 1942. влада САД оснива центре за контролу гласина, као и „Клинике за гласине“. Радило се о државном пројекту прикупљања гласина да би их тим састављен од угледних интелектуалаца и јавних личности у сарадњи са ФБИ анализирао кроз новинске колумне. Гласине прикупљају „надзорници гласина“ илити доушници. Више од двеста бостонских гостионичара снабдевало је гласинама локалну „клинику за гласине“, а литература која се тим периодом бави помиње бројку од 1.100 гласина које су на овај начин прикупљене.

Иначе, занимљиво је да на актуелном сајту организације „United States Census Bureau“, огранка америчког министарства трговине, стоји да су САД у суботу, 6. децембра 1941. пресреле јапанску поруку о кретању бродова и пристајању у Перл Харбур. Шифранткиња је предала поруку шефу који је одговорио да ће се њом бавити у понедељак, осмог децембра. У недељу, седмог децембра 1941. јапанска војска извела је напад. Какво лоше време за бирократски јавашлук.

Нацистичка Немачка озбиљно је схватала моћ неконтролисаних гласина и бавила се контролом и неутралисањем таквих вести. Истовремено је и сама држава ширила контра-гласине. Дрезденски историчар Виктор Клемперер бележи гласину о гласини да је Гестапо у Берлину пустио гласину и мерио за колико времена и којим путем је стигла у Минхен.

У исто време у Јапану увелико ради „полиција за мисли“. Аутор књиге „Историја гласина“ наводи да је у Јапану само између децембра 1943. и маја 1945. војна полиција идентификовала преко 8.000 гласина.

Други светски рат унапредио је стратегије и технике пропаганде, а вештина управљања јавним мњењем достигла је висок степен савршенства. Четрдесетих и педесетих година у САД настају бројне социјално-психолошке студије као резултат тесне сарадње науке и војске. Непосредно по завршетку рата бива објављена „Психологија гласине“ истраживача са Харварда Гордона Олпорта и Леа Поустмена. Циљ студије је, по речима аутора, просвећивање неуког народа. Књига је објављена 1947, и у њој се наводи и следеће:

„У лето 1945. атомска бомба је била предмет многих гласина, нарочито међу необразованим. Ширила се гласина да се смртоносно зрачење дуго задржава на простору који погоди“

Јесу ли то харвардски доктори за гласине свесно ширили дезинформацију да је штетни утицај радијације – гласина, или је то био део операције увођења на мала врата истине о радијацији, путем неименованог гласа.

Реп маше псом

Ширење гласина је у деценијама које су следиле постало сасвим легитимни део политичке пропаганде или рада обавештајних структура.

Филм Барија Левинсона из 1997. Ratom protiv istine („Wag the dog“) почиње тако што се тим председника САД на челу са главним спин доктором Конрадoм Брином (Роберт де Ниро) суочава са цурењем информација о председниковом секс скандалу. Не би ли добио у времену, Брин налаже да се председникова посета Кини продужи за још два дана, не би ли припремио неутрализацију гласине. Ангажује холивудског продуцента Стенлија Мотса (Дастин Хофман) са којим се сложи да је рат једина прича која може да спаси председника пред изборе који следе за две недеље. Договоре се да ће се рат догодити у Албанији. Мала егзотична земља о којој јавност не зна ништа – идеално.

Следи конференција за новинаре у Белој кући, где портпарол саопштава да се председник разболео те да продужава посету Кини. Новинари, наравно, углавном постављају сумњичава питања о вези продужења посете са откривеним секс скандалом. Један од новинара, који такође сумња у званично објашњење, износи сасвим другачију претпоставку садржану у питању: „Да ли продужетак посете има везе са ситуацијом у Албанији?“ Гласина је успешно упакована у облик легитимног критичког новинарског питања и креће са својим летом, потпомогнута креативним холивудским продукцијским тимом и креирањем рата у телевизијском студију.

Занимљиво је да је Левинсонов филм изашао непосредно пре Клинтоновог секс скандала. Снимљен је по новели Лерија Бајнхарта објављеној 1993, исте године Бил Клинтон долази на власт, а афера са Моником Левински, која је наводно трајала од 1995.до 1997, бива обелодањена 1998. године. Ради ли се о интуитивном осећају аутора за дух времена, или нечим што француски мислилац Жан Бодријар зове „прецесија симулакрума“ , када фиктивни догађај претходи идентичном догађају у „реалном“ животу? Или је једноставно у питању добра обавештеност аутора. Филм је, иначе, емитован на РТС-у прве вечери бомбардовања СР Југославије, 24. марта 1999. године под насловом Ратом против истине.

Иначе, кад је са Клинтоном пукла брука па је он демантовао гласине, Бела кућа је приметила незадовољство јавности овим демантијем и отворила је телефонску „врућу линију“ где би грађани директно добијали „проверене“ информације од особља обученог за убеђивање. Да су погледали филм Wag the dog научили би од спин-доктора да се гласине никада не демантују. „Ако демантујеш, значи да постоји“, каже у филму Роберт Де Ниро.

А онда се, крајем двадесетог века у широкој употреби појавио – Интернет. 

Дигитално рекла-казала

Нојбауер повезује Овидијев опис Фамине куће у делу Метаморфозе, из првог века пре нове ере, са дигиталном стварношћу двадесет првог века. „Зуји, доноси гласе и понавља, штагодер чује“, пева Овидије: „У уши избушене одасвуд допиру гласи… Тисућа кажа што лажних што напола истинитих, / Врве... и речи сметене шире“ (превод Т. Маретић).

Интернет је рекла-казала у дигиталном облику. Доба гласине тек почиње – обавештава аутор Историје гласина.

Гласине имају сличности са заразом – шире се директним путем. Епидемије су, као и сви ванредни догађаји, снажан извор гласина, што смо имали прилику да искусимо током пандемије корона вируса. Не зна се да ли су биле сумњивије званичне или незваничне информације. Тада се истакао и душебрижни Фејсбук са јавном контролом садржаја и брисањем тзв. лажних вести. То је, барем код нас на светској периферији, довело до контра-ефекта: чим се нешто забрањује – мора да је истина. Вечити погон за ширење гласина, осећај да „где има дима има и ватре“, одолевао је дигиталним секцијама одељења за истину.

Лепо каже Де Ниро: не демантуј ништа.

Гласине се ширењем мењају, некада до непрепознатљивости. Сваки преносник понешто дода или одузме. У роману Мртве душе, Николај Гогољ детаљно прати дејство гласина о јунаку романа Чичикову, једној „хуљи у принципу“ (сам писац га тако назива додавши да му је доста крепости и крепосних јунака). Кратко је време прошло од дивљења свих важних људи града Н. углађеном и имућном господину до лавине гласина да је отео губернатореву ћерку и да фалсификује новац. А врли Гогољев јунак само је трговао бројкама – бројем упокојених слуга који су се на државним листама још водили као живи.

Додавање и одузимање у процесу преношења гласине није увек питање лоше намере, ради се о варљивости самог сећања. Немачки психолог Вилијам Штерн пионир је експерименталног истраживања гласина. Експерименте је вршио почетком двадесетог века и показало се да учесници неког несвакидашњег догађаја потпуно различито препричавају дешавање. Када већ сами сведоци не могу да се сете догађаја, када они одузимају и додају – може се замислити шта се дешава са причом кад крене да се преноси и прораде „глуви телефони“!

Ако нису директни производ пропагандних штабова, гласине могу бити и облик отпора.

Швајцарски психијатар Карл Густав Јунг гласине је посматрао као шифре за улазак у подручје несвесног. Истражујући, по позиву, оптужбе за неприлично понашање професора са ученицом у једној школи, Јунг је дошао до информације да је ученица другарицама испричала сан у којем се догађа афера са професором. Свако ко је сан препричавао, додао је свој „резервоар несвесног“ и прича је задобила облик гласине.

Данас информација више није вест о чињеницама, већ је то вест о успеху неке вести, сматра Нојбауер. И заиста, ако се преварите па кликнете неку „вест“ на готово свим интернет порталима – видећете да су у питању нагађања, претпоставке, скриншотови са туђих Инстаграм налога, гласине – све, све, само не чињенице. А наслови тих такозваних вести су кликбајт удице на које се пецамо и раде на принципу довођења јавности у заблуду: Нећете веровати! (ФОТО, ВИДЕО)