Киклади као туристички Мекдоналдс: Је ли Миконос што је некад био? štampaj

Миконос одавно није искључиво LGBTQ острво, Санторини је сваки дан изложен најездама туриста са крузера који попут скакаваца протутње острвом у пар сати, Парос је сваке сезоне све ближи Миконосу и поред тога што су се у Параикији и Науси клели да не желе да буду „Миконос за мало мање богате". Наксос се из године у годину мења брзином светлости, све је више вила, апартмана и хотела и све су скупљи, а клијентела млађа. Иос и Милос се такође прилагођавају. Истина из различитих перспектива: Иос је од старта био острво за младе док је Милос био медитерански угао за паровe и једино кикладско острво где су грчки туристи били релативна већина.

Захваљујући међународним аеродромима на Миконосу и Санторинију, нискoбуџетиним авио компанијама и интернет порталима за рентирање смештаја, укључујући и приватни, довољно је мало времена, виспрености и кредитна картице да се у самосталном аранжману организује „крстарење" по Кикладским острвима.

Дилема је само да ли да се крене од острва забаве и лудовања или острва са најлепшим панорамама и заласком Сунца. Маршрута је иста, мења се само смер, у зависности да ли се креће са Миконоса или Санторинија. Парос, Наксос и Иос су, више мање, обавезне пролазне станице док су Мали Киклади, Сифнос и Милос варијанте на тему.

Миконос и Санторини су већ дуго времена били синоними за Кикладе, док су широј публици тек однедавно почела да буду фамилијарна и имена других острва, од Пароса и Наксоса преко Сифиноса и Малих Киклада до Иоса и Милоса.

Пробај и бежи

У јужноегејском архипелагу нису само плаже, море и провод једини магнет за туристе. У том џепу Медитерана се налази Аполоново родно место, Хомеров гроб, свето острво Делос, најстарија хришћанска црква у Грчкој коју је подигла мајка Константина Великог, млетачки дворци и куле, ветрењаче и мермер од којег је направљен и Соломонов храм и Наполеонов гроб, угашени вулкани и заласци Сунца који више нису искључива специјалност Санторинија.

Миконос је у последње три деценије постао икона Киклада, синоним за провод, сексуалне слободе и папрене рачуне за лежаљке и аперитиве на монденским плажама. Може се рећи и да је Миконос постао жртва наметнутог имиџа и да је изгубио део шарма због којег је постао планетарно познат. Готово комплетан бизнис је прешао у руке особа које нису са острва, што је значајно допринело индустријализацији туризма и максималној експлоатацији свих могућих ресурса за повећавање профита.

Слична ситуација је и на Санторинију, док су, рецимо, сасвим различите прилике на Наксосу, Паросу и Милосу, где домаће становништво држи у својим рукама највећи део смештајних капацитета, плаже, ресторане, супермеркате, пекаре, бензинске пумпе, рент-а-кар.

То је допринело да се креирају различите клијентеле дајући Кикладима посебну драж јер су на релативно малом простору коегзистирале различите типологије туризма, од тоталног релаксирања и мира на Наксосу где нису желели да асфалтирају путеве до најлепших плажа како би задржали рурални амбијент, до хиперурбанизованог Санторинија или Миконоса на којем журке трају 24 сата дневно.

Међутим, популарност Киклада не доноси само корист туристичком бизнису и локалним заједницама, иза се крију и колатерални негативни ефекти, почев од све јачег порива да се крене стазама Миконоса. Киклађанима се не свиђа у шта се претворио Миконос, али их веома привлачи економска страна медаље и могућност да и они имају користи од његове славе.

Јужноегејски архипелаг се мења таквом брзином да би врло лако могао да изгуби своје традиционалне госте без гаранција да ће нови, фокусирани на фотографисање и објављивање на друштвеним мрежама сваког делића одмора, и даље долазити. Поготово када Киклади изађу из фокуса, као и све моде које пролазе.

Од дестинације за туристе са рафинисаном оријентацијом и тзв. slow туризма, Киклади се трансформишу у дестинацију коју Италијани дефинишу mordi e fuggi , у слободном преводу „пробај и бежи", или што би Енглези рекли hit and run. Попут Италије која је већ деценијама мета посетилаца који у једној недељи желе да виде Рим, Фиренцу, Венецију и на крају Милано или Доломите, тако је постала мода и прављења круга по Кикладима.

Скакању с острва на острво су допринели системи резервисања приватног смештаја преко интернета, експоненцијални раст нових структура и прилагођавање хотелијера на нове услове. Само од половине јула до краја августа постоје рестрикције за резервисања смештаја: углавном се не може блокирати соба за мање од три или четири дана.

Туристички „Мек"

Неколико фактора је допринело да Киклади постану нека врста новог туристичког „Мекдоналдса". Пре свих, огромна популарност Миконоса и Санторинија као главних атракција, затим терористички напади у јужномедитеранским земљама и на егзотичним дестинацијама које су преусмерили фокус на Грчку као сигурну дестинацију, и експоненцијални раст структура за издавања, а не треба потценити и колатерални ефекат пандемије, односно да је ово прво лето, условно речено, регуларно за туризам после пандемије и многи су жељни да надокнаде пропуштено.

Такође, острва су врло добро повезана трајектима или брзим бродовима, како међусобно тако и са Атином, што додатно олакшава и поспешује туризма за једну или две ноћи на једном месту.

Хотелски менаџер Макис Данас који је већ годинама у бизнису на Кикладама нам каже да је нова мода остајања по једну или две ноћи на једном острву била везана искључиво за део америчких и канадских туриста у прошлости, то јест људи који ретко долазе у Европу и онда када дођу желе да виде што је могуће више за што краће време.

„Новина је да су Европљани, посебно Французи, Скандинавци и Британци, почели да круже по острвима, остајући по дан-два", сматра Макис. „Томе је допринела и промена старосне структуре гостију. Сада и у јуну имамо релативно млађе госте, не рачунајући Миконос који је увек био прича за себе и Санторини који је по антономазији био место за пар дана. На кратак рок, нарочито у овом периоду после проблема у претходне две сезоне, тај вид туризма доноси позитивне ефекте, али на средњи и дуги рок имаћемо више штете него користи. Италија је пример да туризам mordi e fuggi није најсрећније решење."

Костас Фарконес има ланац рент-а-кар агенција на Кикладима и у новој моди види више прилику да се профитира, поготово после две сезоне испод просека због пандемије, него негативних колатералних ефеката. Његово размишљање се базира, када је његова активност у питању, на великим бројевима: што је више људи, па макар и на дан два, веће су шансе за изнајмљивање скутера, квадова, аутомобила и других превозних средстава.

Фарконес види већи проблем у такозваној „миконизацији" Киклада: „Већа опасност од туризма hit and run је оно што ја зовем миконизација, односно да се сва острва претворе у неку врсту великих дискотека отворених 24 сата дневно. Поједина острва, попут највећег Наксоса, одолевала су, до сада, таквом сценарију, али се бојим да у трци за зарадом и профитирању на уложеном новцу, тај сценарио постаје могућ".

Кристос Куфопулос је недавно завршио Туристички факултет и одлучио је да се пресели на Кикладе и он нам указују на другу страну медаље феномена: проблем смештаја за људе који живе на острву и сезонске раднике: „Чак и на великим острвима, који су имали значајну популацију и пре туристичког бума, веома је тешко пронаћи стан за изнајмљивање, док су цене некретнина толико скочиле да је куповина готово немогућа. Практично, од јуна до септембра сви изнајмљују станове само туристима, тако смо сковали нови израз 'наставничка рента', у смислу да је могуће узети у најам стан само док траје школска година. То значајно утиче на квалитет услуге јер није могуће запослити довољан број радника ако не можете да им обезбедите смештај".

По Куфопулосу, феномен летећих туриста ће постати још израженији како буде пролазило време, посебно ако изостанак туриста из појединих земаља, попут Русије, постане хроничан. Истина, реч је углавном о елитном туризму, али он производи тзв. домино ефекат, који има последице и на друге категорије.

Нова туристичка филозофија

Архипелаг у јужном делу Егејског мора је од касних шездесетих година, када су га „открила" тзв. деца цвећа, геј популација, нудисти и љубитељи спорог и дугог одмора, поготово у месецима пре и после врха сезоне у јулу и августу, био последња оаза у Медитарнском мору где путник намерник није био клијент кога треба опељешити. Наравно, Миконос и Санторини су били изузеци који потврђују правило.

Непријатно изненађење које је сачекало ове године јунске посетиоце мање познатих кикладских острва, поред повећања цена, јесу нова правила на плажама која су у претходним годинама важила само за јул и август. Наиме, на Наксосу и Милосу, па и на Паросу, било је уобичајено да се у јуну сунцобран и лежаљке добијају уз конзумацију, без обзира да ли се ради о пићу или храни, и без минималног лимита. Од ове године је потребно издвојити од 20 до 50 евра, мада има и оних који су пронашли средње решење постављајући као доњи лимит конзумације 20 или 30 евра за добијање гратис повлашћеног места на плажи.

Ипак, највидљивија негативна промена на Кикладима за коју није одговоран само нови вид туризма „пробај и бежи" јесте промена односа према гостима и примена пословне филозофије „дати што мање, узети што више". Њу могу да примете само дугогодишњи посетиоци који памте времена када је све било постављено и уређено тако да желите да се вратите и следећег лета.

Проблем је њихов: као јагоде које настављају да једу иако већ деценијама немају укус, сећајући се њихове сласти из детињства, тако ће наставити да долазе на Кикладе надајући се атмосфери због које су заволели Кикладе. За туристе у новом руху је довољно да су се сликали и да су сликали. Они ионако не знају прави укус јагода и какви су Киклади били некада.