Желите ли да купите аустроугарску тврђаву на мору?

На самом улазу у Боку которску налазе се двије аустроугарске тврђаве. Једнима су прелијепе, другима језиве. „Невјесту Јадрана" и њена врата некада су чувале тврђаве Арза и Мамула, тако да без дозволе није могла ни птица да пролети. Ненајављеним бродовима је уско било.

Времена се мијењају, колико год отрцано то звучало. Ко се данас запути с отвореног мора у Бококоторски залив, без обзира да ли је кренуо из правца Албаније или Европске уније, наићи ће на чудо! Проћи ће поред тврђава слободно али ће видјети нешто несвакидашње. Није то чудо природе, већ чудо бахаћења инвеститора и свега што се трпа у дефиницију валоризације.

На зидинама тврђаве Арза налазе се исписани неки бројеви, а претходи им плус. Да, то је број телефона. Ништа друго не пише на церади коју је неко метнуо на ову аустроугарску грађевину. Само број и све је јасно. Какав адвертајзинг! Број као да је логотип, сам себи довољан.

Јер, кад се какав шеик запути јахтом ка Тивту и Порто Монтенегру, или кад са крузера поглед баци новопечени магнат, биће му јасно да се тврђава продаје. Порука је јасна свима иако не пише ни „Продаје се" ни „FOR SALE" ни „Недвижимость". Неко је ријешио да уновчи Арзу! Директно, без пардона. Жури му се.

Излив жучи на интернет

Народ се згражава. Наравно, као и кад се инвеститорска рука надвила над Мамулу, све се завршава на изливу жучи на интернет. Народ из досаде позива тај број и пишу се поруке. Нико не одговара. Толико је акција узела маха да на друштвене мреже каче скриншотове порука које шаљу на тај број. Спрдају се, што друго и да раде?! Питају Подгоричани: „Може ли Арза пола у одијела, пола чекови?" Вјероватно се власник броја осјећа као Рамбов лик у његовој пјесми „Глупи хит"

Чак је и министар у црногорској влади Милојко Спајић изјавио да је позвао тај број али се нико није јавио. Фирма која руководи „посједом" на ком је Арза тврди да церада и број с њима немају ништа, да је све туђе масло. 

Чудесан свијет приватлука

Како су те двије тврђаве завршиле у приватлуку умјесто да су културно добро, то је питање без одговора јер га треба упутити претходним властима. Ко је имао прилику и срећу да кампује око Арзе и Миришта, засигурно памти вријеме кад је Арза приватизована. Постављена је ограда, али се могло проћи, ако чувара частиш флашу лозе. Тад може и шатор и весеље. Чули су се само шакали и чекало да почну шпароге да се беру.

Око Арзе су стијене са локвицама морске воде. Људи су ишли тамо да се умивају. Наводно је та вода уљуљкана у стијене била добра за псоријазу. Потез између Арзе и Превлаке је предиван у свако доба дана. Није ни чудо што је неко пожурио да га приватизује.

Остају само сјећања и спорт у коме смо олимпијски прваци - кукњава.

Острво на ком је Мамула разваљују машине и над тврђавом се надвијају високи жути кранови. Од некадашње аустроугарске тврђаве која је касније промијенила намјену у затвор, Мамула полако постаје луксузно љетовалиште, а неки тврде да ће бити и коцкарница!

Мјесто званично носи назив Ластавица, а тврђава је добила име по Лазару Мамули, аустроугарском генералу који је због ратних заслуга од цара добио титулу „барон". Занимљиво је да је Лазар Мамула био и вјенчани кум књаза Данила.

Кажу људи да су острво Мамула од инсвеститора у старту бранили само галебови. Они су се на острву толико одомаћили, да кад су инвеститори баркама дошли први пут да Мамули узму мјере, атерирале су птице на њих и шибали их канџама по главама - као код Хичкока. Нису галебови били беспомоћни као Бодлеров албатрос, него су се јуначки бранили. Галебови су бранили Мамулу више него људи. Као да су знали да ће да никне нешто ново, нешто накарадно лијепо.

Примијењена је стара тактика валоризације и приватизације. Дозволити да се временом мјесто запусти до границе ужаса, а кад преовлада шибље и настане се змије, народ почне да се згражава. И кад се појави инвеститор као месија, сви ће рећи: „Боље ишта него оно ругло да је остало". Кад никне шљаштећа тврђава за згрћање пара, биће касно за протест.

Кампо Мамула

Кад год је каква невоља притисла, Мамула се користила као затвор. Приче о злостављању затвореника и муке које су им ударали стражари инспирисала је чак и чувеног сценаристу Ратка Ђуровића да те приче преточи у филм који је под називом Кампо Мамула 1959. режирао Велимир Стојановић. Прича прати прелазни период окупаторске власти у Другом свјетском рату, кад су Њемци замијенили Талијане који су капитулирали.

Њемци су наравно били много строжи и гори. Затвореници су коришћени као деминери морских мина. За десет размонтираних мина, пуштали су на слободу једног затвореника. У филму Кампо Мамула глумци су били Павле Вуисић, Драган Лаковић и Љуба Тадић. Они су играли политичке затворенике, мученике чијим су се животима коцкали окупатори. Чудно је видјети инсерт из филма, глумце у жици и војнике који трчкарају по Мамули. Мука и јад.

Питање је да ли ће за коју годину елитни туристи који буду уживали на Мамули имати свијест да је, док их масирају или циркају мохито на лежаљци, на том мјесту неко испуштао душу у ченгелама. Неко је био гладан и мучен ту на мјесту гдје они једу мушље на бузару. Ако се заврти куглица на рулету, хоће ли коцкар имати у виду да се неко на том острву коцкао са животом кад крене у поход деминирања. Обрнули смо игрицу изгледа.  

На крају крајева, што туристу забоље је ли неко тамновао ту гдје он ужива? Туристу занима само да тих десетак дана не пада киша. Ништа друго. Нема мјеста на кугли земаљској да није неко крв пролио, а градити се мора. То се зове пренамјена. Не мора баш овако бахато као са Мамулом и Арзом, али пара врти ђе бугрија неће. Некад тврђава, некад затвор, сјутра баханалије.