Сан о етно-држави: Ко су попкултурне иконе екстремне деснице

Пре тридесетак година у магазину „Ритам", Влада Дивљан је у рубрици „Десет људи које бих позвао на вечеру" на прво место међу званицама ставио Димитрија Љотића. То је био период откривања „тајне историје", захуктавања ревизинонизма и глорификације спорних појединаца на бази непотпуних или тенденциозно тумачених историјских докумената, често на бази емигрантске штампе која је постала доступнија нашој публици. Дивљан је касније променио свој став по овом питању па је чак умео и да се нашали када му је у сличним упитницима постављано неко такво питање.

Почетком деведесетих, на потпуно супротном крају музичког спектра од Дивљановог, у комерцијалној поп музици, велике тираже остваривао је шведски бенд Ace of Base. Један од кључних чланова групе Улф Екберг имао је током осамдесетих предисторију као неонациста и активно је учествовао на гетеборшкој неонацистичкој музичкој сцени. Од самог почетка каријере, Екберг је изражавао јавно кајање због својих ранијих ставова.

Међутим, када је једна мала дискографска кућа успела да набави демо снимке неонацистичког бенда Commit Suiside и објавила их под насловом Uffe Was a Nazi, ствари су постале непријатније. Узвици о убиству црнаца и обрада чувеног британског наци-панк бенда дали су узнемирујућу слику Екбергове младости. Он је међутим негирао да је на снимцима било шта његово ауторско дело.

Последњи талас полемике о Екберговим неонацистичким данима догодио се пре осам година, када је његов успешни шведски бенд већ био одавно зашао на музичком хоризонту а он сам се посветио неким корпоративним пословима.

Екберг је годинама покушавао да компензује своја младалачка лутања хуманитарним радом, нарочито намењеним управо људима који би могли бити жртве неонацистичког насиља и предрадсуда.

Иконе екстремне деснице

У продукцији часописа „Атлантик" недавно је изашао филм Бели шум (White Noise, 2020) Данијела Ломброса који говори о три иконе савремене екстремне деснице. На необичан начин овај документарни филм показао је да су неке од најистакнутијих личности екстремне деснице на глобалном нивоу по профилу много ближе Улфу Екбергу него Алфреду Розенбергу или Лени Рифенштал.

Озлоглашени Ричард Бертран Спенсер, познат по узвику „Хајл Трамп" који је део његових симпатизера дочекао отпоздравом „Зиг хајл", и један од протагониста насиља у Шарлотсвилу, у овом филму се открива као неостварени авангардни позоришни редитељ. После студија књижевности и друштвених наука, Спенсер је напустио докторат на униоверзитету Дјук и определио се за политички активизам, постепено се померајући ка све екстремнијим десним ставовима.

Данас је Спенсер, после иницијалног одушевљења Трамповом победом, када је позивао своје симпатизере „да славе као да је 1933. година", разoчаран јер сматра да се бивши амерички председник само поиграо њиховим идентитетским идејама и да их је својој неспособношћу уназадио.

Спенсеровa визија света подсећа на некакву научнофатастичну антиутопију у чијем је центру бела „етно-држава", коју ће чинити искључиво пробрани белци, простор изузетног уметничког и техничког прогреса.

Сан о етно-држави

У филму Бели шум, Спенсер је приказан у амбијенту своје породичне куће у Монтани, кицошки одевен у одело и окружен кичастим сликама и киповима који подсећају на европску класичну уметност. Екстремност његових теза и театралност наступа врло често заиста асоцирају на већ поменуто рано интересовање за театар. Сваки наступ делује као да би се могао прекинути и прогласити за некакав скеч.

Отуд не чуди да на једном скупу Спенсерови противници, левичари из једног студентског града узвикују „Ричарде одрасти!", исправно препознајући велику дозу инфантилности у ономе што ради.

Па ипак, овај инфантилни и хистрионични човек је обележио протеклих неколико година као светионик на екстремно десном спектру америчке политике, што значи и у глобалним токовима, са којим на неком нивоу рачуна и сам Трамп када после насиља у Шарлотсвилу нагласи „да има добрих људи на обе стране".

Спенсер са друге стране не само да не крије своје интересовање за популарну музику већ се труди и да диктира укус. Од етаблираних извођача омиљени су му Depeche Mode а његово интересовање за ретро музику базирану на синтисајзерима сматра се једним од чинилаца који су довели до популарности тзв. „фаш-вејва", односно ретро правца неонацистичке музике који црпи инспирацију из поп и филмске музике осамдесетих.

Ову музику један новинар је описао као „саундтрек полицијског филма из осамдесетих чији су главни јунаци два бела полицајца која сматрају да се Холокауст није десио".

Спенсер је по много чему преузео имагинариј тзв. „вејпор-вејв" правца у коме су разни уметници у различитим формама преузимали експресивни жаргон осамдесетих и тадашњу визију будућности која се није десила. Екстремна десница у овој слици будућности види последњу доминантно белачку визију света, а наруку им иде и глобални тренд огромног интересовања за осамдесете - делом проистекао и из чињенице да су носиоци савременог мејнстрима одрасли током ове деценије.

Инструментални неонацизам

За разлику од времена Улфа Екберга када је неонацистичка музика - чак и када се он њом бавио као неко окренут ипак плесној и електронској музици - била под утицајем панка са паролашким и врло директним текстовима, садашња много више личи на оно што је он радио у мејнстриму.

Исто тако, у песмама у којима има певања текстови су блажи и без позива на насиље, са већим акцентом на идеју заједништва и будућности. Због ограничења на стриминг сервисима и социјалним мрежама, ипак гро „фаш-вејв" музике је инструментално, а идеолошке поруке су садржане у насловима који позивају на смрт издајницима, помињу европски идентитет, колапс савремене цивилизације итд.

Колико год Спенсерова визија етно-државе деловала далеко чини се да је он постигао своје непосредне циљеве у погледу веома уске супкултуре где је наметнуо своје погледе, ако ништа барем у погледу музичког укуса.

Екстремно десна јутјуберка

Друга протагонисткиња филма Бели шум је Лорин Садерн, јутјуберка са екстремне деснице која је као веома млада напустила либерално школовање у Ванкуверу и кренула да путем својих видео репортажа и влогова износи разне идеје са екстремне деснице. Њен основни фокус је страх од миграната али и повратак породичних вредности.

Упркос младости и изражавању искључиво путем интернета, Лорин Садерн је успела да изгради приличну фан-базу која јој путем краудфандинга финансира разне експедиције и документарне филмове у којима она износи своје махом антимигрантске тезе.

Активизам на интернету је међутим успео да је доведе све до Европског парламента где је држала говор члановима екстремно десне интернационалне и пуштала им свој документарни филм, као и до Москве где је била веома изненађена како коначно наилази на људе који већином мисле као она кад је реч о породичним вредностима.

Маносфера

У току снимања филма судбина се занимљиво поиграла са Лорин. Наиме, она је остала у другом стању, и упркос обећању да ће се посветити породици и напустити активизам, убрзо се вратила свом деловању. У неким детаљима филм сугерише да отац њеног детета на све то и није белац.

Међутим, у њеном случају постоји и болна доза ироније. Наиме, у екстремну десницу којој се она обраћа укључена је и тзв. маносфера, група различитих група које са баве заштитом мужевности и традиционалног понашања мушкараца. Тако се Лорин жали како је велики број њених колега са сцене понекад непријатан у свом удварању.

У филму је чак приказан и њен мучан покушај да се одбрани од телефонског наваљивања Гевина Мекиниса, оснивача „Вајса" и вође „Поносних дечака", екстремно-десне групе коју је Трамп у предизборном дуелу са Бајденом позвао да „одступе и буду у приправности". Њихови чланови су наводно учестовали у нападу на Капитол.

Монетизовање обраћања

Коначно, ту је Мајк Цернович који је прошао разне пословне аранжмане, почев од колумнисте у „маносфери", преко десног интернет трибуна па све до произвођача суплемената за исхрану. Бели шум га разоткрива као најобичнијег шпекуланта који је просто у једном тренутку нашао простор на социјалним мрежама и монетизовао своје обраћање публици са крајње деснице. Цернович евидентно не верује превише у то што је говорио али ни не прихвата одговорност за све оно што је својим говорима можда изазвао.

Личности као Ричард, Лорин и Мајк делују колоритно и неозбиљно, али њихови домети говоре супротно. Они су наиме успели да постану део политичког живота који чак ни Доналд Трамп није могао да остави сасвим по страни, тако да се у претходних неколико година окретао њима и њиховим саборцима и обраћао им се на различите начине. О томе да нису безначајни говоре и забране Ричарду Спенсеру да улази у неке европске земље због свог нацистичког речника.

Скупе шале с Беверли Хилса

У том смислу, занимљив је случај Аријела Пинка, веома познатог и угледног кантаутора америчког алтернативног рокенрола. Овај син угледног гастроентеролога Марија Розенберга који је пре неколико година окривљен у процесу преваре здравственог осигурања вредне 154 милиона долара, све до тог догађаја био је богати наследник са Беверли Хилса и са бројним приликама да се бави уметношћу.

Изабрао је музику, у којој је у протеклој деценији оставио значајан траг, бавећи се нечим што би Ричарду Спенсеру вероватно било занимљиво - а то је оживљавање старих звукова које памти из детињства и стварањем нових дела на бази њих.

Уз успешан музички рад, Аријела је пратио буран приватни живот, како на љубавном тако и на политичком плану, где је у више наврата давао запаљиве изјаве за које понекад није било јасно да ли су шала или он то мисли озбиљно. Пинк је тако изјављивао да „није нелегално бити расиста", „да не треба кукати због полицијске бруталности већ да се треба окренути свим привилегијама које имају људи у Америци", „да су Демократе у некаквом договору са Кином" итд.  

Успон и кенселовање

Аријел Пинк је у више наврата имао прилику да гостује на традиционално десном „Фокс Њузу", и да разјари публику алтернативног рока, махом наклоњену левици. Па ипак, све до напада на Капитол Пинкови наступи су углавном били посматрани као троловање и као привлачење медијске пажње.

Међутим, када је најавио да ће учествовати на вашингтонском протесту, Пинк је, иако је у време самог јуриша на Капитол био у хотелу, доживео „поништавање", одмах су га издавачи отпустили и јавност се окренула против њега.

Да ли је Пинкова подршка Трамповом протесту била шала која је отишла предалеко или не, иако је одмах изнео доказе да није учествовао у насилном упаду - за разлику од колеге хевиметалца Џефа Шефера који је и ухапшен и оптужен и наравно „отпуштен" са етикете - мејнстрим јавност није ни хтела да саслуша. Пинкова каријера какву је до тада водио била је завршена.

Медијски егзибиционизам

У протеклих тридесет година, стандарди у погледу кокетирања јавних личности са екстремном десницом су се променили, а социјалне мреже су омогућиле да она има доста успеха чак и када је промовишу личности готово подсмешљивог друштвеног статуса. Па ипак, чини се да су популарна култура и екстремна десница сада ушле у једну специфичну спрегу која је њихове до сада најпопуларније заступнике попут Мела Гибсона, Морисија или Улфа Екберга, учинила диносаурусима.

Наиме, Гибсон са својим ултраконзрвативним назорима наслеђеним од оца и појачаним алкохолом, Мориси са својим незадовољством куда иде Британија и како губи свој идентитет, или Екберг као збуњени гетеборшки адолесцент, ипак спадају у типичан случај људи који су неки реалан друштвени проблем поједноставили одабравши екстремистичко објашњење.

Нова генерација се можда никада није ни сусрела са реалним друштвеним проблемом већ је идеје редом преузела из медија, прилагођавајући их потребама личног егзибиционизма. Отуд, популарна култура је сада под нарочитом лупом јер заступници екстремних идеја наступају као естрадне звезде.

Разједињене америчке државе

Од тренутка када је Гевин Мекинес своје друштво назвао „Поносни дечаци" - по стиху из Дизнијевог мјузикла који га је нервирао - постало је очигледно да учења Карла Шмита, Мартина Хајдегера, Јулијуса Еволе или Алана Де Беное остају у позадини, а да ће у првом плану бити препознатљиви елементи популарне културе, чак и они намењени деци.

У том смислу, Идоли и Лајбах су својим укључивањем екстремно десних детаља у уметнички наступ били можда и пионири онога што се данас дешава на глобалном нивоу. Додуше, Лајбах је на крају основао виртуелну државу док су неки од Идола добили запажено место у врху власти једне стварне државе, но тада више није било политичког екстремизма у њиховом наступу.

Спенсер своје фантазије о етно-држави ипак пласира у једној знатно стабилнијој заједници од СФРЈ, тако да је тешко очекивати да ће се уз његову помоћ испунити наслов Лајбаховог документарног филма Раздружене државе Америке. Али, рекло би се да је урадио све што је било до њега. Уосталом зар није његова велика али несрећна љубав са „кремаљском тролкињом" Нином Кипријановом познатом на твитеру као „Нина Бизантина", малтене као прича коју бисмо могли замислити у некој Дивљановој песми из безбрижних осамдесетих, када је наслов албума Плавог оркестра Смрт фашизму деловао као нешто што више никада неће бити тема?