Татјана Милекић: Уређивачка политика није Свето писмо

„Постоји моменат уобичајен за смене власти. Дође нова екипа у медије и успостави нове критеријуме, који по вама, на пример, нису у реду. Током ових 40-ак година установила сам да људи страшно брзо крену у сусрет тим захтевима... Ако вам је битно да истерате принцип и да вас нико не доведе у ситуацију да вас је срамота вашег рада, онда мора да се рашчисти. Прво, да ли сте спремни да платите цену, јер неку ћете свакако морати да платите. И друго, да ли сте спремни да останете потпуно сами. Људима обично теже пада ово друго“, каже Милекићева.

Ауторка култне радијске емисије „Земља чуда“ и добитница награде за коментар „Богдан Тирнанић“ одговара на питања о значају архивских садржаја, уз помоћ којих је годинама коментарисала актуелни контекст, о томе зашто је важно пратити локалне медије, како се друштвени парадокси сакупљају као „ситниш за супу“ и какав је ефекат хумора у политичком коментару.

„Није духовито оно што има намеру да буде духовито. И оно што је усмерено. Оно што има агенду не може бити духовито, као што не може бити ни новинарство... Заволела сам Србију кроз праћење локалних медија. Не могу да вам опишем колико то човека очара. Бизарностима из локалних скупштина је немогуће одолети. Када би грађани и политичари то радили, много би боље разумевали своје окружење.“

Милекићева тврди да српски медији функционишу унутар Бермудског троугла чије две тачке су спојене Звездама Гранда и чине их медији блиски власти и они медији који за себе кажу да су независни, а трећа тачка троугла је јавни сервис.

„Изјава да ће јавни сервис бити слободан кад грађани буду другачије гласали је страшна. Јер она у исто време нормализује служење свакоме и аболира га. Само испада да је једно служење горе, а друго боље, не доводећи га у питање. Није сасвим нетачно да је то уобичајено, јер су сви медији у служби неке агенде, али не значи да је добро и нормално. То ће постати нормално када нестану сви који памте да прилагођавање није највиша вредност у новинарству.“

Саговорница подкаста о медијима на примеру новинара који америчког амбасадора пита: „Каква су ваша очекивања од избора у Републици Српској, која је иначе позната по томе да Руси тамо остварују велики утицај?“, илуструје навијање за које тврди да је „банално“ и да постоје новинари који пред Хилом, и други пред Вучићем, стоје „као срна пред фаровима аутомобила“.

Она објашњава и како се краткотрајни таласи масовне осуде или масовне подршке одређеним феноменима покрећу и смењују на друштвеним мрежама.

„Не смета ми што на друштвеним мрежама људи лете с теме на тему. Региструјем оне који преко Твитера покушавају да остваре неке интересе, а праве се да то не раде. Има људи којима је посао то што раде на Твитеру, било да тренутно за то примају новац или желе да се позиционирају да би ту корист остварили...

Често користим пример Венецуеле, јер им је душа изгорела за Гваидом, а годину дана после појма немају где је. После дошле жене Ирана. Увек то има потку да има смисла. Али мислим да мотивација људи који се непрекидно опредељују и одређују у односу на те трендове заслужује пажњу.

Она је интересно опредељена. Кад се то проблематизује, следе увреде. Али објасните ми, како је нама интерес 'бити или не бити жене Ирана', а нису самохране мајке које морају да раде на Ускрс у пекари у Жаркову.“

Твитер, саговорница Бермудског троугла, користи као компензацију за новинарство и емисију која је током пандемије скинута са програма Радио Београда.

„Најпре је програм почео да личи на Маја сликовнице – ковид и економија, ковид и ово, ковид и оно. Уредници воле да ствари иду по инерцији и да се време попуњава временом, а не садржајем. Добила сам задужење да прикупљам архивски материјал за Земљу чуда, то сам и радила док нисам схватила да прикупљам материјал за нешто што се неће вратити.

То ми није речено, али после 40 година знам механизме и могу да кажем да се експлицитно ионако ништа не ради. То је емисија која се није уклапала у уређивачку политику, то није спорно. Али није ни уређивачка политика Свето писмо.“

Чеховљевом Милекићева назива ситуацију у којој јој уредник каже да не може председника да ословљава са „Ацо, јабуко“, али не оправдава новинаре који од себе праве жртве због таквих ситуација.

„Важно је шта је изашло. Вама мора да буде важније да сачувате своје него ономе што хоће нешто да вам одузме, да у томе успе... Ви морате да будете истрајнији у томе да не дате него они у жељи да вас промене. Они се са истрајнима сморе.

Себе никад нисам доживљавала као жртву којој цртају мету, то није моја струка. А постало је струка, некима, богами, и основна. Јако је важно да будете на Ви са што више надређених, а са главним уредником, нарочито.

И што сте старији то боље, јер са протоком времена расте вероватноћа да ће вам надређени бити неко ко од вас зна мање о новинарству, ко је у односу на вас инфериоран, а некоме чак може да се деси и дилетант. Људи који су инфериорни, а имају моћ, имају и потребу да вам уђу у лични простор. На Ти могу да претпоставим да вам уредник каже: Драгана, да ли си Ти нормална. Али на Ви – тешко.“