Једна вишенационална држава на рушевинама друге: Зашто је створена Југославија?

Године 1919. на рушевинама једне вишенационалне државе (Хабзбуршког царства) створене су две нове вишенационалне државе, Чехословачка и Југославија. Сматрало се да би, ако Хабзбурговци већ нису успели, можда ове две државе, састављене од етнички и језички сродних народа, могле да опстану. Али тачно један век после Версаја, ниједна од њих више не постоји. Морамо признати неке „непријатне истине“: све вишенационалне државе у Источној и Средњој Европи распале су се, насилно или мирним путем, и ниједна се није показала одрживом. Вишевековна тежња за „сопственом националном државом“ била је оно што је осудило на пропаст вишенационалне федерације, а управо у тој тежњи лежи и корен данашњег отпора источноевропских земаља прихватању миграната из других култура и њиховом распоређивању међу њима (видети мој текст).

Али зашто су те нове вишенационалне државе уопште створене? Српска историчарка Мира Радојевић, која се сматра једним од најбољих познавалаца историје међуратне Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније назване Краљевина Југославија), покушава да одговори на то питање у својој управо објављеној, веома читљиво написаној књизи Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941. Први том, који је сада пред читаоцима, обухвата раздобље од аустроугарске анексије Босне 1908. до доношења првог југословенског устава 1921. године.

Радојевићева поставља питање – зашто је створена Југославија? – из српске перспективе. То је разуман приступ. Србија је, уз Црну Гору, била једина независна држава међу онима које ће касније чинити нову краљевину, а 1918. године, када је западна коалиција победила у рату, припадала је тој коалицији, за разлику од Хрватске и Словеније, које су биле на пораженој страни. Дакле, да Србија није желела Југославију, она не би ни била створена. Питање је зашто ју је желела.

Радојевићева сматра да, као у грчкој трагедији, другог избора није било, иако су слутње биле да би се све могло лоше завршити. Шта је актере гурало ка уједињењу? Постојао је снажан интелектуални јужнословенски покрет, који је нарочито цветао у отпору аустроугарској анексији Босне. Покрет Млада Босна настао је по узору на сличне европске „младе“ националистичке покрете. У уједињењу Италије и Немачке видео је образац који треба следити. Пошто је Србија била слободна, требало је да одигра улогу италијанског Пијемонта (новине под тим именом издавала је у Београду једна од организација које су се залагале за уједињење) или Пруске. Гледано из данашње перспективе, знамо да Србија, из многих разлога – економских, демографских и друштвених – није могла да испуни ту улогу. Али око 1910. године то још није било јасно.

У тој грозничавој, узаврелој атмосфери необузданог национализма, међу аскетским младим људима који су живели на хлебу и води, уз анархистичке књиге (Бакуњин је био веома популаран) и националну поезију, циљеви Велике Србије (уједињење свих Срба, али без Хрвата и Словенаца) и Југославије (заједничка унитарна или федерална држава) готово су сматрани истоветним. Страни историчари, попут Кристофера Кларка и Маргарет Макмилан, у својим новијим књигама о Првом светском рату праве исту грешку (што је, наравно, данас мање прихватљиво него пре сто година). Али та два циља нису била иста.

Па ипак, „узаврели, националистички“ део јавног мњења, ма колико интелектуално утицајан, вероватно је у Србији био мањински. Готово незамењиви српски председник владе Никола Пашић, човек који је 1914. примио аустроугарски ултиматум, и његова Радикална странка били су, најблаже речено, млаки према идеји јужнословенског јединства. Пашић је сматрао да су културне разлике између православних Срба и католичких Хрвата непремостиве. Али до 1916. године, када је српска војска морала да се повуче пред удруженим аустроугарско-немачким нападом, променио је мишљење. Сада је био спреман да размотри идеју Југославије (иако је мрзео то име), а у том правцу га је, између осталог, гурао и покрет за уједињење који се појавио у Хрватској са Југословенским одбором.

Њега су углавном чинили хрватски и словеначки интелектуалци и политичари из Аустроугарске који су желели распад Хабзбуршке монархије. Верујући, вероватно с правом, да је независност Словеније и Хрватске немогуће остварити, определили су се за јужнословенско уједињење: за једне је то било мање зло, док је за друге, који су били привржени „интегралном југословенству“, представљало остварење сна о јединству Јужних Словена.

Али колико је залагање за уједињење било распрострањено међу словеначким, хрватским, па чак и српским становништвом Аустроугарске? Радојевићева не даје јасан одговор, али изгледа да је та идеја имала прилично ограничену подршку, вероватно све до друге половине 1918. године, када је Монархија почела да се распада. Упадљиво је да је број дезертирања јужнословенских војника из аустроугарских дивизија које су се бориле против Србије био занемарљив. (Тито је био један од тих војника који нису пребегли; касније се у Галицији тешко рањен предао Русима.) Радојевићева наводи званичне податке српске војске о аустроугарским дезертерима, а они су поражавајући: свега неколико стотина од више хиљада војника који су служили у аустроугарским јединицама на српском фронту. Штавише, неке од тих јединица биле су више од 90 одсто састављене од припадника наводно потлачених јужнословенских народа, који су њима и командовали; али они се нису побунили нити су пребегли. Неки од њих су чак учествовали у стравичним покољима српског цивилног становништва након слома српске одбране.

Српска влада радије је игнорисала те чињенице и цензурисала детаљне податке о злочинима, јер су они противречили тада већ званичном ставу краљевске владе да остали јужнословенски народи жељно ишчекују ослобођење од аустроугарског јарма и уједињење са својом давно изгубљеном српском браћом.

Када се Хабзбуршка монархија распала крајем 1918. године, у Загребу је настало ново тело, названо Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба (из Аустроугарске). Његови представници пожурили су у Београд да озваниче уједињење са српском краљевском владом, иако је мноштво питања остало нерешено.

Све се радило под притиском времена; исцртавале су се нове границе и свако је настојао да у Версају добије што је могуће више. Била је то права пијаца.

Јужни Словени из Аустроугарске нису били учесници версајских преговора. Србија их је, ипак, укључила у сопствену делегацију. Неслагања су почела готово одмах, нарочито око Италије, којој је тајним Лондонским споразумом био обећан већи део Далмације.

Али Далматинци нису ушли у уједињење да би изгубили све оно што су сматрали својим! Оптуживали су краљевску владу да се не бори довољно одлучно против италијанског иредентизма. (Вреди се подсетити касније Д'Анунцијеве „окупације“ Фјуме, односно Ријеке, као својеврсне увертире у Мусолинијев Марш на Рим.)

Какви су били ставови великих сила? У најбољем случају биле су равнодушне, а на југословенско решење пристале су помало невољно, тек пошто су на то биле наговорене. Царска Русија се током читавог рата противила тој идеји, страхујући од губитка утицаја јер би се православни Срби и Црногорци „разводнили“ католичким Хрватима и Словенцима. Француска је такође била против, сматрајући ту замисао донкихотском, све док после Версаја, у страху од немачког реваншизма, није схватила да јој је потребан кордон пријатељских држава на истоку. Британија је заузела став узвишене равнодушности све док, такође пред крај рата, није прихватила неминовност распада Аустроугарске (који није био предвиђен Вилсоновим програмом од Четрнаест тачака), па је почела да даје предност мешавини католика и православаца, из истог разлога због којег се већ укинутој царској руској влади та мешавина није допадала.

Па зашто је Србија желела Југославију? Одговор измиче; да, због уједињења свих Срба, а потом и свих Јужних Словена у једну државу. Али то није убедљив одговор. Изгледа да ју је желела из истог разлога из којег свако више воли више новца него мање, већу територију него мању. Српски регент (касније краљ) Александар, који је постепено почео да показује своје ауторитарне склоности, свакако је био одушевљен тиме што ће се, пошто су га Хабзбурговци поразили и потиснули са његовом војском све до Грчке, вратити као победник и преузети хабзбуршке замкове.

Тако је створена веома хетерогена земља са веома хетерогеним циљевима у главама њених твораца и са веома различитим циљевима којима су тежиле велике силе. Али поуке које се могу извући из тешкоћа вишенационалне државе имају много шири значај. Једна мултиетничка држава на рушевинама друге: Зашто је створена Југославија?