Може ли се побуна прекопирати: Деценија масовних протеста од Бразила и Чилеа до Египта и Америке, по Винсенту Бевинсу

Од 2010. до 2020. године на улице широм света изашло је више људи него у било ком другом раздобљу забележене историје. Почев од онога што се обично назива Арапским пролећем, па све до протеста покрета „Black Lives Matter“, који су уследили након убиства Џорџа Флојда 2020. године, те демонстрације – масовне, синхроне и упорне – далеко су надмашиле раније, краткотрајније таласе глобалних протеста. У њима је учествовало више људи него 2003. године, када се протестовало против инвазије на Ирак, или 1999, током антиглобалистичких демонстрација, или 1968, када се протестовало против рата у Вијетнаму, за грађанска права и друге циљеве. Наравно, демонстраната је било више и него 1848. године, током првог модерног таласа устанака, познатог као Пролеће народа.

Током онога што новинар Винсент Бевинс назива „деценијом протеста“, поводи за незадовољство знатно су се разликовали, али су се сводили на неколико широко распрострањених проблема: неједнакост прихода, због које су чак и храна и јавни превоз многима постали прескупи; корупцију и лично богаћење олигарха; прекорачења овлашћења и полицијско насиље. Релативно мали протести често су прерастали у огромне демонстрације након што би телевизијски снимци или преноси полицијских напада подстакли да на улице изађу и људи који иначе не учествују у протестним шетњама. Слике и видео-снимци протеста и репресије, праћени још масовнијим демонстрацијама, кружили су светом посредством масовних медија.

Усредсређујући се на раздобље од 2010. до 2020. године, Бевинс изоставља бројне масовне протесте који су се догодили током последњих шест година. Не пише о протестима поводом убиства Џорџа Флојда, нити о новијим антитрамповским демонстрацијама под слоганом „No Kings“. Књига Будемо ли горели...: Деценија масовних протеста и револуције која се није догодила (If We Burn: The Mass Protest Decade and the Missing Revolution) првобитно је објављена 2023. године (прошле године поново је издата, с новим поговором), па у њој нема ни масовних протеста против геноцида у Гази. Али Бевинс читаоца води на места која се ређе појављују у међународним вестима. Иако укратко пише о протестним покретима у Грчкој и Шпанији, као и о покрету „Occupy Wall Street“, његова књига заправо говори о глобалном Југу.

Бевинс је о неким од тих масовних протеста извештавао док су се одвијали, нарочито у Бразилу, и из тог искуства произашло је једно изузетно важно питање: зашто су ти, често огромни протести постигли тако мало, а понекад чак довели до резултата супротних онима које су демонстранти желели?

Шта је остало као трајно наслеђе протеста против ауторитарних власти Жаира Болсонара у Бразилу, који је изабран 2018. године, и Абдела Фатаха ел Сисија у Египту, који је 2013. извео државни удар, а 2014. био изабран за председника?

Имајући у виду и новије протесте против корупције или геноцида у Гази, који су углавном деловали узалудно, вреди поставити питање: да ли су масовни протести под ауторитарним режимима – чак и када демонстранти излажу себе огромним личним ризицима – делотворан начин да се друштво промени? Ако нису, шта би могло бити успешније?

У потрази за одговором, Бевинс примењује једноставан, али редак приступ: пита људе који су организовали протесте или у њима учествовали у десет земаља и подручја – Бразилу, Чилеу, Украјини, Египту, Тунису, Бахреину, Јемену, Турској, Хонгконгу и Јужној Кореји – шта о свему мисле неколико година касније. Избегава типично питање коментатора који догађаје посматра из удобности своје фотеље: „Шта је пошло наопако?“, и уместо тога поставља другачија питања о стратегијама које би могле довести до другачијих резултата.

Више од две стотине интервјуа које је обавио током четири године откривају како активисти расправљају, не слажу се, организују и планирају (или не планирају) протесте левичарског усмерења. Неки делови књиге су површнији (Хонгконг, Јемен), док су други подробнији и садржајнији (Бразил, Чиле, Турска), али то се можда и могло очекивати од књиге која обухвата готово читав свет.

Метод Џакарта

Бевинс је радио као репортер Financial Times-а и Los Angeles Times-а у Сао Паулу, као и за The Washington Post у Џакарти. (Број језика које говори уобичајенији је за европске него за северноамеричке дописнике: португалски, шпански, индонежански и „прилично добар“ немачки.) Студирао је политичку економију на Калифорнијском универзитету у Берклију, а након дипломирања 2007. отишао је у Венецуелу, где је стицајем околности започео новинарску каријеру.

Наредних година живео је на неколико места на којима су активисти трагали за „револуцијом која се није догодила“, у земљама у којима је Хладни рат био веома врућ, нарочито Индонезији. Поред репортажа, почео је да пише и о историји насиља које су подржавале Сједињене Државе, као и о злоупотребама власти широм света.

Његову прву књигу, The Jakarta Method („Метод Џакарта“, 2020), историчари су препознали као значајан допринос проучавању Хладног рата. Од 1965. до 1966. године индонежанске власти убиле су око 500.000 комуниста (према неким проценама, чак милион), уз охрабрење и војну помоћ Сједињених Држава, уништивши највећу комунистичку партију изван Совјетског Савеза и Кине.

Назив индонежанске престонице постао је синоним за отмице, мучења и масовна убиства левичара – методе које су, како Бевинс показује, касније примењиване у кампањама терора широм Латинске Америке. „ЏАКАРТА ДОЛАЗИ“, упозоравао је натпис исписан спрејом на зиду у Сантјагу, у Чилеу, пре него што је и та земља потонула у насиље током диктатуре Аугуста Пиночеа.

Није тешко замислити зашто је Бевинс, након што је прикупио тако мрачну грађу о техникама мучења и масовних убистава које су се шириле глобалним Југом, пожелео да напише књигу о стратегијама масовних протеста које су се последњих година шириле истим тим подручјима.

Ако се репресија може копирати, зашто не би могао и отпор?

Покрет за бесплатан превоз у Бразилу

Средишња прича о осујећеним протестима у овој књизи одвија се у Бразилу. Сва остала Бевинсова репортерска путовања по свету била су покушај да боље разуме шта се догодило у Сао Паулу.

Године 2013. бразилске власти повећале су цену јавног превоза за двадесет центавоса (око 7 евроценти), што је у почетку изазвало прилично уобичајено, ограничено противљење. Као и у многим земљама с традицијом протеста, постојало је мало језгро људи који су били спремни да изађу на улице готово било којим поводом: нешто студената, нешто анархиста, нешто панкера. Овога пута организовали су се у радикалнију групу под називом „Movimento Passe Livre“ (MPL), односно Покрет за бесплатан превоз.

Бевинс је неке од њих лично познавао и с умереним интересовањем пратио њихову мобилизацију против поскупљења карата, када се догодило нешто неочекивано. Протести су почели да расту, све више и више.

Још 13. јуна није сматрао да покрет заслужује пажњу међународних медија, али је ипак изашао да види шта се дешава. Истог дана полиција је жестоко интервенисала. Изненада су полицајци кренули према њему и групи демонстраната и, без икаквог повода, отворили ватру: „Без упозорења, почели су да пуцају право у масу – сузавац, шок-бомбе, можда гумени меци, у том тренутку било је тешко разазнати.“ Сви су се разбежали „као преплашене мале бубашвабе“.

Бевинс као да у неверици пита: „Који се ђаво овде дешава?“

У земљама са снажном културом протеста обично постоји прећутно прихваћена кореографија демонстрација. Први сати намењени су деци и породицама, које се потом повлаче кућама пре него што стигне „црни блок“ – анархисти који се обично облаче у црно и покривају лица – јер касније може доћи до физичких сукоба. Ако полиција прекрши та неписана правила и примени претерану силу, или то учини у погрешном тренутку, протести се наредног дана често распламсавају.

„Постоји више прилика да се повучете ако не желите да останете када ствари постану грубе, а често можете и да разумете зашто полиција поступа онако како поступа“, пише Бевинс.

Овога пута, у Бразилу 2013. године, полиција је распламсала сукоб прерано и без икакве провокације.

Репресија у другим деловима града била је још жешћа. Поред посла страног дописника, Бевинс је водио блог на енглеском језику при листу Folha de S.Paulo, водећем бразилском дневнику. Једна од његових колегиница, Ђулијана Валоне, враћала се кући након што је фотографисала протест, када је полиција почела да насумично напада окупљене. Један полицајац подигао је оружје и испалио гумени метак право у њено лице. Валоне је пала на земљу с језивом повредом ока. Неко ју је фотографисао, а снимак је почео муњевито да се шири интернетом.

Таква полицијска реакција изазвала је огроман талас саосећања са нападнутим демонстрантима.

Жозе Луиз Датена, сензационалистички телевизијски водитељ конзервативних ставова, у својој емисији уживо je изјавиo: „Ја сам против нереда, људи“, а затим позвао гледаоце да гласају о питању: „Да ли подржавате овакву врсту протеста?“ Више од хиљаду људи гласало је потврдно.

„Ја бих гласао против“, рекао је Датена. „Добро, да ли је могуће да смо погрешно формулисали питање?“ Променио га је у: „Да ли подржавате протесте праћене нередима?“ Хиљаде људи поново су одговориле потврдно.

Бевинс примећује да је Датена онда „брзо променио плочу“. Почео је протест да назива „изразом демократије“.

Протести из 2013. проширили су се по читавом Бразилу и убрзо се на улицама нашло два милиона људи.

Левичарска интернационала

Демонстранти су били активни и на интернету, размењујући искуства, технике и поруке подршке с другим покретима широм света. Убрзо након првог полицијског напада, Бевинс је на Твитеру објавио да су демонстранти у Сао Паулу, док их је полиција засипала сузавцем, узвикивали: „Нема више љубави! Турска је стигла!“, алудирајући на тадашње масовне протесте у Турској.

Те демонстрације избиле су након насилног растурања окупљених људи у парку Гези у Истанбулу, који су се противили изградњи војне касарне на том јавном простору.

Неко у Истанбулу видео је Бевинсову поруку и фотографисао осморо младих који су држали зелене и жуте папире, боје бразилске заставе, с великом поруком на португалском, написаном уз понеку правописну грешку:

„ЦЕО СВЕТ ЈЕ САО ПАУЛО – ОТПОР СВУДА – БРАЗИЛЕ, ОДУПРИ СЕ! – ТУРСКА ЈЕ УЗ ТЕБЕ!“

Како су се протести у Бразилу ширили, постајали су све мање усредсређени на један циљ. Чланови MPL-а још одлучније су истицали свој крајњи захтев, који није био само противљење поскупљењу карата, већ увођење бесплатног јавног превоза за све. На једном популарном транспаренту писало је: „Não são só 20 centavos“ („Није реч о двадесет центавоса“).

Али неки су протестовали и против полицијске бруталности, други против корупције. Једни су захтевали мало познате правне реформе, други већа јавна издвајања за болнице и школе. (У томе је било и извесне противречности: Радничка партија Бразила је током своје владавине повећала јавну потрошњу.)

Група мишићавих мушкараца у дресовима бразилске фудбалске репрезентације није благонаклоно примила поруку неколицине младих панкера да националистичким слоганима није место на протестима. Многи чланови MPL-а били су извиждани на демонстрацијама које су сами покренули зато што су носили црвену боју, повезивану с Радничком партијом.

„Sem Partido!“ – „Без странака!“ – узвикивали су демонстранти.

Демонстрације у Бразилу и другде имале су многе заједничке особине: биле су мрежно организоване, хоризонталне и „префигуративне“.

За оне који нису упознати с политичком праксом левичарских протестних покрета, Бевинс објашњава шта то значи: покрети нису имали вође, одлуке су доношене консензусом на понекад мучно дугим састанцима, а сами протести представљали су покушај да се већ у њиховом начину организовања остваре особине друштва које су демонстранти желели да створе.

Улога портпарола смењивала се међу члановима како би се спречило да било који појединац присвоји моћ групе. Због тога је било тешко прецизно рећи ко су демонстранти и шта заиста желе, а значајан део књиге посвећен је начину на који медији таквим хаотичним догађајима често намећу поједностављена тумачења.

Десничарска интернационала

Градоначелник Сао Паула на крају је попустио пред захтевом да се цена аутобуске карте врати на претходни ниво, али су до тада првобитни демонстранти већ схватили да су их противници надмудрили.

Једна десничарска група најавила је нови покрет са збуњујуће сличним именом – MBL, од „Movimento Brasil Livre“, односно Покрет за слободан Бразил – захтевајући смену левичарске председнице Дилме Русеф.

Десница је искористила огорчење јавности изазвано операцијом „Lava Jato“, опсежном антикорупцијском истрагом, а неки њени припадници покренули су прави лов на вештице против чланова Радничке партије. Та истрага на крају је послужила као изговор за опозив Дилме Русеф и њену замену десничарским потпредседником Мишелом Темером. Темер је потом предузео мере за ограничавање јавне потрошње – управо супротно од онога што су многи првобитни демонстранти желели.

Године 2018. уследио је избор Жаира Болсонара, што је многима, а нарочито онима који су били на улицама, изгледало не само као преокрет већ као издаја.

Болсонаро је успео да се представи као човек изван политичког естаблишмента, иако је годинама био посланик у Конгресу. (Као што је, нажалост, често случај с антикорупцијским кандидатима у Латинској Америци, и овде је лопов викао: „Држ’те лопова!“: Болсонаро је 2024. оптужен за прање новца и покушај уношења непријављеног поклона у дијамантима, који је, наводно, добио од саудијских званичника док је био председник.)

Некадашњи демонстранти жалили су се што су покрет без вођа, који су сами створили, тако лако присвојиле реакционарне снаге.

Пошто се Бевинсова књига усредсређује на левичарске демонстранте, мало говори о онима који су их политички надмудрили. Али питање остаје: када протести доживе пораз, да ли је то последица недостатка вођства и стратегије на левици или добро осмишљене стратегије и тајних извора финансирања на десници?

Постоји неколико интригантних назнака о умешаности десничарских тинк-тенкова, који су и сами међународно повезани – али преко извора финансирања, а не друштвених мрежа.

Бевинс помиње „Atlas Network“, међународну десничарску организацију са седиштем у Вашингтону, која пружа обуку и додељује средства либертаријанским и конзервативним групама у иностранству. Један аутор њену структуру назива „неолибералном Коминтерном“.

„Atlas Network“ финансирали су и такви сумњиви савезници као што су „ExxonMobil“ и фондације породице Кох.

Организације које је подржавала „Atlas Network“ помогле су да се бразилски протестни покрет из 2013. најпре ослаби, а потом преузме. Да ли се исто догодило и другим протестним покретима широм света?

Арапско пролеће

Као студија случаја, Бразил има неколико необичних особина: током протеста на власти је била левичарска влада, док су се други протести водили против ауторитарних режима, попут оних у Турској или Бахреину.

Необично је посматрати Арапско пролеће упоредо с другим, сасвим различитим покретима, имајући у виду колико су им се исходи разликовали: лидери у Египту и Тунису насилно су свргнути, а не смењени поступком опозива, док су, као у Турској, неки остали на власти.

Али Бевинс показује да су демонстранти у међусобно удаљеним земљама преузимали тактике једни од других и да су сличности у развоју догађаја биле веће него што би се могло очекивати.

Када је, на врхунцу протеста у парку Гези, турска влада коначно позвала делегацију на преговоре, у име демонстраната, пише Бевинс, „није било јасно ко би заправо требало да на преговоре да оде“.

Понекад је то имало и предности. Асеф Бајат, социолог који је опширно писао о Арапском пролећу, примећује да је, пошто различити протести нису увек имали јасно дефинисане циљеве, људима издалека било лакше да их подрже. Демонстранти нису могли одмах бити означени као социјалисти, исламисти или неки други „-исти“, што би могло одбити сународнике који су размишљали да им се придруже или људе који су их подржавали из других земаља, кроз призму културних и језичких разлика. Али последице су могле бити разочаравајуће.

Бевинс показује да протести нису нужно пропадали зато што нису имали подршку јавности, већ, као у Египту, збoг поновног успостављања контроле војног и безбедносног апарата.

Према Бевинсу, Арапско пролеће било је добро организовано за брзу мобилизацију, али знатно слабије за преговоре о преузимању власти и изградњу институција способних да се супротставе укорењеним елитама.

Судбина протеста

Поједини аутори, међу њима и антрополог Дејвид Гребер, који је био веома активан у покрету „Occupy Wall Street“, сматрају да протест има вредност без обзира на свој исход.

Гребер у једном широко читаном есеју овако дефинише префигуративну политику:

„Директна акција је облик отпора који својом структуром треба да наговести истински слободно друштво какво желимо да створимо. Револуционарно деловање није облик саможртвовања, суморна посвећеност спремности да се учини све што је неопходно како би се у будућности створио свет слободе. То је пркосно инсистирање на томе да се већ сада делује као да смо слободни.“

Привлачност, па чак и узбуђење таквог приступа очигледне су. Али да ли он делује?

То питање провлачи се кроз читаву књигу. Постоје ли делотворнији начини протестовања? Може ли левица да избегне замку ауторитарности, а да се притом не изгуби у бескрајним расправама о правилима и процедурама сопственог хоризонталног организовања?

Бевинс наводи пример једног скупа покрета „Occupy Wall Street“ у Атланти. Када се међу демонстрантима појавио Џон Луис, легендарни борац за грађанска права и амерички конгресмен, који је, како пише Бевинс, „сопственим телом помогао да се обликују савремени облици протестне борбе“, присутни су гласали о томе да ли му треба дозволити да се обрати окупљенима.

Један студент постдипломских студија, иначе белац, успротивио се томе уз образложење да „ниједно људско биће није само по себи вредније од било ког другог“. Пошто су се све одлуке доносиле консензусом, његов приговор био је довољан да предлог буде одбачен. Тако Џон Луис није добио прилику да говори.

Вишесатне расправе о процедурама несумњиво су заморне (и сама сам учествовала у организовању синдиката постдипломаца, тако да добро знам о чему говорим), али и оне имају своју вредност. Један од разлога због којих се људи прикључују масовним покретима јесте уверење да се структуре угњетавања заиста могу срушити ако довољно људи истовремено удружи снаге.

Многи демонстранти широм света говорили су Бевинсу о лепоти протестовања током друге деценије XXI века, о осећају заједништва, па чак и узвишености тих тренутака. Бевинс пише да је многима који су протестовали на тргу Тахрир „живот тамо деловао као легенда, као мит, као да припада неком другом свету, незаборавном, а ипак толико нестварном да је било тешко поверовати да заиста постоји, свету који је био потресно, незамисливо леп“.

Највећа врлина ове књиге јесте питање које поставља: шта би требало радити другачије? Али њена највећа слабост је одговор који на то питање нуди. Учесници поражених протестних покрета говоре о ономе због чега се кају, али имају мало практичних предлога. Многи размишљају о путу којим углавном нису кренули – укључивању у институционалну политику. Ако Бевинс уопште има неку препоруку за демонстранте, онда је то да изаберу управо тај пут. „О покретима који не умеју да говоре у своје име говориће други“, пише он.

Студентски покрет у Чилеу

Чиле је једини пример који Бевинс наводи како би показао шта се може постићи бољом организацијом. Године 2019. ту земљу захватили су масовни протести и талас нереда, предвођени студентима, који су добили назив estallido social („друштвена експлозија“). Непосредан повод било је поскупљење карата за метро у Сантјагу.

Новинари водећих медија и у Бразилу и у Чилеу били су изненађени жестином незадовољства због наизглед незнатних поскупљења, што су демонстранти доживљавали као још један доказ колико су ти новинари изгубили додир са стварношћу. Захтеви демонстраната убрзо су се проширили и на доношење новог чилеанског устава, будући да је постојећи потицао из времена Пиночеове диктатуре и утврђивао неолиберална начела економске и социјалне политике.

Иако је био надахнут Арапским пролећем, чилеански студентски покрет имао је дубље корене, у великим студентским протестима започетим још 2011. године. За разлику од хоризонтално организованих покрета у другим земљама, ти протести имали су чврсту организацију и јасну хијерархију.

Постојала је и једна важна разлика: након што су организовали масовне демонстрације, многи студентски лидери одлучили су да политичку борбу наставе и у институцијама.

На изборима 2013. године неки од њих освојили су посланичке мандате као независни кандидати или представници Комунистичке партије. Некадашњи студенти, сада већ дипломци, поручивали су да ће „једном ногом бити на улици, а другом у парламенту“.

Бевинс пише: „Ако оставимо по страни могућност праве револуције, способне да се одбрани од неизбежног противудара, тешко је замислити бољи исход од освајања власти и прихватања посла који затим следи.“

Габријел Борић, један од вођа студентских протеста 2011. године, који је две године касније као независни кандидат изабран у чилеански парламент, енергично се залагао за уставну реформу, један од главних захтева демонстраната из 2019. године.

Али Чиле је у међувремену поново променио политички курс. Борић, који је 2021. изабран за председника земље, а чији је мандат истекао у марту 2026. године, успео је да повећа минималну зараду и скрати радну недељу са 45 на 40 сати.

Ипак, устав из Пиночеовог доба и даље је на снази, а Борић и његови савезници нису успели да испуне предизборно обећање, сажето у једном од најупечатљивијих слогана уличних протеста: „Ако је Чиле био колевка неолиберализма, биће и његов гроб.“

По истеку Борићевог мандата, власт у Чилеу преузела је десница. Једанаестог марта ове године на дужност председника ступио је Хосе Антонио Каст, победник избора из децембра 2025. године, крајње десничарски политичар који не крије носталгију за Пиночеовом диктатуром. Током своје претходне, неуспешне председничке кандидатуре 2017. године, Каст је изјавио: „Да је Пиноче жив, гласао би за мене.“

Политички бумеранг, дакле, може да се врати и на изборима, а не само на улици. У међувремену, Бразил је поново скренуо улево: Луиз Инасио Лула да Силва вратио се на власт победом на председничким изборима 2022. године, док се његов претходник Жаир Болсонаро сада налази у кућном притвору. (На председничким изборима одржаним у октобру 2026. године Лула је поново победио, овога пута Флавија Болсонара, сина бившег председника, прим.) 

Побуна и последице

У новом поговору књизи Бевинс истиче да се од друге деценије XXI века мало шта променило. Главна разлика, по његовом мишљењу, јесте у томе што демонстранти више не сматрају нужно да су хоризонтално организовање и спонтаност уличних протеста вредности саме по себи.

Протести, које Бевинс сада назива „експлозивним мобилизацијама“, уз напомену да је у првобитном издању књиге „одустао од покушаја да смисли назив за ту комбинацију тактика“, и даље се одвијају на сличан начин, али пре свега из „материјалних“ разлога. Наиме, после слабљења и урушавања синдиката, масовне покрете тешко је организовати на било који други начин. То значи да, иако по начину деловања могу бити веома слични, ови покрети заступају најразличитије политичке ставове, а исходи њихових протеста остају непредвидиви. Бевинс с одобравањем цитира књигу Владимира Ишченка Ка понору (Towards the Abyss) из 2024. године, посвећену протестима на украјинском Мајдану: „Тежње обичних учесника покрета лош су показатељ његових будућих последица.“

Бевинс каже да је током протеста против израелског геноцида у Гази одбијао позиве да гостује на CNN-у, јер се плашио да би објашњење „зашто протести не успевају“ било сведено на кратку изјаву за телевизијске вести.

Недавно је за London Review of Books извештавао с лица места о студентским протестима у Србији. Када је стигао у Београд, неки од студената с којима је планирао да разговара већ су знали за његову најновију књигу. „Ако сте ви овде, то је већ лош знак“, нашалио се један од њих.

Бевинс пише да не може понудити конкретне смернице за будућност: „Од 2019. до 2023. године, 95 одсто времена посветио сам томе да проверим да ли сам тачно утврдио све чињенице, а нимало времена осмишљавању програма за тренутну револуцију у Првом свету.“

Па ипак, његова књига као да потврђује да масовни протести, чак и када су добро координисани и имају релативно јасне циљеве, једноставно нису делотворни против власти које су олигархије обликовале према сопственим интересима. Са успоном глобалних плутократија, чак и у земљама које се представљају као демократије, могуће је да је овај механизам демократске контроле власти напросто престао да функционише.

У књизи Побуна. Штрајк. Побуна: Ново доба устанака (Riot. Strike. Riot: The New Era of Uprisings, 2016), песник и политички теоретичар Џошуа Кловер назвао је побуну јединим преосталим средством оних који се налазе на самом дну друштвене лествице: „Изненадна провала очаја, крајње осиромашење, криза која захвата неку заједницу или град и траје неколико сати или дана.“ Бевинс, међутим, на основу онога што је видео у земљама из којих је извештавао, одбацује идеју да су побуне неопходне за постизање друштвених промена.

Такве побуне, пише он, вероватно не би биле нарочито делотворне у стварним условима глобалног Југа, где је присутно толико страних актера да би они, привучени могућношћу лаке зараде и пљачке, могли веома брзо да се увуку и попуне настали привидни вакуум власти.

Ипак, Бевинс готово да не разматра један други, делотворнији облик борбе, који је у земљама глобалног Југа много чешћи него у богатим земљама и који неретко прати масовне протесте – генерални штрајк. Генерални штрајк можда сам по себи не може да донесе далекосежне друштвене промене, али би, као средство за прекид функционисања капиталистичких мрежа које повезују све ове земље, могао бити привлачан грађанима који осећају да чак ни протести на нивоу читаве државе више не дају резултате.

Трампова Америка

Историјски гледано, постављање питања шта би демонстранти могли да раде другачије носило је много веће ризике у деловима света о којима Бевинс пише него у Сједињеним Државама. Али то се можда мења. Један египатски револуционар му је рекао:

„У Њујорку или Паризу, ако организујете хоризонтални устанак, без вођа и јасне идеологије, па он пропадне, после тога једноставно направите каријеру у медијима или на универзитету. Овде, у стварном свету, ако револуција пропадне, сви ваши пријатељи заврше у затвору или под земљом.“

Чини се, међутим, да та разлика нестаје, што су убиства Рене Гуд и Алекса Претија на ужасан начин показала.

Али чак ни та убиства нису поколебала лутеранке из Минесоте, које су својим теренским возилима пратиле возила америчке Службе за имиграцију и царине (ICE), штитиле комшије и бележиле злоупотребе, све до постепеног, али само делимичног повлачења њених припадника из Минесоте.

Недавно ми је, током посете Дулуту, један старији господин показао своју црвену плетену капу са шиљатим врхом.

Направљене по узору на капе које су Норвежани носили у знак отпора немачкој окупацији, а које су нацисти на крају забранили, такве капе данас су постале симбол протеста у Минесоти. (У тој савезној држави живи бројна и поносна заједница Американаца норвешког порекла).

Ипак, ни упорни демонстранти у Минесоти нису успели да издејствују било какве промене на савезном нивоу. ICE и даље крстари земљом.