Стари богови у новим храмовима: Феномен неопаганизма и оживљавања древних религија

Древни богови се враћају из шума, са прашњавих полица универзитетских библиотека и из музеја. Враћају се јер опет има људи који их обожавају, као што су то чинили хиљадама година пре хришћанства. 

У Риму, одмах изван градских зидина, код капије Светог Себастијана, поред древног Апија пута, неколико десетина верника се 25. фебруара окупило око новосаграђеног храма посвећеног римском богу рата Марсу.

„Via Appia“ некада се звала и „Regina Viarum“, Краљица путева, и водила је од Рима до града-луке Бриндизиja у Пуљи, у југоисточној Италији. Одатле је касније продужена и повезана са „Via Egnatia“, која је сезала све до Константинопоља. Перфектно место, дакле, да ту буде улаз за повратак римских богова у Вечни град.

Мали храм посвећен Марсу део је комплекса које је изградила „Римска историјска група“ (Gruppo Storico Romano, ГРС), најпознатије удружење љубитеља Старог Рима у Италији, основано 1994, које за циљ има неговање староримске традиције. Ова „Римска историјска група“ има школу за гладијаторе и организује позоришне представе и параде како би оживела Стари Рим, у културне и туристичке сврхе.

 Међутим, људи окупљени овде тог 25. фебруара не учествују у представи за туристе, нису глумци нити пуки љубитељи древне прошлости и Старог Рима. Они су верници староримских богова и припадају „Пиетасу“, удружењу које има за циљ да оживи старе римске обреде.

Окупљених је било стотињак, међу њима је било много младих, чак и породица са децом. Из различитих су друштвених слојева: две пензионисане учитељице, државни службеници, студенти, радници. Обред који су одржали у новосаграђеном Марсовом храму био је посвећен прослављању фебруарских ида и Вести, богињи ватре, огњишта и дома. 

Ђузепе Барбера, председник „Пиетаса“ и pontifex maximus, првосвештеник храма, пре почетка церемоније објаснио је смисао обреда. „Древни римски верски календар био је лунаран, пре него што га је Јулије Цезар реформисао у соларни календар“, прича Барбера стојећи на највишој степеница Марсовог храма. „Иде су биле дани пуног месеца, а ови фебруарски били су посвећени Вести, богињи огњишта.“

Окупљени су под необично топлим зимским сунцем пажљиво слушали понтифексове речи. „Богови нас благосиљају лепим даном да би нас подсетили да је ово месец када зима још увек траје, али можемо да осетимо поновно рађање природе и близак долазак пролећа“, наставља Барбера. „Некада су се римске породице окупљале у овим данима како би се сетиле предака својих родова, који су представљали центар римског друштвеног и верског живота. И наш род је такође морао да прође кроз регенерацију, као што се и природа сваког пролећа обнавља…“

По предању, Ромул, оснивач града, становнике Рима је поделио у засебне заједнице зване курије (curia), сачињене од десет родова (gentes). По некима, у Риму је било 30 курија и 300 родова. Mного пре него што је Рим постао царство родови су били темељ свакодневног живота сваког римског грађанина

„Снага рода била је снага сваког појединца који му припада“, објаснио је Барбера. „А снага града Рима била је збир снага свих његових родова.“

Римских родова, наравно, више нема, али „Пиетас“ има за циљ да изгради осећај заједништва међу својим члановима. Сви који дођу су добродошли, и нови верници старе религије, и туристи и радозналци. Тако се и породица француских туриста који су тражили школу гладијатора са задовољством придружује обреду.

Даривање богова

После понтифексовог говора неки од чланова „Пиетаса“ се пресвлаче. Они су свештеници и свештенице који ће обавити обред који води Барбера. Сви носе дугачке беле хаљине са црвеним пругама и покривени су велом преко главе. Већина има кожне сандале, неки су боси.

Церемонија почиње у дрвеној арени гладијаторске школе, где две плесачице ГРС-а изводе плес у част богиње Весте. Плес и музика били су некада део већине древних верских обреда и „Пиетас“ жели да поштује ту традицију, иако се не зна који су се плесови изводили пре две хиљаде година и каква музика се свирала. Плес, ипак, означава почетак церемоније. 

Када је музика стала, поворка верника у белим хаљинама кренула је ка храму.

Док стоје једни поред других испред светилишта, захваљују се боговима на доброчинству и приносе им дарове. Барбера води обред. Захваљује се најпре богу Марсу, чија статуа га посматра из сенке малог храма са белим стубовима. Онда се захваљује Јупитеру, првом од богова; захваљује се затим духу заштитнику места (genius loci), „ко год да је“, и захваљује на крају богињи Вести, у чије име се фебруарске иде и славе. За сваког бога, он се окреће у другом смеру, а затим им као дар приноси цвеће, вино и хлеб: из посуде испред храма шири се мирис и дим понуда и паљеница.

Читава церемонија траје око сат времена, након чега се окупљенима дели храна – понека кутија пица, маслине, свеж рикота сир, колачићи и вино. Али не било какво вино, већ вино зачињено и заслађено на начин како су то чинили Стари Римљани. Укус традиције.

Савремени неопаганизам

„Пиетас“ је основан 2005. у Риму као удружење за промоцију знања о класичној култури, посебно знања о различитим аспектима верског живота. Културна делатност удружења функционише кроз семинаре, конференције, часописе и изложбе. Године 2020. „Пиетас“ је направио искорак из првобитне делатности и основао верску заједницу, како би прешао са проучавања древне религије на њено практиковање. Отворени су храмови у Риму, али и у другим местима у Италији, од североистока земље до Сицилије

Барбера каже да Удружење има преко две хиљаде чланова и већина њих практикује древну религију, придржавајући се старог римског календара. Најважнија светковина у овом календару је 21. април, дан када је, према легенди, 753. године пре нове ере основан Рим. Поред њега важно место заузимају Сатурналије, светковина која се организује око зимског солстиција, па сам зимски солстициј, звани Dies Solis Invictus, као и летњи солстициј и друге свечаности посвећене различитим боговима којe чине „Годишњи циклус“.

„Пиетас“ се не разликује много од других сличних покрета савременог „неопаганизма“. Широм Европе, од балтичких држава до Грчке, од Шкотске до Јерменије, оживљавају се прехришћанске „етничке“ или „традиционалне религије“ како се називају. О њиховој распрострањености говори и чињеница да је основан и делује Европски конгрес етничких религија (European Congress of Ethnic Religions, ЕCER).

Израз „етничкa религијa“ је начин да се превазиђе проблем дефинисања ових покрета. Њиме се замењују појмови неопаганизам, паганизам, политеистичке религије и слично, који су настали из погледа на ове традиције кроз оптику монотеистичких религија, хришћанства, ислама или јудаизма, и имају негативну конотацију. И италијански „Пиетас“ је део ЕCER-а, а на последњем скупу ове европске мреже „етничких религија“ 2023. године били су учесници из 17 европских земаља. 

Природно је да „неопагани“ раде заједно. Њихови богови нису љубоморни, напротив. Како кажу у „Пиетасу“, у природи римског приступа боговима је да се „римско држављанство“ даје и боговима који дођу од било куда.

Наде и намере чланова ECER-а су амбициозне. На њиховој веб страници можете прочитати завршну декларацију са последњег састанка, одржаног у јуну 2023. у Риги. У њој се, између осталог, каже: „Позивамо владе свих држава Европе и Европске уније да нашим религијама укажу исто поштовање и дају исте привилегије које имају и друге религије у европским друштвима и правним системима.“ 

Ово законско признање је још далеко. Неки кораци у овом правцу учињени су у Грчкој и Јерменији, где постоје локални варијетети етничких религија којима је, на пример, одобрен приступ историјским местима за обављање неких обреда. У Италији јавна дебата о древној римској религији још увек не постоји и она је готово невидљива у медијима. Ипак, није тешко уочити да постоји растући тренд популарности овог феномена широм Европе.

Кућна светилишта

„Криза западних вредности и католичке цркве тера људе да потраже другачији тип духовности“, каже Микеле, студент филозофије и следбеник „римског пута ка боговима“ кога смо затекли испред Марсовог храма. „За мене је идеја о онтолошком злу, о Сатани, та која ме је удаљила од хришћанства“, објашњава он. „Стари Римљани и Грци су, наравно, веровали да постоји зло у свету, али да је оно било резултат лошег понашања, тако да се то могло изменити. Није било ничег сличног идеји Зла са великим 'З', коју налазимо у хришћанству и другим монотеистичким религијама. Моја потрага за смислом у овом хипер-материјалистичком друштву ме је и довела овде“, додаје Микеле.

Код куће Микеле, како каже, има своје кућно светилиште, тзв. lararium, као што слична култна места имају и други верници у старе богове. Ђузепе Барбера, вођа „Пиетаса“, наглашава важност одржавања побожности у кући и кућних обреда. „То је основа римског пута ка боговима“, како каже, „а породична посвећеност култу била је стуб свакодневне религиозности и код Старих Римљана.“ 

Из класичних извора знамо да је сваки кућни lararium могао бити другачији: једна породица је као предмет култа имала мале статуе предака; друга је могла имати кип неког познатог филозофа или статуе важних чланова породице и рода. 

Домаћи обреди су једноставни: цвеће принесено боговима, свеће, залогаји хране. Ова оданост култу је стуб pietasa, осећаја поштовања не само према боговима већ и према породици, роду, пријатељима и на крају према етичким основама људске заједнице. 

Богови су отишли у изгнанство

Обележавање природних циклуса – смене годишњих доба и месечевих мена, нпр. – игра велику улогу у овим религијама. По мишљењу „Пиетаса“, и људски живот је део природних циклуса, а духовно значење природе уграђено је у њихове обреде и учења. Јавне церемоније попут фебруарске у новом Марсовом храму су за њих важне да би се учврстио осећај припадности у тако малој конгрегацији и због могућности да се њима привуку нови следбеници, иако прозелитизам, како Барбера каже, није приоритет. 

Један од снова Ђузепеа Барбере је да добије дозволу да за обреде користи древна места, старе римске храмове, често претворене у цркве након што је хришћанство постало једина религија у Римском царству. Још је цар Теодосије пред крај IV века забранио јавне, као и приватне церемоније у част старих богова. 

Али закони и правила за заштиту историјског наслеђа и археолошких локалитета сукобљавају се са жељама „Пиетаса“. Барбера, који је по занимању археолог, то одлично зна, али ипак не одустаје. Уз divus propitius, помоћ богова, како каже, нада се да ће успети да једног дана обавља старе обреде у Римском форуму или у Помпеји. У сенци нових храмова, стари богови се загонетно осмехују и чекају тренутак повратка.