Федерализација или распад ЕУ: Колико има европских унија? štampaj

Велико проширење ЕУ из 2004. године је постало пунолетно пре пар недеља. Осамнаест година од кооптирања источноевропских држава, плус два острва, Кипар и Малта, нико није задовољан. У државама оснивачима се развио веома јак евроскпетицизам и отпор према сваком новом проширењу, а нове чланице су верније Сједињеним Америчким Државама него ЕУ, што се посебно види у кризним временима, попут актуелних.

У браку из интереса склопљеног на последњем таласу оптимизма после пада Берлинског зида сви се осећају незадовољно и окривљују другу страну за несклaдну и нефункционалну Унију. Староседеоци критикују новајлије за одсуство духа заједништва и гледања света кроз националне а не  кроз европске наочаре док чланице из последња три пакета проширења спочитавају западноевропским партнерима изостанак солидарности и издашније помоћи.

Осим поделе на запад и исток у ЕУ, постоји и раздвајање на линији север-југ. Тако имамо тзв. штедљиве државе, попут скандинавских (Шведска, Данска, Финскa), плус Холандија и Аустрија, које критикује друге, посебно медитеранске и источноевропске чланице за недомаћинску и расипничку економску политику. Као такве највише су таргетиране Италија и Грчка будући да оне имају највећи јавни дуг у односу на бруто друштвени производ.

ЕУ је блоковски подељена и по питању дубљих интеграција на, условно речно, федералисте и суверенисте. Односно на оне који подржавају идеју француског председника Емануела Макрона да је могућ само европски суверенизам и оне који су и даље за деветнаестовековно тумачење суверенитета. На једној страни имамо велику четворку, Француску, Италију, Шпанију, Немачку а на другој Вишеградску групу и скандинавске земље које не би да пренесу нове делове суверенитета на ЕУ.

Оштро располућивање се перцепира и око односа према стварању заједничког дуга и економско-финансијске солидарности. У том сектору се сударају међусобно креатори ЕУ. На једној страни су Немачка и земље Бенелукса, плус Аустрија и Скандинавци а на другој су Италија и Француска и друге медитеранске државе.

У ЕУ се дели и око политике проширења, од држава које су вољне да се настави са политиком учлањивања нових земаља до оних које су апсолутну против нових проширења или су за пријем нових чланица после спроведених реформи у ЕУ и када државе кандидати испуне неопходне услове. У првој групи су источноевропске земље и Италија, у другој су скандинавске државе и Холандија а у трећој су Немачка, Француска и Аустрија.

Европска политичка заједница   

Постоје озбиљна размимоилажења и око идеје француског председника Макрона о стварању Европске политичке заједнице.

Део чланица ЕУ, али и Европски парламент су одговорили са тзв. придруженим чланством. Реч је о идеји која подразумева да све европске земље у којим постоји владавина права, либерална демократија, слобода медија и слободно тржиште могу да приступе ЕУ, односно да буду придружене чланице, кооптиране у заједнички систем безбедности, енергије, транспорта, инфраструктурних инвестиција и слободи кретња људи и роба. Ваља напоменути да се не ради о новој идеји будући да је она фигурирала у предлозима и ставовима оснивача Европске економске заједнице током педесетих година прошлог века.

У сенци руске инвазије на Украјину и дебате да ли треба дати статус кандидата за чланство у ЕУ Кијеву, Кишинауу и Тбилисију, води се много важнија "подземна" битка о будућности ЕУ, односно како ће она изгледати и какво ће устројство имати у деценијама које долазе.

Земље оснивачи ЕУ (Италија, Немачка, Француска, Белгија, Холандија, Луксембург) и Шпанија саставиле су тзв. non-paper о сазивању нове Конференције о будућности ЕУ. Они траже од партнера да се поведе дебата са амбициозним циљевима, почев од промене споразума на којима почива ЕУ.  Велика четворка ЕУ плус земље Бенелукса траже да се у оквиру Европског савета формира радна група која би анализирала све пристигле предлоге о институционалним променама и направила свеобухватни предлог који би био достављен свим државама чланицама.

На non-paper оснивача ЕУ и Шпаније су одговорили са истом врстом документа скандинавске и источноевропске земље. Њих 13 се успротивило променама и коренитим реформама унутар ЕУ.

У политичку игру се укључио и Европски парламент који је антиципирао времена и у понедељак ће европарламентарци, три дана пре почетка једног од најважнијих самита у историји ЕУ, затражити званично од Европског савета да лансира нову Конвенцију чији би задатак био конципирање нових темеља на којима би почивала ЕУ.

Федерализација на столу

Главна битка ће се водити о систему одлучивања унутар ЕУ  будући да је та промена conditio sine qua non за било какву причу о федерализацији ЕУ. Приоритетни циљ Берлина, Париза и Рима је да се укине консензусно одлучивање у свим областима осим о проширењу ЕУ и промени фундаменталних принципа на којима почива ЕУ.

Кад, ако не сад? - питају се европски федералисти имајући у виду да су се као никада досад у последњих десетак године створили услови за најозбиљније реформе у Европској унији од Мастрихтског споразума.

У Берлину је на власти социјалдемократа Олаф Шолц. Канцелар припада хамбуршкој лози немачких левичара која се увек сматрала прагматичном и business-friendly струјом у Социјалдемократској партији. Истина је да Шолц води тројну коалицију у којој су поред социјалдемократа акционари и либерали и зелени, две политичке породице које немају много тога заједничког, али шансе за реформе ЕУ су много веће него што би биле са демохришћанином Фридрихом Мерцом канцеларској улози.

У Француској је Емануел Макрон добио други петогодишњи мандат. Руку на срце, његова моћ и утицај у Петој републици и ЕУ би могли да буду прилично смањени ако његова коалиција Заједно не освоји апсолутну већину у француском парламенту, али је више него сигурно да ће Макрон од социјалиста и зелених, у коалицији са Жан Ликом Меланшоном, као и од републиканаца недеголиста имати подршку за реформе ЕУ.

У Риму ко зна колико времена нећемо имати компетентног и премијера од интегритета као Марио Драги. На итаилијанском политичком небу су сви остали лидери, од Енрика Лете на левици до Ђорђе Мелони на десници политички патуљци који ће у ЕУ бити пука икебана, када и ако дођу на власт. Дакле, Италија чија реч нешто вреди у ЕУ је орочена до следећег пролећа када су на програму парламентарни избори, то јест са боравком Драгија у Палати Киђи.

У Шпанији је на власти социјалиста Педро Санчез и чини се да смо, барем на Иберијском полуострву, избегли екстремна скретања, било да се ради о левици или десници. Подемос је у паду, док се раст Вокса на десници зауставио. Такође, ситуацију у бурбонској краљевини је додатно релаксирао избор Алберта Нуњеза Феиха за лидера Народне партије. Председник покрајине Галиција припада умереној струји шпанских народњака и изразито проевропској. Другим речима, Шпанија комплетира велику четворку ЕУ. Није нимало случајно да је уз шест оснивача ЕУ на, условно речено, федералистички non-paper потпис ставио и Мадрид.

Вишеградска група (Пољска, Мађарска, Чешка и Словачка) буквално се распала у парампарчад са руском агресијом на Украјину и више не може да делује компактно и да привлачи око себе друге суверенистички настројене чланице ЕУ. Руска агресивна спољна политика је заљуљала и позиције скандинавских земаља што се видело кроз одлуку Шведске и Финске да уђу у НАТО, а Данска је коначно постала део заједничке европске одбрамбене политике и то после 30 година позивања на тзв. opt-out клаузулу. 

Шансе за реализацију реформи у федералистичком духу су значајно порасле јер више нема Велике Британије да подмеће клипове у точкове, што јавно што иза кулиса, манипулишући са мањим државама чланицама ЕУ.

Позитивна околност је и распоред снага у Вашингтону, мада би он могао да буде значајно промењен следећег новембра када су на програму mid-term избори а демократе не стоје баш најбоље у испитивањима јавног мњења. У сваком случају, за ЕУ је много мање зло да је у Белој кући Џо Бајден у моменту док се постављају темељи за реформу Уније него да је у Овалној соби Доналд Трамп или неки његов републикански хибрид.

Распоред снага 

Циљ реформи је да се уз гласање са квалификованом већином постигне договор око заједничке одбране, мигрантских питања, енергије, здравства и пре свега у пореској политици. Потребно је ставити тачку на злоупотребу различитих пореских политика и непринципијелну конкуренцију које за резултат имају да северне богате земље привлаче мултинационалне компаније а сиромашне на југу пензионере.

Најчешћа примедба, односно оправдање зашто није могуће реформисати ЕУ је следећа: није реално креирати  федералну ЕУ јер су све чланице превише везане за националне интересе и егоисточно их реализују.

Међутим, живот и друштво, по обичају, иду испред политике. Економије држава ЕУ нису само повезане и испреплетене, већ је све чешћи случај да су на челним позицијама компанија или најважнијих установа грађани других чланица Уније. На челу галерије Уфици у Фиренци, поноса Италије, налази се Немац Ејке Шмит док је први човек француског „Реноа" Италијан Лука де Мео. Већ је створено неколико генерација које говоре по пар европских језика, прошли су кроз програм „Еразмус", лете компанијама low cost, без проблема иду из једне у другу чланицу ЕУ у потрази за послом или усавршавањем. Европа је већ судбина и природни хабитат за све већи број грађана Уније.

Наравно, постоји серија проблема и препрека. У Немачкој имамо либерале Кристијана Линднера у „семафор коалицији" и демохришћане Фридриха Мерца који би врло радо вратили точак времена,  поништили креирање заједничког дуга ЕУ и успоставили поново ригорозну економску политику штедње и поштовања мастрихтских параметара, онемогућавајући европску верзију реализације тзв. Хамилтоновог момента.

У Француској је у узлазној линији формација Жан Лика Меланшона за кога је ЕУ проблем а не решење и који не само да не би продубио европске интеграције у правцу федерализације Уније него би се понашао као Британци током полувековног боравка у ЕУ, ако би којим случајем следеће недеље ушао у Матињон.

У Италији имамо читаву лепезу суверениста и популиста, од Ђорђе Мелони до Матеа Салвинија, који заједно са Марин Ле Пен пропагирају Европу суверених држава и народа што је, кад боље размислите, негација свега што предстваља ЕУ, реално и имагинарно.

Међутим, има једна снага која је јача од свих препрека и не може да се заустави - историја. Развој догађаја и  „повратак повести" на Стари континент са руском инвазијом на Украјину појачао је свест да ниједна европска држава, укључујући Немачку и Француску, не може сама да опстане као протагониста у данашњем свету.

Још нисмо стигли до консензуса о потреби стварања федералне ЕУ, али је у добром делу политичких и друштвених елита у водећим европским државама сазрело уверење да је продубљивање интеграција са ефикасним методом одлучивања једини начин да Европа остане субјекат а не објекат глобалне геополитике

Шест држава оснивача ЕУ и Шпанија, заједно са Аустријом, представљају већ полазно „тврдо језгро" ЕУ. Потребна им је још једна чланица Уније да би покренули механизам такозване „појачане сарадње" унутар ЕУ уз наду да ће им се, пре или касније, прикључити и већи део држава ЕУ. На њиховој страни, осим што представљају готово две трећине становништва и више од три четвртине бруто друштвеног производа, је и спознаја да ЕУ не може да буде ни разоружана Швајцарска и привезак ЕУ као Велика Британија.

ЕУ се налази на раскрсници: или ће кренути путем федерализације вучена локомотивом оснивача плус Шпанија и евентуално Аустрија, или ће бити суочена са почетком краја и губитком последње шансе да поново буде протагониста на планетарној сцени. Другим речима, ко заговара проширења ЕУ на Западни Балкан, Украјину, Молдавију и Грузију а притом се против дубљим интеграцијама и федерализацији Европске, ради у корист штете ЕУ и у корист њених такмаца, ривала и непријатеља.