Краљ Александар и Живојин Мишић на првој Олимпијади: Србија у Атини 1896. године štampaj

Из биографије војводе Живојина Мишића доста се зна о његовом учешћу у великим биткама српског народа, у којима је исказао ретку храброст и вештину у командовању, али је мање познато да је стигао и до олимпијских борилишта, и то у време прве летње Олимпијаде модерног доба, одржане у Атини 1896 године.

Да случајно не буде забуне, ваља одмах рећи да Мишић, иако је посвећивао приличну  пажњу телесним вежбама, на тај спортски спектакл није стигао као такмичар, него као пратилац тадашњег младог краља Србије Александра Обреновића, који је био специјални гост на Олимпијским играма у Атини чијим се оцем сматра француски барон Пјер Кубертен, педагог и историчар, касније и дугогодишњи председник Међународног олимпијског комитета (МОК).

Грчка је за домаћина изабрана као постојбина древних Олимпијада, одржаваних много пре нове ере сваке четврте године у Олимпији на Пелопонезу. За првог председника МОК-а изабран је грчки представник Деметриос Викелис, који је организацију великог спортског такмичења извео уз свесрдну помоћ краља Грчке Георгија (Ђорђа) Првог.

Без такмичара из Србије  

Грчки суверен, одушевљен идејом о обнови Олимпијаде и одлуком  да прве ОИ новог доба буду у његовој земљи, услишио је Кубертенову молбу да на отварање лично позове владаре што више земаља, а њихове спортисте да се што масовније укључе у такмичења у дисциплинама у води, атлетици, рвању, мачевању, тенису, бициклизму, дизању тегова, гимнастици и стрељаштву. Планирани спортски спектакл на коме, у духу традиције, нису учествовале жене, сматрао је одавањем почасти историји Грчке, њеној традицији и култури.

Никоме тада, не бар званично, није сметало што није било такмичења жена, јер је то правило важило и на древним Олимпијским играма. Сметало је, међутим, Гркињи Стамати Ревити која је, после мушке трке у маратону, претрчала исту стазу да би доказала да и жене, попут мушкараца, могу бити успешне у спорту.  

Спортисте је у Атину послало 14 држава, међу којима није била Србија, а неке од њих су правиле и мешовите саставе. Одзив позваних владара је потпуно разочарао домаћине, јер се на отварању Олимпијских игара појавио само млади српски краљ Александар Обреновић, ког су Грци и њихов суверен врло срдачно дочекали и исказали низ почасти њему лично и пријатељском српском народу.

Међу укупно 241 такмичаром највише првих места освојили су Американци, а јунак Игара био је Грк Спиридон Луис који је победио у маратонској трци, иако је Немац Карл Шуман био најуспешнији такмичар као четвороструки шампион. Победници тада нису добијали златне медаље, него сребрне, венац из Олимпије и диплому, другопласираним такмичарима је уручивана бакарна медаља, ловорова гранчица и диплома, а трећепласираним нису даване медаље.

Краљ на челу српске делегације

Краљ Александар Обреновић је у време првих модерних Олимпијских игара имао 20 година, а с њим је пут Грчке кренула пробрана делегација. У краљевој пратњи били су генерал и министар војни Драгутин Франасовић, књижевник и председник Српскe академије наука Милан Ђак Милићевић, доктор париског Медицинског факултета и лични лекар српског краља Ђока Јовановић, маршал двора Михаило Рашић и каснији славни српски војвода Живојин Мишић, у то време 41-годишњи ађутант-мајор на двору Обреновића.

Доста година касније, Мишић је о том путовању с краљем записао:

„Тих година  краљ Александар је често путовао у иностранство. Сви ађутанти и ордонанси ређали су се више пута у пратњи краља на његовим путовањима. На мене никако да дође ред, ваљда зато што сам у исто време био и командант батаљона, док остали или нису имали другу службу или су, пак, били на неким канцеларијским дужностима. На крају крајева, једва једанпут дође ред на мене да пратим краља за време његовог путовања у Свету Гору и у Атину... У пролеће 1896. године дужност команданта 7. батаљона предао сам свом другу, мајору Степи Степановићу.“ 

Краљ Александар је с пратњом, преко Ниша и Скопља, стигао у Солун, а одатле у Хиландар на Светој Гори, где су се задржали три дана. Том приликом краљ је уговорио детаље отплате дуга манастира чији су му монаси, у знак захвалности, даривали Мирослављево јеванђеље, као и Хиландарску оснивачку повељу Стефана Немање.

После тога, Мишић је, у униформи српске војске, четири дана био уз краља на Олимпијским играма у грчкој престоници, где су пратили спортске догађаје и присуствовали разним другим, углавном свечарским активностима.

У част српске делегације, на отварању Игара, које је пратило више од 60.000 гледалаца, била је истакнута српска застава и свирана химна „Боже правде“, а исто је учињено и приликом посебног сусрета краља Александра са краљем Ђорђем, који му је срдачно захвалио што је дошао у Атину поводом великог спортског догађаја. Прве модерне Олимпијске игре трајале су, иначе, од 6. до 15. априла, а одржане су на стадиону Панатинаико.

Прво олимпијско одличје за једног Србина

Иако Србија није имала своје такмичаре на првој Олимпијади новог доба на њој се појавио један Србин који је, атлетским изгледом и добрим такмичарским резултатима, привукао пажњу на борилиштима у Атини. Реч је о Момчилу Тапавици из села Надаља у Војводини, тада двадесетдвогодишњаку, који се под заставом Угарске (Мађарске) такмичио у чак четири дисциплине – атлетици, рвању, дизању тегова и тенису. У то време Војводина је била део Аустроугарске, а Угарска и Аустрија су имале посебне олимпијске екипе.

Преценивши сопствене могућности, Тапавица се повредио у дизању терета једном руком, што је утицало да и у осталим дисциплинама постигне слабије резултате од оних које је остваривао пре доласка у Атину. Најбоље се пласирао у тенису где је био трећи.

Његови навијачи били су и чланови делегације Краљевине Србије са краљем на челу, који га је здушно бодрио.

Осим као истакнути спортиста, Момчило Тапавица се касније прочуо и као архитекта који је, између осталог, пројектовао зграду Матице српске у Новом Саду, железнички мост на Дунаву код Новог Сада и више значајних здања у Црној Гори. Умро је 1949. у Пули где је, са породицом, живео.

Краљ Александар, последњи монарх из династије Обреновића, иако раније није показивао интересовање за спорт и такмичења, по повратку из Атине се залагао да се у Србији оживе спортска надметања младих и створи организација која ће то подстицати и организовати. Александар није био жив (убијен је у официрској завери 1903) када је, 23. фебруара 1910, основан Олимпијски комитет Србије, чији је један од основних задатака било ширење духа олимпизма у нашој земљи. Његов оснивач и директор био је пешадијски капетан Светомир С. Ђукић.

Прве Олимпијске игре на којима је учествовала Краљевина Србија биле су оне одржане 1912. у Стокхолму, што је значило и њен улазак у МОК. Боје Србије на ОИ у престоници Шведске бранила су двојица такмичара, оба из Београда: Душан Милошевић, бивши фудбалер БСК-а, који је наступио у трци на 100 метара, и маратонац Драгутин Томашевић.

Тачно 96 година после Стокхолма, Србија је на Олимпијски играма у Пекингу (2008) поново наступила као самостална држава.