Како је фудбал дошао у Аргентину и створио Аргентинце: Лоптање као темељ националног идентитета

Становници Јужне Америке у 19. веку имали су обичај да све људе из Британије или Ирске називају Енглезима – „Los Ingleses“. Први Јужноамериканци који су их видели како у лукама јуре и шутирају лопту и о томе писали новинске извештаје називали су их „лудим Енглезима“ (Los Ingleses Locos). Али било је нечега у тој њиховој игри... Лудило које су „Los Ingleses“ донели на овај континент проширило се јако брзо.

Неформалне фудбалске игре су почеле да се играју широм Јужне Америкe од половине 19. века. На обали Пацифика називане су пинћагас, у Бразилу су носиле име пеладас, док су на естуару Рио де ла Плата биле познате као пикадос. Али иницијална организациона форма фудбала, његово првобитно уобличавање и у овом делу света морало је ипак да буде британско.

Прва утакмица

Све три највеће јужноамеричке фудбалске културе – Аргентина, Бразил и Уругвај – имају скоро легендарну причу о доносиоцу ове игре у њихову земљу, некаквом фудбалском Прометеју који је дошао преко океана и подарио им фудбалску лопту.

Аргентина је у 19. веку била део британске империје. Не формално, али број Британаца који су у овој земљи контролисали банкарски систем, градили железнице, извозили вуну, кожу и месо био је толики да је лондонски „Тајмс“ 1806. године имао одређеног основа када је и Аргентину окарактерисао као део „империје у којој сунце никада не залази“. Наиме, до 1880. године британска колонија у Буенос Ајресу бројала је око 40.000 људи, што је био највећи број британских поданика било где ван царства.

Године 1864. Британци су у аргентинској престоници основали Буенос Ајрес Крикет клуб. Након што је англофони лист „Стандард“ 1867. године објавио правила лондонске Фудбалске асоцијације (објављена правила била су она из 1863. године, у међувремену умногоме измењена), двадесеттрогишњи син власника текстилне фабрике у Јоркширу и запосленик локалне британске банке по имену Томас Хог одлучио је да их овде и испроба. 

Двадесетог јуна 1867. на игралишту буеносајреског Крикет клуба одигран је фудбалски меч између осам фудбалера Колорадоса, који су играли са црвеним капама, и чији је капитен био управо Хог, и Бланкоса, играча у белим капама, које је као капитен предводио запосленик у једној британској компанији за некретнине Вилијам Хилд. Била је то прва права фудбалска утакмица икада одиграна у Јужној Америци. 

Након одређених препирки које су за тему имале прикладност ношења шортсева пред публиком коју су чиниле и даме, Колорадоси су после 100 минута игре (играна су два полувремена по 50 минута) победили резултатом 4:0.

Шкотски очеви оснивачи

Јако дуго британска имена ће доминирати фудбалом у Аргентини, уопште у целом Рио де ла Плата региону.

Једно од најважнијих је име Александра Вотсон Хатона (1853–1936), који се сматра оцем аргентинског фудбала. Овај Шкот рођен у Глазгову у Аргентину је стигао 1882. године и постао предавач у школи „Сент Ендрјуз Скотс“ у Буенос Ајресу. Уверен у моћ фудбала да едукује и обликује ђаке, желео је да га уврсти у курикулум своје нове институције. 

Када није наишао на подршку школског вођства да се прошире терени за игру, након две године напушта „Сент Ендрјуз“ и 1884. године оснива Енглеску средњу школу (Buenos Aires English High School). У њој, а ускоро и свугде другде, фудбал постаје краљ.

Настанак аргентинске лиге

Фудбал се шири Буенос Ајресом, али и ван њега, па је тако Росарио 1890. године већ имао два клуба, сачињених од запослених на железници – Росарио Атлетик су чинили менаџери, а за Росарио Сентрал су играли радници.

Хатонов зет Вилијам Вотерс 1896. стиже из Шкотске у Аргентину носећи са собом торбу пуну ненадуваних кожних лопти. Цариници нису знали како да класификују непознате предмете, који су им испрва деловали као кожне капе, те су их просто завели као „предмети за луде Енглезе“. 

Играч Сент Ендрјуза и запосленик британске железничке компаније Алек Ламонт 1891. године у Буенос Ајресу организује прво лигашко такмичење са пет клубова, Лигу Аргентинске фудбалске ацоцијације (ААFL – Аrgentine Аssociation Football League). Било је то, заправо, прво лигашко такмичење било где у свету изван Британије. Вилијам Вотерс је био капитен Сент Ендрјузa, екипе која је тријумфовала на турниру, друго место су такође освојили Шкоти из Олд Каледонијанса, иначе запослени у британској водоводној фирми задуженој за изградњу канализационог система у граду.

Наредне, 1892 године, Лига Аргентинске фудбалске ацоцијације није играна због мањка ресурса, али више због мањка јасног лидерства. Годину дана касније, 1893, Александар Вотсон Хатон стаје на чело организације и Аргентина од тада без престанка има фудбалско такмичење. Тело које је надзирало ово такмичење сматра се најстаријом фудбалском федерацијом у Јужној Америци.

До краја века Аргентина ће добити и други и трећи ранг такмичења. Ради поређења, Енглеска прву лигу добија 1888. године, а друга се игра од 1892. године – Аргентина другу лигу игра од 1895. године.

Доминантан тим последње деценије 19. века у Аргентини био је Ломас, још једна енглеска институција, који је освојио пет од шест првих титула. Једини други шампион у овом периоду био је Ломас Академикалс – резервни састав Ломаса.

Вотсон Хатон је 1893. основао Клуб Атлетико Инглиш Хај Скул за ученике, бивше ученике и учитеље своје школе. Овај клуб, који ће 1898. променити име у Алумни, други је велики гигант аргентинског, односно и даље англо-аргентинског фудбала. Арнолдо, син Александра Вотсона Хатона, био је један од познатијих играча свог времена, али једна друга лоза имала је још већи утицај.

Фудбал за све

Један од шкотских исељеника који су 1825. године стигли у Аргентину где им је одобрено да јужно од Буенос Ајреса оснују „експерименталну пољопривредну заједницу“ био је и Џејмс Браун. Експеримент није најбоље прошао, али се мало ко од Шкота вратио у домовину. Џејмсов син, истог имена, имао је девет синова, од којих је седам почетком 20. века играло за Алумни.

Један од њих, Алфредо Браун, постао је познат и по томе што га је 1906, након утакмице у којој је први пут један аргентински тим, Алумни, победио један британски клуб, Јужну Африку, јавно загрлио тадашњи аргентински председник Хосе Фигероа Алкорта. Писац Освалдо Соријано окарактерисао је то као „први покушај једног председника да користи фудбал у сврху подизања популарности“.

Алумни је доминирао аргентинским фудбалом, али увек уз пренаглашену и свакако у том моменту анахрону идеју играња „добро, али без страсти“. То су биле идеје фудбалера-џентлмена, углавном припадника високе или више средње класе.

У Европи је тога можда и могло да буде. Кес Мирманс, радећи анализу класне припадности репрезентативаца Холандије од 1894. до 1905. године, навео је да је 96 одсто играча припадало високој класи, а само један одсто ономе што је он формулисао као нижа класа. Али тога у Аргентини није могло да буде. Фудбал је бујао и играо се свугде, од луке до сваког потрера (potrero је на шпанском комад празног земљишта између зграда у Буенос Ајресу).

И, баш као у Бразилу, фудбал се ускоро појавио као обавезан чинилац сваке расправе о томе шта то значи бити Аргентинац…

Питање националног идентитета

У првим деценијама 20 века аrgentinidad („аргентинство“) је било нешто што је тек ваљало одредити или барем јасније објаснити. Када је 1912. године у Аргентини уведено опште право гласа за мушкарце – до тада су гласали само богати земљопоседници – аргентинско друштво се окренуло наглавачке.

Иполито Иригојен (1852-1933) је постао председник Аргентине 1916. године. Овај необични човек, назван „оцем сиромашних“, сматра се заслужним за увођење општег права гласа пошто је са својом Радикалном грађанском унијом 1912. бојкотовао изборе и тиме присилио дотадашњи режим на изборне реформе.

Необичан је био јер као политичар није држао говоре, већ су његове исписане прогласе јавно читали његови сарадници, забрањивао је да га фотографишу, а имао је и прегршт ванбрачне деце. 

Но, оно што је његову власт угрозило јесте чињеница да је изгедало да „није отишао довољно далеко“. Жене и имигранти су и даље били обесправљени, сиромаштво је било раширено, те су многи лако и веома брзо одлазили у екстреме анархизма.

Власт је онда посегнула за решењем толико пута виђеним до тада и од тада: „у случају нужде разбити стакло“. Покушала је да хомогенизује и благо седира становништво, те је потегнуто и посебно наглашавано питање националног идентитета.

Најпре је било покушаја да се гаучо култура, зачета међу сточарима у аргентинским пампама, универзализује и успостави као идентитетски темељ. Оснивани су гаучо клубови у којима су ношене „бомбаћос“ панталоне и у градовима приређивани традиционални роштиљи (asado). Млади Борхес је у одређеном смислу био наклоњен овоме, те је током двадесетих година био међу оснивачима и ауторима часописа „Фјеро“, названог по гаучу Мартину Фјеру, хероју популарне поеме Хозе Ернандеса из 1872. године.

Међутим, било је много и оних који су, попут Борхесовог пријатеља и писца Адолфа Бјоја Касереса, ово сматрали фикцијом и вештачком конструкцијом. И заиста, како ће Аргентинац, мушкарац или жена, рођен у земљи или у њу тек пристигао, да се поистовети са гаучом?

Наиме, до почетка Првог светског рата 80 одсто становника Аргентине били су потомци оних који су овде стигли после 1860. године. А имигранти су долазили са свих страна. Било је Италијана, Шпанаца, Јевреја из централне Европе и људи са Блиског истока, које су здружено називали turcos. 

Између 1880. и 1929. број становника Аргентине се упетостручио, а захваљујући британским и француским инвестицијама и извозу пољопривредних производа друштвени производ порастао је за чак 1.500%, што је Аргентину уврстило у првих десет економија света.

Буенос Ајрес је бујао и постао метрополис. Људи из руралних подручја долазили су у аргентинску престоницу ради посла у фабрикама које су отваране, а када су зграде почеле да се греју и осветљавају електричном енергијом уместо гасом, могле су да буду више и да приме више људи. То су околности у којима је створена локална урбана barrio култура,  по шпанској речи за „кварт“ или „суседство“. 

Фудбал је постао њен део.

Аргентинац је фудбалер

Фудбалски хроничар Хулио Фриденберг наводи да је већ до 1907. године у Аргентини постојало око 300 фудбалских клубова. Они нису били део формалне фудбалске структуре, већ су представљали одређене професије или локална насеља.

Тако је фудбал постао пројекција индивидуалног и групног идентитета. Гаучо као идеални Аргентинац? Не, идеални Аргентинац је фудбалер.

Да то заиста тако и буде, постарали су се аутори магазина „Ел Графико“, који је у првим деценијама 20. века био далеко најутицајнија и најтиражнија фудбалска публикација. Његов уредник, Рикардо Лоренцо Родригес, познатији као Борокото, био је свестан моћи коју фудбал има. „Ел Графико“ је почео као недељник за мушкарце који је покривао велики број тема, али убрзо се пребацио само на спорт што је заправо значило – на фудбал.

Али, какав фудбал су играли Аргентинци?

О фудбалу нешто говори, нешто веома важно, чињеница да је његов најлепши израз, нарочито у периоду до Другог светског рата, произашао из култура у којима атавизам није био опција. Нисте могли да гледате уназад и да тражите критеријуме у ономе што је било раније, пошто раније практично није било ничега.

Истина, на самом почетку Аргентинци су имитирали доносиоце фудбала, Британце. Први интернационални меч у овом делу света је организован 1888. године као део прославе рођендана краљице Викторије; играли су Британци из Буенос Ајреса против Британаца из Монтевидеа.

Организационо тело фудбала у Аргентини је тек 1903. године почело да користи шпански као званични језик, али је енглески назив football хиспанизиран у fútbol тек 1934. године. Исто је било и у Уругвају, у коме мечеви дуго нису играни недељом, што је био енглески обичај.

Међутим, прилив фудбалера који нису били англо-аргентинци је био толики да ово није могло да потраје. Када пастиш више није био пожељан, дошло се до стадијума чистог изумитељства. У ногама потомака првих шпанских досељеника и свежих имиграната, који су пристизали све од Бесарабије и Леванта до запада Европе, настао је – креолски фудбал.

Прва стриктно аргентинска фудбалска институција био је спортски клуб Химнасија и Есгрима, основан 1887. године, који је од 1901. почео да игра фудбал. Los Cincos Grandes – свих пет највећих клубова Буенос Ајреса: Ривер Плејт, Бока Јуниорс, Индепендијенте, Расинг и Сан Лоренцо – на свет су дошли у првој деценији 20. века.

Фудбалски изумитељи

Умешност с лоптом није само овде постала одједном толико тражена – не постоји фудбалска култура која не жели да види фудбалску вештину – али је оно што идеја умешности подразумева драстично проширено. Не само у Аргентини и Уругвају већ широм континента изумитељи нових техничких елемената фудбалске игре добили су митске димензије.

Спорења око изумитеља „маказица“ то најбоље показује: по својој прилици први је овај ударац са успехом извео Рамон Унсага Асла, Чилеанац пореклом из Баскије, отуд се у овом делу света овај ударац назива „чилена“.

У Аргентини и Уругвају, на пример,постоји прича о фудбалеру који је након неколико везаних дриблинга постигао гол ненадмашне лепоте, а онда је по повратку на своју половину брисао трагове које су у земљи оставила његова стопала, како нико никада не би могао да га копира.

Овај стил дриблинга, који је своју апотеозу добио са Дијегом Марадоном и Лионелом Месијем, назван је gambeta. Израз потиче од израза за трк ноја у пампи, што макар на одређени начин повезује фудбалску са потиснутом гаучо културом.

Рикардо Лоренцо Борокото је у „Ел Графику“ 1928. године предлагао да се подигне споменик изумитељу дриблинга. Имао је веома јасне спецификације како он мора да изгледа. Он, писао је Борокото, мора да буде „pibeа“, дечак, и то „клинац прљавог лица и разбарушене косе која се бунтовно опире чешљању, са интелигентним, немирним, варљивим и сигурним очима, који блиставим погледом одају утисак несташног смеха који његова уста неће показати откривањем ситних зуба истрошених грижењем јучерашњег хлеба”. 

„Ако се икада направи овај споменик“, завршио је он, „много је нас који бисмо дошли пред њега и скинули шешир као у цркви“.

Питање стила и манира

Аргентина је место где се и тактика развијала. Из наслеђене „пирамиде“ (1-2-3-5 система), чак и невезано са променом офсајд правила из 1925. године, два inside forwards фудбалера у аргентинским тимовима су спуштани, тако да је читав нападачки ред имао облик слова W.

Било је клубова, понајпре је то био Индепендијенте, који су играли и са V нападачком линијом, у којој се централни нападач спуштао ниже од других из нападачке линије. У овом тиму, двојац inside forwards чинили су Мануел Сеоане и Алберто Лалин. Њих двојицу помињe и Ернестo Сабатo у једној епизоди свог романа „О јунацима и гробовима“.

По причи коју Сабато кроз уста једног лика у роману наводи, Сеоане, који је чак и за ондашње, умногоме мање стриктне стандарде увек деловао сувише пуначак да би био фудбалер, рекао је током полувремена Лалину да му центрира, уверен да ће постићи гол. Друго полувреме је почело и, како је и договорено, Лалин је центрирао и Сеоане је дао гол. Раширених руку стрелац је дотрчао до асистента, али није затекао насмејано лице.

„Видиш, Лалин, видиш ли?“

„Да, али мени није забавно.“

Сабато епизоду (иначе избачену из српског превода романа) закључује речима: „Ту имате, ако хоћете, цео проблем креолског фудбала.“

Није у питању колико је епизода коју аргентински писац наводи истинита, важнија је чињеница да је тако нешто наведено као догађај који се могао десити на фудбалском терену.

Фудбал је у Аргентини је временом постао игра коју треба играти на одређен начин – победе јесу и даље биле сулудо важне, у супротном не би било толико насиља на и око фудбалских терена, али упоредо или чак изнад тријумфа у мечу стајало је питање стила и манира. Подједнако предмет естетског и моралног суда, фудбал је у себе могао да прими и све друге категорије друштва у повоју. 

Борхес није волео фудбал (рекао је да је „фудбал је један од највећих злочина Енглеске“ и да је „популаран јер је популарна глупост“), док га је његов пријатељ Бјој Касарес обожавао. Међутим, када су заједно писали приповетку „Esse est percipi (Бити значи бити опажен)“ која је говорила о могућностима медијске и друштвене манипулације, фудбал је изабран као показни материјал. У овој причи један страсни фудбалски навијач у разговору са председником једног клуба сазнаје да је последња права утакмица одиграна 24. јуна 1937, а да је од тада фудбал само представа, која изван студија и новинарских редакција не постоји, односно да су фудбалери глумци који за медије играју по написаном сценарију, а да је он своју навијачку страст везао за нешто што заправо не постоји.

Интернационализација аргентинског фудбала

Интернационални фудбал у овом делу света почео је, споменули смо, као део прославе рођендана британске краљице. Али када је процес његове креолизације одмакао, фудбал је коришћен да увелича неке стриктно локалне светковине. Тако је 1910. године Аргентина организовала јужноамерички турнир поводом прославе стогодишњице независности. Бразил није дошао, иако је био позван (први дуел два тима одиграће се 1914. године, уз тријумф Аргентинаца од 3:0), али су у Буенос Ајрес стигле екипе Чилеа и Уругваја. Аргентина је победила у оба меча.

Дуго времена долазак екипа из Енглеске на јужноамеричке турнеје био је представљен као одређујући за процену стања аргентинског, уопште риоплатенсе фудбала. Саутемптон је стигао у Аргентину 1904. године, Нотингем Форест годину дана касније, а прву значајнију победу један аргентински тим – био је то Алумни, разуме се – извојевао је 1906. године против екипе која је представљала јужноафрички фудбал, а у којој су играли аматери. Турнеје Тотенхема и Евертона из 1909. године, уз доминацију енглеских екипа, донеле су и прво јасније рачвање саме идеје о томе како фудбал треба да се игра и како треба да изгледа.

Алумни је, као последња још лепршајућа застава на највишем јарболу брода који само што није потонуо, још неко време био последња жива веза са фудбалом у облику какав је у Аргентину дошао. Године 1911. Алумни је престао да игра, а већина играча је прешла у Килмес.

Јужноамерички шампионат

Почетком 20. века турнеjе европских клубова су доносиле много новца екипама које су биле сматране довољно добрим да играју са гостима. Екипе које нису играле утакмице са европским тимовима нису имале право да играју у данима када су се оне играле, како не би одвраћали публику. А публике је било толико да су приходи оних клубова који су имали своје стадионе били заиста велики.

Међутим, није био мали број оних клубова који нису успевали да изграде своје стадионе, који би им омогућили да у подједнакој мери почну да зарађују. Ствар се додатно погоршавала чињеницом да је земљиште у граду који се неумитно ширио бивало све скупље. Финансијске недаће и њима сродни проблеми натерали су један број клубова да 1912, према идеји Ричарда Алдаоа, председника Химнасије, оснују своје такмичење (FАА – Federasion Arhentina de Fudbol).

Пре него што ће се две постојеће лиге – FАА и ААFL – поново ујединити коју годину касније, а као наставак иницијативе савеза и клубова из Буенос Ајреса, Росарија и Уругваја да се оснује фудбалска федерације читаве риоплатенсе регије, чули су се гласови, довољно гласни јер су долазили од људи који су иначе слушани и по другим питaњима, о стварању континенталне фудбалске асоцијације. Уругвајски парламентарац и учитељ Ектор Ривадавија Гомес, председник Монтевидео Вондерерса, сматрао је да би ова организација као бенефит донела и уједињење аргентинског фудбала.

Аргентина је 1916. године организовала турнир јужноамеричког фудбала како би обележила сто година независности од Шпаније, на коме су учествовале, поред домаћина, још и екипе Уругваја, Бразила и Чилеа. Током турнира Гомес је објавио оснивање Конмебола, јужноамеричкe фудбалскe конфедерацијe, најстарије континенталне куће фудбала на свету. Oво такмичење из 1916. се стога сматра првим јужноамеричким шампионатом.

На њему су Аргентина и Уругвај победили Чиле, Уругвај је победио Бразил, док је Аргентина с Бразилом одиграла нерешено. Дуел Аргентине и Уругваја био је одлучујући за титулу, уз напомену да је Уругвају био довољан и нерешен исход.

Меч је требало да буде одигран на стадиону Химнасије, али је услед чињенице да је продато више карата него што је могло да стане на трибине, утакмица прекинута после само неколико минута. Наредног дана меч је одигран на стадиону Расинга у Авељанеди, није било голова и Уругвај је постао шампион Јужне Америке.

И то се понављало… Наредне године, у Уругвају, домаћин је поново победио. Две године касније Бразил је стигао до прве титуле, да би 1920. године редослед био изнова успостављен: Уругвај, Аргентина, Бразил, Чиле.

Отприлике у ово време се аргентински фудбал, са практично периодично успостављеном регуларношћу и доследношћу, сусретао с новом кризом и новом шизмом. Незадовољни руковођењем такмичењем, 1919. године тринаест клубова, укључујући четири од пет највећих (само им се Бока Јуниорс није придружила) повлачи се из лиге и оснива ААмФ (Аматерску Асоцијацију Фудбала).

Све ово био је увод, подједнако трапав и величанствен, у двадесете године 20. века, када риоплатенсе фудбал ступа на глобалну позорницу. Штавише, те позорнице није ни било док се на њу нису попели Аргентинци и Уругвајци.

Али o томе други пут...