Одакле су Мароканци из репрезентације Марока: Легија странаца или повратак коренима

Четрнаест од 26 мароканских репрезентативаца није рођено у Мароку. Они су потомци људи који су током великог таласа миграната педесетих и шездесетих година прошлог века стигли у Западну Европу, тражећи нов живот и посао. Пола века касније, четрнаест момака кренуло је у супротном смеру и из спортских разлога обукло дресове земље из које вуку корене.

„Можеш постати држављанин неке од европских земаља, али ћеш увек остати Мароканац", рекло ми је неколико навијача Марока, који су последњих дана стигли у Доху на „највећу утакмицу у историји арапског фудбала".

Или, како су то још раније објаснили Карим Бензема, Месут Озил и Ромелу Лукаку: „Ми смо увек Французи, Немци и Белгијанци кад побеђујемо и само имигранти када губимо".

Слављење различитости у европским тимовима престајало је у тренутку када би почели да губе, па су тако рецимо енглески репрезентативци Маркус Рашфорд, Џејдон Санчо и Букајо Сака после промашених пенала на прошлом Европском првенству били мета озбиљних увреда на расној основи.

Покушај гушења мултиетничности у француској репрезентацији изазвао је пре десетак година велики скандал, када су у јавност испливали снимци састанка кључних људи фудбала у тој држави, током кога су расправљали о расном саставу репрезентације. Селектор Лоран Блан је, наводно, предложио да се уведу квоте, сматрајући да у тиму „има превише црнаца и Арапа", те премало белаца „наше историје и културе". Блан је касније демантовао да је на тај начин расправљао о саставу репрезентације, истовремено се извињавајући „ако је користио непримерене речи".

Мароко је тај процес окренуо наглавачке.

На мечу Марока против Француске арапски свет ће представљати 14 младића у репрезентацији Марока рођених на Западу, попут Хакима Зијеша, чију је одлуку да игра за Мароко уместо за Холандију својевремено Марко ван Бастен назвао „глупом".

Играће и Ашраф Хакими, рођен у Шпанији, који је одлазак у репрезентацију предака објаснио прилично једноставно: „У Мароку се осећам као код куће, због арапске културе и чињенице да сам Мароканац."

Хекимијева „паненка" донела је Мароку победу над Шпанијом.

Голман Јасин Буну рођен је у Квебеку. И селектор Валид Редраги рођен је Француској, али је фудбалску каријеру, чудним сплетом околности, завршио у Мароку.

Пут на Запад

Заједнички именитељ данашњих мароканских репрезентативаца су велике миграције које су Мароканце пре седамдесет година потерале пут Западне Европе. Прва станица на том путу био им је Алжир. Ту су их током Алжирског рата за независност, који је трајао од 1954. до 1962, довели Французи како би њима заменили побуњене Алжирце.

Мароко је од 1912. до 1956. године био француски протекторат, па је Париз имао огроман утицај на развој тамошњег друштва. Поред осталог, теолози са Блиског истока тврде да су француски колонијални управници Марока, инсистирајући на поделама које су унутар тамошњег становништва подстицали, творци мароканског тумачења ислама. Такав француски однос био је, тумаче историчари, производ стрепње од могућег успостављање неке врсте панарапског јединства, што је резултирало приличном изолацијом Марока од остатка арапског и исламског света. Француски модел био је толико успешан да су га потом у Индији изучавали и у модификованој верзији примењивали британски колонијални управници.

Године 1956. Мароко добија независност од Француске, а шест година касније и Алжир. Алжирске Мароканце пут је, као и француске колонијалне управнике, одвео најпре у Француску, а затим даље, у Белгију и Немачку...

Наиме, Французи су средином педесетих година прошлог века оценили да имају превише незапослених миграната са севера Африке па су их „проследили" Белгијанцима, који су у то време вапили за радном снагом која би радила у тамошњим рудницима угља.

Наредних десетак година, статус Мароканаца у Белгији био је предмет контроверзи, јер они махом нису имали радне дозволе, али је белгијска економија била под притиском због недостатка радника, па је читава прича окончана споразумом који су Белгија и Мароко потписали 1964. године. Тим документом Мароко је отворио врата даљем исељавању својих држављана, што је и мароканским властима одговарало, с обзиром на то да је Белгија била други највећи увозник мароканских фосфата.

Од Мароканаца се очекивало само да говоре француски језик.

Мароканци у Бриселу 

„Размишљате да дођете у Белгију? Већ сте донели велику одлуку? Ми, Белгијанци, срећни смо што ћете донети своју снагу и интелигенцију у нашу земљу... Белгија је земља где је рад добро плаћен и где људи живе у изобиљу", наводило се у брошури која је дељена по Мароку.

Реалност, међутим, није била тако блештава. Прве групе Мароканаца у Белгији радиле су и живеле у тешким условима налик на оне због којих је последњих месеци Катар на мети критика Запада. Попут радника из Бангладеша, Непала и Индије у Дохи, Мароканцима су у Белгији тих година плате умањиване за цену хране, коју су одређивале компаније за које су радили, а да би уштедели живели су у мемљивим заједничким становима. Више од педесет година касније, око половина укупног броја северноафричких досељеника у Белгију добила је држављанство те државе. 

Истовремено, локално становништво у Белгији зазирало је од дошљака, с којима годинама због језичких и културних баријера нису имали превише контаката. С временом, разлике су проузроковале пукотине у западноевропским друштвима, што је на обе стране међу мигрантима и досељеницима пробудило националне осећаје. 

Да такви сентименти нису ишчезли ни деценијама касније показали су нереди који су широм Француске, Белгије и у афричком делу Шпаније избили после победа Мароканаца на Светском првенству.

У Мароку данас живи око 37 милиона становника, а мароканска дијаспора процењује се на око пет милиона, од које већина живи у Западној Европи. Број Мароканаца у Француској, рођених у Мароку или мароканског порекла, процењује се на на око 1,7 милиона, у Шпанији око милион, у Белгији, Холандији и Италији око пола милиона.

Светско првенство, које је до сада донекле успевало да се огради од политичких импликација, серијом победа Марока и краткотрајним блеском Саудијске Арабије ипак је на неки начин постало полигон за промоцију панарапског јединства.

Претходна два светска првенства освојиле су репрезентације Немачке и Француске, које су чинили и играчи представљани као најбољи могући пример мултиетничности и инклузије миграната у тамошња друштва.

Највеће изненађење првенства које се игра у Катару јесте Мароко, који је пласманом у полуфинале остварио не само највећи успех у историји афричког и арапског фудбала већ је истовремено инклузију миграната у западноевропска друштва, досад навелико слављену, окренуо у супротном правцу.

Најталентованији марокански играчи, потомци људи који су се некада одселили из Марока, сваке године долазе у фудбалски центар у Рабату. Велика већина њих има двојно држављанство. Када су пре десетак година почеле расправе о етничком или расном саставу западноевропских репрезентације, Ашраф Хакими се први пут обрео у фудбалском кампу у Рабату.