Култура

Монографија и филм о Горанки Матић: Њене фотографије су једини доказ да је тај свет једном заиста и постојао

Читај ми!

среда, 25. феб 2026, 08:00 -> 18:57

Прошле године у издању РТС Издаваштва објављена je репрезентативна монографија наше чувене фотографкиње Горанке Матић, коју су приредили Уна Поповић и Небојша Грујичић. Монографија садржи скоро хиљаду фотографија, међу којима су иконичне слике протагониста београдске музичке, уметничке, књижевне, филмске и позоришне сцене осамдесетих, призори и актери политичких и уличних догађаја деведесетих и ауторски уметнички радови… На последњем Сајму књига УЛУПУДС је ову монографију, објављену у коиздаваштву са Службеним гласником, Музејом савремене уметности, Друштвом љубитеља популарне културе Popbooks и Срђаном Шапером и Галеријом „Новембар“, наградио за издавачки подухват године, коуредница монографије Уна Поповић је за текст „Фотоуниверзум Горанке Матић“, објављен у монографији, добила Награду „Павле Васић“, а Национални комитет Међународног савета музеја при Унеску, ICOM Serbia, монографији „Горанка“ управо је доделио Награду „Публикација године”. Паралелно са настанком монографије, редитељ Борис Миљковић је у продукцији РТС-а снимио и документарни филм „Горанка“, који ће премијерно бити приказан на предстојећем фестивалу „Белдокс“, 21. маја у 18 часова у Дворани Културног центра Београда. Филм доноси интимни портрет Горанке Матић, која кроз разговоре са Миљковићем, њеним дугогодишњим пријатељем и сарадником, сведочи о свом животу, каријери и епохи, откривајући личне приче које стоје иза њених култних фотографија. Филм „Горанка“ представља емотивно и аутентично сведочанство о уметности, пријатељству и једном давно прошлом времену из угла жене која је својим објективом бележила најважније тренутке културне и друштвене историје некадашње Југославије. Уочи пројекције филма, у Културном центру Београда биће отворена и изложба Горанкиних портрета филмских редитеља. Овим поводом из монографије „Горанка“ доносимо текст Бориса Миљковића о нашој великој фотографкињи.

Живећи прилично дуго у оваквој садашњости, моја генерација је почела да сумња да је икад било прошлости. Када то кажем, мислим на нека боља времена, сумња се да су боља времена икада постојала, да је икада раније, напросто, излазило сунце. Та је сумња поткрепљена садашњошћу, која из свег гласа говори да је најбоља могућа садашњост и да ништа пре ње, ове садашњости, није ни постојало, а ако је можда и постојало, онда није ваљало.

Са ове тачке гледишта, чини ми се да се ништа, бар у догледно време неће променити. Мени је у мојим годинама то у реду, доста ми је боље прошлости, заиста могу на тренутак да се сложим, боље речено, помирим, да, можда није ни постојала. Ипак, моја генерација је генерација сумње.

Шта ако...?

Шта ако је ипак постојала?

Ако би неко пожелео да се бави истрагом, копањем по могућностима постојања овакве једне, из данашњег разумевања, готово невероватне ствари, постојања живота пре овог актуелног, требало би да завири у досије Горанке Матић. Апокрифне белешке о прошлости се, сасвим је могуће, могу тамо пронаћи...

У сваком случају, овако стоје ствари:

Постојала је наша прошлост.

Она је документована огромним бројем фотографија, углавном црно-белих и углавном драгоцено лишених интерпретације уметника, дакле спонтаних, ухваћених у метежу, гужви, догађању, гомили, улици, стану, како бисмо рекли једноставније, успут, у животу. Те су фотографије подељене у неколико група, и то је јако добро јер би смо се иначе погубили у животу ауторке, можда на исти начин како смо се погубили у сопственим животима, што је ауторка добро документовала.

Заиста, готово све људе које видим код Горанке на сликама, више не виђам, добро је да су остали код ње, тако заувек експонирани у сребро бромиду фотографије, а lа Горанка, без шансе да се промене, одметну, поблесаве, постану нешто друго или, једноставно, нестану са ове наше планете.

Добро је да су сачувани овако, и њима и нама је боље.

Као што рекосмо, постојала је наша прошлост и у њој још неколико ствари:

Постојао је, на пример, Студентски културни центар.

Да нема Горанкиних слика, тешко да би човек помислио да је тако нешто одиста постојало, представљало врх европске уметности, издаваштва, излагања, то и данас, зачудо, још једино постоји као топоним, једино нема Горанке да нам јави ту ствар.

Постојала је и политичка сцена и странке и кампање и политичари, у том давном времену пре нашег времена. То, да су сликане особе важне, можемо да наслутимо из сценографије, поза модела, осветљења, потписа испод слика – нема.

Моја генерација сумњала можда може да се сети готово свих имена, ови који долазе за нама, вероватно нешто мање, они за њима, још мање. Добро је то, ако не знаш ко је на овим сликама, онда ни не треба да знаш, са једне стране, а са друге то олакшава данашњости посао, то да никад није ни било, а иако је можда било, није ништа ваљало.

Постојала је музика, иако данас изгледа да није, да је музику, у ствари, измислио интернет, алгоритам, адвертајзинг и Кање Вест.

Није.

Изгледа да је једном постојала, да су је изводили разноразни, углавном сумњиви људи, све се лепо види, и Одбрана и Напад. Што је још горе, види се да је музика била и на улицама и у срцима, то је веома тешко за доказати, али овде се то види, ко не верује својим очима, како се каже, нека се уштине.

Постојао је, веровали или не, отпор, бунт, који је, у сарадњи са музиком, родио неку посебну културу, Горанка то слика, и Горанка је део те културе, колико год да се прави да није. Њене фотографије су доказ да су и артисти и модели, на један тренутак, били у истој причи.

За ту тврдњу постоје и сведоци, поређани уредно на њеним сликама, па човек може да се сети да је живео у доба Макавејева, Жилника, Жике Павловића, Шијана и Горанке Матић, који су бринули и брину бриге једне генерације, која је најпре великом ретроспективном изложбом Искуство у гужви, уприличеној у Музеју савремене уметности у Београду у пролеће 2021, а сада и овом монографијом, оставила свој потпис. И заиста, у овој великој наизгледној гужви од фотографија, човек мора да помисли: па јесте, кога нема на Горанкиним сликама, тај, вероватно, није ни постојао.

Ова монографија је подсетник да је ипак постојала једна епоха, мисао и људи који су је чинили, у интерпретацији уметнице која умела овако сјајно да је забележи и донесе онима који долазе после нас.