Мирко Иванић - играч који је прекасно постао Пикси

Мирко Иванић имао је само 23 године када је одлучио да прихвати позив црногорског фудбалског савеза да наступа за њихову репрезентацију. Таква неамбициозна, помало и кукавичка одлука никада није била тако иритантна као данас, када Иванић предводи нову Звездину генерацију, и када би - врло извесно - био на списку новог селектора, Драгана Стојковића Пиксија.

Када је Мирко оне ноћи на Сан Сиру малтретирао Давидеа Калабрију, десног бека Милана, управо су многи, први пут након тридесет година, у једном Звездином играчу видели Пиксија. Седам дана раније, у Београду, у првом мечу Црвене звезде и Милана таква поређења смела су да се изговоре.

Иванић је суштински креиерао два од три гола црвено-белих у ове две утакмице. Код оба је Миркова генијална и ретка способност да из првог контакта створи предност, била кључна.

Добро усмерени први контакт

Неколико секунди пре него што ће судија на Маракани  показати на пенал, млади везиста Милана, Сандро Тонали, школски је реаговао. Канга је послао дугу лопту, а десни бек росонера на тој утакмици, Пјер Калулу, био је ван позиције. Тонали се спустио у задњу линију, тамо где је Француз требало да буде, па је Иванић имао и играча испред себе  и прецизну али тешку лопту за обраду. Како само он то уме, изненадио је Сандра. Грудима је гурнуо лопту поред њега, ухвативши га на кривој нози, а затим је послао прецизан пас за Фалћинелија у казнени простор, чији је шут завршио на Ромањолијевој руци, а лопта на белој тачки, потом и у мрежи, након Кангине реализације.

Добро усмерени први контакт био је кључ и Звездиног гола у Италији. Дегенек је главом одбио Миланову дугу лопту, која се, срећом по Звездине навијаче одбила тачно у Иванићеву зону, у леви халфспејс. Он је, потом, технички једноставно али интелигентно усмерио себе и лопту према средини, чиме је отворио угао за перфектан вертикални пас који ће послати за Бена, а овај ће матирати Донаруму за 1:1.

Није то било све, питајте само поменутог Калабрију, који је додуше и заслужио све оно, јер очигледно није гледао пажљиво прву утакмицу. Да јесте, можда статус који заслужено вуче из Серије А - да је бек одличан у фази одбране - не би изгледао тако смешно поред Иванића, који га је у неколико ситуација осрамотио, као на пример када му је из првог додира протурио лопту кроз ноге.

На његову срећу, можда ће имати шансу за реванш, јер онакво поигравање са Миланом сигурно није прошло неопажено у Италији, и шансе су мале да на лето бар нека Болоња, Сампдорија или Парма неће хтети да на 24 рате откупи Иванића, но отом потом. Важно је да је баш на Калабријин рачун склопљен мозаик у којем су Иванић и Пикси загрљени.

Сличности и разлике

Чисто фудбалски, између Иванића и Пиксија постоје велике разлике. Пикси је био технички бољи, држао је лопту ближе стопалу када дрибла и имао је знатно већи домет у пасу. Европско првенство 2000. године које се завршило трагично за СР Југославију, пре хорора против Холандије било је велико Пиксијево игралиште.

Са својих 35 година, Драган Стојковић је био уверљиво најбољи југословенски фудбалер, покривао је сулудо велики део терена, враћао се по лопту дубоко, слао дијагонале, кључне пасове као од шале из свих позиција. Десет година раније, на Светском шампионату у Италији, такође је био звезда оне веће Југославије, дриблао је с лакоћом, ма радио је све, а лажњак и гол против Шпаније остаће најлепши који је један Србин постигао на великом турниру.

Иванић никад неће бити у прилици да игра светско или европско првенство, нити ова Црвена звезда, упркос добрим резултатима протеклих година, може и да се приближи оној коју је предводио Драган Стојковић.

Ипак, Иванић је одличан између линија, има изузетан осећај за долазак у завршницу из другог плана, па, рецимо, изненађујуће добро игра главом, што су Звездаши најбоље видели против Омоније, навијачи Борисова против Арсенала а Црногорци против Турске.

О сада већ опеваној употреби првог додира нема потребе даље писати.

Нешто ни из чега, и обрнуто

Разлике, дакле, дефинитивно постоје, али оно што их суштински спаја је нека врста генијалности, оно што Енглези зову „flair" а најбоље се преводи као „способност да се ни из чега створи нешто".

Најбитнија разлика, међутим није везана за терен, јер ту у коначници имају поменуту, велику конекцију, већ за менталитет. Пикси је увек знао шта хоће -  никада није имао дилему, нити је крио намеру  да игра за Црвену звезду. Није му било тешко и да последњег дана прелазног рока, из Ниша аутомобилом јури до Београда како би стигао да потпише уговор са вољеним клубом.

Са Иванићем је ствар потпуно супротна. Када се у сезони 2014/15. играјући за Војводину етаблирао као један од најбољих играча домаћег првенства, привукао је пажњу два највећа српска клуба - Звезде и  Партизана. Ако је веровати новинским исечцима из тог периода, Иванић је као дечак навијао за Партизан али ни понуда од милион и по евра из Партизана није убедила Иванића да је време за селидбу у већи клуб. Био је у годинама као Пикси када је из Радничког прелазио у Црвену звезду, али је за разлику од јужњачког темперамента који је журио ка Београду, Иванићев северњачки говорио да му је добро у Новом Саду. За наше прилике врло чудан гест, који је „Фирма", навијачка група „Војводине", итекако знала да цени па се на стадиону „Карађорђе" појавио и транспарент „Иванићево не, нек' вам буде пример свима" - алудирајући на честе одласке најбољих играча клуба у неки од вечитих ривала.

Иванић је следеће године отишао у Белорусију а три године касније момак заклет на верност Војводини, са дечачким сном да истрчи на терен у Хумској - потписао је за Црвену звезду.

Из Белорусије у Црну Гору

Иванић као професионални фудбалер има пуно право да потпише за кога хоће, но све наведено даје добру слику о његовој специфичној личности, и легитимна је подлога за питање - да ли је Иванић те 2015. заиста осећао толику приврженост Војводини, или је одлазак у Београд одбио јер тада није веровао у своју спремност да се суочи са притиском који он носи? То питање мало ко је могао да постави у време када је прелазак у Белорусију био актуелан, али када је марта 2017. прихватио позив тадашњег селектора Црне Горе Љубише Тумбаковића, тачно у време када су озбиљни натписи о Мирковом доласку на у Звезду почели, било је једино логично.

У време писања овог текста,  још један српски фудбалер одлучио је да игра за Црну Гору, којој су неретко и пола прве поставе знали да чине играчи рођени у Србији. Урош Ђурђевић, бивши нападач Партизана а сада Спортинга из Хихона, у 27. години живота уморио се од чекања коверте из Теразија 35 и прихватио је позив јужног суседа.

Урошева одлука је логична након свега што се десило и с обзиром на то какве играче Србија има на његовој позицији. То се, међутим, не може рећи за Иванића, који је био шест месеци далеко од 24. рођендана када је обукао дрес Црне Горе. Био је један од најбољих играча БАТЕ Борисова, који је у то време и даље био редован учесник европских такмичења, и ако не тада, позиву у репрезентацију Србије могао се надати након преласка у бољи клуб.

Филип Младеновић је из Белорусије отишао у Бундеслигу, а трансферу тог калибра - аутоматски и приближавању српском дресу - могао се надати и Мирко. Није дочекао неку од пет најјачих лига, али је Звезда у тренутку његовог довођења свеже завршила такмичење у групној фази Лиге шампиона у којој је забележила историјску победу над Ливерпулом, док је сезону раније била учесник нокаут фазе Лиге Европе. Добро је познато да најбољи домаћи играчи вечитих ривала (поготово оног клуба који је у том тренутку боље пласиран) са сигурношћу могу да рачунају на позив српског селектора. Нажалост, када га је српски шампион представио као ново, капитално појачање, навелико је био црногорски репрезентативац.

Питање карактера

Како је почело са Иванићем у Црвеној звезди, чинило се да ће све остати на великим очекивањима. Претходни тренер Црвене звезде, Владан Милојевић, није знао како са њим. Компромисна, погрешна тактичка решења, недовољно добар психолошки приступ али и песимистичка црта офанзивног везисте, у првих готово годину дана као свој резултат дали су - неуспех. Деловао је конфузно, уплашено и неубедљиво на терену, а од свих Иванићевих особина највише је до изражаја дошао недостатак самопоуздања.

Међутим, пред сам крај 2019. тренер Црвене звезде постао је Дејан Станковић, који је довео неколико одличних сарадника, а један од њих који је дошао из Скандинавије, испоставиће се као кључ индивидуалног рада са играчима.

Иванићева је улога прилагођена његовим квалитетима - чешће долази у казнени простор из другог плана, његов усмерени пријем и умеће да из првог контакта избаци противника поново одушевљавају Звездине навијаче. Симболично, његова најбоља форма од доласка у клуб поклопила се са повратком Пиксија у српску фудбалску орбиту, по преузимању селекторског места. Још би симболичније било да свој први, заслужени позив у репрезентацију, Иванић добије од човека којег су, гледајући њега, сви видели у две утакмице против Милана.­­

Пикси из Бачког Јарка

Вероватно највише од свих Срба, због таквог сплета околности жале становници Бачког Јарка, места у којем је Иванић рођен. Смештено у бачкој равници, ово некада немачко село насељено је српским колонистима из Босне након Другог светског рата. Међу Бачванима, а богами и међу Банаћанима, Јарак је познат као место у којем живе срчани, комуникативни, самоуверени људи који држе до себе и свог порекла, са којим све те особине и носе. Мирко је потпуно другачији лик, и онако флегматичан, тих, ненаметљив, потпуно одудара од околине у којој је одрастао, а географија савршено заокружује парадокс који је есенција његове целокупне појаве.

На крају, са својих 27 година, Иванић више никада неће играти за било коју репрезентацију. За српску нема право, а врата црногорске затворио је себи одбијањем да наступи против тима Фудбалског савеза Косова. 

Пикси из Бачког Јарка, наравно, не би решио све проблеме српске репрезентације, а када знамо да на сличну позицију претендују Душан Тадић, Филип Ђуричић и Сергеј Милинковић-Савић, уз пар одличних клинаца који долазе, његово одсуство није драматично. Ипак, Иванићев таленат је посебан и сада би више него икад његово присуство у националном тиму значило.

Ако ништа, његов пример, али и пример Београђанина Адама Марушића, одличног вингбека Лација који је такође првом приликом потрчао да игра за исти национални тим, а који је у фудбалском смислу једини направио можда и већу грешку од Иванића -  јер би већ годинама играо стандардно за Србију - треба да буду опомена младим српским играчима да више верују у себе, и да сан о игрању за своју земљу не треба распршити чим нека друга држава осети њихово незадовољство.